Moja knjiga „Ankap“ izašla je u štampanom izdanju u izdavačkoj kući „Sloboda“ i dostupna je za kupovinu na Ozonu. Prvi primerci se prodaju jeftinije, danas je cena manja od 300 rubalja (malo varira u zavisnosti od načina plaćanja), a rasprodaja će trajati još 19 dana, ili sve dok ukrajinska bespilotna letelica ne pogodi Ozonov skladište u moskovskoj oblasti, što je dodatni podsticaj da se ne odlaže kupovina.
Ujedno, nabavite tamo i druge knjige iste izdavačke kuće.
Hajde da danas malo razgovaramo o poslanicima i razrazimo demokratsku mitologiju. Preciznije, razgovor će biti o tome kako bi pristalice ideja minimalne države (minarhisti) uopšte trebalo da gledaju na institut kao što je parlament. U našem društvu je po defaultu prihvaćeno smatrati da je parlament sveta krava. Da oni imaju neko neotuđivo pravo da pišu zakone za nas, da nam naređuju kako da živimo, šta da pušimo, kome da prodajemo svoje usluge i koliko poreza da uplaćujemo u zajedničku kasu. Ali, šta ako parlament nije pravo, već privilegija?
U čemu je fundamentalna razlika između prava i privilegije? Glavna razlika je u tome što je privilegiju hiljadu puta lakše poništiti. Da bi zatvorila sopstvenog građanina (odnosno lišila ga osnovnog prava na slobodu), državna mašina mora ozbiljno da se potrudi. Potrebni su istražitelji, tužioci, porota, čvrsti dokazi, žalbe, gomila birokratije. Zašto? Zato što je pravo nešto što čoveku pripada po defaultu. A sada uzmimo stranca sa vizom. Viza je privilegija. Da bi se stranac izbacio iz zemlje, ne treba dokazivati da je on zlikovac svetskih razmera. Dovoljno je da je prekršio par pravila boravka. Jedan trzaj prstom – privilegija je povučena, kofer, stanica, deportacija.
A sada hajde iskreno da pogledamo istoriju. Odakle uopšte potiču parlamenti? Ako odbacimo lepe bajke, istorijski svaki parlament nije ništa više od monaršijske privilegije. Uslovni kralj sa vojskom ubica je sasvim mogao jednostavno da odseče glave svim tim „borcima za narodno zastupanje“. Mogao je da ih proglasi izdajnicima i utopi u krvi samu ideju prenosa vlasti nekim sumnjivim poslanicima. Ali iz različitih razloga (negde je nestao novac za rat, negde je postalo mrsko samostalno rešavati poreze), monarsi su popustili i dali privilegiju.
Mi, kao društvo, danas smo kolektivni suveren. Ali smo iz nekog razloga zaboravili da boravak ovih ljudi u mekanim stolicama predstavlja naš popust njima. A pošto je to privilegija, pravila igre moraju drastično da se promene. Poslanici ne smeju nam govoriti kako da živimo. Trebalo bi da se bude u hladnom znoju od pomisli da ih danas mogu izbaciti na mraz. Parlamentarac mora živeti pod stalnim, nevidljivim Damoklovim mačem.
Kako bi to moglo izgledati u praksi? Potrebna nam je institucionalna asimetrija, kako bi svaka odluka mogla biti poništena sa nesrazmernom lakoćom. Zakoni bi trebalo da se donose teško, a da nestaju brzo. Na primer: da bi se doneo novi zakon koji ograničava bilo šta, potrebno je 50% glasova poslanika. Ali da bi se on ukinuo, trebalo bi da bude dovoljno 25% glasova tih istih poslanika! Ili, još bolje, svega 1% glasova građana na referendumu. Skupljeni potpisi – i zakon leti u kantu za smeće. Poslanici moraju fizički osećati da njihovo pisanje papira visi o koncu.
Takođe je neophodna presumpcija krivice vlasti. Moramo učiniti profesiju političara maksimalno neprivlačnom za karijeriste, psihopate i ljubitelje tuđeg novca. Šta recete na to da svaki ko ide u parlament potpiše dobrovoljno odricanje od dela svojih građanskih prava? Zagrešio? Doneo zakon koji je uništio ekonomiju? Nema nikakvog imuniteta. Konfiskacija imovine do sedmog kolena, gubitak prava, a za ozbiljne neuspehe – uopšte proterivanje iz zemlje sa „vukovskim listom“ iz bilo kog, čak i najsitnijeg povoda. U idealu, u poslanike treba da idu samo oni koji su spremni na samopožrtvovanje. To ne sme biti prestižan posao, već obaveza. Teška, opasna i nezahvalna.
Za minarhiste, država nije brižna majka. To je Levijatan. A parlament je samo privremeno „nužno zlo“, kućica u kojoj sedi vezani pas. Naš zadatak je da učinimo lanac maksimalno kratkim, a ogrlicu strogom, sa šiljcima okrenutim ka unutra. Tako da pri svakom pokušaju da zalaje na gazdu (odnosno na nas), pas sam sebi prekrati dotok kiseonika.
SperryUNIVAC
Povod za članak bilo je moje pominjanje Hong Konga u recenziji longrida o koristi diktatora, u kontekstu toga da nisu svi azijski tigrovi bili primeri ekonomskog diržizma. Slažući se generalno sa tezom, Sperry je smatrao važnim da o hongkonškom čudu priča dovoljno detaljno kako ono ne bi ostalo samo napomena u priči o korejskoj mikroelektronici — napomena Ankap-tjan.
Pre Drugog svetskog rata najnapredniji i najrazvijeniji grad Azije bio je Šangaj. Nazivali su ga kineskim Parizom zbog njegove raskošne arhitekture, mode, bulevara, kafića i pozorišta; kineskim Njujorkom zbog ekonomske moći, rasta nebodera i statusa finansijskog centra; kineskim Londonom zbog centra kolonijalne aktivnosti, ogromne luke i kolosalnih obima trgovine; kineskim Berlinom zbog njegove napredne kulturne i intelektualne aktivnosti, eksperimenata u umetnosti, pozorištu i kinematografiji, pa čak i kineskim Marsejem zbog njegovog multietničkog stanovništva i svih vrsta poroka, mafije i kriminala. Hong Kong je u to vreme bio sumorna i mala военно-trgovačka baza britanske mornarice. Sve je promenio dolazak Japanaca. Šangaj je zauzet skoro odmah, 1937. godine, u procesu brutalno razoren, a okupacija je trajala 8 godina, do kraja rata. Grad je izgubio 40% stanovništva: od 3,5 miliona stanovnika, 1,5 miliona su istreblili Japanci, umrli su od mučenja, u koncentracionim logorima, od gladi ili bolesti. Nakon rata, Šangaj je izgledao kao postapokaliptični pejzaž; prošlo je nekoliko decenija do njegovog oporavka kao najvažnijeg ekonomskog i kulturnog centra Azije. Japanci su u Hong Kong došli 4 godine kasnije, ali su bili podjednako surovi. Od 1,6 miliona predratnog stanovništva, do kraja okupacije ostalo je u živu ne više od 600 hiljada. Nekima je bila sreća da pobegnu, ostale nesrećne Japanci su istreblili robnim radom, glađu, bolestima i sistematskim čistkama. Sama Kina je bila neverovatno razorena, japanski zulumi bili su bezprecedentni od vremena invazije Džingis-kana i podjednako besramno i otvoreno surovi.
Hitler se do samog kraja krajnje stideo teme Endlösung i preferirao je da sve radi u tajnosti toliko da do danas nije pronađen nijedan njegov autentičan (čak ni tajni) pisani nalog o početku ili toku Holokausta, kao što ne postoje nikakvi dokumentarni dokazi o njegovom postojanju među dokumentima najviših zvaničnika NSDAP, čak ni onih koji su direktno bili odgovorni za njegovu realizaciju. Japanci nisu patili od takve sentimentalnosti: komandant japanske Ekspedicione armije u Kini general Jasudži Okamura, cinični manijak, proglasio je za okupirane teritorije „strategiju Tri sve“ (三光作戦): „Ubij sve, spalite sve, opljačkaj sve“. U skladu sa njom, celokupno civilno stanovništvo je ekterminirano, sve korisno, od žita do eksera, konfiskovano i odvezeno u Japan, a sve preostalo je spaljeno i uništeno. Četiri godine okupirane teritorije su prolazile kroz ovu proceduru, ubijeno je više od 10 miliona Kineza, cela industrija i poljoprivreda su uništene, čitavi gradovi i sela izbrisani sa mape. Toliko razoran efekat Drugog svetskog rata u tako užasnim razmerama nije doživela nijedna druga teritorija. Posledice za Kinu bile su uporedive sa masovnim nuklearnim bombardovanjem; tamo gde je prošla Carska armija, nije ostalo ništa preživelo. Trećina Šansija pretvorila se bukvalno u spaljenu pustinju, u okrugu Čangčao potpuno je uništeno 90% sela zajedno sa svim njihovim stanovnicima. Šangajski tribunal je Jasudžija Okamuru… na kraju proglasio nevinim za ratne zločine, jer je sarađivao sa američkom okupacionom administracijom, i repatrijao ga je u domovinu, gde je 1966. godine umro kao heroj, okružen počašćenjem i poštovanjem. Nije teško pogoditi kakvu radost ta činjenica izaziva u KNR-u i danas.
Međutim, na Hong Kong je Drugi svetski rat na kraju uticao pozitivno: čim su Britanci vratili kontrolu nad gradom, od 1945. godine u njega je počualan priliv izbeglica iz razorenih teritorija, jer je tamo bila luka, život i barem neki red i mogućnost zarade. Do 1949. godine i Mao-ove pobede nad Gomindangom broj izbeglica je dostigao maksimum: svi koji nisu uspeli da pobegnu na Tajvan, a nisu želeli da žive pod komunistima, pokušavali su da se utore u Hong Kongu. Drugi talas izbeglica dogodio se tokom Velikog skoka 1958–1960, a treći i poslednji tokom Kulturne revolucije. Godine 1945. u polurazorenom gradu živelo je oko 600 hiljada ljudi, a već 1946. ponovo predratnih 1,6 miliona. Godina 1949. dodala je još 500 hiljada, do 1960. bilo je već 3 miliona stanovnika, a do 1970. više od 4 miliona. Britanska administracija je mudro iskoristila tako neverovatan priliv radne snage: kolonijalne fabrike u Bangladešu, Indiji i Pakistanu bile su za njih izgubljene (privremeno, naravno, od 1960-ih je proizvodnja za bele gospodare počela da se vraća i tamo), a Hong Kong, iako mali, bio je strateški veoma pogodno smešten i imao je skoro neizbrojive radne resurse koji su molili za posao. Da li je tamo postojao taj željeni ultraliberalizam koji je doneo Hong Kongu njegovo prosperitet i konačno dokazao superiornost kapitalističkog sistema nad socijalističkim? I da, i ne. Istoriju Hong Konga može se jasno podeliti na tri dela: pre finansijskog sekretara (neko poput ministra finansija kolonije) Džona Koupertvejta, tokom Koupertvejta i nakon njega; i od toga ćemo i početi.
Ekonomski uspon Hong Konga zahvaljujući ogromnom prilivu jeftine radne snage nije bio prvobitni britanski plan (u duhu „hajde da izgradimo idealnu mašinu za proizvodnju jeftinih kineskih radnika“), već se tu radilo o evolucionom prilagođavanju kolonijalne administracije okolnostima. Kao što je gore pomenuto, obična britanska pomorska baza, dodatno razorena od strane Japanaca, zapravo je u roku od 15 godina primila tri ogromna talasa preseljenja sa kopna, i država se našla pred izborom: dopustiti gradu da se pretvori u gigantski sistem slumova ili na neki način socijalizovati troškove industrijalizacije. Logično je da je izabrala drugo. Otuda nastaje čuvena hongkonška kombinacija: veoma jeftina radna snaga + veoma jeftina državna socijalna infrastruktura + veoma niski porezi + odsustvo široke redistribucije prihoda. U rezultatu je rođena maksimalno neobična šema koju bi bilo teško skalirati na bilo koji drugi grad ili zemlju, jer su početni uslovi bili radikalno drugačiji. Nijedno drugo mesto na svetu nije moglo da se pohvali time da je pre 70 godina u njega upalo par miliona Kineza sa uzvikom: „Ja dobro raditi za činija pirza i krov nad glavom, pare ne trebati“. Britanci su jednostavno majstorski odigrali karte koje su dobili, izvukavši iz njih maksimum profita. Radnici su brutalno eksploatisani, naročito u ranom periodu, ali je država istovremeno smanjivala troškove njihovog reprodukovanja. U suštini, Britanci su u početku pretvorili ceo grad u kolosalnu državnu baraku za milione radnika, iz koje su korporacije mogle slobodno da crpe ljudsku snagu.
Kako je to uopšte funkcionisalo? U početku su se Britanci pozabavili stambenim pitanjem, a pošto je sva zemlja u gradu bila u vlasništvu kolonijalne administracije (a stanovništvo je bilo siromašno), stanovi su automatski postali socijalni i državni (pričem praktično svi). Obnavljajući Hong Kong nakon japanske okupacije, Britanci su učinili mnogo toga da radnici žive ljudski: u gradu se neverovatnim tempom razvijala infrastruktura, gradile su se kuće, bolnice i putevi, otvarale su se prodavnice. Hong Kong nikada nije bio čisto laissez-faire društvo, jer je svom zemljom isključivo vladala britanska vlada i iznajmljivala je samo u zakup. Još početkom 1950-ih ogroman broj ljudi živeo je u improvizovanim slumovima. Nakon strašnog požara u četvrti Shek Kip Mei u decembru 1953, 53 hiljade ljudi ostalo je bez krova nad glavom; upravo je ta katastrofa naterala administraciju da započne masovnu izgradnju državnog stambenog prostora. Do 1965. godine broj stanovnika u takvim stanovsima dostigao je oko milion ljudi, i Hong Kong je postao kolosalna azijska metropola.
Gradom su u to vreme sukcesivno upravljali ser Robert Blek (pre toga je 2 godine bio guverner Singapura, zatim od 1958. do 1964. predvodio Hong Kong) i ser Dejvid Trenč (bivši guverner Solomonovih ostrva od 1961. do 1964, zatim je predvodio Hong Kong do 1971), a finansijski sekretar od 1961. do 1971. bio je Škot (ko drugi, kod Britanaca ulog Jevreja igrali su Škoti) Džon Koupertvejt. Ovaj trio je stajao na čelu modernizacije grada i njegovog pretvaranja u savremeni ekonomski centar. Koupertvejt je bio veoma zanimljiv čovek, jedan od velikih titanova azijskih ekonomskih čuda, rame uz rame sa Pak Čon Hi-jem i Li Kvan Ju-om. Njegova filozofija, koju pod uticajem Miltona Fridmana često pogrešno nazivaju čistim laissez-faire, zapravo je bila potpuno drugačija. Prvo, nije bio dogmatikar, već pragmatikar i na ideologiju je uopšte pljuo, ne prilagođavajući život njoj, već nju životu. Upravo zato ga ne može (kao i sve zaista velike lidere) jednostavno klasifikovati, jer je Koupertvejt u sebi kombinovao sve i odjednom: od fašizma i socijalizma do neograničenog kapitalizma, samo da bi to funkcionisalo. Nije bio rob neke konkretne filozofije, brao je odavde tuda raznovrsne komadiće i umetao ih na potrebna mesta kako bi sistem radio.
Osnovni pristup problemu (postoji megapolis od nekoliko miliona siromašnih ljudi, kako ga naterati da efikasno radi?) za Kopertvejta je bilo jasno razumevanje da neke stvari država radi mnogo bolje od bilo kog privatnog biznisa, a neke stvari biznis radi mnogo bolje od države (pri čemu on nije bio fanatik i mirno je pomerao granice toga ko šta može bolje raditi, gledajući u stvarnost). Država, sa njegove tačke gledišta, uopšte ne ume da upravlja nikakvim biznisom. Činovnik nije biznismen, on ima potpuno drugačije kompetencije i način razmišljanja, a uopšte, sama stroga i rigidna administrativna struktura birokratije suprotstavljena je ideji biznisa. Zato se biznisom treba baviti biznismeni, a država im ne sme naređivati kako to da rade. To uključuje i to da im država ne sme naređivati kako da tretiraju radnike, koliko da im plaćaju, u kakvim uslovima treba da rade i tako dalje. Sami će se snaći. Kao rezultat, prosečno radno vreme tipičnog stanovnika Hong Konga iznosilo je 12 sati bez slobodnih dana i odmora (odmor od 14 dana se, po pravilu, mogao dobiti tek nakon 10 godina na radnom mestu). Prosečan Nemac radi oko 1370 sati godišnje, Francuz 1500, Rus 1900, dok u poređenju u Japanu tipičan radnik rinta čak i manje — 1700 sati godišnje. U Južnoj Koreji, pri hiperkapitalizmu čebolâ, oni rintaju potpuno nehumano 2100 sati, a u Hong Kongu pri Kopertvejtu su rintali… više od 2600.
Šta su dobijali zauzvrat? Od biznisa — uopšte ništa, samo minimalne plate (koje nisu uvek bile dovoljne da ne bi umrli od gladi). Ura, laissez-faire je nastupio? Ne baš. Naprotiv, Hong Kong je bio izuzetno stroga razvojna država (developmental state) kolonijalnog tipa, etalon britanskog pristupa upravljanju radnim resursima države. Zanimljiv prividni paradoks: Hong Kong pod Britancima se može istovremeno opisati kao jedna od najliberalnijih ekonomija sveta i kao grad gde država veoma duboko interveniše u reprodukciju ljudskog kapitala. Rešenje ovog paradoksa je jednostavno: britanska vlada je intervenisala baš tamo gde se obično ne traži državni socijalizam. Ona se nije bavila redistribucijom prihoda od kapitalista ka radnicima putem poreza, socijalnih doprinosa, naknada i ostalog strogog zakonodavstva o radu. Ona je jednostavno svojim troškovima obezbedila radnicima sve ono što socijalisti obično zahtevaju od buržoazije i kapitalista, dok je plate i uslove rada prepustila slobodnom tržištu.
Kopertvejt je smatrao da država treba i mora da se bavi onim u čemu je jaka, a u čemu je biznis slab: stvaranjem jedinstvene infrastrukture. gradio je puteve, mostove i luke, socijalna stanovanja i socijalne bolnice, održavao je policiju koja jasno funkcioniše, korumpirane sudove i uopšte je faktički preuzeo sve one probleme koje države opšte blagostanje prebacuju na poslodavca. Pod socijalizmom se obično podrazumeva situacija u kojoj buržoazija-eksploater eksploatiše što manje, jer ga država na sve načine ometa: pritiska ga sindikatima, strogim zakonikom o radu, zakonima o minimalnoj plati, odmorima, socijalnom obezbeđenju, zdravstvenim paketima i ostalom. Kopertvejt je to smatrao jeresom i komunizmom. Sa njegove tačke gledišta, biznis radniku ništa ne duguje, ali država duguje. I zato država preuzima sve te troškove. Razumno pitanje: stop, a odakle novac za svu tu raskoš? Pa zar nemamo i niske poreze? Odgovor je vrlo jednostavan: Kopertvejt je, kao što priliči britanskom administratoru i škotskom ekonomisti, verovao u to da država mora učiniti sve da niko kod nje ne umre od gladi, ali nije obavezna da čini ništa preko toga. Kao rezultat, sav njegov socijalni deo je bio na samoj donjoj minimalnoj granici preživljavanja, ali se na njoj čvrsto držao. Smeštaj su imali svi (čak i legendarni „pseći kavezi“ za 20–30 osoba na istom broju kvadrata), medicinu su imali svi (makar i najbaznu, na primer, 1963. godine otvoren je Queen Elizabeth Hospital; tek nakon toga, od 1971. godine, došlo je do značajnog preokreta: medicina je postala univerzalno dostupna, uz veoma snažne subvencije), a oni koji su bili na samrti dobijali su ciljanu finansijsku pomoć i prestajali su da umiru. Zahvaljujući takvoj šemi, budžet Hong Konga je svake godine bio u plusu (štaviše, od 1970-ih je čak počeo da kreditira metropolu, koja je do tog trenutka skliznula u potpuni mrak krivog socijalizma), porezi na korporacije su bili minimalni, a socijalno obezbeđenje je ipak bilo garantovano.
Istaknuću još jednom ovu misao. Kopertvejt nije bio protivnik jake države u fizičkom smislu. Bio je protivnik države koja pokušava da zameni tržište tamo gde će se tržište (sa njegove tačke gledišta) jednoznačno snaći profesionalnije. Kopertvejta je iritirala sama ideja da činovnik može bolje od preduzetnika odrediti koju granu industrije razvijati, koja preduzeća subvencionisati, kuda usmeriti kapital, koju tehnologiju uvesti, koje grane smatrati strateškim, koje ekonomske pokazatelje optimizovati (usput, u tome je njegova fundamentalna razlika u odnosu na KNR, iako su u mnogo čemu slični u pogledima na odnos biznisa, socijalnog i države). Kopertvejt je toliko mrzio ekonomsko planiranje da nije želeo čak ni da prikuplja ekonomsku statistiku, jer ju je smatrao nepotrebnom za praktičan rad vlade. Tokom 1960-ih, Hong Kong dugo nije imao potpun set nacionalnih računa, a Kopertvejt se veoma skeptično odnosio prema ideji sistematskog računanja ekonomskih agregata. Iz toga je proistakao anegdot o tome da je on kasnije navodno rekao Miltonu Fridmanu: „ako činovnicima date statistiku, počeće da je koriste za planiranje“. Njegova osnovna ideja bila je da ne dozvoli državi da se pretvori u socijalistički ili kejnsijanski ekonomski sistem. Ironično je da se u samoj Britaniji u to vreme događao otprilike suprotan pokret.
Porezi su stalno ostali izuzetno niski, ali u tome je bila lukavost i suptilnost. Hong Kong nije bio, kao Singapur, Japan ili Južna Koreja, samostalna država. Bio je tačka na mapi koja je Britaniji generisala polovinu njenih prekomorskih prihoda zahvaljujući razvijenom biznisu. Na kraju je vlada postupila veoma mudro, zaključivši dogovor sa svima. Stanovniku Hong Konga država nije obećavala visoke prihode, ali je obećavala policiju na ulicama, sudove i red, jednostavnu školu, jednostavnu bolnicu i jednostavan smeštaj, a ako osoba više ne može da radi — minimalnu hranidbenu raciju koja spasava od gladne smrti. Preduzetnicima u Hong Kongu država je obećala da će preuzeti sav problem sa socijalnim obezbeđenjem njihovih radnika i, zapravo, radnu snagu koja se dobro množi, nije zahtevna i dostupna za bilo koji zadatak u ogromnim količinama. Pri tome, kako se industrijalizacija razvijala, realni prihodi stanovništva su ipak, mada polako, rasli, pa su niski plate u Hong Kongu koegzistirale sa generalno višim realnim životnim standardom nego što bi se moglo očekivati gledajući te plate. Takav iznenađujući hongkonški socijalno-ekonomski model u velikoj meri objašnjava zašto KNR nakon 1997. godine nije imala nikakvu potrebu da ruši postojeći sistem: on je već predstavljao veoma efikasan kompromis između interesa kapitala i socijalne stabilnosti, što je karakteristično i za samu Kinu. Ona nije uvela socijalnu državu u Hong Kong — značajan njen deo britanska administracija je stvorila još pre primopredaje teritorije, već je KNR nasledila već formiran sistem, a zatim ga postepeno proširivala i pregrađivala.
Kopertvejtv model nije bio antidržavni, već svojevrsna podela rada. Država je pod njim strogo kontrolisala policiju, sudove, luku, puteve, zemlju (nju uopšte na 100%) i pružala je sve osnovne socijalne usluge: obrazovanje, medicinu, stanovanje i finansijsku pomoć u slučaju fors-majora. Tržište je kontrolisalo proizvodnju, investicije, trgovinu, raspodelu kapitala, plate, izbor tehnologija i ono što se dešavalo sa radnicima iza zidina fabrika. Ako pod laissez-faire podrazumevamo „država se ne meša u preduzetničke odluke“ — praktično da, Hong Kong je tako funkcionisao. Ako podrazumevamo bukvalno „država skoro ništa ne radi“ — apsolutno ne. Pri tome je Kopertvejt imao fleksibilno razumevanje gde će država intervenisati, a gde ne, i to je određivao ne dogmatski, već u hodu i empirijski, polazeći iz zdravog razuma i opšteg dobra.
Na primer, Hong Kong je imao hronični problem sa slatkom vodom: sopstvenih resursa je bilo malo, a zavisnost od isporuka sa kopna stvarala je ozbiljan rizik. Kopertvejt je priznao da ovde tržište samo po sebi ne rešava problem potpuno, jer vodosnabdevanje ima svojstva prirodnog monopola, i shvatio je da država mora obezbediti minimalno neophodan sistem vodosnabdevanja (što je i izgrađeno o trošku države). Zatim je ponovo uključio tržišnu logiku: ne subvencionisati vodu samo radi njenog pojeftinjenja za potrošača, već težiti tarifama koje odražavaju marginalne troškove. To jest, njegova logika nije bila „voda je životno neophodna, znači država mora da je učini jeftinom“, već „voda je prirodni monopol, znači država mora obezbediti infrastrukturu, ali cena i dalje mora da šalje ekonomski signal“. Takođe, on je, naprotiv, mogao ukinuti regulaciju ako je smatrao da je tržište sposobno da se bolje snađe, na primer, ublažio je regulaciju telefonske industrije jer je smatrao da je preterana kontrola ovde neopravdana.
Jedna od najozloglašenijih odluka Kopertvejta na mestu finansijskog sekretara bila je njegova borba protiv državnih škola koje su već postojale u Hong Kongu, ali ih je bilo malo. Do samog kraja svog rada protivio se uvođenju opšte subvencionisane edukacije, iako su zagovornici reformi zahtevali proširenje državnog finansiranja škola. U krajnjim računima, on je gotovo uništio državno obrazovanje i do danas je generacija Hong Kongaca rođena tokom njegove vlasti nepismenog. Ne može se reći da nije grešio i u drugom, na primer, Kopertvejt je uništio projekat železnice jer je smatrao svaki javni prevoz socijalizmom (put je izgrađen tek nakon njegovog odlaska sa funkcije, a o tome koliko je potreban govori činjenica da je danas najprometnija i najprofitabilnija železnička linija na svetu). U nekim stvarima je uopšte bio ubeđeni meganezijanac (pričem realno, upravo bi mu ta filozofija, verovatno, maksimalno odgovarala). Kopertvejt je, na primer, odbio mnoštvo projekata korisnih tunela (koji su izgrađeni u budućnosti) iz jednostavnog razloga: ako projekat ne može biti dovoljno ubedljivo ekonomski opravdan ovde i sada, ne treba automatski smatrati da država treba da ga izgradi. Zašto baš država? Zašto baš sada? I zašto poreski obveznik treba to da plaća?
Njegove državne regulacije uvek su išle po samoj granici bioloških mogućnosti čoveka i upravo zato što je uništio regulaciju rada i stambene izgradnje, Hong Kongci su rintali tako kako nisu rintali čak ni Korejci i gužvali su se u kavezima u tri nivoa (i masovno su bežali od Kopertvejta u Kolun – kinesku enklavu gde britanska vlada nije imala vlast – i tamo su živeli u anarhiji). Besplatno opšte obrazovanje 1970-ih je već u velikoj meri odstupanje od zapravo kopertvejтовskog modela, povezano sa kasnijim kursom guvernera Mareja Meklouza, koji je bio toliko darežljiv da je 1978. uveo čak i besplatno devetogodišnje obrazovanje. Tokom 1960-ih Hong Kong se ubrzano industrijalizovao, i pitanje je delovalo sasvim prirodno: ne bi li vlada trebalo da odabere perspektivne grane i pomogne im? Kopertvejt je odbio industrijsku politiku u tom smislu. Čak i kada je predloženo da se odabere bar nekoliko grana i razvija ljudski kapital za njih, on je preferirao opšte uslove za biznis, a ne podršku konkretnim pobednicima. Obrazovanje radnika? Pa… moguće, mada još uvek treba obrazložiti zašto pametan radnik radi bolje i zašto država treba to da plaća, možda će i tako proći. Obrazovanje radnika specijalno za „nacionalnu granu X“? Sumnjivo miriše na komunistu!
Zapravo, svaka njegova odluka prolazila je kroz svojevrsni filter pitanja i odgovora. Može li tržište to samo da uradi? Ako da – ne mešati se. Da li je pred nama prirodni monopol ili fundamentalna javna funkcija? Ako da – država je preuzima u upravljanje. Da li je intervencija neizbežna? Ako da – činimo je maksimalno tržišnom. Postoji li čvrst dokaz da će predložena državna intervencija poboljšati situaciju? Ako ne – ne radimo ništa. Ova logika dobro objašnjava zašto je on istovremeno mogao biti protivnik subvencionisanja obrazovanja, kontrole zakupa i izgradnje železnica, a pritom potpuno mirno prihvatao državno vodosnabdevanje, infrastrukturu, policiju, sudove i socijalne programe. Mogao bi se nazvati minarhista, ali Kopertvejt nije bio fanatik, već radikalni institucionalni skeptik. Minarhista kaže: „evo ispravne liste funkcija države“, Kopertvejt kaže: „dokažite mi da je država zaista sposobna da to uradi bolje od tržišta i ja ću to uraditi“. Pored toga, nije smatrao da država treba pasivno da sedi skrštenih ruku. Ona treba da stvori uslove, infrastrukturu i pravno okruženje — a zatim da se skloni s puta. Čak je i njegov naslednik Hedon-Kejv kasnije naglasio da nije reč o bukvalnom nemešanju, već o odbijanju države da planira raspodelu resursa privatnog sektora.
Zanimljivo je, uzgred, da se u Hong Kongu i danas čuva stara britanska tradicija privatne bankarske emisije. Vlada Hong Konga izdaje samo najnižu novčanicu od HK$10 i kove novčiće, dok novčanice od HK$20, 50, 100, 500 i 1000 izdaju tri komercijalne banke: HSBC, Standard Chartered Bank i Bank of China Hong Kong, koje se razlikuju čak i po dizajnu. To je starinski britanski model emisije papirnog novca. Prema njemu, država ne mora nužno sama da proizvodi novac, ona jednostavno stvara pravila, rezervni mehanizam i konvertibilnost, a komercijalne banke vrše neposrednu emisiju novčanica. U 19. veku novčanicama Hong Konga uopšte se bavilo mnoštvo privatnih banaka. Na primer, Chartered Mercantile Bank je počeo da izdaje novčanice 1857. godine, različite banke su ulazile i izlazile iz sistema, neke su bankrotirale, i na kraju su ostale dve, a Bank of China je počela da izdaje novčanice Hong Konga 1994. godine.
U celini ne može se reći da je Kopertvejt iskorenjivao socijalizam i bio zagovornik čistog laissez-faire, već je svesno nije dozvolio Hong Kongu da krene putem britanskog posleratnog ekonomskog planiranja i države opšteg blagostanja, istovremeno zadržavajući prilično značajan državni uticaj tamo gde je on, po njegovom mišljenju, stvarao uslove za tržište. Sve je to dovelo do toga da je Hong Kong zaista postao grad najpovoljniji za korporacije na svetu, pravi Night City iz igre Cyberpunk 2077. U konačnici, tempo rasta ekonomije Hong Konga prevazišao je SAD, Japan i Južnu Koreju, čak i sada je to jedan od najbogatijih gradova planete (uz njega samo Singapur, London i Moskva), u gradu ima više nebodera nego u Njujorku ili Tokiju, a BDP male teritorije je uporediv sa celom EU. Nije iznenađujuće što je Milton Fridman smatrao Hong Kong najboljim gradom na svetu koji je očigledno dokazao nadmoć kapitalizma nad planiranom ekonomijom, iako, kao što vidimo, sistem je zapravo radio mnogo suptilnije i, što je najvažnije, pod kontrolom države.
Konačno, odgovorimo na pitanje da li je Hong Kong bio diktatura? O da, i to kakva. Osnovni dokumenti koji su regulisali njegov politički život bili su Letters Patent i Royal Instructions, izdate 1843. godine i skoro nepromenjene od tada. Oni su definisali kolonijalnog general-guvernera Hong Konga kao lice koje predstavlja britansku monarhiju i ima punu vojnu, sudsku i administrativnu vlast. Guverner se oslanjao na dva saveta, Executive Council i Legislative Council, ali je bio predsednik oba, istovremeno będąći nešto poput predsednika, premijera, vrhovnog komandanta vojske i glavnog sudije kolonije. On je lično imenovao gotovo sve kolonijalne činovnike, lično odobravao budžet, sprovodio pravosuđe i bavio se odbranom kolonije i poretkom u njoj. U celini, to je bila prilično tipična britanska kolonijalna šema 19. veka. Tek 1888. godine pravila su izmenjena tako da za donošenje zakona više nisu bile potrebne samo preporuke, već i saglasnost Legislative Council-a, mada ju je bilo lako postići jer je većinu članova saveta imenovao sam guverner. Executive Council je bio vlada kolonije, međutim, postoji mala nijansa: guverner uopšte nije bio obavezan da automatski sledi savet ExCo-a i takođe je on imenovao njegove članove.
U eri Kopertvejta demokratski izbori uopšte nisu postojali, a kamoli da su vlast imali sami stanovnici grada ili čak predstavnici biznisa. Britanski principi su bili nepokolebljivi: pošto se država ne meša u biznis, onda ni biznis ne sme da umeša svoje ruke u upravljanje kolonijom. Očigledno je da je u ovom pitanju postojala blaga ironična asimetrija: država se nije mešala u biznis isključivo iz dobre volje i svojih filozofskih principa, dok biznis nije mogao da se meša u državne poslove čak ni u teoriji, jer je guverner imao vojnike. Finansijski sekretar je bio imenovan od strane krune i odgovarao je samo kralju i guverneru (nije čak ni bio obavezan da to čini pred Parlamentom u Londonu), pričem u njegovoj moći je bila kontrola nad budžetima, porezima (mogao je da ih ukine ili podigne i nijedan stanovnik niti korporacija nisu imali ovde pravo glasa ni blizu), državnim rashodima, emisijom novca (mogao je dozvoliti ili zabraniti je bilo kojoj komercijalnoj banci po želji svoje leve pete, a osporiti to je bilo gotovo nemoguće) i uopšte svim ekonomskim upravljanjem.
Objašnjavajući gore navedeno u dve reči: Kopertvejt je imao praktično neograničena prava da samostalno pritisne koga god želi i kako god želi, određujući i ukidajući kazne, regulacije, poreze i subvencije, i niko nije mogao uticati na njegovu odluku, osim Njegovog Veličanstva i general-guvernera. Obični Hong Kongci su imali britanski common law za život, britanske sudove i policiju, pravo vlasništva, ograničeno pravo okupljanja i slobodu govora i praktično neograničenu — komercijalnu delatnost (iako su primenjene standardne prakse licenciranja u medicini i prehrambenoj industriji, u Kolunu, uzgred, one naravno nisu važile, pa su se tamo sticali tajni lekari i mesari). Pored toga, svaki stanovnik je imao puno pravo da u bilo kom trenutku požali se guverneru na nepravdu života, a guverner je imao puno pravo da ga pošalje dođavola.
Ako je Kopertvejt želeo da sprovede neku principijalnu promenu u budžetu, jedino pitanje koje ga je zaista zanimalo bilo je: da li se njegov neposredni šef, tj. general-guverner, slaže. S obzirom na to da se administracija kolonije, po pravilu, formirala od iskusnih ljudi sa +/- istim pozadinskim obrazovanjem i razumevanjem problema i koji su dobro sarađivali — takav problem se praktično nikada nije javljao. General-guverner ne bi imenovao svog finansijskog sekretara od ljudi kojima nije verovao, s kojima ne bi mogao da radi ili koje ne bi slušao.
Pretpostavimo da Kopertvejt želi da promeni poreski sistem cele kolonije. Pošto imamo potpunu vladavinu prava, ne možemo to uraditi voljumistički, ali pošto takođe imamo autoritarnu birokratiju, pitanje postaje čisto tehničko. Tako Kopertvejt priprema svoj predlog i dobija sankciju guvernera. Nakon toga ga iznosi pred LegCo i, pošto članove saveta imenuje guverner, Kopertvejt, imajući njegov blagoslov, lako dobija formalni pristanak i porez se menja. A šta ako LegCo počne da prigovara? Tada Kopertvejt mora javno da brani predlog pred Savetom, mada tokom njegovog boravka na funkciji Savet nijednom nije glasao protiv finansijskog sekretara. To je posebno vidljivo po njegovom čuvenom otporu širenju ekonomske statistike: članovi Saveta su mu postavljali pitanja o nacionalnim računima, a on je direktno odgovarao da vlada nema neophodne podatke i da, po njegovom mišljenju, nema potrebe za njima u obimu koji su savetnici zahtevali. Što je smešno – nikakvu statistiku tokom njegovog mandata tako i nisu dobili.
LegCo se sastojao od sledećih članova. Pored finansijskog sekretara, u njemu su bili sekretar kolonije, generalni tužilac, sekretar za poslove sa Kinom, direktor javnih radova, direktor medicinskih i sanitarnih službi, komesar za rad, direktor socijalne zaštite, direktor trgovine i industrije, direktor gradskih službi i okružni komesar. Sve su ih imenovao guverner i svaki je bio odgovoran za svoj front administrativnih poslova. To znači, ako je direktor javnih radova nastupao pred LegCo i tražio još 50 miliona HK$ za puteve, on se takmičio sa finansijskim sekretarom pred Savetom, dokazujući da je to potrebno. Kao što znamo, za vreme Kopertvejta takve stvari su retko prolazile, koliko god mu nisu preklinjali novac za obrazovanje – nijednom ga nije dao. Kopertvejt je bio dužan da objašnjava svoju politiku, ali samo pred guvernerom i svojim kolegama – administratorima iz LegCo-a, i nije bio dužan da dobije nikakvo demokratsko odobrenje. U konačnici, Hong Kong nije ni mirisao na liberalnost. Ekonomski je imao ogromnu slobodu, ali mu ju je delegirala kolonijalna administracija i mogla je biti oduzeta u svakom trenutku. Politički pak niko od njegovih stanovnika nije imao slobodu, uključujući čak i sameg general-guvernera, koji je bio običan zaposleni administrator i mogao je biti smenjen od strane kralja baš kao što je i imenovan. Gradom su vladali birokrate koji su bili ograničeni samo krunom, common law-om i administrativnim procedurama koje su sami usvojili. Hong Kong je bio slobodno tržište ne zato što je društvo imalo mnogo političke moći, već zato što društvo uopšte nije imalo političku moć, a birokratija je sama ideološki bila nastrojena ka nenamethanju.
Koga je, uzgred, Kopertvejt privukao u Hong Kong iz korporacija? Praktično sve. Srce industrije grada je u početku, naravno, bio čuveni britanski tekstil. Do 1966. godine on je činio 40% industrije Hong Konga i 25% ukupnog izvoza. Sitna tačka na globusu proizvodila je oko 5% tekstilnih proizvoda sveta i 30% celokupne britanske proizvodnje. Druga važna (i često potcenjena) grana bila je industrija igračaka. Do 1969. godine, dok se sovjetska deca igrala gvozdenim autićima i jezivim lutkama, njihovi srećni američki, evropski i britanski vršnjaci zabavljali su se svim vrstama vojnika, konstruktora, Barbi lutkama i slično, pri čemu je 10% svih igračaka u svetu izrađivano u Hong Kongu (u samoj Britaniji samo 1,5%). Hong Kong je decenijama bio lider industrije, ustupajući u tom pitanju samo Japanu. Do 1969. godine grad je takođe izvozio 15% svih jeftinih kvarcnih satova. U celini, cela industrija malog grada po kapacitetu je iznosila približno 7,5% industrije Britanije.
Najviše nas interesuje elektronika, a nje je u Hong Kongu bilo dovoljno – uopšte je to bila prva tačka u Aziji u kojoj je Zapad otvorio montažne filijale. Evropljani (i što je smešno – Japanci!) su se ovde pohopli skoro istovremeno sa Amerikancima. Godine 1952. prvu filijalu u Aziji otvorila je Texas Instruments, i to upravo u Hong Kongu. Ubrzo su im se pridružili Motorola (1954), RCA i Philips (1955), General Electric (1956) i Sylvania Electric Products (1958). Prvi Japanac na kineskoj zemlji bio je NEC (1957), zatim Sony (1958), Toshiba Corporation (1959) i Sharp Corporation (1959). U početku su ove kompanije na autsorsing izbacile samo proizvodnju najjednostavnijih komponenti, uglavnom radiolampi, za koje su u 1950-im bile potrebne ogromne količine za sve, od radio-primača do vojnih radara i mejnfrejmova.
Naravno, fabrike radiolampi nisu dugo ostale usamljene. Već 1960. Philips prebacuje u Hong Kong kompletnu montažu radio-primača, 1961. Sylvania gradi fabriku rasvetnih uređaja, General Electric dodaje fabriku za montažu televizora 1962, 1962. Canon fabriku fotoaparata, a 1963. u Hong Kong dolazi da montira audio tehniku sama Sony Corporation! Pravilne montažne linije otvaraju se kao pečurke posle kiše: 1963. Toshiba i Zenith Electronics (elitna američka kompanija za TV i audio aparaturu), 1964. Sharp (najveća fabrika kalkulatora i kvarcnih satova) i Olympus Corporation, 1964. Mitsubishi Electric, a 1965. se dešava značajan događaj: preseljenje mikroelektronskih fabrika Fairchild Semiconductor i Western Electric u Hong Kong. Iste godine Hewlett-Packard počinje da montira tamo svoje čuvene osciloskope, a nemački Grundig audio tehniku. Godinu kasnije nju počinju da proizvode Hitachi, Nippon Columbia (pod čuvenom markom Denon) i RCA.
Godine 1967. pridružuje im se Matsushita Electric (i montira tamo brendove Panasonic i National), a Texas Instruments, Signetics i Honeywell, prateći konkurente iz Fairchild-a, otvaraju fabriku poluprovodnika. Dolaze i manje firme, na primer, Emerson Radio (1968), nastavljaju da pristižu iste godine Japanci (Fujitsu gradi fabriku kućnih aparata) i Nemci (Siemens postupaju analogno). Do 1969. telekomunikacionu opremu počinju da proizvode ITT Corporation i Teledyne, a od 1970. Casio montira satove i kalkulatore, i dolazi još jedna američka mikroelektronska firma – National Semiconductor. Specifičan znak kvaliteta i poverenja u hongkonšku montažu je činjenica da je veliki izvođač Pentagona Bendix Corporation, koji montira avijoniku i vojne računare, 1969. takođe prebacio fabrike u Hong Kong.
Dakle, tvrdnja da se Hong Kong nije bavio mikroelektronikom je pomalo pogrešna: Texas Instruments, Signetics, Fairchild Semiconductor, National Semiconductor – to su moćne mikroelektronske korporacije (neke, doduše, već u prošlom vremenu) i sve su one bile i radile u Hong Kongu, a kineske i japanske korporacije rade u toj oblasti tamo i sada. Jednostavno su rezultati njihovog rada manje primetni od pametnog telefona.
Naravno, daleko da svi njihovi proizvodi u početku idu na izvoz u Evropu i SAD: tržišta Azije koja tek nastaju, ne manje od belaca, žele televizore, radio-aparate i gramofone, satove, kalkulatore i usisivače. Japanci su prvi pronašli elegantan izlaz iz problema pozicioniranja brenda, diktiran njihovim istorijskim iskustvom dzaibaca, kada je jedna korporacija Mitsubishi proizvodila uopšte sve: od frižidera do torpeda i metanfetamina. Oni su iz svakog proizvođača izdvojili ceo skup podbrendova: neki strogo za unutrašnje japansko tržište, drugi za azijsko, treći za Evropu i SAD. Pored toga, domislili su se da svaki podele na premijum i obične, a u nekim slučajevima su ih ukrstili sa evropskim i američkim.
Sony je, na primer, proizvodila tehniku, pored svog domaćeg brenda, pod markom Aiwa (kasete, kontrolni paket originalne kompanije Sony kupio je 1969) i podbrendom same Aiwe – Excelia (oprema za zvučni zapis), kao i Esprit, a za nemačko tržište – WEGA. Akai je proizvodio obične magnetofone pod domaćim brendom, profesionalne pod markom A&D (Akai & Diatone, gde je Diatone sam po sebi podbrend Mitsubishi-ja za proizvodnju audio opreme), u Evropu je isporučivao kao Tensai, a u SAD kao Roberts. Alps Electric je 1967. zajedno sa Motorolom započeo proizvodnju kasetnih dekova Alpage za Evropu, automobilski elektronike Alpine, a od 1984. elitne audio tehnike Luxman. Nipponophone Phonograph Company Ltd. je proizvodila brendove Columbia, Onkyo i DENON. Hitachi Ltd. – brendove Lo-D i Maxell. Mnoge japanske firme nisu proizvodile samo kućne aparate, već čak i računare, na primer, SANYO MBC-550 iz 1982. NEC je imao podbrend Authentic, a Toshiba – Aurex. TEAC Corporation je svoju profesionalnu audio tehniku u SAD prodavao kao TASCAM, visokokvalitetnu kućnu audio tehniku kao Esoteric, a na unutrašnjem tržištu kao Uesugi. Trio Corporation za Japan je radio pod domaćim brendom Trio, a za Zapad kao KENWOOD, njihovi elitni gramofoni za vinilne ploče proizvodila je jedinica MICRO-SEIKI.
Superkorporacija Matsushita Electric Industrial Co. posedovala je brendove Technics, Panasonic, National, JVC, Victor, Nivico, RAMSA, Quasar, NAiS, SANYO i gomilu drugih. Dok je SANYO još bio samostalan, proizvodio je audio tehniku pod svojim brendom, kao i evropskim OTTO, nakon što je 1975. kupio američku kompaniju Emerson Electric, proizvodi za tržište SAD izlazili su kao Fisher. Mnogo ove tehnike montiralo se u Hong Kongu. Zanimljivo je da kada je između 1990. i 2000. prošao masovni talas bankrota japanskih elektronskih brendova (rezultat trgovinskog rata sa SAD i opšte recesije izbacio je sa tržišta takve monstrume kao što su Akai Electric, Pioneer, Sharp, JVC, Toshiba i čak svemoćna Matsushita), njihove trgovinske marke su jeftino otkupili Kinezi iz Hong Konga! Na primer, Grande Group of Hong Kong je kupila legendarni Nakamichi za kasetne dekove, AKAI i Sansui, Li & Fung je 2009. kupio Toshibu i Panasonic, a Haier – Sharp. Ironično je da je čuveni japanski Hi-Fi u početku Japanci u Hong Kongu samo montirali, a sada su i sami brendovi njegovi hongkonški.
Problem Hong Konga bio je u tome što je bio podeljen na nekoliko delova koji su bili suštinski nejednaki po geografskom položaju. Prvo, to su tzv. Udaljeni ostrva, kojih ima mnoštvo okolo i koja nam nisu naročito interesantna. Drugo, to je veliko ostrvo Lantau, legendarno mesto za kinesku istoriju, poslednje gde se povukla dinastija Song bežeći od mongolske invazije (i na njemu su umrla dva poslednja maloletna cara te dinastije). U britansko doba, ono je dugo ostalo ogromno, malo naseljeno periferno ostrvo, znatno manje integrisano u gradski život od ostrva Hong Kong i Kuluna. Zatim sledi, zapravo, ostrvo Hong Kong, odvojeno od kopna Viktorijinim zalivom (a na njemu se nalazi i Viktorijin vrh) – upravo ovde se nalazila prvobitna britanska baza mornarice. Konačno, na kopnu postoji oblast Kulun, gde se nalila stara istoimena kineska tvrđava, smeštena generalno naspram britanske, preko zaliva (upravo je ona ostala eksteritorijalna kada su Britanci zagrabili taj komad zemlje i tamo je, počevši od 1950-ih, izrastao legendarni sajberpank grad-slum). Ostrvo Hong Kong Britanci su uzeli prvo, nakon Prvog opijumskog rata, u celosti, potpuno i bez roka, formalno to je bio punopravni deo Britanske imperije. Južni Kulun su prigrabili pod sličnim uslovima malo kasnije, kao deo reparacija nakon Drugog opijumskog rata (ostavivši Kinezima malu tvrđavu-enklavu).
Hong Kong se burno razvijao i vrlo brzo je nestalo dostupnog i pogodnog mesta na zauzetim zemljištima. Tada su Englezi 1898. godine od carstva Ćing iznajmili na rok od 99 godina, do 30. juna 1997, sva Udaljena ostrva, Lantau i komad teritorije iza Južnog Kuluna na kopnu – tzv. Novi Kulun. Sve je to dobilo opšte ime Nove teritorije i upravo se ovde u 1960-im odvijala glavna ekonomska aktivnost. Nove teritorije činile su oko 92% površine celog Hong Konga. Godine 1982. Margaret Tečer je doputovala u Peking na pregovore sa kineskim rukovodstvom o budućnosti Hong Konga, jer je to bio poslednji biser raspale imperije i pitanje je trebalo rešiti što pre – biznis je počeo da brine, vreme je isticalo. Formalno, Britanci su imali puno pravo da zadrže Južni Kulun i samo ostrvo Hong Kong, međutim, u tom slučaju suočili bi se sa nerešivim logističkim problemom. Većina stanovništva živela je na Novim teritorijama, voda i električna energija su stizale odatle, tamo se nalazio aerodrom i glavni kargo port, da ne govorimo o 90% svih vrednih proizvodnji. Deng Sjaoping je to odlično razumeo i odmah je izjavio Tečer da će Kina, kada zakup istekne, uzeti sve. Zapravo, nije bilo o čemu pregovarati, Britanija se nalazila u maksimalno ranjivoj poziciji, jer bi Hong Kong bez Novih teritorija ostao ponosno britanski, odgrickan i beskoristan enklava, gde bi čak i vodu morali uvoziti tankerima iz metropole, ne dobijajući ništa zauzvrat.
Jedino što je Tečer uspela da izdogovori (i to samo zato što je Deng bio krajnje lukav i nije nameravao da zakolje kokošku koja nosi zlatna jaja i dobije 1997. prazan grad iz kojeg su pobegli svi stanovnici i sve dragocene banke i fabrike) bio je formalni ugovor da KNR neće na bilo koji način interferisati u politički i ekonomski sistem Hong Konga još 50 godina, do 2047. To je umirilo sve koji su se plašili da će, čim Britanci odu, doći zli kopneni Kinezi sa Malom crvenom knjigom i portretima Velikog Kormilača i izgraditi im komunizam. Sino-British Joint Declaration je potpisan 19. decembra 1984, ratifikovan i potvrđen čak i u UN-u, i strane su se razišle, umereno zadovoljne jedna drugom. KNR se obavezala da u Hong Kongu neće menjati ništa – ni ekonomski, ni politički sistem, pa čak ni pravo na zemlju u narednih 50 godina. Zauzvrat, Englezi se nisu formalno pravili tvrdoglavi i pristali su da im predate čak i ono što nisu najmljivali, već osvojili (uostalom, kao što razumemo, niko im nije nudio izbor). Britanska strana i danas SBJD posmatra kao pravno obavezujući ugovor, iako u njemu nije postojao mehanizam prinudnog izvršenja u slučaju konflikta između strana.
Kao rezultat, nakon 1997. Hong Kong se zaista nije odmah pretvorio u kopnenu ekonomiju, naprotiv, do 2003. je zadržao britanski model pod sloganom „Jedna Kina — dva sistema“. U njemu je ostao maksimalno slobodan kretanje kapitala, privatni hongkonški dolar, odsustvo PDV-a, izuzetno nizak porez na dohodak i porez na dobit, odsustvo poreza na kapitalnu dobit, nezavisan sudski sistem u komercijalnim pitanjima, ogromne valutne rezerve i krajnje ograničeno direktno učešće države u većini grana. Uopšte, uzgred, čak i danas je poreski režim Hong Konga znatno blaži od skoro svih država planete (ali to nije iznenađujuće, jer KNR može lako da subvencioniše bilo koje socijalne programe). Do 1997. Hong Kong je radio praktično 100% za Zapad, a nakon 1997. njegova ekonomija je počela da se okreće ka Kini, naročito je taj proces ubrzao nakon stupanja KNR-a u WTO 2001. godine. Crveni Kinezi su odmah svojim hongkonškim braći dali CEPA — sporazum o ekonomskom partnerstvu Hong Konga sa kopnom, olakšan pristup hongkonških kompanija na kopneno tržište, povezali su ih direktno sa berzama u Šangaju i kolosalnom SEZ Šenžen, osnovanom 1980. i koja je trenutno jedan od ekonomski najmoćnijih regiona planete (sa budžetom, stanovništvom i proizvodnjom koji prevazilaze celu EU zajedno).
Ekonomska sloboda Hong Konga nije nestala, ali se njena funkcija promenila: iz samostalne kapitalističke ekonomije postao je posebna ekonomska infrastruktura same Kine. Promenila se čak i logika gradnje. Prethodni Hong Kong je iz očiglednih razloga naglašavao more, sadašnji — kopno. U tom smislu, KNR je preuzeo krajnje zapuštenu situaciju: do 1997. ogromno stanovništvo bilo je zatvoreno na sićušnom komadu zemlje, nekretnine su postajale sve skuplje, odavno je postojao fenomen superspodeljenih stanova, pretvorenih u one ozloglašene kletke. KNR je nastavio aktivno da gradi socijalna stanovanja — čuvene hongkonške „sveće“ od 40-50 spratova u blokovima od 10-15 zgrada. Preseljenje svakog stanovnika grada u normalan stan iz britanskih kletki postalo je jedan od glavnih zadataka vlade Kine u Hong Kongu, proces se u punom jeku nastavlja i sada. Pri tome, za 2026. godinu, na socijalnu pomoć i zdravstvo dolazi više od 40% rashoda KNR-a za Hong Kong (ostalo uglavnom odlazi na stanovanje).
Uopšte, od 1997. Hong Kong je postao društveno mnogo skuplji, pri čemu to nije povezano samo sa komunizmom, već i sa banalnim starenjem stanovništva i rastom cena nekretnina. KNR je uveo penzije i naknade za starije, usluge nege za stare, medicinsku podršku, naknade za invalidnost i ostalo, oko čega se Britanci nikada nisu zamarali. Zapravo, to je do 2019. postalo određeni problem: kako sačuvati uvećani velfer i niske poreze? Zato Kinezi nisu pokušavali da sede na dve stolice i jednostavno su usvojili Zakon o nacionalnoj bezbednosti 2020. i sproveli izbornu reformu 2021, koje su u konačnici potpuno integrisale grad sa kopnom u političkom i ekonomskom smislu. Naravno, za to su postojale i druge pretpostavke. Kina je poznata po svojoj diktaturi u baršunastoj rukavici: možeš raditi praktično bilo šta, osim kritikovati KPK. Hongkonški su masovno zloupotrebljavali to, opustivši se tokom veka britanske dominacije i umireni SBJD-om, a kopnena Kina nije nameravala to da trpi. Od 2010-ih, kineske tajne službe i policija su jednostavno počele masovno da kidnapuju vlasnike knjižara koji su u Hong Kongu prodavali subverzivnu literaturu, kritičare Partije i druge nesvesne elemente, odvoze ih na kopno i tamo rade sa njima razne stvari.
Narod se, prirodno, užasno razbesneo, pozivajući se na taj isti zakon, i zapitao — šta se zaboga dešava? Godine 2014. održana je ogromna akcija „Occupy Central“, koja je bila usmerena takođe protiv planirane reforme izbornog sistema na predstojećim izborima za izvršnu vlast u Hong Kongu 2017. godine. Sve je završilo predvidivo, narod se gurao 2,5 meseca, uhapšeno je oko 1000 ljudi, a zakon je na kraju usvojen. Godine 2019. komunističke vlasti su dodatno potpisale zakon o ekstradiciji, koji omogućava slanje svih hongkonških neprijatelja naroda direktno u Kinu bez ikakvih kidnapovanja i sličnih neprijatnosti. Tu narod ponovo nije izdržao i pokušao je da pobuni. Protesti su trajali oko godinu dana, na šta je predsednik Si odgovorio izbacivanjem još jednog zakona — „O stvaranju pravnog sistema i mehanizama primene prava u specijalnom administrativnom regionu Hong Kong za zaštitu nacionalne bezbednosti“, kojim su brisani svi tragovi koncepta „Jedna država — dva sistema“ i hongkonške autonomije. Od sada, sve koji uopšte pozivaju na bilo kakvu autonomiju Hong Konga treba smatrati teroristima, ekstremistima i slično, i slati ih na pravdu na kopno. Završetak protesta se pogodno poklopio sa epidemijom koronavirusa — KNR je u Hong Kongu uveo maksimalno stroge lokdaune, kakvih svet još nije video. Prvo, ceo grad je zatvoren za ulazak i izlazak. Drugo, čitavi kvartovi su periodično proglašavani za karantin i niko u njih nije puštana niti iz njih izlazio, štaviše, nisu izlazili ne samo iz kvarta ili svoje zgrade, već čak i iz stanova, ostavljajući stanare kao u zatvoru. Osnovni paket od instant rezanaca i flaše vode dostavljale su im specijalne službe. Naravno, to nije bilo tako brutalno kao u Šangaju, gde su vrata ulaza zavarivana autogenima i grad je živeo kao blokirani Leningrad, ali protesti su ugušeni krajnje efikasno.
Trenutno grad predstavlja svojevrsnu mešavinu starog britanskog Hong Konga, singapurskog modela i državnog kapitalizma KNR. To je postalo posebno primetno u industrijskoj politici, koju Hong Kong pod Britancima uopšte nije imao (to je ipak komunizam!). KNR je promenila ovaj pristup ne samo u pogledu odnosa prema radnoj snazi, već i u smislu toga što vlada aktivno subvencioniše sektore koji su joj potrebni. Kao rezultat, Hong Kong se trenutno specijalizuje za finansijske instrumente, biotehnologiju, medicinu i kompjuterske tehnologije, potpuno prelazeći u postindustrijalnu eru. Tokom 1980-ih država se uopšte nije mešala u biznis, u 2000-im država je pomagala biznisu da koristi kinesko tržište, a u 2020-im država očekuje od biznisa stratešku orijentaciju ka nacionalnim interesima kineske ekonomije. Videćemo šta će iz toga ispasti.
Obećala sam da ću odgovoriti na longrid Sperryja O koristi diktatora, i evo, konačno sam našla vremena za to.
Sperryjev zadatak bio je da na primeru azijskih tigrova, kao što su Japan i Koreja, pokaže da je razlog uspona njihovih kapitalno zahtevnih grana industrije bila direktna, dugotrajna i bezobzirna državna intervencija u ekonomiju, a ne slobodno tržište. Slobodno tržište, u poređenju sa monstruoznim korporacijama koje su srasle sa državama, jeste siromašno tržište, i njemu pripadaju grane koje nisu toliko zahtevne po pitanju kapitala. Smatram da je on u potpunosti ispunio svoj zadatak.
Zaista, država je institucija koja veoma dobro uspeva u koncentraciji napora, a to u kojoj oblasti će država koncentrisati napore je pitanje politike. Zahvaljujući ovoj koncentraciji napora mogu biti stvorene megaarmije, megoflote ili mega-korporacije, piramide u pustinjama i džunglama, megistatue bogova i vođa, mostovi sa megosaobraćajem i mostovi u ništavilo, ljudi mogu leteti u kosmos i izgorevati u gasnim komorama — primena državnih napora je nebrojena.
Ipak, članak Sperryja se zove „O koristi diktatora“, a ne, na primer, o njihovoj veličini. Pa kome su oni korisni, ti diktatori koje je razmatrao u svom pregledu azijskog tržišta elektronike? Odgovor je očigledan: korisni su potrošaču. Korejska, japanska, tajvanska ili američka država oduzima novac svojim građanima, pozajmljuje od naivnih investitora, jednostavno štampa — i ulaže ga u izgradnju grane koja će običnog potrošača iz bogom zaboravljene Crne Gore ili Kosta Rike (gde su diktatori previše bedni i nisu u stanju da koncentrišu tako ogromne resurse) snabdeti jeftinim i kvalitetnim gadgetima.
Tako se diktatori mogu smatrati uslovno korisnim ako pljačku troše na proizvodnju potrošačkih roba, uslovno beskorisnim ako pljačku troše na proizvodnju kulturnih megapomenika, i uslovno štetnim ako pljačku troše na istrebljenje suseda. Kako se onda desilo da se korisni diktatori uopšte pojave kao klasa? Šta je nateralo ponosne potomke pljačkaša i religijskih fanatika da pređu na trgovinske ratove u duhu „otvorite svoje tržište za našu robu, inače ćemo mi zatvoriti svoje tržište za vašu robu“? Na to postoji jednostavan i dosadan odgovor: industrijska revolucija. Prethodna revolucija, agrarna, omogućila je koncentraciju resursa za stvaranje gigantskih armija, korišćenje armija za osvajanje novih zemalja i koncentraciju još više resursa. Industrijska je pak omogućila državi sa veoma skromnom vojskom dominaciju u celom svetu putem proizvodnje i trgovinske flote. Upravo je industrijska revolucija dovela do pojave novog tipa ratova: za otvaranje tržišta. Ne za pravo pljačkanja određene kolonije, već za pravo trgovine i investiranja. Opijumski ratovi, komodor Perry, sve to.
Ostaje razumeti: da li su ovi korisni diktatori, koji gvozdenom rukom vode nacionalna tržišta ka prosperitetu, neophodni ili opcionalni? Srećom, imamo primer azijskog tigra koji je izlazeo bez korisnih diktatora — to je Hong Kong. Država broj jedan po ekonomskoj slobodi postigla je značajan prosperitet. Znači, čak i u Aziji se može proći bez diktatura razvoja. S druge strane, baš po mikroelektronici Hong Kong nije naročito poznat. Ispada da je tu sferu slobodno tržište u Aziji nekako zaobišlo, preferirajući organski rast mnoštva malih kompanija nad superkoncentracijom resursa u nekoliko čebolova. Da nema diktatora, svetska ekonomija danas bi bila drugačija. Možemo samo nagađati koje bi grane procvetale da nisu zgužvane u potrazi za primatom u trci čipova. Ali čini se da bez diktatora ne bi bilo AI mehurića, zahvaljujući kojem s lakoćom crtam lepe sličice za svoje objave i radim druge kul stvari o kojima se nadam da ću uskoro pričati.
Može se pomisliti da su ideje o slobodi previše složene da bi se prenela deci. Međutim, u stvarnosti ih neće biti tako teško objasniti ako se odabere pravi pristup. U ovom slučaju, umesto složenih razgovora o politici, filozofiji i ekonomiji, vredi se osloniti na jednostavan osećaj pravde i primere iz svakodnevnog života.
Na primer, zamislimo dvoje dece. Jedno je izgradilo kulu od kockica, a drugo je prišlo i srušilo je. Gotovo svako dete će se odmah složiti da se to ne sme raditi, jer je kula pripadala onome ko ju je izgradio, a drugi ju je uništio bez dozvole. Neće škoditi ni da se dete zapita kako bi se ono osećalo da neko uništi njegovu građevinu. Upravo tako se može lako objasniti važnost privatnog vlasništva.
Sada zamislimo drugu situaciju. Jedno dete je sa mamom ispeklo kolačiće i nudi prijateljima da ih zamene za nalepnice. Jedan daje dve nalepnice, drugi tri, a treći uopšte ne želi da menja. Sve se dešava dobrovoljno, nema nikakve prisile. Većina dece ovde takođe neće videti ništa loše.
U suštini, to je osnova ideja voluntarizma i libertarijanizma: ne nanosi štetu drugima i komuniciraj samo uz dobrovoljan pristanak. To je već dovoljno da se detetu dočara koje su radnje dopustive, a koje nisu.
A šta je sa prisilnom redistribucijom? Zamolite dete da zamisli da je vaspitač bez dozvole oduzeo bombone svim decom i sam počeo da odlučuje ko će dobiti koliko bombona. Većina dece će u ovoj situaciji osetiti nepravdu. Naravno, neko može pokušati da kaže da se takva redistribucija radi iz dobrih namera. Međutim, primarni osećaj deteta zasnovan je na vrlo jednostavnoj ideji da se tuđe stvari ne smeju uzimati bez pristanka vlasnika.
Ili razmotrimo primer prisile na određenu aktivnost. Jedno dete želi da igra fudbal, a drugo da crta. Ako niko nikoga ne primorava, svako može raditi ono što voli. Ali ako neko počne silom da primorava ostale da rade ono što on želi, to će neizbežno dovesti do konflikta. Mnogo je bolje dogovoriti se, podeliti se u grupe ili pronaći kompromis. Jer je dobrovoljna saradnja mirniji i prijatniji način interakcije od prisile.
Naravno, deca nisu upoznata sa složenim konceptima kao što su „vlasništvo“, „ugovor“ ili „dobrovoljna razmena“. Ali će odlično razumeti suštinu sledećih pitanja: „Da li je ovo tvoje?“, „Da li si dozvolio?“, „Da li ste oboje saglasni?“. Takva jednostavna pitanja pomoći će da se mnoge situacije razume mnogo bolje nego duga predavanja i knjige.
Naravno, odrasli život je mnogo složeniji. U njemu se javljaju slučajevi kada je potrebno pribegnuti samoodbrani i zaštiti slabih, ispunjavati složene obaveze prema drugima, rešavati problem ljudi koji krše prethodno navedene principe suživota i mnoge druge nezgodne situacije. Ipak, temelj u vidu poštovanja granica drugih ljudi, nedopustivosti iniciranja nasilja i traženja dobrovoljnih načina za rešavanje konflikata treba da bude jasan od najranijeg uzrasta.
Možda će deci čak biti lakše da razumeju ideje o slobodi nego odraslima. Jer su odrasli već navikli da mnoge oblike prisile doživljavaju kao nešto podsrazumevano i neophodno za funkcionisanje društva. Dok deca ocenjuju situaciju ne oslanjajući se na stavove koje im još nije stigli da utere u glavu decenijama propagande. Kada je u pitanju oduzimanje tužje imovine ili primoravanje nekoga da obavlja određenu aktivnost protiv svoje volje, kod njih će sigurno nastati pitanje da li je to pravda.
Sva objašnjenja se svode na vrlo jednostavnu misao: svaka osoba treba da poštuje tuđe granice onako kako želi da njene sopstvene budu poštovane, i nema prava da nanosi štetu bilo kome, jer i sama ne bi želela da postane žrtva pljačke i nasilja. I najbolji način da se to kaže detetu je navođenje odgovarajućih primera iz svakodnevnog života, jer je još uvek prerano držati mu složena predavanja o politici, filozofiji i ekonomiji.
Sada u vestima možemo videti kako neki redovni činovnik ili važan gospodin u belom mantilu, sa tragičnim licem, govori o gubitku generacije, lošim pametnim telefonima koji decu pretvaraju u depresivne zombije i potrebi za njihovom zabranom. Ovakve stvari, naravno, nisu novina. Tokom 1950-ih, političari su sa istom takvom žarom optuživali stripove za rast青少年 kriminaliteta. U 80-im – igra „Underworld and Dragons“ je navodno pravila od dece sataniste. U 90-im su za sve bile krive video igre. A sada je nastupila era svetog rata protiv pametnih telefona.
Ali kao se ispostavilo, ovakva panika nema osnovu. Nedavno je psiholog Kristofer Ferguson sproveo monumentalno istraživanje. Analizirao je podatke više od 80.000 mladih ljudi. Cilj je bio jednostavan: utvrditi kako godine u kojima je dete dobilo svoj prvi pametni telefon ili tablet utiču na njegovu psihu u odraslom dobu. Ispostavilo se da ovaj parametar apsolutno uopšte ne korelira sa depresijom, anksioznošću ili drugim mentalnim problemima u njegovim 20-im ili 30-im godinama.
Uplažena javnost može ukazati na pojavu pametnih telefona kao na najočigledniji uzrok toga koliko su sada rasprostranjeni mentalni problemi kod mlade generacije. Samo što istraživanje to nije potvrdilo. Ono je utvrdilo da je najvažniji prediktor slomljene psihe ono što naučnici nazivaju ACEs (Adverse Childhood Experiences), odnosno nepovoljna detinjstva iskustva. Jednostavnije rečeno, problem nije u tome što dete gleda Peppu Prase na Jutjubu, već u tome šta se dešava oko njega kada se ekran ugasi.
Ako se u porodici praktikuje psihološko, a naročito fizičko nasilje, ako roditelji vrište jedan na drugog kao žrtve, ako niko ne mari za dete na emocionalnom planu – tada psiha puca po šavovima. I nije važno da li je to dete sedelo na TikToku ili sakupljalo šišarke u šumi. Trauma je trauma, a uređaj, budući da je samo alat, ovde nema nikakve veze. Ali zašto onda čujemo toliko histerije baš u vezi sa ekranima? Kome je u interesu ova panika?
Kao prvo, to je potrebno političarima i birokratama. Rešavanje stvarnih, teških socijalnih problema je dugo, skupo i ne donosi brze političke poene. Ne možete jednostavno doneti zakon koji zabranjuje roditeljima da budu šupci, jer država principijelno nije sposobna da uđe u apsolutno svaku porodicu i tamo „popravi“ ljubav i međusobno poštovanje. Zato država obožava da imitira burnu aktivnost! Zabraniti uređaje u školama. Izreći kaznu korporacijama Meta ili Apple za „štetne algoritme“. Uvesti cenzuru na internetu pod sloganom „Pomislite na decu!“. Na kraju, birokratski aparat raste, budžeti se troše, a političari grade reputaciju spasilaca nacije. A deca su patila u stvarno toksičnim porodicama i nastavljaju da pate.
Kao drugo, to je neverovatno zgodno za neke roditelje. Priznati da je tvoje dete postalo anksiozno zbog tvojih izliva besa nad njim, da si potpuno zakazao kao roditelj – to je bolno. Mnogo je jednostavnije i prijatnije reći: „Sve je to prokleti telefon i algoritmi Kineza!“. Veštački neprijatelj je pronađen, a savest očišćena.
Niko ne osporava da je u svemu potreban balans. Naravno, deci je korisno da udišu svež vazduh, igraju se loptom, eksperimentišu i čitaju štampane knjige. Nemoguće je braniti beskonačno sedenje ispred ekrana, kada oči postaju kvadratne. Ali takođe ne sme se podleći ovoj jeftinoj prevari. Panika oko pametnih telefona je dimna zavesa koja odvlači fokus javne pažnje od onoga jedinog što je zaista važno: individualne odgovornosti. Odgovornosti odraslih za atmosferu koju stvaraju u svom domu.
Nikakvi Mark Cukerberg i Stiv Džobs ne mogu naneti detetu takvu traumu kakvu mu mogu naneti sopstveni roditelji. Decu je potrebno voleti, razgovarati sa njima, poštovati ih kao slobodne ličnosti, stvarati im sigurno utočište kod kuće. I tada im nikakav tablet ili pametni telefon neće naškoditi!
Poslali su mi donaciju u iznosu od 77 EURMTL i tražili recenziju decentralizovanog mesindžera Onym. Krećem.
Na sajtu onym.app objašnjen je koncept mesindžera. Glavna ideja je da se eliminiše jedinstvena tačka otkaza i omogući korisniku da sam bira servise koji će biti odgovorni za različite komponente razmene informacija.
Pretpostavlja se da je struktura proizvoda otprilike sledeća.
Na sajtu se takođe nalazi stranica na engleskom jeziku sa opisom modela pretnji u okviru kojeg mesindžer radi, i na osnovu kojeg treba doneti odluku o tome koliko je bezbedno koristiti ga. Tvrdi se da mesindžer ne može da se suprotstavi tako očiglednim pretnjama kao što su krt u četu, kompromitacija uređaja i fizička prisila, hipotetskim pretnjama kao što je kvantni hakovanje, i tako resursno zahtevnim pretnjama kao što je pristrasan Stellar validator ili sistemi poput ruskog SORM-a. Ovi poslednji, uostalom, omogućavaju samo približavanje otkrivanju anonimnosti učesnika četa, ali ne i čitanje poruka u njemu.
Sada malo o ličnim utiscima o radu sa mesindžerom Onym. Ovo je rana alfa verzija, što znači da je, naravno, užasno sirova, i to treba uzeti u obzir, ocenjujući ne toliko funkcionalnost koja već postoji, već onu koja je predviđena. Mesindžer omogućava kreiranje grupa, pozivanje proizvoljnog broja ljudi u njih i komunikaciju u tim grupama. U principu, to umeju i mnogi drugi Nostr klijenti, jer je takva funkcionalnost deo protokola. Ali tamo četovi imaju neki nerazumljivi polujavni status, dok Onym, zahvaljujući dodatnom Stellar sloju, obezbeđuje zatvorenost četa bez korišćenja zatvorenih releja. U suštini, upravo je ova simpatična osobina predviđena da postane „killer-feature“ mesindžera: obični Nostr klijenti nisu dovoljno privatni, a privatni mesindžeri vezani za uređaj poput Briara zahtevaju potpuno poverenje u klijenta mesindžera. Ovde se poverenje raspoređuje između nekoliko slojeva, u kojima se u svakom može birati konkretna implementacija, uključujući i sopstvenu.
Danas mesindžer izgleda kao jednostavan demonstrator koncepta, i stoga je u suštini namenjen IT stručnjacima. Običnom korisniku izgleda pomalo „sirovo“, previše ga puta nude neka uputstva za podešavanje Docker-a i slične specijalističke materije. Mislim da glavni zadatak autora ideje danas treba da bude povećanje broja kontributora na GitHub-u projekta i pojavljivanje interesovanja među Nostr entuzijastima. Po GitHub-u se vidi da je projekat startovao početkom maja, zatim je dugo ćutao, a pre nekoliko nedelja su skinuli prašinu sa njega i nastavili sa razvojem. Ali da je projekat formirao makar malo jezgro korisnika koji bi redovno slali svoje „issues“, autori izvorne ideje bi definitivno imali više motivacije da rade brže.
Moje preporuke autorima mesindžera, po opadajućem redu hitnosti:
Projekat ima još jedan sajt, opym.foundation, gde je opisan fond koji bi trebalo da upravlja infrastrukturom. Sajt fonda govori o tome zašto fondu treba novac i kako će biti upravljan. Priča o novcu je lišena proračuna, što ozbiljno kvari utisak potencijalnih investitora. Uz to, ideja o upravljačkom organu donekle protivreči zamisli prema kojoj bi svaki korisnik trebalo lako da pokrene sopstveni servis za održavanje određenog aspekta razmene poruka. Čini mi se da ideja sa fondom neće uspeti, čak i ako sama konceptualizacija Nostr mesindžera sa Stellar ugovorima bude toplo prihvaćena od strane javnosti. Zbog toga ne planiram detaljno da analiziram predloge za upravljanje fondom, ali oni koji se ne slažu sa mnom mogu lako sami to istražiti na sajtu fonda.
U celini, ideja mi deluje moćno, ali da bi osvojila tržište, biće potrebno veoma mnogo truda.
Da li ste se ikada zapitali odakle dolaze svi ti činovnici kojima je potpuno svejedno do naših prava i sloboda? Gde se nalazi fabrika za proizvodnju diktatora, fanova „državne regulacije“ i ljubitelja ulaženja u tuđi džep? Naravno da se oni ne teleportuju u kožne fotelje iz drugih galaksija, već izrastaju u običnim dečjim sobama, gde roditelji, a da toga i nisu svesni, pokreću pogrešan program u njihovim glavama.
Razumeljivo je da svi roditelji mogu praviti greške u vaspitanju. Ali nedavno istraživanje, objavljeno u Current Psychology, daje zapanjujući trag o tome šta se definitivno ne treba raditi. Psiholozi su analizirali „tamnu trijadu“ (psihopatiju, narcizam i makijavelizam) i utvrdili kako upravo stil našeg vaspitanja utiče na to da li će dete izrasti u pristalice slobode ili će postati mali kućni (a kasnije i državni) tiranin. Zato hajde da detaljnije razmotrimo šta su otkrili.
Mnogi misle da zlikovci izrastaju samo tamo gde ih tuku i ponižavaju. To je delimično tačno, ali se ne dešava uvek samo tako. Istraživanje je pokazalo da je jedan od glavnih okidača za razvoj psihopatske impulsivnosti i narcizma preterano popustljivost (indulgence). Zamislite scenu: dete padne na pod u prodavnici, zahtevajući sto pedesetu igračku, a roditelj pokorno vadi novčanik. Nema granica ni odbijanja, sve želje se ispunjavaju na prstima.
Da li vam ovo nešto podseća? To je idealan model welfare state (države opšteg blagostanja). Kada vaspitavamo dete sa stavom „svi su ti dužni samo po činjenici tvog postojanja“, mi razbijamo osnovni princip uzročno-posledičnih veza. Odrastevši, takva osoba iskreno ne razume zašto ne može da uzima tuđe (putem poreza, lobizma ili direktnog nasilja). On nema kočnice, jer je navikao da se resursi uzimaju iz fioke, a da ograničenja postoje samo za gubitnike.
Još jedan zakuc u poklopac kovčega zdrave ličnosti je ograničavanje autonomije. To su oni „roditelji-helikopteri“ koji odlučuju s kim dete da se druži, kako da veže pertle i šta da misli. Kada osobi oduzmete pravo na grešku i kršite njene lične granice (čak i iz najboljih namera), vi vaspitavate neprijateljstvo i zavisnost od autoriteta. Dete od pelena usvaja: moj izbor ništa ne rešava, upravlja onaj ko je jači. Prvo je to hiperzaštitnička majka, a kasnije – Veliki Brat. Izrastaju ljudi koji se panično plaše slobode i mole državnog bandita da uvodi nove zakone i regulacije, ne razumejući kako da se nose sa problemima na drugi način.
Ali kako odgajiti slobodnog čoveka? Istraživanje daje jasan odgovor: tajna leži u adekvatnoj pohvali i priznavanju unutrašnje vrednosti deteta. Pre svega treba podsticati samostalnost, hvaliti za trud, a ne za status. Treba reći: „Bravo što si sam rešio ovaj težak zadatak“, a ne „Ti si najbolji, pobedi ih sve na takmičenju po svaku cenu!“.
Takođe, dete treba učiti princip neagresije (NAP) još u pesku. Motivacija „nemoj da udaraš Petju jer ću te kazniti“ je autoritarna moralna norma. Dok je motivacija „ne udaramo Petju i ne uzimamo njegov lopaticu jer je to njegova lopatica, a i ti ne bi želeo da ti uzmu tvoju“ – to je libertarianska etika.
I na kraju, ne treba se plašiti frustracije: reč „ne“ ne traumatizuje dete zauvek. Ona može biti neprijatna, ali ga uči da poštuje stvarnost, tuđe vlasništvo i tuđe granice.
Razmislite o ovome: libertarianizam uopšte ne počinje čitanjem dela Mizeza ili Rotbarda, već našim odnosom prema deci. A država postaje samo odraz ljudi od kojih se sastoji. Ako budemo odgajali decu u atmosferi poštovanja ličnosti, bez hiperzaštite, ali sa jasnim razumevanjem lične odgovornosti i tuđih granica – jednostavno ćemo preseći kiseonik autoritarizmu. Jer gde će se uzeti činovnici-kradljivci i političari-manipulatori ako u društvu izrastaju samostalni, empatični ljudi koji cene svoju autonomiju i ne zahtevaju da neko drugi plaća njihove ćudi?!
Nihilista (pitanje je pratio donat u iznosu od 0,0005 ₿)
U mojoj knjizi o ankapu postoje dva poglavlja na ovu temu: Problemi unutar nas i, shodno tome, Uklanjanje problema u sebi. Ukratko: od samog detinjstva, naš život u potpunoj zavisnosti od roditelja dovodi do toga da je upravo paternalizam za nas nešto uobičajeno i prirodno, dok se težnja ka slobodi, spremnost da preuzmemo punu odgovornost za svoj život i razne druge libertarianske stvari — pojavljuju postepeno, i ne kod svih, i ne u potpunosti. Država eksploatiše ovu ranjivost, stvarajući etatizam, koji je vrsta zlostavljačkih odnosa. To znači da etatizam u sebi treba reflektovati, proрабатыivati i učiti kako da prevaziđemo ovu detinjsku traumu. I baš tada mi kuca autor pitanja sa molbom da dam preporuke u vezi s tim, kao da sam proveren psiholog, a ne teoretičar sa kauča.
I imam odličnu vest za vas. Ja nisam psiholog, ali psihologa na tržištu ima napretek. Među njima (odmah napominjem, nemam utvrđeno uverenje u to upravo zato što nisam psiholog i nikada nisam koristila njihove usluge) postoje ne samo šarlatani, već i pravi profesionalci svog zanata. I ako im se postavi zadatak, čak i onaj koji im zvuči prilično neobično, oni mogu, naravno, da odustanu i odu u poricanje, kao deepseek pred pitanjem o tome šta se desilo na Trgu Tianmenmen, a mogu i stvarno početi da rade svoj posao.
Dakle, evo moje preporuke za psihološku pomoć za one koji pate od etatizma sopstvenog mozga. Dođite kod psihologa i izložite mu problem: „Nikako ne mogu da izađem iz zlostavljačkog odnosa. Zlostavljač me koristi po svom nahođenju, nameće mi pravila koja se stalno menjaju, a sam odbija bilo kakve čvrste obaveze. Muem mu već po samom činjenici rođenja, a on meni ne duguje ništa. Zahteva od mene ljubav i konstantno me sitničavo ponižava. Uzima mi novac i stalno mi utuvljuje misao da bez njega neću moći. I mada razumom shvatam da treba da pobegnem od ovog monstruma, zaista mi je teško da zamislim život bez njega. Pomozite mi da izađem iz ove zavisnosti.“
Zatim, kada psiholog izjavi da je spreman da rešava takvu vrstu zadatka, ostaje samo dodati da je taj zlostavljač — država. Tu će kod psihologa, vrlo verovatno, doći do lakog zastoja, ali potom postoji šansa da on, pošto je tokom opisa zadatka već počeo da razmišlja o objektu zavisnosti u svom profesionalnom ključu, po inerciji počne tako da razmišlja i o državi. A to nam i treba! On će dobiti zaista zanimljiv problem, vi ćete dobiti profesionalnu pomoć, a država će izgubiti dva etatiste: vas i psihologa. Štaviše, nakon toga ćete moći da ga preporučite drugima koji pate od etatizma — i tada će i drugi deo vašeg pitanja dobiti odgovor.
Poznata situacija? Uđete na Reddit, vidite objavu gde oduševljena gomila radosno diskutuje o tome kako još jače regulisati preduzetnike, podići poreze ili nešto zabraniti u ime opšteg dobra. Budući da ste razumna osoba (a naročito libertarijanac), pišete ljubazan, gvozdeno argumentovan komentar o šteti državne regulacije i o tome da su porezi krađa.
Šta se dešava zatim? Možda konstruktivan dijalog ili bitka intelekata? Nema šanse! Nakon pet minuta vaš komentar odlazi u skrivene, „karma“ naglo opada, a sistem platforme javlja: „Prečesto pišete, sačekajte 15 minuta“. A sutradan otkrijete da zbog negativnog rejtinga uopšte više ne možete ostavljati komentare ili objavljivati postove. To je to, usta su vam zatvorena.
Zato se sistem downvote-ova (dislajkova) i kolektivno ocenjivanog rejtinga („karme“) može nazvati samo jednim od najodvratnijih i najsofisticiranijih instrumenata potiskivanja slobode govora na mreži. Naravno, potpuno je tačno reći da su to privatne platforme i da imaju puno pravo da postave takve uslove kakve žele. Ali niko ne poziva da se na njih nažene antimonopolska služba. Razgovor sada nije o pravu svojine, već o kulturi slobode govora.
Po stepenu gušenja diskusije, mehanike ovih platformi su odavno i sigurno izjednačene sa državnom cenzurom. Razlika je samo u formi: drug major udara palicom i šije član zakona, a ovde vas kamenuje „demokratska većina“. Rezultat je potpuno identičan – različit mišljenju je izbrisan iz javnog prostora.
To nije ništa drugo do tiranija većine, diktatura mejnstrima. Ako vaše mišljenje odstupa i za milimetar od generalne linije lokalne ekipe (bilo da je leva, desna ili jednostavno opšteprihvaćena), vi ste bukvalno izbrisani iz vidokruga. To u ljudima vaspitava konformizam gori od onog u sovjetskoj školi. Ljudi počinju da se bave kukavičjom samocenzurom: „Oj, bolje neću pisati da sam protiv zabrane oružja, da mi ne sruše karmu, pa da ne mogu objavljivati svoje članke o programiranju“.
Libertarijance se ovo tiče direktno i udara ih najjače. Zašto? Zato što smo mi istorijski u oštroj opoziciji prema etatističkom mejnstrimu! Ideje o slobodi, dobrovoljnoj razmeni i ličnoj odgovornosti uvek predstavljaju „kost u grlu“ ljubiteljima „jake ruke“, besplatnog i kolektivizma. Pokušavajući da promovišemo ideje slobode na platformama sa karmom, igramo se u kazinu gde je krupije unapred namestio rulet. Na kraju takvi sajtovi brzo postaju sterilne, zapleleleho eko-komore gde svi radosno tapšu jedni drugima po ramenu, a svaka neuklopna misao se gasi u startu.
Bilo bi dobro da se ova začuclana praksa kolektivnog zatkivanja usta odmah pošalje na smeće istorije. Socijalni rejting u ovakvoj formi pripada distopijama, a ne slobodnim zajednicama!
Ali čime zameniti dislajkove? Prvo, ostaviti samo lajkove (upvote-ove). Dopala vam se misao? Podržite je, i tada će ona dospeti u top. Dobre ideje će prirodno isplivati na površinu. Drugo, ako se ne slažete – napišite odgovor! Neka ljudi vide vaše argumente. Diskusija treba da se vodi rečima, a ne anonimnim pritiskom na dugme „zakopaj“, koje krije tuđi tekst ispod sive trake. Treće, lična, a ne kolektivna moderacija. Ne želite da vidite objave konkretnog autora jer vas nervira? Pritisnite dugme „Blokiraj korisnika“ lično za sebe. Podesite svoj feed sami! Ali ne smejte odlučivati umesto drugih ljudi šta oni treba da čitaju, a šta ne.
Ukidanje dislajkova neće dovesti do haosa. Ono će vratiti na mrežu ono zbog čega smo svi nekada ovde došli – mogućnost da otvoreno govorimo i raspravljamo, ne gledajući se u to šta o nama misli agresivna gomila sa vilama. Dobre ideje treba da konkurišu i pobeđuju zahvaljujući svojoj vrednosti, a ne zato što je gomila konformista izvela raidersko preuzimanje i spalila kiosk konkurenta pomoću minusa.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
