Ponudilo mi se kao zanimljivo uporediti reakcije različitih subjekata državnih napada na činjenicu napada, s obzirom na to da je u poslednje vreme bilo nekoliko primera različitih nivoa.
Libertarijanska partija Rusije proglašena je organizacijom stranim agentom
Reakcija:
Članovi LPR-a se pitaju, koja tačno od dve LPR-a.
LPR(s) je objavila zvaničnu izjavu: „mi smo patriote i osuđujemo ovu odluku“.
Oni koji nisu u LPR-u čestitaju obe LPR-a na tome što je država priznala njihovo postojanje.
Montelibero podseća na program pomoći za preseljenje u Crnu Goru.
Popularni ukrajinski ministar odbrane je smijenjen
Iznajmljivači i istomišljenici smijenjenog u vojsci objavljuju javne izjave u njegovu podršku.
Strani zvaničnici izražavaju zaprepašćenje.
Šira javnost: protestuje u podršku smijenjenom.
Mrežna država Balaji Srinivasana bila je žrtva svatinga
Reakcija:
Osnivač ljubazno pita na Tviteru, ne želi li Malezija beg kapitala iz ove toksične jurisdikcije u one koje su prijatnije za ovakve startape, poput Kazahstana.
Iznajmljivači i istomišljenici osnivača preciziraju koliko je tačno uloženo i koliko će biti povučeno ako malezijski zvaničnici ne zakunju da je to bila glupa greška i da više neće smeo tako da postupaju.
Zajedničko u sva tri reakcije
Niko ne izražava nikakve sumnje u to da država vrši otvorenu agresiju protiv interesa svojih građana.
Subjekti napada zvanično izražavaju lojalnost državi, iako osuđuju njenu odluku.
Subjekti napada pokušavaju da ubede državu da poništi svoju odluku na miran način.
Jedinstvenost reakcije u jednom od slučajeva
Samo osnivač Mrežne države komunicira sa teritorijalnom državom ravnopravno.
Zaključak
Država je efikasna u nasilju. Subjekti državnih napada radije ne daju siloviti odgovor kako ne bi provocirali eskalaciju. Ipak, oni se odlučuju za asimetričan odgovor. U slučaju LPR-a i Mrežne države to je emigracija, odnosno lišavanje države ekonomskih resursa. U slučaju smijenjenog ministra, to je delegitimacija odluke kroz pritisak javnosti. Rasporedila sam slučajeve prema rastućoj verovatnoći da će toksična odluka biti poništena. U slučaju LPR-a verovatnoća je zanemarljivo mala. Kod Fjodorova, mislim da je verovatnoća oko trideset procenata. Kod Balajija oko sedamdeset procenata. Pratiću ova poslednja dva slučaja.
Nakon izlaска filma „Građanin osvetnik“ („Citizen Vigilante“), neki gledaoci su u glavnom junaku videli gotovo libertarianskog osvetnika: država ne funkcioniše, sudovi puštaju kriminalce, a naoružani građanin preuzima zaštitu društva u svoje ruke.
To zvuči efektno. Ali ovaj lik ima otprilike onakav odnos prema libertarianskoj filozofiji kakav morski pirat ima prema zaštiti privatnog vlasništva. Spoljni atributi su slični: nepoverenje prema državi, oružje, samostalnost, prezir prema birokratiji. Međutim, iznutra je sistem vrednosti potpuno suprotan.
Libertarianizam ne počinje pištoljem, već priznanjem prava svakog čoveka na život, slobodu i imovinu. Iz toga proizilazi princip neagresije: nasilje se ne sme primeniti prema onome ko ga sam nije inicirao. I upravo ovde se slika „narodnog osvetnika“ raspada. Vigilant ne ubija samo kriminalce. On pogubljва rođake silovatelja – ljude koji nisu učestvovali u silovanju. Da, oni govore odvratne stvari, opravdavaju zločin i prebacuju krivicu na žrtvu. Njihove reči izazivaju gađenje. Ali libertarianizam ne podrazumeva smrtnu kaznu za odvratne stavove.
Čovek odgovara za sopstvene postupke, a ne za zločine sina, brata, oca ili komšije. Kolektivna odgovornost je omiljena praksa autoritarizma. Danas se porodica rasstrelijava zbog postupka rođaka, sutra im se oduzima imovina jer pripadaju „pogrešnoj“ klasi, a prekosutra se ljudi šalju u logore zbog neuspešnog prezimena. Taj put je dobro utaban i putokazi na njemu odavno stoje.
Još strašnija je scena sa automobilom u suprotnom smeru. Junak namerno izlazi u protivnu traku, primoravajući nevinu vozača da skrene s puta. Automobil pada u rov i eksplodira. Ljudi ginu samo zato što je vigilantu bila potrebna upečatljiva ilustracija za još jedan monolog. To više nije „privatno pravosuđe“, već ubistvo nevinih radi političkog spektakla.
Pri tome film pokušava da junaku pripiše moralni kodeks. U autobusu on plaća kartu za tinejdžere i drži im predavanje: ako neki ne plaćaju, troškovi prelaze na ostale. Pravila moraju poštovati svi! Misao je sama po sebi razumljiva. Samo što je propoveda čovek koji je nelegalno ušao u zemlju, nije regulisao svoj status, krije stvarne vlasnike nekretnina iza mreže holdinga i izaziva pitanja poreskih organa. Dobija se čudan moralni kompas: nisi platio kartu u javnom prevozu – potkopavaš društvo. Sakrio si biznis, novac i sopstveni pravni status – pa, to je već nešto drugo, to je „produženi odmor“.
Naravno, libertarian nije u obavezi da smatra državni zakon pravednim. Migraciona ograničenja krše prirodna ljudska prava, porezi su pljačka, a finansijska regulacija je kršenje prava vlasništva. Kršenje bilo kog zakona koji kažnjava za „zločine“ bez oštećene strane ne čini čoveka zlikovcem i sasvim je dopustivo.
Ali tada treba biti dosledan. Ne može se proglasiti protivnikom sistema kada pravila smetaju tebi, a zatim postati strogi zaštitnik reda kada tinejdžer nije kupio kartu. To više nije filozofija slobode, već staro dobro „prijateljima sve, ostalima zakon“.
„Citizen Vigilante“ je mogao postaviti zanimljivo pitanje: šta da radi društvo kada državni pravosudni sistem zaista ne štiti žrtve? Gde prolazi granica između samoodbrane, građanskog otpora i samovole? Ali umesto složenog razgovora, film gledaocu nudi čoveka koji je sam sebe imenovao za istražitelja, sudiju i dželata. Pritom ga dokazi, srazmernost kazne i prava nevinih zanimaju otprilike onoliko koliko račun iz prodavnice zanima pljačkaša banke.
Junak filma ne štiti individualnu slobodu. Umesto toga, on stvara sopstvenu džepnu državu: sam piše zakone, sam određuje krivce, sam donosi presude i sam sebe oslobađa pravila. To nije libertarianizam, već diktatura jednog čoveka – samo bez grba, parlamenta i dosadnih sednica.
Veoma malo je napisano o metodama prelaska sa društva sa državom na slobodno anarho-kapitalističko društvo. Najbolje od onoga što je stvoreno, po mom mišljenju, je Novi libertarijanski manifest Konkina. Nedostaju i umetnička dela na ovu temu, barem ona koja pokazuju sve faze prelaska, a ne samo jedan neki upečatljiv trenutak.
Međutim, postoji Meganezijski ciklus Aleksa Rozova koji stoji pomalo zasebno, u početnom delu kojeg prelazak na bezdržavno društvo osvetljen je prilično detaljno, iako, naravno, sa nešto drugačih ideoloških pozicija. O prvom delu ciklusa, „Maui i Pele koji drže svet“, koji opisuje događaje takzvane Aluminijumske revolucije, želeo bih da razgovaram.
Deo 1. Igranje za pobunjenike na početnom nivou težine
Ukratko zaplet knjige.
Hrišćanski sektaši iz Gajanе presreću muslimanske sektaše iz Jemena u vodama ostrva Kuka u Tihom okeanu i oduzmu im pet tona zlata. Zlato je trebalo potrošiti na oružje za hrišćansku sektu, ali su specijalne službe SAD stigle ranije i istresile sektu, ostali su samo komandosi sa zlatom. Oni odlučuju da nastave delo sekte direktno na licu mesta i upoznaju lokalne autoritete. To su ispostavili:
kontrabandisti kokaina iz Meksika i Haitija;
proizvođači nelicencirane elektronike i mehanike iz Novog Zelanda, i pridružila im se pametnica i lepotica iz porodice američkih baptističkih misionara, koja drži prijateljstvo sa severnokorejskim komsomolcima;
dosadan australijski filozof na jahti i njegov sin koji razvija vojne strateške igre;
stimpankeri predvođeni nekim Čehom;
potomci nemačkih kolonista sa Solomonovih ostrva;
eskadrila avio-plaćenika iz Južne Afrike;
i sasvim malo pravih polinezijskih starosedelaca.
kontrabandisti kokaina iz Meksika i Haitija;
proizvođači nelicencirane elektronike i mehanike iz Novog Zelanda, i pridružila im se pametnica i lepotica iz porodice američkih baptističkih misionara, koja drži prijateljstvo sa severnokorejskim komsomolcima;
dosadan australijski filozof na jahti i njegov sin koji razvija vojne strateške igre;
stimpankeri predvođeni nekim Čehom;
potomci nemačkih kolonista sa Solomonovih ostrva;
eskadrila avio-plaćenika iz Južne Afrike;
i sasvim malo pravih polinezijskih starosedelaca.
Zatim sva ova družina konstatuje da su oni izbačeni iz civilizovanog sveta u ovu rupu, ali da sada civilizovani svet napreduje i ovamo. Moraju mu zadati boj pre nego što i ovu rupu civilizuje na svoj način, jer više nema gde bežati. Oni momentalno privuku nekoliko hiljada Indijanaca iz Gajane i crnaca sa Haitija, oslobađaju iz zatočeništa i odmah regrutuju nekoliko hiljada severnokorejskih komsomolaca, započinju rat i lako ga dobijaju bez ikakvog problema, uništavajući usput:
avionosnu grupu SAD, plus oko jednog bataljona marince, plus dva stelt bombardera;
zajedničku internacionalnu vojnu flotilu zajedno sa polovinom Singapura;
britansku privatnu vojnu kompaniju;
brigadu francuske strane legije;
više od deset hiljada naoružanih indonezijskih gastarbajtera;
nekoliko desetina hiljada mirnih građana, pretežno etničkih Evropljana i Indijaca, plus malo Arapa;
lajner sa nekoliko stotina milijardera na brodu;
avion sa princem iz UAE.
avionosnu grupu SAD, plus oko jednog bataljona marince, plus dva stelt bombardera;
zajedničku internacionalnu vojnu flotilu zajedno sa polovinom Singapura;
britansku privatnu vojnu kompaniju;
brigadu francuske strane legije;
više od deset hiljada naoružanih indonezijskih gastarbajtera;
nekoliko desetina hiljada mirnih građana, pretežno etničkih Evropljana i Indijaca, plus malo Arapa;
lajner sa nekoliko stotina milijardera na brodu;
avion sa princem iz UAE.
Opšti gubici pobunjenika nisu navedeni, ali u najkrvavijoj od operacija, prilikom zauzimanja Nove Kaledonije od Francuske, oni su iznosili 78 ljudi. Mislim da teško grešim ako kažem da je Narodna flota Meganezije ukupno izgubila par stotina ubijenih i toliko teško ranjenih. Ah, da, svim ratom upravlja onaj razvojni programer kompjuterskih strategija bez ijednog naoružanog podanika, kojeg su svi lokalni autoriteti jednoglasno izabrali za vođu i kojem su potčinili svoje ni malo male vojne kontingente.
Zatim oni sklapaju mir sa SAD, koji je za Amerikance bio jednako povoljan kao Trampov mir sa Iranom.
I negde u sredini teksta shvate da su već eliminisali gomilu ljudi u skladu sa nekom Hartijom, međutim, zaboravili su da sastave samu Hartiju. Morali su se okupiti na asambleji, gde je australijski filozof predstavio nacrt, i tada su lokalni autoriteti zamalo počeli da se međusobno pucaju. Ali sve je, naravno, prošlo u redu, i nakon toga su ljude eliminisali u skladu sa Hartijom uz potpuno poštovanje procedure.
Postavlja se logično pitanje: ako je pobediti državu vojnim putem tako jednostavno, šta je sprečavalo da se to uradi ranije? Naravno, neću davati najočigledniji odgovor da su sve to prazne fantazije autora i da je pobediti državu u ratu jednostavno nemoguće. Slažimo se oko toga da je ključni faktor bilo istiskivanje svih antidržavnih elemenata na jednu tačku, kao rezultat čega je nastala ovakva sinergija.
Jasno je da i dalje postoji masa prigovora na unutrašnju logiku ove vojne strategije, i ovde je najlogičnije objašnjenje sledeće: ova igra je prolazila na minimalnom nivou težine. Protivnici su glupi, neorganizovani, zanemaruju obavještajni rad i planiranje. Saveznici imaju beskonačne resurse i idealno rade u timu.
Zašto je to urađeno? Očigledno, kako bi se kod svih potencijalnih učesnika pokreta probudila maksimalna zainteresovanost. Venture investitoru su potrebne privlačne brošure, a detaljan opis svih mogućih rizika će ga samo odbiti. Tim više što države ponekad zaista pokazuju tako zapanjujuću neefikasnost da hipotetička Aluminijumska revolucija zaista ima šanse za uspeh.
Deo 2. Ankapovi se pridružuju igri
A sada zamislimo da je na početku igre na terenu bila još jedna frakcija — libertarijanska. Recimo, bilo je tako.
Prema prvobitnom Rozovom zapletu, nakon pljačke zlatnog galeona, sektaši se povlače da zalizu rane na atolu Suvorova, gde se nalazi tajni tranzitni punkt Kokainskog puta. A sada se vratimo četvrt veka unazad…
U 2011. godini ruski politolog Anton Bakov izjavio je da na atolu Suvorova utemeljuje Rusko carstvo — naslednika RC, uništenog tokom prevrata 1917. godine. U trenutnoj realnosti, Bakovljev projekat je propao nakon nekoliko godina, ne izašavši nikada iz okvira internet diskusija. Sličan tok događaja bio je i u Rozovljevoj knjizi. Međutim, u zapletu koji mi konstruišemo, Bakov se pokazao uspešnijim (jer igramo na niskom nivou težine). Uspeo je da se dogovori sa vladom ostrva Kuka o stvaranju memorijalnog kompleksa na atolu Suvorova u čast otkrića atola ruskom ekspedicijom Lazareva. Do 2014. godine na atolu je otvoren memorijal, ruski kulturni centar i pravoslavna crkva. Zatim se dogodila aneksija Krima i, na insistiranje SAD, Rusija je obustavila finansiranje projekta. Čečkisti i obavještajci iz kulturnog centra su se vratili u domovinu, ostao je pop, kao i deo doseljenika.
U Bakovljevom projektu bilo je dve frakcije: konzervatori i libertarijanci. Konzervatori su želeli da kopiraju Rusko carstvo, libertarijanci da grade slobodno društvo. Nakon obustavljanja državnog finansiranja, etatisti su otišli, a libertarijanci su smatrali da im nije u interesu da se vrate u zemlju obolelu od imperijalne histerije. Naprotiv, oni su pozvali određeni broj istomišljenika iz celog sveta. Podsetimo da je Vit Edlička objavio stvaranje Libertlenda tek 2015. godine; Free State Project je tek 2016. objavio da je dostigao prag od 20.000 potpisa, nakon čega je zvanično počelo naseljavanje Slobodne države; prva zemlja za buduću Prosperu kupljena je 2017. godine; projekat Montelibero je uopšte startovao 2021. Tako je, u našoj 2014. godini, pacifički libertarijanski projekat imao prednost, zahvaljujući kojoj su najstrastveniji završili upravo na atolu Suvorova, a ne u Granitnoj državi ili na ostrvu usred Dunava ili Karibskog mora, a kamoli na komadu zemlje u Crnoj Gori.
Glavne frakcije među prvim Suvorovcima:
Rusija iz bakovskog projekta. Njihovo preseljenje je bilo delimično sponzorisano iz mutnih bakovskih kapitala, radi mase, a nakon toga su prepušteni sami sebi. Uglavnom su to IT stručnjaci, čiji je udeo među ruskim libertarijancima uvek bio nesrazmerno visok.
Amerikanci koji tako i nisu stigli do Nju Hempšira. Relativno najbogatiji, zbog čega su imali mogućnost da se relociraju u komforu. Doneli su razvijenu individualnu kulturu posedovanja oružja i kult bitkoina.
Australijski i novozelandski libertarijanci — oni su jednostavno živeli u blizini, i zato su se lako uklopili u ideološki bliski pokret. Pretežno jedriljasi.
Rusija iz bakovskog projekta. Njihovo preseljenje je bilo delimično sponzorisano iz mutnih bakovskih kapitala, radi mase, a nakon toga su prepušteni sami sebi. Uglavnom su to IT stručnjaci, čiji je udeo među ruskim libertarijancima uvek bio nesrazmerno visok.
Amerikanci koji tako i nisu stigli do Nju Hempšira. Relativno najbogatiji, zbog čega su imali mogućnost da se relociraju u komforu. Doneli su razvijenu individualnu kulturu posedovanja oružja i kult bitkoina.
Australijski i novozelandski libertarijanci — oni su jednostavno živeli u blizini, i zato su se lako uklopili u ideološki bliski pokret. Pretežno jedriljasi.
Do početka radnje knjige, libertarijanska kolonija na atolu Suvorova živi već četvrt veka, odrasla je druga generacija kolonista. Brojnost kolonije neposredno na atolu je maksimalno nekoliko stotina ljudi, jer je sam atol prilično mali. Međutim, učesnici projekta žive na svim ostrvima Kuka.
Kako su se tehnologije razvijale u svetu Meganezijskog ciklusa? Revolucija neuronskih mreža se nije dogodila, niti Starlink. Zato su biotehnologije ispostavile se razvijenijim nego u našem svetu. Zbog toga postoje organska integrisana kola, slabija od naprednih silicijumskih, ali dostupnija za decentralizovanu proizvodnju. Takođe postoje transgenne kulture svih sorti i boja. Zašto je ispalo baš tako? Odgovor je očigledan: zato što je sa početkom Ukrajinskog rata KNR iskoristila priliku i silom prisvojila Tajvan, i svetska industrija poluvodiča je propala. Tako je svetska naučna misao krenula u drugom pravcu.
Satelitska veza je slaba, a našim ankapima je potreban pouzdan širokopojasni internet, jer ovde imaju IT stručnjake, koji su uz to zatrpani bitkoinima, plus jedriljase. Zbog toga se rado upuštaju u komplikovanu mrežu vazdušnih brodova-repetitora nad celim Pacifikom. Rozov ne opisuje kako su izgledali čvorovi mreže, ali je poznato da veza nije prekinuta, uprkos tome što su Sjedinjene Države uništile fabriku za proizvodnju odgovarajuće opreme. Znači, vazdušni brod je izuzetno autonoman i ne zahteva redovne popravke i tehničko održavanje. Mislim da, s obzirom na procvat biotehnologija, ovaj vazdušni brod predstavlja nešto poput vesterfeldove meduze, samo bolju. Kolonija mikroorganizama se hrani alkoholom, razlažući ga na ugljenik i vodonik. Od ugljenika ona izgrađuje grafenske zidove aerostata. Vodonikom puni aerostat. Reakcija razlaganja je egzotermna, a proizvedene toplote je dovoljno da se napaja elektromotor i predajnik. Kada alkohol priđe kraju, meduza postepeno gubi vodonik kroz zidove, spušta se ka okeanu i počinje da jede fitoplankton, prerađujući ga u alkohol. U to vreme, po želji, meduza može biti ulovljena i izvršeno tehničko održavanje serverske opreme. Meduze su teritorijalne životinje. One razmenjuju signale i pokušavaju da se rasporede u prostoru tako da ne budu na nekomforno maloj udaljenosti, ali ni toliko daleko da izgube signal. Signale koje prima, meduza retransmituje. Ne znam da li meduza ume da se razmnožava. Najverovatnije joj je za to ipak potreban inkubator, gde se ona okuplja oko servera sa prethodno instaliranim softverom, a zatim počinje da živi svoj meduzin život, noseći server na leđima.
Izvinite zbog ovako dugog tehničkog odstupanja, fantastičari uvek greše time, tako je zakon žanra.
Kratko rečeno, na početku radnje knjige imamo prilično veliku agorističku zajednicu koja se bavi IT-om, logistikom i decentralizovanim finansijama. Zajednica je udarila u granice razvoja jer nema mogućnosti širenja tamo gde su državne regulacije jake. Iz nje povremeno otpadaju grupe koje se nastanjuju na određenim ostrvima, ali zadržavaju vezu sa zajednicom, pre svega zahvaljujući bitkoin standardu i tokenomiki ala Montelibero. Međutim, to je prilično sporo širenje. Sa kokainskim donovima libertarijanci nemaju šta da dele, ali postoje određeni ekonomski kontakti. Donovi dobijaju vezu i pomoć sa prometom. Libertarijanci s vremena na vreme naručuju od donova usluge prinude (enforcement).
I tada, kao Roberta u Ruanapur, na njih padaju sektaši-socijalisti iz LiRe, sa pet tona zlata i planovima da započnu rat.
Često se može videti kako neki „libertarijanci“ (pod navodnicima) nastavljaju sa uzdahom da gledaju preko okeana. Oni se mole Ustavu SAD, citiraju Oceve osnivače i ozbiljno veruju da je Amerika bastion „slobodne republike“. Samo što su oni zaglavili u 18. veku. Te republike odavno nema, a ono što danas vidimo je „Pindostan“. To nije federacija ravnopravnih država, već prava, klasična, naduvaná i poslednja imperija koja je opstala do naših dana. I znate šta se dešava sa imperijama? One se ruše, i to je odlično! Zato hajde da razložimo po stavkama šta je šta.
Šta je imperija u klasičnom razumevanju? To je kada jedan Centar, pohlepan za porezima, silom drži pod svojom vlašću potpuno različite narode i teritorije koji su kulturno tuđi jedni drugima. Sada pogledajte mapu. Kako se može ozbiljno nazvati „jedinstvenom zemljom“ Alabamu i Njujork? Vajoming i Kaliforniju? To su različiti univerzumi. U jednoj državi ljudi žele da idu u crkvu nedeljom, da poseduju AR-15 za zaštitu porodice, da plaćaju minimum poreza i da ih birokrati jednostavno ostave na miru. U drugoj – zahtevaju totalnu kontrolu nad ekonomijom, zabranu plastičnih slamčica, lude poreze i regulaciju toga kako dišeš.
Ali čim se pomene mogući raspad SAD na zasebne nezavisne države (ili barem konfederacije), kod konzervativaca i mejnstrim libertarijanaca počinje panika: „To će biti kraj sveta! Ludost! Kolaps civilizacije!“. Ali hajde da udahnemo i otvorimo udžbenik iz istorije. Znate ko je isto tako vrištao pre sto godina? Pristalice „Jedinstvene i Nedeljive“ Ruske Imperije. Kada je 1917. godine Ruska Imperija počela da puca po šavovima, činilo se da nebo pada na zemlju. Ali hajde da pitamo Poljake i Fince kako im je taj „užasan kolaps“? Za njih je to bilo najbolje što im se dogodilo.
Poljska i Finska su na vreme skočile sa imperijalnog leša. Prestali su da hrane birokrate u tuđoj prestonici, prestali su da šalju svoje momke da ginu za tuđe imperijalne ambicije i izgradili su svoje sopstvene zemlje. Niko u Helsinkiju danas ne plače: „Ah, kako je žao što više ne šaljemo poreze u Petrograd!“. Raspad imperije nije kraj sveta. To je proleće, decentralizacija i secesija u čistom obliku – sveto pravo na samoopredeljenje o kojem je pisao Rotbard.
Zašto je krah Pindostana koristan libertarijancima širom sveta? Prvo, to je smrt svetskog žandarma. Poslednjih 80 godina Vašington ne izvozi slobodu, već bombe, sankcije i inflaciju. Raspad SAD na 5-10 nezavisnih jurisdikcija znači da nijedna od njih više neće imati budžet za 800 vojnih baza širom sveta. Biće manje ratova, manje intervencija i manje krvi.
Drugo, to je krah dolarske hegemonije. FED (Federalni rezervni sistem) je glavni sponzor svetskog etatizma. Oni su ti koji omogućavaju naduvavanje budžeta i štampanje papirića za koje čitav svet plaća kroz skriveni inflatorni porez. Kolaps imperije srušiće fiducijarni sistem i otvoriti put tvrdom novcu – zlatu i kriptu.
Takođe, to će stvoriti tržište jurisdikcija. Zamislite da na mestu jednog monstruma pojavi se pedesetak država različitih veličina. Počeće najžešća konkurencija za umove, kapital i radnu snagu. Kalifornija želi porez od 90%? Molim le! Samo će svi biznisi za sat vremena preći u nezavisni slobodni Teksas ili Nevadu. To će biti najveći eksperiment konkurencije jurisdikcija u istoriji.
Vreme je da se rešimo kargo-kulta! To što su Očevi osnivači napisali vrhunski papir pre 250 godina, ne čini savremeni Vašington svetim mestom. Danas je to isti onaj imperijalni centar kakav je bio Rim pre pada, London početkom 20. veka ili Petrograd 1917. Ne treba se bojati balkanizacije Amerike. To treba pozdraviti! Podela je put ka slobodi. Jer što je država manja, što je vlast bliža zemlji i konkretnom čoveku, to ona ima manje mogućnosti da izgradi digitalni GULAG.
Jasno je da stimulansi u komercijalnim aplikacijama za upoznavanje ne odgovaraju uvek očekivanjima klijenata i društva u celini (brzo pronaći supružnika i više nikada ne koristiti aplikaciju). Oni moraju nekako održati biznis na plovutanju. Na šta se nadati, ako ne na strica iz vlade, državno odobren sajt za upoznavanje i stajanje u elektronskom redu za vaučer za ženu? Na mecenatstvo, kao zapršku za nezgodne momente u tržišnoj ekonomiji, u nadi da će Mask napraviti manje glup dating app koji će podići formiranje porodica i natalnost sa kolena?
Saddam Husseinove aluminijumske cevi koje se okreću
Prođimo kroz problem koji ste naveli. Ljudi žele da se upoznaju, a tržište monetizuje ispunjenje te želje. Ljudi žele da se upoznaju sa različitim ciljevima i na različite načine, stoga je tržište prirodno segmentirano.
Internet servisi za upoznavanje teoretski omogućavaju korisniku da brzo dobije informacije o ljudima sa komplementarnim potrebama i da se upoznaje ciljanije. Nakon što pregleda dovoljan broj opcija, sferni klijent u vakuumu pronalazi odgovarajućeg partnera, nakon čega prelazi na komunikaciju sa njime pomoću manje specijalizovanih alata, napuštajući servis za upoznavanje. To nije isplativo kreatorima servisa; oni su zainteresovani za to da se klijent vraća njima iznova i iznova, pri čemu, naravno, kupuje premium pretplatu. Budući da dating aplikacije još uvek nisu izašle iz mode, ovaj model prilično dobro funkcioniše, ljudi se zaista vraćaju. Štaviše, pošto je tržište već dovoljno zasićeno, blagostanje dating aplikacija ne može biti povezano sa jednostavnim privlačenjem sve novih klijenata, već se radi upravo o tome da je korišćenje ovih aplikacija uspelo postati lifestyle za određeni, prilično širok sloj ljudi. Ja ne pripadam njima, stoga ne pretendujem na duboku analizu, već samo konstatujem njihovo postojanje.
Naravno, postoje i oni koji nisu uspeli u korišćenju dating aplikacija. Razlozi mogu biti različiti. Najbanalniji je taj što sam proces upoznavanja neki ljudi mogu doživljavati kao jak stres. Oni nisu protiv toga da pronađu izabranika u životu, i čak će se pomiriti sa gašenjem interesovanja nakon godinu dana, nakon čega će biti potrebno tražiti novog, ali će to raditi tako retko koliko je moguće, i sigurno nisu spremni čak ni na to da imaju red kandidata za upoznavanje iz kojih treba izabrati, recimo, jednog, a ostalima odbiti. A naročito nisu spremni na seriju odbijanja ili ignorisanja. Ako svako neuspelo upoznavanje postane povod za ozbiljne proživljavanja, onda aplikacija koja može obezbediti desetine takvih proživljavanja dnevno ispostavlja se kao pakao od izuma, koji čoveka gura u ponore depresije i od kojeg treba bežati što dalje.
Naravno, psihološke poteškoće nisu jedini razlog za nekorišćenje servisa za brzo upoznavanje. Osoba može imati određene preferencije u vezi sa potencijalnim partnerom i načinom upoznavanja sa njim, koje u principu ne uklapaju u tipičan scenario korišćenja aplikacije.
Znači, ispostavlja se da na svetu postoji gomila ljudi koji žele da se upoznaju, ali se ta njihova želja ne može monetizovati pomoću specijalizovanih masovnih aplikacija? Pa da. Postoji gomila ljudi koji rado kupuju fast-food, i gomila ljudi koji uopšte ne razmatraju tu opciju za sebe, jer je za njih: previše bedno, previše skupo, previše štetno, previše bilo čega drugog, ukratko, ne odgovara im. Ali nešto ipak žruć moraju! Da, i negde se ti ljudi ipak upoznaju, čak i ako nemaju nalog na Pure-u.
Ali autora pitanja ne brine to da sve navuče na fast-dating. Naprotiv, on pre smatra da fast-dating ubija brakove, rađanje dece i dopunjavanje redova poreskih obveznika. Smatram taj strah neutemeljenim. Mises je nekada napisao, recimo, da je glupo kriviti preduzetnika što proizvodi topove umesto putera; to samo znači da su ulaganja u topove isplativija. Međutim, on će rado preći na puter kada se konjunktura promeni, stoga je glupo kriviti ga da izaziva ratove samo da bi prodao više topova — to je već prerogativa političara, koji su, naravno, uvek radni da okrive preduzetnike za svoje ružne poslove. I ako će se u vezi sa topovima naći mnogo onih koji žele da ospore tezu, tvrditi da su za pad nataliteta krivi kreatori dating aplikacija je ipak preterivanje. Najmanje rečeno, datumi se ne poklapaju, drugi demografski prelaz počeo je mnogo ranije. Dakle, reč je samo o simptomu: ljudima su potrebna brza upoznavanja — evo vam servis za brza upoznavanja. Ljudima su uvek bila potrebna brza upoznavanja, samo su se ranije „hvatali“ u barovima ili čak muvili na ulicama, a sada aplikacije ne samo da su im značajno olakšale život, već su gomilu ljudi oslobodile slučajnih uznemiravanja.
OK, ali ljudima su ipak potrebni i čvrsti ekskluzivni odnosi, a ne samo brzi i jednokratni, pa gde je aplikacija za njihovu potragu? Zašto se ta potreba ne monetizuje?
Dobro, hajde da zamislim kako bih ja u IT sferi monetizovala potrebu ljudi za zasnivanjem čvrstih porodičnih odnosa, kada bih imala pristup ozbiljnom kapitalu. Kreirala bih servis koji čoveku pruža personalnog AI-savetnika, kojeg može podesiti da podrži određeni tip odnosa. Za početak, jednostavno komuniciraš sa njim, šalješ mu svoje omiljene knjige i filmove, diskutuješ o njima, pričaš o tome šta ceniš u odnosima, a šta ne možeš da podneseš — i to je samo po sebi potrošačko dobro, koje omogućava bolje osveznavanje sopstvenih potreba i učenje kako da o njima govoriš. Ali pomoćnik komunicira i sa drugim klijentima. U nekom trenutku on može pitati: „A jesi li upoznala onog i onog? Kul lik, i čini se da bi ti mogao odgovarati.“ Ti mu postavljaš pitanja o predloženom kandidatu, on postavlja pitanja o tebi, i u nekom trenutku AI-prijatelj javlja: „Znaš, kada je pročitao o tebi, zainteresovao se i, čini se, nije protiv toga da se sretnete. Možda da napravimo group chat za troje?“
I evo, vi već komunicirate direktno, ali prijatelj je nevidljivo sa vama, i i dalje možete privatno diskutovati o detaljima vaše komunikacije sa njim. Zatim se sretnete, približite, i u nekom trenutku odlučite da spojite svoje sudbine. I tada dobijate ponudu: zašto sada visite u zajedničkoj bazi, zar nije bolje pobrinuti se za privacy? I onda iznajmljujete personalni server, na koji se seli vaš prijatelj sa svim znanjima o vama. On nastavlja da brine o blagostanju vašeg braka, a vi nastavljate da plaćate servis. U ovoj fazi kompanija više ne dobija vaše podatke, već se ograničava na ažuriranja modela i tehničku podršku.
Takav model monetizacije je — bilo šta, samo ne fast-food. Ljubiteljima brzog dejtinga je sve ovo previše zamorno, skupo i suvišno. Zato ne postoji opasnost da će vam potiskivati ljubitelje jednokratnog seksa, naprotiv, samo vrle kandidata za muževa. Upravo u ovoj fazi već možete udariti dlanom o čelo i viknuti: „Aha, imam odličnog kandidata za realizaciju svega ovog veličanstvenog“, i ponuditi ga Dobroumu. Ali ja sam libertarijanka, a ne neki konzervativac, zato razmišljamo dalje.
Sasvim može biti da preferirate otvorene veze, ili čak poliamorne. U ovoj fazi gubimo Dobrouma kao potencijalnog osnivača našeg startapa, kao i mogućnost državnih grantova. Ipak, ne vidim razloge zašto AI-prijatelj ne bi mogao da opslužuje slatke poliamorne mace, istopolne i sve ostale: sve dok imaju potrebu za dugotrajnim, stabilnim, ekološkim odnosima zasnovanim na ljubavi i poverenju jednih u druge, ta potreba se može monetizovati pomoću ponuđenog alata. Ali, naravno, što je maca egzotičnija, to će joj biti teže pronaći tog pravog partnera ili grupu partnera. Međutim, kako se servis bude razvijao, jednostavno po teoriji verovatnoće, opcije će se pojaviti i za njih.
Postoji tradicionalno mišljenje: dečak mora da „očvrsne“ svoj karakter kako bi izrastao u pravog muškarca i bio spreman za život. Prateći ovaj stav, ili ga čak koristeći kao opravdanje za nasilje, neki očevi zlostavljači namerno nanose štetu svojim sinovima. Žrtve se sa ovim oblikom nasilja susreću u najranijem uzrastu, zbog čega je važno razmotriti ovaj problem.
U osnovi takvog pristupa leži ubeđenje da dečak treba da izraste grubim, neosetljivim, agresivnim i dominantnim, a da ga bilo koji znaci ranjivosti, emocionalnosti i mekoće navodno čine slabim i nesposobnim da preživi u društvu. Međutim, u nedavnom članku objavljenom na sajtu Psychology Today, dobro je istaknuto kako ovakvo „vaspitanje“ zapravo nanosi ozbiljnu štetu psihičkom i emocionalnom razvoju deteta.
Metode koje se koriste za ovakvo „očvršćivanje“ uključuju fizičke „kazne“, psihološki pritisak, ponižavanje i zastrašivanje. Detete se može primoravati na učešće u agresivnim ili bolnim aktivnostima, podsticati na tuče ili preterano grub sport poput boksa, istočnjačkih borilačkih veština, pa čak i američkog fudbala. Istovremeno se od njega zahteva da potiskuje emocije – naročito strah, tugu i privrženost. Dečaka uče da ne plače, da se ne žali i da ne pokazuje slabost, formirajući kod njega uverenje da je osetljivost nešto sramotno. Ove prakse mogu biti praćene direktnim uputstvima o tome kakav treba da bude „pravi muškarac“.
Važno je razumeti: ovakvi postupci ne mogu biti opravdani „dobrim namerama“, naročito i zato što se u praksi često koriste od strane zlostavljača isključivo u ličnom interesu, kao metoda kontrole i dominacije nad članovima porodice. Sin može biti korišćen kao alat – na primer, da bi se učvrstila očeva moć, izvršio pritisak na majku ili preneo sledećoj generaciji iste stavove i modele ponašanja koji nasilje čine neodvojivim delom porodice. Takođe, očevi zlostavljači teže da unište vezu između sina i majke, koja je ključna za psihološki razvoj i osećaj sigurnosti.
Posledice ovakvih postupaka po emocionalni razvoj deteta su veoma duboke. Konstantno potiskivanje osećanja dovodi do toga da dete prestane da prepoznaje sopstvene emocije i emocije drugih ljudi. Smanjuje mu se sposobnost empatije, javljaju se poteškoće sa samoregulacijom i izražavanjem proživljenog. U budućnosti se to može manifestovati kao emocionalna distanciranost, nesposobnost izgradnje bliskih odnosa i izlivi nekontrolisane agresije.
Kao rezultat, dečak može početi da se identifikuje sa agresorom i preuzima njegov model ponašanja. On gubi sposobnost izgradnje zdravih odnosa, sam postaje okrutan i prenosi tu okrutnost dalje, sledećim generacijama, što formira zatvoren krug nasilja i traumatičnog iskustva. Ili pak potiskuje sebe, što dovodi do anksioznosti, depresije i niskog samopoštovanja. Često se oba ishoda mešaju u određenoj meri. I to samo smanjuje, a ne povećava socijalnu prilagođenost deteta.
Pored psihološke štete, ovakav tretman može dovesti i do fizičkih posledica – povreda, hroničnog stresa i povezanih zdravstvenih problema. Čak i ako dete nije direktna žrtva fizičkog nasilja, samo posmatranje agresije u porodici već vrši razorno dejstvo na njegovu psihu i zdravlje.
Zato se može izvući samo jedan zaključak: „očvršćivanje“ putem nasilja nema ništa zajedničko sa brigom ili vaspitanjem. To je oblik zloupotrebe moći kućnog tiranina, koji uništava ličnost deteta i čak pogoršava problem nasilja na nivou celog društva. Ovakve prakse su jednostavno nespojive sa slobodnim nenasilnim društvom i one moraju biti potpuno zamenjene modelima vaspitanja zasnovanim na poštovanju, empatiji i razvoju emocionalne stabilnosti, a ne kroz potiskivanje osećanja.
Ideja ovog teksta vrlutala mi je po glavi prilično dugo, jer mi se veoma ne dopada kada reči gube bilo kakav smisao i pretvaraju se u obične etikete, kao Plavi i Zeleni na konstantinopoljskom Hipodromu. Koja je razlika između njih? Pa-a… e-e… jedni su plavi jer navijaju za Plave, a drugi zeleni jer navijaju za Zelene, logično, zar ne? Pacaci i ćatlani, kao što je poznato, nisu nacionalnosti, niti profesije, niti rase, niti religije, to su pacaci i ćatlani. Isto tako, u poslednjih sto godina, smisao reči „politički desni“ i „politički levi“ pretrpeo je totalnu i apsolutnu eroziju. stvar nije čak ni u tome što radikalno desni i radikalno levi zapravo rade istu stvar (prolivaju reke krvi / pozivaju na njihovo prolivanje), o čemu nas uči čuvena teorija potkovice. Nije stvar ni u tome što levima nazivaju bilo koga, pa čak i ludi režim ajatolaha koji je vešao komuniste i gejove na auto-kranove, dok zapadni LGBTQA+++ narativ zakukuje u paroksimima strasti prema HAMAS-u, ISIS-u i drugim islamskim ljudojedima. Stvar je u tome što su ove reči bukvalno, potpuno, uopšte izgubile svoje prvobitno značenje (pričem i to odavno), ali još uvek nisu stekle novo.
Još 1945. godine, čuveni „papa-nacista“ Pije XII (teoretski — ultra-desni katolički konzervativac) zajedno sa Huanom Peronom (teoretski — levi progresivni reformator) zajednički su spasavali od Staljina (teoretski — ultra-levog, barem ga je tako Zapad prodavao u strašilicama o „crvenoj pretnji“ kapitalizmu) naciste (koje narod opšteprihvaćeno, iz nekog razloga, smatra ultra-desnim, iako su zapravo leviše od Staljina). Pitanje od tada nije postalo jasnije, već naprotiv, samo se zakomplikovalo, jer se pojavila teologija oslobođenja (levi latinoamerički izvod suštinski desnog katolicizma), narodni mudžahedi (levi iranski izvod suštinski desnog islama, uspešno isčišćen od strane ludih šiita), postoje levi libertarijanci (što je samo po sebi navodno oksimoron).
Putina podržava isti onaj levi američki woke-esteblišment kao i HAMAS (pri čemu polovina tog esteblišmenta nije ni leva ni desna, već duginja, a u Rusiji za to idu u zatvor, ali za njih je Putin i dalje Veliki Levi Vođa, jer je on protiv proklete Amerike), ali njihov otelovljeni vox populi — Demokratska partija SAD — iz nekog razloga je ratovala protiv Rusije mnogo žestoko nego tipično desni Tramp (istovremeno, pritom zagovarajući transgenderne tranzicije kod dece od pet godina, neograničenu migraciju i 56 rodnih zamenica). Opet, kada bi sve ovo pogledali desni stare škole, uključujući libertarianske ikone poput Sesila Roda, Rokefelera ili Karnegiija, oni bi izvukli svoje gatlingove mitraljere.
Uglavnom, upotreba prideva „levi“ i „desni“ u sadašnje vreme je potpuno, sasvim, apsolutno besmislena. Oni ne nose nimalo informacije, jer ne funkcionišu čak ni kao političke etikete: čujemo „desni“ i ne razumemo: da li je on za Volodju Pu, da li je za Hameneija, da li je za Endru Džeksona (osnivača, inače, Demokratske partije), da li je za Trampa, ili možda uopšte za Hitlera ili Netanjahua. Kao što vidimo, zajedničko je svim ovim likovima samo pripadnost Homo sapiensu.
Naravno, uzviknuće pobožni libertarijanac, odavno smo čuli za ove probleme, i odavno imamo rešenje za njih! To je naš omiljeni Politički kompas Dejvida Nolana, samog libertarijanca i, stoga, onog koji ima tipične libertarianske kognitivne distorzije. Prvo, sebe je on, naravno, smestio u najprestižniji kvadrat „desnih individualista“, prebacivši tamo sve ono ukusno — ličnu slobodu i slobodu preduzetništva. Drugo, on je, kao i svi libertarijanci, opsednut ekonomijom, jer je libertarijanizam rođen kao opozicija marksizmu, pokretu pozvanom da bičuje kapitalizam sa naučne i etičke tačke gledišta, oslanjajući se upravo na ekonomiju. Sledstveno tome, da bi bičovali komunizam jednako efikasno kao što je Marks udario kapitalizam, libertarijanci su nužno bili fokusirani na isto to. Bob Blek, sećam se, u jednom od svojih skandaloznih eseja nazvao je to radnim fetišizmom: samu ideju da se i kod kapitalista i kod komunista tokom 150 godina nije promenila poruka, oni su i dalje opsednuti samo jednim — kome pripada rad.
Srazmerno tome, Nolan nije mogao a da ne uključi problem rada u svoj dijagram jednostavno po definiciji, inače ne bi bio kapitalista, samo što je rezultat ispao krajnje nezadovljavajući. Zašto je tako? Zato što su u njegov omiljeni ugao dospeli i ekstremni idealisti-ankapi i sasvim državne akule kapitalizma kojima se libertarijanci mole: svi ti Rokefeleri, Morgani, zlatni dugmad sa dolarom i tako dalje i tako dalje, koji su, pored toga što su pljuljali na ličnu slobodu svojih radnika (Ford je uopšte proveravao svakoga: s kim i kako spava, ide li u crkvu, igra li karte i psuje li), oslanjali se na državu, živeli sa njom u dirljivnoj sinergiji i uopšte nisu želeli njeno ukidanje (kao Teodor Vejl, otac monopolizma AT&T na komunikacije, koji je postao moguć samo zahvaljujući državi).
I ovde izlazi ono najsmešnije: formalno, po Nalanu, njih uopšte nema gde smestiti! Ne postoji nijedna ćelija za cinične gadove koji su pljuljali na bilo kakve ideologije (a američki „robber barons“ su bili isti takvi libertarijanci kao i Staljin), već su jednostavno težili moći. Pa, Rokefeler je, recimo, smatrao sebe dobrim WASP-om, bio je fanatik-baptista, svake nedelje išao u crkvu (kao i mnogi hiperkapitalisti te ere), ali to je zajedničko nasleđe kalvinizma: ako si bogat — blagosloven si, zato budi bogat i pljuni na sve ostalo. Strašna holandska V.O.C., prva transnacionalna korporacija u istoriji, istresla je više ljudi u Indoneziji nego Pol Pot u Kambodži, a njeni Heren XVII (Sedamnaest gospodara, sveznalošti upravni odbor koji je imao privatnu vojsku i flotu, kovao sopstvenu valutu i objavljivao ratove državama) bili su dobri kalvinisti i ljudi koji duboko veruju u pravednost svojih postupaka, ali su ipak delovali sasvim racionalno, egoistično i hladnokrvno, ne pateći od prekomernog idealizma, njihov jedini pravi bog bio je profit.
U skladu sa tim, predlažem da ove etikete konačno pošaljemo na smeće istorije i da ih ne koristimo ni za šta osim onoga za šta su istorijski bile namenjene, tj. za opis sednica Narodne skupštine Velike Francuske revolucije. Pokušaji da se popravi Nolanova šema dodavanjem dodatnih dimenzija takođe se mogu smatrati neuspešnim, jer šema postaje pretrpana, a jasnije nam nije gde je levo, a gde desno. Čime se može zameniti ono što je bliže stvarnosti? Dvema novim, jednostavnijim i logičnijim osama. Horizontalno ćemo postaviti Idealizam (vera u dogmu, utopiju, viši cilj) naspram Cinizma/Realpolitika/Socijal-darvinizma (pragmatizam, hladan proračun, preživljavanje, korist). Vertikalno ćemo pak uzeti Volju za moć (kontrola, potiskivanje, hijerarhija) naspram generalizovane Težnje za slobodom (decentralizacija i autonomija ličnosti). Ovo je veliki i integralni kriterijum, jer osoba može, na primer, zastupati slobodu veroispovesti, ali biti protiv slobode upotrebe narkotika, ali u tom slučaju je nećemo priznati kao dovoljno visoko pozicioniranu na ovoj skali. Najjednostavnije ovu tezu je jednom formulisao poznati matematičar-anarhista Verbitski: „Ako želite slobodu, zahtevajte slobodu za naciste, pedofile, homoseksualce, uopšte za sve. Jer se ljudi dele na pristalice slobode i protivnike. Onima koji ne vole slobodu, sloboda ionako nije potrebna. A oni koji vole slobodu, je zaslužili“.
Ovaj kompas konačno zakrpljuje one rupe u politologiji o kojima smo gore govorili, jer on ne ocenjuje političare po njihovim sloganima („za radnike“ ili „za kapital“), već po njihovom psihotipu, motivaciji i stvarnom načinu delovanja.
Hajde da vidimo šta nam to donosi u praksi. U kvadrant moćnih cinika i pragmatika totalne kontrole, kao prirodno, uleteće i useliti se Josif Staljin i Džon Rokefeler (kao i svi robbery barons, od Armora, Morgana i Gulda do Forda, Karnegiija, Vejla i Tomasa Votsona), Sesil Rods, Musolini i Sadam Husein. Svima njima je bila potrebna samo moć radi moći, stabilnosti i ličnog trijumfa. Utopije ih ne zanimaju, oni ih koriste samo kao širm za mase. Glavno je efikasnost sistema i totalna kontrola nad resursima. Etaloni i stalni posetioci ovog sektora su takođe Venecijanska sinjorija, otac Realpolitika Oto fon Bismarck, obe vladajuće partije SAD, latinoamerički diktatori gotovo bez izuzetka — od Perona i Batista do Pinochet-a. Ovde takođe pripadaju Tečer, Indira Gandi, Naser i maršal Tito. Ovde će dospeti i mnogi delatnici Trećeg rajha koji nisu patili od fanatizma, kao što su potpuno iskren epikurejac, sibarit, korumpirani cinik i narkoman Gering („ja sam odlučiv ko je kod mene Jevrej“) i tehnokrata Šper („dajte mi već nešto da izgradim“), kao i Dönics, Guderian i ostali komandanti.
U najstrašniji kvadrant — moćnih idealista i mesara utopije — upašće Pol Pot, ajatola Homejni, Robespijer, Savonarola, rukovodstvo ISIS-a, Kalvin i slične ličnosti. To su ljudi opsednuti velikom idejom (izgradnja komunizma, Halifata, Carstva Božijeg), zarad koje su spremni da spale milione ljudi. Moć je za njih instrument preuređenja čovečanstva. Ovde spadaju i mnogi tradicionalno levi, od Karla Marksa do Kastra, Ho Ši Mina i Če 게vare. Sa izvesnim zatezanjem, ovde će se smestiti i Napoleon Bonaparte (iako je bliže granici sa cinizmom). On je iskreno verovao u Razum, Progres i Kodeks i smatrao je da gradi uređen, sekularan, napredan svet, očišćen od srednjovekovnog haosa. Zarad ove prelepe pravne imperije, on je poslao milione ljudi u grob i potčinio sebi celu Evropu. Mao je pravi titan ovog kvadranta. Za razliku od Staljina, koji je bio pragmatični menadžer, Mao je bio fanatični ideolog. Nisu ga brinuli stabilnost države niti ekonomija, verovao je u utopiju novog komunističkog čoveka do samog kraja. Enver Hodža i Čaušesku su mnogo manjeg kalibra, ali takođe ovde borave. Na granici sa Slobodnim idealistima smestiće se fabijanci i utopijski socijalisti poput Bernarda Šoua, Herberta Velsa i ostalih Sen-Simonovaca. Gotovo svi oni su verovali da društvo mora biti strogo i totalno kontrolisano od strane države, a da njime treba da upravlja ekspertska elita naučnika-činovnika. Mnogi od njih (uključujući Šoua) otvoreno su se divili Staljinu i Musoliniju zbog njihovih sposobnosti „efikasnih menadžera“. Hitlera ćemo takođe pronaći ovde, iako je njegova utopija bila čisto ludilo (kao i mnoge druge utopije), zajedno sa njegovim glavnim sveštenicima — Himmlerom i Gebelsom.
U kvadrant Slobodnih idealista i romantičara autonomije upašće ljudi kao što su Diogen iz Sinopa, rani hrišćani pre nego što su postali državna crkva, Mahatma Gandi, Lav Tolstoj, hipiji 1960-ih. Oni veruju u prelepu, pravednu budućnost ili u apsolutni moral, ali kategorički odbacuju aparat nasilja, državu i prisilu, i žele da ljudi slobodi dođu dobrovoljno. Ovde spadaju i mnogi iskreni libertarijanci sa svojim NAP-om. Svi oni idealizuju ljudsku prirodu i smatraju da će se, ako se ukloni ugnjetavanje (država, porezi, vojska), ljudi sami organizovati u prelepe, mirne zajednice. Zbog nedostatka volje za moćju, ovaj kvadrant je istorijski bezbranjen — njegovi predstavnici obično prvi bivaju žrtvovani od strane Moćnih idealista ili potčinjeni Moćnim cinicima. Mihail Bakunin je bešumno mrzeo državu u bilo kom obliku i posvađao se sa Marksom, genijalno predvidevši da će marksisti, ako dođu na vlast, izgraditi najstrašniju tiraniju u istoriji. Ali Bakunin je bio idealista: verovao je da je dovoljno samo zapaliti fitilj opšteg bunta kako bi se ljudi sami od sebe ujedinili u slobodne federacije bez ikakvog prisila, tako da i on ovde spada. Pored njega su se udobno smestili Pjer-Žozef Prudon i knez-anarhista Petar Kropotkin, verovatno najplemenitiji i najčistiji slobodni idealista. On je iskreno verovao da će ljudi bez države živeti u apsolutnoj harmoniji, deleći sve što je potrebno po principu anarho-komunizma.
Najadekvatniji, sa moje tačke gledišta, je poslednji kvadrant, Slobodni cinici i pragmatičari slobode. Oni strastveno žele slobodu lično za sebe i svoju grupu, ali nemaju iluzije u vezi sa čovečanstvom. Ne veruju u bratstvo ljudi niti u svetlu budućnost. Razumeju da je svet okrutan i sebičan, i grade slobodu na osnovi čistog pragmatizma. Ovde spada ratobornije krilo libertarijanaca, šifropanki i kriptoanarhisti, otac Mahno, pirati Karibika iz 17. veka i autori Ustava SAD-a. Oni ne pokušavaju da izgrade utopiju, već pokušavaju da izbore komad slobode u ovom sumornom svetu. Ovde spadaju i istaknuti praktičari anarhije, kao što su Ros Ulbricht i čak, delom, Ajn Rand. Njih često greškom svrstavaju uz konzervativce, ali ona ih je prezirala. Rand je slobodni cinik u najčistijem obliku. Nikakvo „bratstvo ljudi“, nikakav altruizam i samopožrtvovanje (u tome je uopšte videla koren fašizma i komunizma). Društvo, prema Rand, treba da se sastoji od tvrdih, nezavisnih egoista koji komuniciraju isključivo preko slobodnog tržišta i kapitalističke razmene, gde niko nikome ništa ne duguje.
Kao i obično, da bi teorija bila funkcionalna, ona mora objasniti nedostatke prethodne, a novi kompas dobro pokriva sve nedostatke starog. On trenutno objašnjava zašto savremeni woke-aktivisti tako lako pronalaze zajednički jezik sa ISIS-om i Iranom, dok su na tradicionalnom kompasu na različitim polovima. Jednostavno, i jedni i drugi imaju svetu dogmu i kolosalnu volju za moćju, psihološki su oni rođeni braća. Staljin i Rokefeler su ovde potpuno isti — to su jednostavno dva menadžera koji upravljaju ljudskim stokom, dok su Pol Pot i Homejni dva luda proroka koji su odlučili da imaju pravo da tu stoku preoblikuju. Marks i Bakunin su bili saborci u Prvoj Internacionali, ali je Marks otišao u gornji kvadrant Moćnih idealista, a Bakunin, naprotiv, u donji — Slobodnih idealista, i tako su postali smrtonosni neprijatelji. Rokefeler i Ajn Rand smatraju se ikonama kapitalizma. Ali Rokefeler (Moćni cinik) je uništavao slobodno tržište, stvarajući monopol pomoću državne regulacije i potplaćivanja, dok je Rand (Slobodni cinik) smatrala takve monopoliste izdajicama kapitalizma i parazitima na telu slobodnih tvoraca.
U daljem tekstu pretpostavljam da su svi već pogledali film i formirali neko svoje mišljenje, a ako nisu, nije toliko važno da li ćete ga pogledati pre ili posle čitanja ovog teksta.
U recenzijama film često nazivaju agitacijom, pamfletom ili političkim manifestom. To nije tačno. Pred nama je film-instrukcija. On ne kritikuje postojeće stanje stvari. On daje uputstvo kako postupiti i šta je za to potrebno. Evo narativa koji treba prenositi: ako si vidilant; ako si u vestima video prilog o vidilantu; ako si voditelj koji govori o vidilantu; ako si svedok kojeg policija ispituje o vidilantu. Ne daje se nikakav širok spektar mišljenja — samo jasni, ispravni odgovori, gledalac ne sme biti zbunjen, potrebna mu je jasna instrukcija. Ključna poruka je: gledaj, pokazujem ti kako se to radi. Potom ćeš i sam raditi. To je jedina teza koja se u filmu ponavlja nekoliko puta, uključujući i sam kraj.
Uspešnom vidilantu je potrebno: imati borbene veštine, stabilan izvor prihoda, sposobnost da artikuliše svoj stav, preciznost i pažnju prema detaljima, pokazivati poslovnu poštenost, ne ostavljati režimu taoce u vidu članova porodice, zadovoljavajući se površnim vezama; običnim izvršiocima na strani protivnika uvek nuditi povlačenje i pucati samo u slučaju odbijanja. Od ostalih se traži: da izraze jasan društveni zahtev, tipa, super je što postoje takvi ljudi, oni su nam veoma potrebni i u našoj zemlji. Novinari treba: da bombarduju javnost i establišment pitanjem, kao što je, da li naš sistem treba da štiti žrtve nasilja ili kriminalce? A ako se loše nosi sa kriminalcima, zašto ometać one koji se nose bolje? Ili ste za to da bude više kriminala? Svedoci treba: pokazujući spremnost na saradnju, da sabotiraju policijske akcije za hvatanje vidilanta.
Posebno je prikazan važan mehanizam povratne informacije, neophodan vidilantu kako bi ostao u okvirima društvenog zahteva, a ne da ga zamenjuje lišnim predstavama o moralu. Glavni junak uvek pita žrtvu da li je zadovoljna već sprovedenim procedurama vraćanja pravde. I tek kada žrtva izjavi da nije zadovoljna, ona daje vidilantu sankciju za delovanje. Međutim, vidilant može, naravno, tražiti i direktno opaženu nepravdu kako bi je odmah ispravio. Za to mu je samo potrebno da se po gradu ne kreće betmobilom, već da ponekad koristi javni prevoz, hoda pešice, svraća u barove i tako dalje. Ukratko, da ne bude odvojen od života.
Ovde završavam sa opštim zaključcima i prelazim na razne simpatične detalje.
Radnja filma se odvija u nekoj prosečnoj Evropi, međutim po slici je očigledno da je to Hrvatska. Jasno je zašto je baš tako. Prvo, Hrvatska je praktično lišena onih nedostataka protiv kojih se bori glavni junak: to je gotovo monoetnično i prilično rasističko društvo, bez utisnute bolne poslušnosti građana. Ukratko, Uve Bol koristi sveto pravo sovjetskog građanina da viče na Crvenom trgu kako je Regan idiot. Drugo, ciljna publika filma uopšte nisu Amerikanci, a za njih su sve evropske zemlje otprilike iste. Treće, oni koji su malo upoznati sa regionalnim specifičnostima mogu se dodatno našmejati na račun toga.
Tako, na primer, upravo u svetlu hrvatskih specifičnosti dodatni smisao dobija epizoda u kući za prostituciju. Devojka ne zna zašto se po zidovima pojavljuje buđ, što znači da joj je ovo prva zima na Jadranu. Očigledno je da u njenoj rodnoj Ukrajini taj problem ne postoji. A za nas je to jasan signal: autor pokazuje da nisu svi migranti podjednako štetni, postoje korisni, vredni, spremni na prihvatanje lokalnih kulturnih vrednosti, njima treba delikatno pojasniti lokalne specifičnosti i pošteno platiti za pošten rad.
Sigurno postoje i drugi zanimljivi momenti, ali ostaviću vam da ih otkrijete sami. Glavno što sam želeo da kažem, rečeno je na samom početku. Pred vama je instrukcija. Zabeležite i primenjujte kreativno.
Svaki put kada započnete razgovor s nekim o dobrovoljnom društvu, neizbežno se suočavate sa glavnim adutom svakog državnika: „A šta je sa problemom besplatnog voznog? Ako se ljudi ne primoraju da plaćaju pod pretnjom batine ili zatvora, svi će samo koristiti pogodnosti, a niko neće doprinositi! Svi će želeti da budu paraziti i društvo će se urušiti!“. Zvuči logično. Samo što se dešava jedna zanimljiva stvar: u prirodi je problem „frirajda“ rešen milionima godina ranije, i to potpuno dobrovoljno, bez ijednog poreskog inspektora i ministarstva za prisilu.
Hajde da pogledamo jedan neočekivan primer – vampire vampire. Život ovih stvorenja definitivno nije med i mleko. Hrane se isključivo krvlju, a noćni lov na velike životinje je krajnje nepredvidiv posao. Otprilike trećina kolonije svake noći se vrati kući praznih ruku. I tu na scenu stupa surova matematika preživljavanja: ako miš ne jede tri noći zaredom, on umire od gladi. Pojedinačno, ova vrsta bi jednostavno bila izbrisana sa lica zemlje. To znači da im je bio potreban sistem osiguranja. I oni su ga stvorili.
Kada se srećni, siti miš vrati u pećinu, on povrati deo dobijene krvi kako bi nahranio gladnog komšiju. Sa strane to može izgledati kao san socijaliste – od svakog prema sposobnostima, svakom prema potrebama. Ali ne treba žuriti sa radovanjem za levicu, jer ovde nije reč o zajedničkoj kasi, već o sistemu decentralizovane uzajamne pomoći zasnovanom na reputaciji.
I ovde se vraćamo na argument ljubitelja „jake ruke“. Šta sprečava nekog lukavog miša da jednostavno sedi u pećini, žalosno cvili, prikuplja danak od komšija, ali nikada ne deli svoj plen? Kako će se to za njega završiti?
Vampirski miševi nisu glupi. Imaju nesrazmerno veliki neokorteks, odlično pamćenje i bez greške prepoznaju jedni druge po glasu. Oni praktikuju strogo adresiranu saradnju. Miševi ne ulažu resurse u apstraktni fond, već investiraju u konkretne društvene veze. Pamte ko se delio sa njima, a ko je skrivao plen.
Ako neki miš samo uzima, a ne daje, njegov društveni rejting pada na nulu. Komšije jednostavno prestaju da osećaju simpatiju prema njemu. Sledeće neuspešne noći, kada bude preklinjao za hranu, njegovi jučerašnji „prijatelji“ će se jednostavno okrenuti zidom. Svojim nepoštenim ponašanjem, ovaj miš će otići u grob bez ikakvog prisiljavanja, miševskih sudova i zatvora!
A sada najzanimljivije. Kako ovaj mehanizam radi na nivou neurobiologije? Pred evolucionom selekcijom nije stajao zadatak da izmisli opisani oblik saradnje od nule. Već je postojao moćan, savršeno podešen hemijski krug – majčinski bonding (privrženost majke detetu), koji primorava odraslu jedinku da troši ogromne resurse na bespomoćno mladunče i crpi zadovoljstvo iz toga. Selekcija je jednostavno uzela i proširila ovaj mehanizam na jedinke koje nisu u srodstvu.
Kada vampirski miš deli krv sa komšijom ili mu čisti krzno, njegov mozak plavi istim onim koktelom oksitocina i dopamina kao kod majke pri kontaktu sa detetom. Oksitocin formira duboku privrženost i poverenje, a dopamin to osećanje potkrepljuje snažnim zadovoljstvom od same činjenice uzajamne pomoći.
Upravo zato miševi, kao i mi, pomažu jedni drugima ne iz hladnog proračuna, već na osnovu emocija, koje su takođe biološki detektor obmane. Ako partner igra samo za sebe, kod vas jednostavno prestaje da se luči oksitocin u njegovom prisustvu. Privrženost puca i više ne želite da mu pomagate.
Naravno, sada možete reći: „Ali mi nismo miševi, u našem društvu ima miliona ljudi!“. I bili biste potpuno u pravu, jer naš mozak ima biološki limit u pogledu broja društvenih veza koje može održavati. Samo što danas imamo instrumente (institucije i tehnologije) da ovaj prirodni mehanizam proširimo na celo čovečanstvo. Uostalom, to je već potpuno druga priča, o kojoj možemo razgovarati u budućim objavama.
Jedva sam počela da se radujem što sada mogu direktno u Telegram da ubacujem dugačke objave, a onda je Sperry izbacio mega-dugačku objavu koja sigurno nigde neće stati. Čak sam i na svom sajtu prvo razmišljala da je ne objavljujem na jednoj stranici, već po poglavljima, ali sam ipak odlučila da se ne komplikujem toliko.
Najstrašnije je to što se on ne šali kada to naziva kratkim esejom; stigla sam da čujem još određeni broj istorijskih anegdota koje nisu ušle u tekst, i po želji je on mogao biti znatno duži. Ja to ne umem!
