Često se može videti kako neki „libertarijanci“ (pod navodnicima) nastavljaju sa uzdahom da gledaju preko okeana. Oni se mole Ustavu SAD, citiraju Oceve osnivače i ozbiljno veruju da je Amerika bastion „slobodne republike“. Samo što su oni zaglavili u 18. veku. Te republike odavno nema, a ono što danas vidimo je „Pindostan“. To nije federacija ravnopravnih država, već prava, klasična, naduvaná i poslednja imperija koja je opstala do naših dana. I znate šta se dešava sa imperijama? One se ruše, i to je odlično! Zato hajde da razložimo po stavkama šta je šta.
Šta je imperija u klasičnom razumevanju? To je kada jedan Centar, pohlepan za porezima, silom drži pod svojom vlašću potpuno različite narode i teritorije koji su kulturno tuđi jedni drugima. Sada pogledajte mapu. Kako se može ozbiljno nazvati „jedinstvenom zemljom“ Alabamu i Njujork? Vajoming i Kaliforniju? To su različiti univerzumi. U jednoj državi ljudi žele da idu u crkvu nedeljom, da poseduju AR-15 za zaštitu porodice, da plaćaju minimum poreza i da ih birokrati jednostavno ostave na miru. U drugoj – zahtevaju totalnu kontrolu nad ekonomijom, zabranu plastičnih slamčica, lude poreze i regulaciju toga kako dišeš.
Ali čim se pomene mogući raspad SAD na zasebne nezavisne države (ili barem konfederacije), kod konzervativaca i mejnstrim libertarijanaca počinje panika: „To će biti kraj sveta! Ludost! Kolaps civilizacije!“. Ali hajde da udahnemo i otvorimo udžbenik iz istorije. Znate ko je isto tako vrištao pre sto godina? Pristalice „Jedinstvene i Nedeljive“ Ruske Imperije. Kada je 1917. godine Ruska Imperija počela da puca po šavovima, činilo se da nebo pada na zemlju. Ali hajde da pitamo Poljake i Fince kako im je taj „užasan kolaps“? Za njih je to bilo najbolje što im se dogodilo.
Poljska i Finska su na vreme skočile sa imperijalnog leša. Prestali su da hrane birokrate u tuđoj prestonici, prestali su da šalju svoje momke da ginu za tuđe imperijalne ambicije i izgradili su svoje sopstvene zemlje. Niko u Helsinkiju danas ne plače: „Ah, kako je žao što više ne šaljemo poreze u Petrograd!“. Raspad imperije nije kraj sveta. To je proleće, decentralizacija i secesija u čistom obliku – sveto pravo na samoopredeljenje o kojem je pisao Rotbard.
Zašto je krah Pindostana koristan libertarijancima širom sveta? Prvo, to je smrt svetskog žandarma. Poslednjih 80 godina Vašington ne izvozi slobodu, već bombe, sankcije i inflaciju. Raspad SAD na 5-10 nezavisnih jurisdikcija znači da nijedna od njih više neće imati budžet za 800 vojnih baza širom sveta. Biće manje ratova, manje intervencija i manje krvi.
Drugo, to je krah dolarske hegemonije. FED (Federalni rezervni sistem) je glavni sponzor svetskog etatizma. Oni su ti koji omogućavaju naduvavanje budžeta i štampanje papirića za koje čitav svet plaća kroz skriveni inflatorni porez. Kolaps imperije srušiće fiducijarni sistem i otvoriti put tvrdom novcu – zlatu i kriptu.
Takođe, to će stvoriti tržište jurisdikcija. Zamislite da na mestu jednog monstruma pojavi se pedesetak država različitih veličina. Počeće najžešća konkurencija za umove, kapital i radnu snagu. Kalifornija želi porez od 90%? Molim le! Samo će svi biznisi za sat vremena preći u nezavisni slobodni Teksas ili Nevadu. To će biti najveći eksperiment konkurencije jurisdikcija u istoriji.
Vreme je da se rešimo kargo-kulta! To što su Očevi osnivači napisali vrhunski papir pre 250 godina, ne čini savremeni Vašington svetim mestom. Danas je to isti onaj imperijalni centar kakav je bio Rim pre pada, London početkom 20. veka ili Petrograd 1917. Ne treba se bojati balkanizacije Amerike. To treba pozdraviti! Podela je put ka slobodi. Jer što je država manja, što je vlast bliža zemlji i konkretnom čoveku, to ona ima manje mogućnosti da izgradi digitalni GULAG.
Jasno je da stimulansi u komercijalnim aplikacijama za upoznavanje ne odgovaraju uvek očekivanjima klijenata i društva u celini (brzo pronaći supružnika i više nikada ne koristiti aplikaciju). Oni moraju nekako održati biznis na plovutanju. Na šta se nadati, ako ne na strica iz vlade, državno odobren sajt za upoznavanje i stajanje u elektronskom redu za vaučer za ženu? Na mecenatstvo, kao zapršku za nezgodne momente u tržišnoj ekonomiji, u nadi da će Mask napraviti manje glup dating app koji će podići formiranje porodica i natalnost sa kolena?
Saddam Husseinove aluminijumske cevi koje se okreću
Prođimo kroz problem koji ste naveli. Ljudi žele da se upoznaju, a tržište monetizuje ispunjenje te želje. Ljudi žele da se upoznaju sa različitim ciljevima i na različite načine, stoga je tržište prirodno segmentirano.
Internet servisi za upoznavanje teoretski omogućavaju korisniku da brzo dobije informacije o ljudima sa komplementarnim potrebama i da se upoznaje ciljanije. Nakon što pregleda dovoljan broj opcija, sferni klijent u vakuumu pronalazi odgovarajućeg partnera, nakon čega prelazi na komunikaciju sa njime pomoću manje specijalizovanih alata, napuštajući servis za upoznavanje. To nije isplativo kreatorima servisa; oni su zainteresovani za to da se klijent vraća njima iznova i iznova, pri čemu, naravno, kupuje premium pretplatu. Budući da dating aplikacije još uvek nisu izašle iz mode, ovaj model prilično dobro funkcioniše, ljudi se zaista vraćaju. Štaviše, pošto je tržište već dovoljno zasićeno, blagostanje dating aplikacija ne može biti povezano sa jednostavnim privlačenjem sve novih klijenata, već se radi upravo o tome da je korišćenje ovih aplikacija uspelo postati lifestyle za određeni, prilično širok sloj ljudi. Ja ne pripadam njima, stoga ne pretendujem na duboku analizu, već samo konstatujem njihovo postojanje.
Naravno, postoje i oni koji nisu uspeli u korišćenju dating aplikacija. Razlozi mogu biti različiti. Najbanalniji je taj što sam proces upoznavanja neki ljudi mogu doživljavati kao jak stres. Oni nisu protiv toga da pronađu izabranika u životu, i čak će se pomiriti sa gašenjem interesovanja nakon godinu dana, nakon čega će biti potrebno tražiti novog, ali će to raditi tako retko koliko je moguće, i sigurno nisu spremni čak ni na to da imaju red kandidata za upoznavanje iz kojih treba izabrati, recimo, jednog, a ostalima odbiti. A naročito nisu spremni na seriju odbijanja ili ignorisanja. Ako svako neuspelo upoznavanje postane povod za ozbiljne proživljavanja, onda aplikacija koja može obezbediti desetine takvih proživljavanja dnevno ispostavlja se kao pakao od izuma, koji čoveka gura u ponore depresije i od kojeg treba bežati što dalje.
Naravno, psihološke poteškoće nisu jedini razlog za nekorišćenje servisa za brzo upoznavanje. Osoba može imati određene preferencije u vezi sa potencijalnim partnerom i načinom upoznavanja sa njim, koje u principu ne uklapaju u tipičan scenario korišćenja aplikacije.
Znači, ispostavlja se da na svetu postoji gomila ljudi koji žele da se upoznaju, ali se ta njihova želja ne može monetizovati pomoću specijalizovanih masovnih aplikacija? Pa da. Postoji gomila ljudi koji rado kupuju fast-food, i gomila ljudi koji uopšte ne razmatraju tu opciju za sebe, jer je za njih: previše bedno, previše skupo, previše štetno, previše bilo čega drugog, ukratko, ne odgovara im. Ali nešto ipak žruć moraju! Da, i negde se ti ljudi ipak upoznaju, čak i ako nemaju nalog na Pure-u.
Ali autora pitanja ne brine to da sve navuče na fast-dating. Naprotiv, on pre smatra da fast-dating ubija brakove, rađanje dece i dopunjavanje redova poreskih obveznika. Smatram taj strah neutemeljenim. Mises je nekada napisao, recimo, da je glupo kriviti preduzetnika što proizvodi topove umesto putera; to samo znači da su ulaganja u topove isplativija. Međutim, on će rado preći na puter kada se konjunktura promeni, stoga je glupo kriviti ga da izaziva ratove samo da bi prodao više topova — to je već prerogativa političara, koji su, naravno, uvek radni da okrive preduzetnike za svoje ružne poslove. I ako će se u vezi sa topovima naći mnogo onih koji žele da ospore tezu, tvrditi da su za pad nataliteta krivi kreatori dating aplikacija je ipak preterivanje. Najmanje rečeno, datumi se ne poklapaju, drugi demografski prelaz počeo je mnogo ranije. Dakle, reč je samo o simptomu: ljudima su potrebna brza upoznavanja — evo vam servis za brza upoznavanja. Ljudima su uvek bila potrebna brza upoznavanja, samo su se ranije „hvatali“ u barovima ili čak muvili na ulicama, a sada aplikacije ne samo da su im značajno olakšale život, već su gomilu ljudi oslobodile slučajnih uznemiravanja.
OK, ali ljudima su ipak potrebni i čvrsti ekskluzivni odnosi, a ne samo brzi i jednokratni, pa gde je aplikacija za njihovu potragu? Zašto se ta potreba ne monetizuje?
Dobro, hajde da zamislim kako bih ja u IT sferi monetizovala potrebu ljudi za zasnivanjem čvrstih porodičnih odnosa, kada bih imala pristup ozbiljnom kapitalu. Kreirala bih servis koji čoveku pruža personalnog AI-savetnika, kojeg može podesiti da podrži određeni tip odnosa. Za početak, jednostavno komuniciraš sa njim, šalješ mu svoje omiljene knjige i filmove, diskutuješ o njima, pričaš o tome šta ceniš u odnosima, a šta ne možeš da podneseš — i to je samo po sebi potrošačko dobro, koje omogućava bolje osveznavanje sopstvenih potreba i učenje kako da o njima govoriš. Ali pomoćnik komunicira i sa drugim klijentima. U nekom trenutku on može pitati: „A jesi li upoznala onog i onog? Kul lik, i čini se da bi ti mogao odgovarati.“ Ti mu postavljaš pitanja o predloženom kandidatu, on postavlja pitanja o tebi, i u nekom trenutku AI-prijatelj javlja: „Znaš, kada je pročitao o tebi, zainteresovao se i, čini se, nije protiv toga da se sretnete. Možda da napravimo group chat za troje?“
I evo, vi već komunicirate direktno, ali prijatelj je nevidljivo sa vama, i i dalje možete privatno diskutovati o detaljima vaše komunikacije sa njim. Zatim se sretnete, približite, i u nekom trenutku odlučite da spojite svoje sudbine. I tada dobijate ponudu: zašto sada visite u zajedničkoj bazi, zar nije bolje pobrinuti se za privacy? I onda iznajmljujete personalni server, na koji se seli vaš prijatelj sa svim znanjima o vama. On nastavlja da brine o blagostanju vašeg braka, a vi nastavljate da plaćate servis. U ovoj fazi kompanija više ne dobija vaše podatke, već se ograničava na ažuriranja modela i tehničku podršku.
Takav model monetizacije je — bilo šta, samo ne fast-food. Ljubiteljima brzog dejtinga je sve ovo previše zamorno, skupo i suvišno. Zato ne postoji opasnost da će vam potiskivati ljubitelje jednokratnog seksa, naprotiv, samo vrle kandidata za muževa. Upravo u ovoj fazi već možete udariti dlanom o čelo i viknuti: „Aha, imam odličnog kandidata za realizaciju svega ovog veličanstvenog“, i ponuditi ga Dobroumu. Ali ja sam libertarijanka, a ne neki konzervativac, zato razmišljamo dalje.
Sasvim može biti da preferirate otvorene veze, ili čak poliamorne. U ovoj fazi gubimo Dobrouma kao potencijalnog osnivača našeg startapa, kao i mogućnost državnih grantova. Ipak, ne vidim razloge zašto AI-prijatelj ne bi mogao da opslužuje slatke poliamorne mace, istopolne i sve ostale: sve dok imaju potrebu za dugotrajnim, stabilnim, ekološkim odnosima zasnovanim na ljubavi i poverenju jednih u druge, ta potreba se može monetizovati pomoću ponuđenog alata. Ali, naravno, što je maca egzotičnija, to će joj biti teže pronaći tog pravog partnera ili grupu partnera. Međutim, kako se servis bude razvijao, jednostavno po teoriji verovatnoće, opcije će se pojaviti i za njih.
Postoji tradicionalno mišljenje: dečak mora da „očvrsne“ svoj karakter kako bi izrastao u pravog muškarca i bio spreman za život. Prateći ovaj stav, ili ga čak koristeći kao opravdanje za nasilje, neki očevi zlostavljači namerno nanose štetu svojim sinovima. Žrtve se sa ovim oblikom nasilja susreću u najranijem uzrastu, zbog čega je važno razmotriti ovaj problem.
U osnovi takvog pristupa leži ubeđenje da dečak treba da izraste grubim, neosetljivim, agresivnim i dominantnim, a da ga bilo koji znaci ranjivosti, emocionalnosti i mekoće navodno čine slabim i nesposobnim da preživi u društvu. Međutim, u nedavnom članku objavljenom na sajtu Psychology Today, dobro je istaknuto kako ovakvo „vaspitanje“ zapravo nanosi ozbiljnu štetu psihičkom i emocionalnom razvoju deteta.
Metode koje se koriste za ovakvo „očvršćivanje“ uključuju fizičke „kazne“, psihološki pritisak, ponižavanje i zastrašivanje. Detete se može primoravati na učešće u agresivnim ili bolnim aktivnostima, podsticati na tuče ili preterano grub sport poput boksa, istočnjačkih borilačkih veština, pa čak i američkog fudbala. Istovremeno se od njega zahteva da potiskuje emocije – naročito strah, tugu i privrženost. Dečaka uče da ne plače, da se ne žali i da ne pokazuje slabost, formirajući kod njega uverenje da je osetljivost nešto sramotno. Ove prakse mogu biti praćene direktnim uputstvima o tome kakav treba da bude „pravi muškarac“.
Važno je razumeti: ovakvi postupci ne mogu biti opravdani „dobrim namerama“, naročito i zato što se u praksi često koriste od strane zlostavljača isključivo u ličnom interesu, kao metoda kontrole i dominacije nad članovima porodice. Sin može biti korišćen kao alat – na primer, da bi se učvrstila očeva moć, izvršio pritisak na majku ili preneo sledećoj generaciji iste stavove i modele ponašanja koji nasilje čine neodvojivim delom porodice. Takođe, očevi zlostavljači teže da unište vezu između sina i majke, koja je ključna za psihološki razvoj i osećaj sigurnosti.
Posledice ovakvih postupaka po emocionalni razvoj deteta su veoma duboke. Konstantno potiskivanje osećanja dovodi do toga da dete prestane da prepoznaje sopstvene emocije i emocije drugih ljudi. Smanjuje mu se sposobnost empatije, javljaju se poteškoće sa samoregulacijom i izražavanjem proživljenog. U budućnosti se to može manifestovati kao emocionalna distanciranost, nesposobnost izgradnje bliskih odnosa i izlivi nekontrolisane agresije.
Kao rezultat, dečak može početi da se identifikuje sa agresorom i preuzima njegov model ponašanja. On gubi sposobnost izgradnje zdravih odnosa, sam postaje okrutan i prenosi tu okrutnost dalje, sledećim generacijama, što formira zatvoren krug nasilja i traumatičnog iskustva. Ili pak potiskuje sebe, što dovodi do anksioznosti, depresije i niskog samopoštovanja. Često se oba ishoda mešaju u određenoj meri. I to samo smanjuje, a ne povećava socijalnu prilagođenost deteta.
Pored psihološke štete, ovakav tretman može dovesti i do fizičkih posledica – povreda, hroničnog stresa i povezanih zdravstvenih problema. Čak i ako dete nije direktna žrtva fizičkog nasilja, samo posmatranje agresije u porodici već vrši razorno dejstvo na njegovu psihu i zdravlje.
Zato se može izvući samo jedan zaključak: „očvršćivanje“ putem nasilja nema ništa zajedničko sa brigom ili vaspitanjem. To je oblik zloupotrebe moći kućnog tiranina, koji uništava ličnost deteta i čak pogoršava problem nasilja na nivou celog društva. Ovakve prakse su jednostavno nespojive sa slobodnim nenasilnim društvom i one moraju biti potpuno zamenjene modelima vaspitanja zasnovanim na poštovanju, empatiji i razvoju emocionalne stabilnosti, a ne kroz potiskivanje osećanja.
Ideja ovog teksta vrlutala mi je po glavi prilično dugo, jer mi se veoma ne dopada kada reči gube bilo kakav smisao i pretvaraju se u obične etikete, kao Plavi i Zeleni na konstantinopoljskom Hipodromu. Koja je razlika između njih? Pa-a… e-e… jedni su plavi jer navijaju za Plave, a drugi zeleni jer navijaju za Zelene, logično, zar ne? Pacaci i ćatlani, kao što je poznato, nisu nacionalnosti, niti profesije, niti rase, niti religije, to su pacaci i ćatlani. Isto tako, u poslednjih sto godina, smisao reči „politički desni“ i „politički levi“ pretrpeo je totalnu i apsolutnu eroziju. stvar nije čak ni u tome što radikalno desni i radikalno levi zapravo rade istu stvar (prolivaju reke krvi / pozivaju na njihovo prolivanje), o čemu nas uči čuvena teorija potkovice. Nije stvar ni u tome što levima nazivaju bilo koga, pa čak i ludi režim ajatolaha koji je vešao komuniste i gejove na auto-kranove, dok zapadni LGBTQA+++ narativ zakukuje u paroksimima strasti prema HAMAS-u, ISIS-u i drugim islamskim ljudojedima. Stvar je u tome što su ove reči bukvalno, potpuno, uopšte izgubile svoje prvobitno značenje (pričem i to odavno), ali još uvek nisu stekle novo.
Još 1945. godine, čuveni „papa-nacista“ Pije XII (teoretski — ultra-desni katolički konzervativac) zajedno sa Huanom Peronom (teoretski — levi progresivni reformator) zajednički su spasavali od Staljina (teoretski — ultra-levog, barem ga je tako Zapad prodavao u strašilicama o „crvenoj pretnji“ kapitalizmu) naciste (koje narod opšteprihvaćeno, iz nekog razloga, smatra ultra-desnim, iako su zapravo leviše od Staljina). Pitanje od tada nije postalo jasnije, već naprotiv, samo se zakomplikovalo, jer se pojavila teologija oslobođenja (levi latinoamerički izvod suštinski desnog katolicizma), narodni mudžahedi (levi iranski izvod suštinski desnog islama, uspešno isčišćen od strane ludih šiita), postoje levi libertarijanci (što je samo po sebi navodno oksimoron).
Putina podržava isti onaj levi američki woke-esteblišment kao i HAMAS (pri čemu polovina tog esteblišmenta nije ni leva ni desna, već duginja, a u Rusiji za to idu u zatvor, ali za njih je Putin i dalje Veliki Levi Vođa, jer je on protiv proklete Amerike), ali njihov otelovljeni vox populi — Demokratska partija SAD — iz nekog razloga je ratovala protiv Rusije mnogo žestoko nego tipično desni Tramp (istovremeno, pritom zagovarajući transgenderne tranzicije kod dece od pet godina, neograničenu migraciju i 56 rodnih zamenica). Opet, kada bi sve ovo pogledali desni stare škole, uključujući libertarianske ikone poput Sesila Roda, Rokefelera ili Karnegiija, oni bi izvukli svoje gatlingove mitraljere.
Uglavnom, upotreba prideva „levi“ i „desni“ u sadašnje vreme je potpuno, sasvim, apsolutno besmislena. Oni ne nose nimalo informacije, jer ne funkcionišu čak ni kao političke etikete: čujemo „desni“ i ne razumemo: da li je on za Volodju Pu, da li je za Hameneija, da li je za Endru Džeksona (osnivača, inače, Demokratske partije), da li je za Trampa, ili možda uopšte za Hitlera ili Netanjahua. Kao što vidimo, zajedničko je svim ovim likovima samo pripadnost Homo sapiensu.
Naravno, uzviknuće pobožni libertarijanac, odavno smo čuli za ove probleme, i odavno imamo rešenje za njih! To je naš omiljeni Politički kompas Dejvida Nolana, samog libertarijanca i, stoga, onog koji ima tipične libertarianske kognitivne distorzije. Prvo, sebe je on, naravno, smestio u najprestižniji kvadrat „desnih individualista“, prebacivši tamo sve ono ukusno — ličnu slobodu i slobodu preduzetništva. Drugo, on je, kao i svi libertarijanci, opsednut ekonomijom, jer je libertarijanizam rođen kao opozicija marksizmu, pokretu pozvanom da bičuje kapitalizam sa naučne i etičke tačke gledišta, oslanjajući se upravo na ekonomiju. Sledstveno tome, da bi bičovali komunizam jednako efikasno kao što je Marks udario kapitalizam, libertarijanci su nužno bili fokusirani na isto to. Bob Blek, sećam se, u jednom od svojih skandaloznih eseja nazvao je to radnim fetišizmom: samu ideju da se i kod kapitalista i kod komunista tokom 150 godina nije promenila poruka, oni su i dalje opsednuti samo jednim — kome pripada rad.
Srazmerno tome, Nolan nije mogao a da ne uključi problem rada u svoj dijagram jednostavno po definiciji, inače ne bi bio kapitalista, samo što je rezultat ispao krajnje nezadovljavajući. Zašto je tako? Zato što su u njegov omiljeni ugao dospeli i ekstremni idealisti-ankapi i sasvim državne akule kapitalizma kojima se libertarijanci mole: svi ti Rokefeleri, Morgani, zlatni dugmad sa dolarom i tako dalje i tako dalje, koji su, pored toga što su pljuljali na ličnu slobodu svojih radnika (Ford je uopšte proveravao svakoga: s kim i kako spava, ide li u crkvu, igra li karte i psuje li), oslanjali se na državu, živeli sa njom u dirljivnoj sinergiji i uopšte nisu želeli njeno ukidanje (kao Teodor Vejl, otac monopolizma AT&T na komunikacije, koji je postao moguć samo zahvaljujući državi).
I ovde izlazi ono najsmešnije: formalno, po Nalanu, njih uopšte nema gde smestiti! Ne postoji nijedna ćelija za cinične gadove koji su pljuljali na bilo kakve ideologije (a američki „robber barons“ su bili isti takvi libertarijanci kao i Staljin), već su jednostavno težili moći. Pa, Rokefeler je, recimo, smatrao sebe dobrim WASP-om, bio je fanatik-baptista, svake nedelje išao u crkvu (kao i mnogi hiperkapitalisti te ere), ali to je zajedničko nasleđe kalvinizma: ako si bogat — blagosloven si, zato budi bogat i pljuni na sve ostalo. Strašna holandska V.O.C., prva transnacionalna korporacija u istoriji, istresla je više ljudi u Indoneziji nego Pol Pot u Kambodži, a njeni Heren XVII (Sedamnaest gospodara, sveznalošti upravni odbor koji je imao privatnu vojsku i flotu, kovao sopstvenu valutu i objavljivao ratove državama) bili su dobri kalvinisti i ljudi koji duboko veruju u pravednost svojih postupaka, ali su ipak delovali sasvim racionalno, egoistično i hladnokrvno, ne pateći od prekomernog idealizma, njihov jedini pravi bog bio je profit.
U skladu sa tim, predlažem da ove etikete konačno pošaljemo na smeće istorije i da ih ne koristimo ni za šta osim onoga za šta su istorijski bile namenjene, tj. za opis sednica Narodne skupštine Velike Francuske revolucije. Pokušaji da se popravi Nolanova šema dodavanjem dodatnih dimenzija takođe se mogu smatrati neuspešnim, jer šema postaje pretrpana, a jasnije nam nije gde je levo, a gde desno. Čime se može zameniti ono što je bliže stvarnosti? Dvema novim, jednostavnijim i logičnijim osama. Horizontalno ćemo postaviti Idealizam (vera u dogmu, utopiju, viši cilj) naspram Cinizma/Realpolitika/Socijal-darvinizma (pragmatizam, hladan proračun, preživljavanje, korist). Vertikalno ćemo pak uzeti Volju za moć (kontrola, potiskivanje, hijerarhija) naspram generalizovane Težnje za slobodom (decentralizacija i autonomija ličnosti). Ovo je veliki i integralni kriterijum, jer osoba može, na primer, zastupati slobodu veroispovesti, ali biti protiv slobode upotrebe narkotika, ali u tom slučaju je nećemo priznati kao dovoljno visoko pozicioniranu na ovoj skali. Najjednostavnije ovu tezu je jednom formulisao poznati matematičar-anarhista Verbitski: „Ako želite slobodu, zahtevajte slobodu za naciste, pedofile, homoseksualce, uopšte za sve. Jer se ljudi dele na pristalice slobode i protivnike. Onima koji ne vole slobodu, sloboda ionako nije potrebna. A oni koji vole slobodu, je zaslužili“.
Ovaj kompas konačno zakrpljuje one rupe u politologiji o kojima smo gore govorili, jer on ne ocenjuje političare po njihovim sloganima („za radnike“ ili „za kapital“), već po njihovom psihotipu, motivaciji i stvarnom načinu delovanja.
Hajde da vidimo šta nam to donosi u praksi. U kvadrant moćnih cinika i pragmatika totalne kontrole, kao prirodno, uleteće i useliti se Josif Staljin i Džon Rokefeler (kao i svi robbery barons, od Armora, Morgana i Gulda do Forda, Karnegiija, Vejla i Tomasa Votsona), Sesil Rods, Musolini i Sadam Husein. Svima njima je bila potrebna samo moć radi moći, stabilnosti i ličnog trijumfa. Utopije ih ne zanimaju, oni ih koriste samo kao širm za mase. Glavno je efikasnost sistema i totalna kontrola nad resursima. Etaloni i stalni posetioci ovog sektora su takođe Venecijanska sinjorija, otac Realpolitika Oto fon Bismarck, obe vladajuće partije SAD, latinoamerički diktatori gotovo bez izuzetka — od Perona i Batista do Pinochet-a. Ovde takođe pripadaju Tečer, Indira Gandi, Naser i maršal Tito. Ovde će dospeti i mnogi delatnici Trećeg rajha koji nisu patili od fanatizma, kao što su potpuno iskren epikurejac, sibarit, korumpirani cinik i narkoman Gering („ja sam odlučiv ko je kod mene Jevrej“) i tehnokrata Šper („dajte mi već nešto da izgradim“), kao i Dönics, Guderian i ostali komandanti.
U najstrašniji kvadrant — moćnih idealista i mesara utopije — upašće Pol Pot, ajatola Homejni, Robespijer, Savonarola, rukovodstvo ISIS-a, Kalvin i slične ličnosti. To su ljudi opsednuti velikom idejom (izgradnja komunizma, Halifata, Carstva Božijeg), zarad koje su spremni da spale milione ljudi. Moć je za njih instrument preuređenja čovečanstva. Ovde spadaju i mnogi tradicionalno levi, od Karla Marksa do Kastra, Ho Ši Mina i Če 게vare. Sa izvesnim zatezanjem, ovde će se smestiti i Napoleon Bonaparte (iako je bliže granici sa cinizmom). On je iskreno verovao u Razum, Progres i Kodeks i smatrao je da gradi uređen, sekularan, napredan svet, očišćen od srednjovekovnog haosa. Zarad ove prelepe pravne imperije, on je poslao milione ljudi u grob i potčinio sebi celu Evropu. Mao je pravi titan ovog kvadranta. Za razliku od Staljina, koji je bio pragmatični menadžer, Mao je bio fanatični ideolog. Nisu ga brinuli stabilnost države niti ekonomija, verovao je u utopiju novog komunističkog čoveka do samog kraja. Enver Hodža i Čaušesku su mnogo manjeg kalibra, ali takođe ovde borave. Na granici sa Slobodnim idealistima smestiće se fabijanci i utopijski socijalisti poput Bernarda Šoua, Herberta Velsa i ostalih Sen-Simonovaca. Gotovo svi oni su verovali da društvo mora biti strogo i totalno kontrolisano od strane države, a da njime treba da upravlja ekspertska elita naučnika-činovnika. Mnogi od njih (uključujući Šoua) otvoreno su se divili Staljinu i Musoliniju zbog njihovih sposobnosti „efikasnih menadžera“. Hitlera ćemo takođe pronaći ovde, iako je njegova utopija bila čisto ludilo (kao i mnoge druge utopije), zajedno sa njegovim glavnim sveštenicima — Himmlerom i Gebelsom.
U kvadrant Slobodnih idealista i romantičara autonomije upašće ljudi kao što su Diogen iz Sinopa, rani hrišćani pre nego što su postali državna crkva, Mahatma Gandi, Lav Tolstoj, hipiji 1960-ih. Oni veruju u prelepu, pravednu budućnost ili u apsolutni moral, ali kategorički odbacuju aparat nasilja, državu i prisilu, i žele da ljudi slobodi dođu dobrovoljno. Ovde spadaju i mnogi iskreni libertarijanci sa svojim NAP-om. Svi oni idealizuju ljudsku prirodu i smatraju da će se, ako se ukloni ugnjetavanje (država, porezi, vojska), ljudi sami organizovati u prelepe, mirne zajednice. Zbog nedostatka volje za moćju, ovaj kvadrant je istorijski bezbranjen — njegovi predstavnici obično prvi bivaju žrtvovani od strane Moćnih idealista ili potčinjeni Moćnim cinicima. Mihail Bakunin je bešumno mrzeo državu u bilo kom obliku i posvađao se sa Marksom, genijalno predvidevši da će marksisti, ako dođu na vlast, izgraditi najstrašniju tiraniju u istoriji. Ali Bakunin je bio idealista: verovao je da je dovoljno samo zapaliti fitilj opšteg bunta kako bi se ljudi sami od sebe ujedinili u slobodne federacije bez ikakvog prisila, tako da i on ovde spada. Pored njega su se udobno smestili Pjer-Žozef Prudon i knez-anarhista Petar Kropotkin, verovatno najplemenitiji i najčistiji slobodni idealista. On je iskreno verovao da će ljudi bez države živeti u apsolutnoj harmoniji, deleći sve što je potrebno po principu anarho-komunizma.
Najadekvatniji, sa moje tačke gledišta, je poslednji kvadrant, Slobodni cinici i pragmatičari slobode. Oni strastveno žele slobodu lično za sebe i svoju grupu, ali nemaju iluzije u vezi sa čovečanstvom. Ne veruju u bratstvo ljudi niti u svetlu budućnost. Razumeju da je svet okrutan i sebičan, i grade slobodu na osnovi čistog pragmatizma. Ovde spada ratobornije krilo libertarijanaca, šifropanki i kriptoanarhisti, otac Mahno, pirati Karibika iz 17. veka i autori Ustava SAD-a. Oni ne pokušavaju da izgrade utopiju, već pokušavaju da izbore komad slobode u ovom sumornom svetu. Ovde spadaju i istaknuti praktičari anarhije, kao što su Ros Ulbricht i čak, delom, Ajn Rand. Njih često greškom svrstavaju uz konzervativce, ali ona ih je prezirala. Rand je slobodni cinik u najčistijem obliku. Nikakvo „bratstvo ljudi“, nikakav altruizam i samopožrtvovanje (u tome je uopšte videla koren fašizma i komunizma). Društvo, prema Rand, treba da se sastoji od tvrdih, nezavisnih egoista koji komuniciraju isključivo preko slobodnog tržišta i kapitalističke razmene, gde niko nikome ništa ne duguje.
Kao i obično, da bi teorija bila funkcionalna, ona mora objasniti nedostatke prethodne, a novi kompas dobro pokriva sve nedostatke starog. On trenutno objašnjava zašto savremeni woke-aktivisti tako lako pronalaze zajednički jezik sa ISIS-om i Iranom, dok su na tradicionalnom kompasu na različitim polovima. Jednostavno, i jedni i drugi imaju svetu dogmu i kolosalnu volju za moćju, psihološki su oni rođeni braća. Staljin i Rokefeler su ovde potpuno isti — to su jednostavno dva menadžera koji upravljaju ljudskim stokom, dok su Pol Pot i Homejni dva luda proroka koji su odlučili da imaju pravo da tu stoku preoblikuju. Marks i Bakunin su bili saborci u Prvoj Internacionali, ali je Marks otišao u gornji kvadrant Moćnih idealista, a Bakunin, naprotiv, u donji — Slobodnih idealista, i tako su postali smrtonosni neprijatelji. Rokefeler i Ajn Rand smatraju se ikonama kapitalizma. Ali Rokefeler (Moćni cinik) je uništavao slobodno tržište, stvarajući monopol pomoću državne regulacije i potplaćivanja, dok je Rand (Slobodni cinik) smatrala takve monopoliste izdajicama kapitalizma i parazitima na telu slobodnih tvoraca.
U daljem tekstu pretpostavljam da su svi već pogledali film i formirali neko svoje mišljenje, a ako nisu, nije toliko važno da li ćete ga pogledati pre ili posle čitanja ovog teksta.
U recenzijama film često nazivaju agitacijom, pamfletom ili političkim manifestom. To nije tačno. Pred nama je film-instrukcija. On ne kritikuje postojeće stanje stvari. On daje uputstvo kako postupiti i šta je za to potrebno. Evo narativa koji treba prenositi: ako si vidilant; ako si u vestima video prilog o vidilantu; ako si voditelj koji govori o vidilantu; ako si svedok kojeg policija ispituje o vidilantu. Ne daje se nikakav širok spektar mišljenja — samo jasni, ispravni odgovori, gledalac ne sme biti zbunjen, potrebna mu je jasna instrukcija. Ključna poruka je: gledaj, pokazujem ti kako se to radi. Potom ćeš i sam raditi. To je jedina teza koja se u filmu ponavlja nekoliko puta, uključujući i sam kraj.
Uspešnom vidilantu je potrebno: imati borbene veštine, stabilan izvor prihoda, sposobnost da artikuliše svoj stav, preciznost i pažnju prema detaljima, pokazivati poslovnu poštenost, ne ostavljati režimu taoce u vidu članova porodice, zadovoljavajući se površnim vezama; običnim izvršiocima na strani protivnika uvek nuditi povlačenje i pucati samo u slučaju odbijanja. Od ostalih se traži: da izraze jasan društveni zahtev, tipa, super je što postoje takvi ljudi, oni su nam veoma potrebni i u našoj zemlji. Novinari treba: da bombarduju javnost i establišment pitanjem, kao što je, da li naš sistem treba da štiti žrtve nasilja ili kriminalce? A ako se loše nosi sa kriminalcima, zašto ometać one koji se nose bolje? Ili ste za to da bude više kriminala? Svedoci treba: pokazujući spremnost na saradnju, da sabotiraju policijske akcije za hvatanje vidilanta.
Posebno je prikazan važan mehanizam povratne informacije, neophodan vidilantu kako bi ostao u okvirima društvenog zahteva, a ne da ga zamenjuje lišnim predstavama o moralu. Glavni junak uvek pita žrtvu da li je zadovoljna već sprovedenim procedurama vraćanja pravde. I tek kada žrtva izjavi da nije zadovoljna, ona daje vidilantu sankciju za delovanje. Međutim, vidilant može, naravno, tražiti i direktno opaženu nepravdu kako bi je odmah ispravio. Za to mu je samo potrebno da se po gradu ne kreće betmobilom, već da ponekad koristi javni prevoz, hoda pešice, svraća u barove i tako dalje. Ukratko, da ne bude odvojen od života.
Ovde završavam sa opštim zaključcima i prelazim na razne simpatične detalje.
Radnja filma se odvija u nekoj prosečnoj Evropi, međutim po slici je očigledno da je to Hrvatska. Jasno je zašto je baš tako. Prvo, Hrvatska je praktično lišena onih nedostataka protiv kojih se bori glavni junak: to je gotovo monoetnično i prilično rasističko društvo, bez utisnute bolne poslušnosti građana. Ukratko, Uve Bol koristi sveto pravo sovjetskog građanina da viče na Crvenom trgu kako je Regan idiot. Drugo, ciljna publika filma uopšte nisu Amerikanci, a za njih su sve evropske zemlje otprilike iste. Treće, oni koji su malo upoznati sa regionalnim specifičnostima mogu se dodatno našmejati na račun toga.
Tako, na primer, upravo u svetlu hrvatskih specifičnosti dodatni smisao dobija epizoda u kući za prostituciju. Devojka ne zna zašto se po zidovima pojavljuje buđ, što znači da joj je ovo prva zima na Jadranu. Očigledno je da u njenoj rodnoj Ukrajini taj problem ne postoji. A za nas je to jasan signal: autor pokazuje da nisu svi migranti podjednako štetni, postoje korisni, vredni, spremni na prihvatanje lokalnih kulturnih vrednosti, njima treba delikatno pojasniti lokalne specifičnosti i pošteno platiti za pošten rad.
Sigurno postoje i drugi zanimljivi momenti, ali ostaviću vam da ih otkrijete sami. Glavno što sam želeo da kažem, rečeno je na samom početku. Pred vama je instrukcija. Zabeležite i primenjujte kreativno.
Svaki put kada započnete razgovor s nekim o dobrovoljnom društvu, neizbežno se suočavate sa glavnim adutom svakog državnika: „A šta je sa problemom besplatnog voznog? Ako se ljudi ne primoraju da plaćaju pod pretnjom batine ili zatvora, svi će samo koristiti pogodnosti, a niko neće doprinositi! Svi će želeti da budu paraziti i društvo će se urušiti!“. Zvuči logično. Samo što se dešava jedna zanimljiva stvar: u prirodi je problem „frirajda“ rešen milionima godina ranije, i to potpuno dobrovoljno, bez ijednog poreskog inspektora i ministarstva za prisilu.
Hajde da pogledamo jedan neočekivan primer – vampire vampire. Život ovih stvorenja definitivno nije med i mleko. Hrane se isključivo krvlju, a noćni lov na velike životinje je krajnje nepredvidiv posao. Otprilike trećina kolonije svake noći se vrati kući praznih ruku. I tu na scenu stupa surova matematika preživljavanja: ako miš ne jede tri noći zaredom, on umire od gladi. Pojedinačno, ova vrsta bi jednostavno bila izbrisana sa lica zemlje. To znači da im je bio potreban sistem osiguranja. I oni su ga stvorili.
Kada se srećni, siti miš vrati u pećinu, on povrati deo dobijene krvi kako bi nahranio gladnog komšiju. Sa strane to može izgledati kao san socijaliste – od svakog prema sposobnostima, svakom prema potrebama. Ali ne treba žuriti sa radovanjem za levicu, jer ovde nije reč o zajedničkoj kasi, već o sistemu decentralizovane uzajamne pomoći zasnovanom na reputaciji.
I ovde se vraćamo na argument ljubitelja „jake ruke“. Šta sprečava nekog lukavog miša da jednostavno sedi u pećini, žalosno cvili, prikuplja danak od komšija, ali nikada ne deli svoj plen? Kako će se to za njega završiti?
Vampirski miševi nisu glupi. Imaju nesrazmerno veliki neokorteks, odlično pamćenje i bez greške prepoznaju jedni druge po glasu. Oni praktikuju strogo adresiranu saradnju. Miševi ne ulažu resurse u apstraktni fond, već investiraju u konkretne društvene veze. Pamte ko se delio sa njima, a ko je skrivao plen.
Ako neki miš samo uzima, a ne daje, njegov društveni rejting pada na nulu. Komšije jednostavno prestaju da osećaju simpatiju prema njemu. Sledeće neuspešne noći, kada bude preklinjao za hranu, njegovi jučerašnji „prijatelji“ će se jednostavno okrenuti zidom. Svojim nepoštenim ponašanjem, ovaj miš će otići u grob bez ikakvog prisiljavanja, miševskih sudova i zatvora!
A sada najzanimljivije. Kako ovaj mehanizam radi na nivou neurobiologije? Pred evolucionom selekcijom nije stajao zadatak da izmisli opisani oblik saradnje od nule. Već je postojao moćan, savršeno podešen hemijski krug – majčinski bonding (privrženost majke detetu), koji primorava odraslu jedinku da troši ogromne resurse na bespomoćno mladunče i crpi zadovoljstvo iz toga. Selekcija je jednostavno uzela i proširila ovaj mehanizam na jedinke koje nisu u srodstvu.
Kada vampirski miš deli krv sa komšijom ili mu čisti krzno, njegov mozak plavi istim onim koktelom oksitocina i dopamina kao kod majke pri kontaktu sa detetom. Oksitocin formira duboku privrženost i poverenje, a dopamin to osećanje potkrepljuje snažnim zadovoljstvom od same činjenice uzajamne pomoći.
Upravo zato miševi, kao i mi, pomažu jedni drugima ne iz hladnog proračuna, već na osnovu emocija, koje su takođe biološki detektor obmane. Ako partner igra samo za sebe, kod vas jednostavno prestaje da se luči oksitocin u njegovom prisustvu. Privrženost puca i više ne želite da mu pomagate.
Naravno, sada možete reći: „Ali mi nismo miševi, u našem društvu ima miliona ljudi!“. I bili biste potpuno u pravu, jer naš mozak ima biološki limit u pogledu broja društvenih veza koje može održavati. Samo što danas imamo instrumente (institucije i tehnologije) da ovaj prirodni mehanizam proširimo na celo čovečanstvo. Uostalom, to je već potpuno druga priča, o kojoj možemo razgovarati u budućim objavama.
Jedva sam počela da se radujem što sada mogu direktno u Telegram da ubacujem dugačke objave, a onda je Sperry izbacio mega-dugačku objavu koja sigurno nigde neće stati. Čak sam i na svom sajtu prvo razmišljala da je ne objavljujem na jednoj stranici, već po poglavljima, ali sam ipak odlučila da se ne komplikujem toliko.
Najstrašnije je to što se on ne šali kada to naziva kratkim esejom; stigla sam da čujem još određeni broj istorijskih anegdota koje nisu ušle u tekst, i po želji je on mogao biti znatno duži. Ja to ne umem!
Šta ako koncept slobodnog tržišta, spontanog poretka i minimalne države nisu smislili Mises, Hayek ili Rothbard, već momci u haljima koji su pili čaj u planinama Kine još pre 2500 godina? Da li vas je takva tvrdnja iznenadila? Onda ćemo danas pričati o Vu-veju – drevnoj filozofiji „nedelovanja“, pod čime se, naravno, ne podrazumeva ležanje na kauču s pivom, već način na koji funkcionišu Univerzum (i ekonomija).
Šta je Vu-vej i kakva je tu veza sa slobodnim tržištem? „Vu-vej“ se bukvalno prevodi kao „nedelovanje“, ali to je užasan prevod koji daosiste predstavlja kao lenjive. Mnogo preciznije bi bilo prevesti to kao „delovanje bez nasilja“ ili „neumešanje“. Zamislite surfera. On ne pokušava da udara okean pesnicama kako bi naterao talas da ide tamo gde on želi (kao što se ponaša svaka vlada). Surfer hvata talas i koristi njegovu prirodnu snagu. On deluje, ali ne protivi se prirodi stvari. U libertarijanizmu to nazivamo „spontanim poretkom“. Ljudi, međusobno komunicirajući dobrovoljno, sami stvaraju složene sisteme: jezike, novac, tržišta. A pokušaj birokrate da se umeša svojim ključem i standardima samo kvari mehanizam. Daosisti su to shvatili još pre nego što je izumljen papir.
Prebacimo se u drevnu Kinu (era Boritećih država). Potpuni haos, vladari se kolju oko teritorija. U tom kontekstu se pojavljuju konfučijanci – neka vrsta drevnih etatista. Oni hodaju sa tablama i govore: „Treba nam više zakona! Više činovnika! Više hijerarhije i poreza!“. A onda dolazi Lao-ce i iznosi „bazu“ koja precizno ponavlja moderne libertarijance: „Što je više ograničenja i zabrana u svetu, to narod postaje siromašniji. Što se više zakona i uredbi donosi, to se pojavljuje više lopova i razbojnika“.
Lao-ce je tvrdio da je najbolji vladar onaj koji vlada toliko neprimetno da ljudi uopšte zaborave na njegovo postojanje. Idealna politika prema Vu-veju je smanjenje poreza, ukidanje zabrana i ostavljanje ljudi na miru. Neka sami sade pirinač, trguju i dogovaraju se.
Neko će reći: „Zvuči super u teoriji, ali da li je to radilo u praksi?“ Radilo je, i to kako! Setimo se nedavne istorije: Mao Cedung, želeći sve da drži pod svojom kontrolom, naredio je istrebljenje vrana. Tipičan primer anti-Vu-veja („ja sam pametniji od složenog sistema“). Ishod: skakavci su pojeli useve, desetine miliona ljudi su poginule od gladi.
A sada se vratimo 2000 godina unazad. Imperija Han (II vek pre n.e.). Nakon brutalne tiranije prethodne dinastije Qin (koja je pokušavala da kontroliše svaki dah i očekivano se raspala), na vlast dolaze carevi Ven-di i Džing-di. Oni su bili ubeđeni fanovi daosizma. I šta su uradili?
– Smanjili su poreze na poljoprivredu prvo na 3%, a zatim su ih na 12 godina potpuno ukinuli! – Deregulisali su ekonomiju, dozvolivši seljacima slobodno kovanje novčića, iskopavanje soli i topljenje gvožđa. – Ukinuli su represije za kritiku vlasti i telesne kazne. – Prestanli su da vode besmisleno ratovanje i počeli su da se dogovaraju sa susedima.
Država se jednostavno povukla u stranu. Do čega je to dovelo? Ekonomija je doživela eksplozivan rast. Životni standard je skočio u nebo, žita su prepunila ambare, a stanovništvo je brzo bogatelo. Ovaj period se i danas smatra Zlatnim dobom Kine. Bez državnih planova – samo dajte ljudima slobodu i oni će sami sve izgraditi.
Oslanjajući se na Vu-vej, možemo naučiti dve stvari:
1) Makro-nivo: Ne verujte u spasitelje. Svaki politički program koji obećava da će „svima učiniti dobro“ kroz nove zabrane i regulacije, osuđen je na propast. Sistem je previše složen. Tržište će uvek pronaći put, kao što voda pronalazi pukotinu u asfaltu.
2) Mikro-nivo: Agorizam i crno tržište. Ne trošite energiju na direktne sukobe sa levijatanom. Voda se ne udara o kamen, već ga zaobilazi. Koristite kriptovalute. Gradite paralelne institucije. Pronađite praznine u zakonu. Bavite se svojim poslom, ne privlačeći pažnju „državnog oka“. Budite kao voda.
Država je teška, kruta i krhka. Dok je sloboda tečna, fleksibilna i nezaustavljiva. I na duge staze, voda uvek istroši kamen!
Jeste li čuli za ovo? Ako ste ikada preselili u drugu zemlju i imali neopreznost da naglas kritikujete lokalne poreze, birokratiju ili medicinu, verovatno ste u odgovor dobili sličan nalet ogorčenosti. Pritom to govore i lokalni „patrioti“, pa čak i drugi imigranti koji, očigledno, pate od teškog oblika Stokholmovog sindroma.
Iz nekog razloga, u glavama autoritarnih etatista država je neka vrsta sakralnog božanstva. Strog, ali pravedan otac koji je iz velike milosti „primio“ jadnog siročad-imigranta. A to znači da siroče mora pasti ničirak, ljubiti zemlju i ćutati. Ali mi razumemo da je sve to glupost koja se ne uklapa u zdrav razum.
Zamislite da ste se prijavili u skup hotel. Platili ste sobu mesec dana unapred, ostavili depozit. Ulazite, a tamo slavina curi, Wi-Fi hvata samo na balkonu, a hodnikom trče bubašvabe. Spuštate se na recepciju da izrazite nezadovoljstvo. I tada neki čovek u lobiju viče na vas: „Kako se usuđuješ da se žališ?! Ne sviđa ti se hotel – idi spavaj na cev za grejanje! Reci hvala što su ti uopšte dali ključeve!“. Zvuči kao ludilo? Ali to je apsolutno isto što i fraza „ne sviđa ti se – gubi se“.
Potrebno je još razumeti da imigracija uopšte nije „dobrotvorstvo“. Savremena legalna imigracija je stroga, pragmatična i veoma skupa procedura. Država vam zapravo prodaje pristup „svojoj“ infrastrukturi. I ona na tome sigurno ne gubi ni cent.
Vi plaćate taj pristup mnogo pre nego što vam stoplo stupi na novu zemlju. Plaćate vizne takse, prevode dokumenata, usluge agenata, jezičke testove, lekarske preglede. Prolazite kroz najstroži administrativni filter koji proverava vaše zdravlje, obrazovanje, odsustvo presuda i sposobnost da donosite novac. Državna vlast zemlje vas pušta ne zato što je dobra. Jednostavno ste vi gotov, obučen poreznik na račun drugoga, sa minimalnim rizicima za sistem.
Završava li se to dolaskom? Nipošto. U tom trenutku se uključuje nevidljivi brojač. Vaš život u novoj zemlji ima konkretnu cenu – cenu jednog sata života. Saberite svoj kirija, komunalije, osiguranja, namirnice, benzin, poreze i podelite sa 30 dana, a zatim sa 24 sata. Dobićete iznos koji dugujete ovom sistemu samo za pravo da udišete njegov vazduh. Čak i kada spavate ili ste bolesni – vaš brojač kuca. Neprekidno ulažete novac u lokalnu ekonomiju kao klijent banaka, supermarketa, osiguravajućih kuća, stanodavaca, koji, uzgred, plaćaju ogromne poreze. Čak i ako lično ne radite „na belo“ – ti porezi su već uračunati u cenu robe i usluga.
Pa zašto onda klijent, koji redovno plaća „pretplatu“ (u vidu ogromnih poreza i troškova života), nema pravo da kaže da je servis, blago rečeno, loš? Ljubitelji države obožavaju poslovicu „Poklonjenom konju se zubi ne gledaju“. Samo što konj uopšte nije poklonjen, već kupljen po dvostrukoj tarifi. I imamo puno pravo da se bunimo ako je konj neispravan.
Državljanstvo, uzgred, takođe ne menja ništa radikalno. Pasoš nije kraj igre niti indulgencija od naplate, već jednostavno „premium pristup“ u okviru istog tog ugovora. Jednom pokrenut brojač niko i nikada više neće isključiti.
Zato na reči zaštitnika stacionarnog bandita „pakuj kopere“ može se slobodno odgovoriti – da li to govoriš investitorima koji su u ovu zemlju uložili svoj kapital, svoj mozak i svoje vreme? Ljudi imaju puno pravo da zahtevaju kvalitetan servis, da se bune zbog visokih poreza i kritikuju nepravedne zakone. Na bilo kom jeziku i u bilo kojoj tački zemaljske kugle, bez obzira na poreklo i boju pasoša!
@SperryUNIVAC, kojeg beskrajno poštujem zbog njegove neverovatne radne etike i veoma širokog spektra interesovanja, pored svih onih knjiga po narudžbini i vojno-tehničke analitike, vodi još i jedan mali kanal (malo veći od mog) čisto za dušu — o novčićima. Ne razumem se previše i ne interesujem se naročito za to koliko je uncija srebra bilo u kom taleru, ali kada je objavio moćan ciklus tekstova „Šta je novac“, tada već nisam mogla a da mu ne posvetim svoju punu pažnju.
U osnovi, tekst predstavlja prepričavanje Graeberove knjige „Dug: 5000 godina istorije“, ali su u nekim stvarima akcenti postavljeni na sopstven način.
Deo 1 — u kojem autor odmah opisuje ekonomiju kao igru sa nultom sumom, ali barem konstatuje da se svi ne pridržavaju ovog drevnog ubeđenja. Takođe, na scenu stupa pojam duga kao moralne obaveze, koja predstavlja osnovu cele ekonomske magije.
Deo 2 — u kojem se ukazuje na to da jak može lako nametnuti slabom takve uslove duga koji nemaju nikakve veze sa pravdom. Uopšte, ideja duga zasniva se na nasilju. Bez mogućnosti da se pozajmljeno silom zahteva, ne postoji ni institut zajmova. Ali ako se tim nasiljem zloupotrebljava, moralna obaveza plaćanja dugova slabi.
Deo 3 — ovde autor nastavlja da prepričava kakva je gadnost taj vaš dug, ali se prvi put ne slaže sa Graeberom i odbija jednoznaczno da osudi samu koncepciju dugovnog novca. Navodi da, pošto je koncepcija duga dovela do pojave države, to je sigurno trebalo doneti korist ljudskim zajednicama pod njenim jarom, bez obzira na to koliko su pojedinci zbog toga patili.
Deo 4 — ovde autor, prateći Graebera, ismeva Adama Smitha i objašnjava da novac nije nastao iz direktne prirodne razmene, već je prvo imao formu dugovnih priznanja za homogenu robu pogodnu za skladištenje, poput žita ili stoke, a novčići od plemenitih metala pojavili su se mnogo kasnije i bili su državni.
Deo 5 — u njemu se opisuju tri tipa ekonomskih odnosa, prema Graeberu: komunizam (unutar malih grupa), razmena (za jednokratne transakcije sa malo poznatim ljudima) i hijerarhija (dug koji je nemoguće isplatiti, što povlači zavisnost). Komunisti se trude da ne dopuste hijerarhiju, ali čim se njihov broj poveća, prelazak je gotovo neizbežan. Tržišta pak stvaraju države kako bi ljudi prodavali svoju robu za bescenik radi plaćanja poreza (teza je namenjena da izazove bes kod svih pristalica žestoke opozicije između države i tržišta).
Deo 6 — ovde autor opisuje da su, pored kreditnog robnog novca, od davnina bili u opticaju i simbolični novci, kojima se procenjivala šteta na imovini, životu i časti, dok je sudar ovih monetarnih sistema doveo do toga da je sistem simboličnog novca gubio. Grubo rečeno, život i čast su postajali roba. Takođe, autor uporno naziva irske bardove skaldovima, ali to su sitnice.
Deo 7 — opisuje se kako je pojava gvožđa demokratizovala rat, masovno nasilje je uništilo sisteme kreditne trgovine, što je dovelo do izuma novčića; novčićima je zgodno plaćati plaćenike, a da bi oni mogli da ih troše, imperije su zahtevale plaćanje poreza u novčićima. Ishod — pokretanje glavnog motora svih antičkih imperija: vojska–robovi–novčići. Ove promene dovele su do revolucija u svesti, zbog čega nam je antičnost danas poznata kao vreme rađanja skoro svih velikih učenja.
Epilog — tempo se naglo ubrzava i u jednoj objavi se prolazi kroz celu istoriju od kraja antičke do kraja gotovine. Do novog skoka vojnih tehnologija, koji je doveo do barutnih imperija, Evropa je ponovo počivala na robno-kreditnom novcu, zatim je ponovo osetila ukus za novčićima, ali je ubrzo ponovo glatko prešla na kreditna priznanja, prvo na plemenite metale, a zatim i potpuno na čist fijat, koji dalje ubrzano prelazi u bezgotovinsku formu, kako bi novčani obrt, prvo, pratio tempo novčanih operacija, a drugo, ambicije država za kontrolu nad ekonomijom. Reč „blockchain“ je izgovorena, a reč „bitcoin“ nije, jer se on ne uklapa u Graeberove koncepcije.
Glupo je osporavati antropološki materijal na kojem Graeber zasniva svoju monetarnu teoriju. Zato bi za pristalice AEP-a bilo mnogo logičnije prihvatiti pogrešnost Mizesove teoreme regresije (današnja potražnja za novcem izvodi se iz jučerašnje, i tako dalje sve do robe koja ima potrošačku vrednost i koja je postala prvi novac), tim više što zbog tog priznanja temelji ekonomske teorije ne raspadaju. Postoje različite funkcije novca — računovodstvena jedinica, očuvanje vrednosti, mogućnost prenosa vrednosti i tako dalje. Nema ničeg čudnog u tome što su u različita vremena različiti narodi praktikovali različite načine realizacije ovih funkcija. Zatim se tokom istorije dogodila konvergencija, i sada različite realizacije ovih funkcija zajednički nazivamo novcem.
Teorema regresije bila je potrebna kao obrazloženje toga da država nije sposobna da stvori kupovnu moć novcu. Pa dobro, odustavimo od ove sumnjive teze: sposobna je, i to itekako. Uzmite grupu od deset ljudi, jedanaestom dajte devet žetona i predložite mu da ih raspodeli među tu desetorku kako god želi, pri čemu ga upozorite da će za mesec dana onaj iz desetorke koji ne pokaže žeton biti ubijen. Žetoni će imati zapanjujuću kupovnu moć. Onaj ko ih raspodeli dobiće ogromnu količinu blaga. A vama će za mesec dana pokazati deset žetona, od kojih će najmanje jedan biti falsifikovan, jer ljudi žele da žive.
Nije toliko važno ko je i kada stvorio prvi novac. Nije toliko važno ko i kojim načinom pokušava da trenutnom novcu pripiše kupovnu moć. Za libertarijanca je važno samo to kako će ljudi upravo uspostavljati svoju interakciju u odsustvu prisile. Ako budu želeli — pružaju će jedni drugima usluge bez precizne fiksacije duga. Ako budu želeli — koristiće robna priznanja ili tokene obezbeđene korpom robe. Ako budu želeli — obratiće se predmetima od retkih materijala ili digitalnim retkim aktivima, kao što je bitkoin. Ili će primenjivati različite načine za različite situacije i različite kontraprijatne strane, kao što je to i bilo u istoriji.
Za kraj, dotaknću se važne Sperryjeve tvrdnje da su, sa tačke gledišta preživljavanja i prosperiteta velikih ljudskih udruženja, pojava države i usavršavanje sredstava državne kontrole nad aktivnostima podanika bili veoma korisni. Ova uverenja imaju pravo na postojanje, međutim, postoji par primedbi.
Kao prvo, subjekt biološke evolucije je, nakon pojave radova Dokinsa, ne vrsta, ne populacija i ne individua — već gen. Slično tome, subjekt kulturne evolucije nije čovečanstvo, ne zajednica i ne čovek — već mem. To što se memovi o moralnoj obavezi vraćanja dugova i o neophodnosti hijerarhija uspešno prenose s generacije na generaciju ne mora nužno uslovljavati prosperitet ljudskih zajednica u kojima su ti memovi široko rasprostranjeni.
Kao drugo, čak i ako polazimo od toga da evolucija uglavnom obezbeđuje povećanje prilagodljivosti populacije trenutnim uslovima, to nipošto ne garantuje da će nekada evolucijskim putem nastala korisna osobina zadržati svoju korisnost u novim uslovima. Od vremena pojave prvih država, uslovi interakcije ljudi su se mnogo promenili, i danas prisustvo države koja kontroliše svakodnevni život ljudi i propoveda o nekom dugu svakog podanika prema njoj više ne izgleda tako bezuslovno korisnim za zajednicu. Podjednako uspešno se to može posmatrati kao neka vrsta atavizma koji je suđen da bude istisnut drugim oblicima ljudske organizacije.
