Otprilike takva pitanja sve češće stižu od naših pratilaca. Zvuči kao da ispred prozora već marširaju terminatori, a Skynet će nam svakog trenutka isključiti toplu vodu zbog neplaćanja. Mnogi se ozbiljno plaše da će neuronske mreže i roboti ostaviti nas bez posla i sredstava za život, a ako se uz to još i dozvoli tržištu da bude slobodno, onda će nas zlobne korporacije izbaciti na mraz. Ali ne treba toliko brinuti – ta pretnja je previše preuveličana. A strah od „tehnološke nezaposlenosti“ je, verovatno, najžilaviji mit u istoriji čovečanstva.
Znate li ovu zlu šalu? „Mislili smo da će u budućnosti roboti nositi teške terete i prati podove, a ljudi pisati slike i komponovati muziku. Na kraju, AI crta i piše pesme, a mi i dalje peremo podove“. U tome je suština takozvanog Moravekovog paradoksa. Ono što nam deluje komplikovano (viša matematika, igra šaha, pisanje koda), za kompjuter je sitnica. Ali ono što je za nas elementarno (prošetati kroz sobu punu stvari i ne spotaknuti se), za AI je neizvodiv zadatak.
Svaki fizički posao koji zahteva finu motoriku ruku i sposobnost delovanja u haosu nestandardnog okruženja biće automatizovan poslednji. Električari, vodoinstalateri, automehaničari, građevinci, moleri, krovopokrivači, zavarivači – svi oni mogu spavati potpuno mirno! Nijedan, čak ni najnapredniji robot iz Boston Dynamics-a u narednim decenijama neće moći da zatrese ispod haube vašeg starog automobila, pronađe pravi šraf i shvati zašto „nešto čudno kucka u krivinama“. Zameniti vodoinstalatera u staroj zgradi sa njenom jedinstvenom, istorijski formiranom geometrijom cevi – zadatak je za supercivilizacije, a ne za ChatGPT.
„Ali neko će ipak biti zamenjen!“ – reći ćete. Naravno. Ali hajde da pogledamo u udžbenik istorije. U 19. veku engleski tkači (luditi) su u panici razbijali parne mašine. Bili su uvereni da će ih mašine ostaviti bez hleba. Šta se zapravo dogodilo? Tkanina je postala mnogo jeftinija. Ljudi su mogli da kupuju ne jednu košulju u pet godina, već čitav garderober. Potražnja je skočila do neba i industriji je trebalo mnogo više radnih ruku: pojavili su se krojači, logističari, prodavci, mehaničari za održavanje baš tih mašina.
Ili se setite početka 20. veka. Oko 80-90% stanovništva je ralo na polju. Zatim je došao traktor. Delovalo je kao katastrofa! Milioni seljaka ostaće bez posla! Ali ne, oni su otišli da grade fabrike, proizvode automobile, otvaraju restorane i frizerske salone.
A sećate li se panike 1970-ih, kada su se pojavili prvi bankomati? Kasiri u bankama su mislili da je to njihov kraj. Ali bankomati su toliko pojeftinili otvaranje novih poslovnica da su banke počele da rastu kao glive posle kiše. Na kraju, potražnja za zaposlenima u bankama je samo porasla – iz običnih „izdavača novčanica“ oni su se pretvorili u konsultante i menadžere.
Često se plašimo onoga što ne možemo da zamislimo. Pokušajte da objasnite seljaku iz 18. veka ko je „targetolog“, „SMM menadžer“, „kajbersportista“ ili „prompt inženjer“. On će samo zakotriti prstom pored slepoočnice. Isto tako i mi sada ne možemo ni da zamislimo ona zanimanja koja će se pojaviti za 10-15 godina.
Ljudi misle: „Ako država ne zaštiti moja prava i ne reguliše AI, propašću“. U stvarnosti je potpuno obrnuto. Kada tehnologija na jednom mestu zatvori vrata, preduzimljivi ljudi odmah probiju deset novih prozora. Ako će činovnici početi da uvode kvote, zabrane korišćenja AI ili poreze na robote, oni će jednostavno zamrznuti ekonomiju. Preduzeća će postati nekonkurentna, roba skupa, a mi siromašni.
Deregulisano tržište omogućava kapitalu i resursima da trenutno pretekaju u nove, još neotkrivene niše. AI će preuzeti rutinu? Odlično! To znači da će proizvodnja robe i usluga postati neverovatno jeftina i vaš realni prihod će rasti. Radićemo manje sati, ali ćemo živeti u većem blagostanju, trošeći vreme na kreativnost, servis, međuljudsku komunikaciju i ona nova zanimanja koja će se roditi iz slobode preduzetništva.
Budimo iskreni: svi obožavamo filmove u kojima samotni junak izlazi sa jednim pištoljem protiv cele armije zlih momaka i pobeđuje zahvaljujući neverovatnoj preciznosti i zapletu koji ga štiti. To izgleda cool uz kokice. Ali u stvarnom životu, naročito u političkoj borbi, to ne funkcioniše tako. U stvarnosti ne pobeđuje onaj ko ima veći pištolj. Pobeđuje onaj ko igra žmurke, unapred znajući gde se protivnik krije. U digitalno doba, naše glavno oružje protiv stacionarnog bandite je asimetrija anonimnosti.
Zamislite situaciju. O svom protivniku znate apsolutno sve. Znate njegovo pravo ime, gde živi, u koliko sati uzima decu iz škole. Znate marku i registraciju njegovog automobila, videli ste njegove pijane fotografije sa korporativne žurke od pre deset godina, znate gde radi, kome stoji na putu i čega se plaši do jeze u kostima. A šta on zna o vama? Samo vaš nadimak na Telegramu. Neki uslovni LibertyNinja99 sa slikom kapibare, i to je sve. Jedan od pratilaca je pre neki dan izneo jezivo smele, ali apsolutno genijalne misli:
„Ako ja imam kompletne lične podatke, adrese, životnu istoriju i razumevanje slabosti svog neprijatelja, a neprijatelj ima čak i nuklearnu bombu, ali ne zna čak ni moje ime – imam mnogo veće šanse da ga uništim nego on mene“.
I znate šta? To je čista, kristalna istina. Sila, čak i veličine nuklearne bombe ili celog represivnog aparata države – to je samo gruba energija. A svaka energija mora imati vektor, tačku primene. Kakva je korist od nuklearnog dugmeta ili divizije OMON-a, ako ne znaš gde da udariš? Autoritarna mašina u takvoj situaciji postaje oslepljeni Kiklop koji u besu maše ogromnom palicom, rušeći sopstvene pećine, dok mudri Odisej tiho stoji sa strane. Ti pak, naprotiv, držiš skalpel. Ne treba ti atomska bomba da uništiš život ili karijeru korumpiranog činovnika ili brutalnog pripadnika bezbednosnih službi. Dovoljan ti je jedan USB fleš. Jedno pismo njegovoj ženi. Jedan dokument o ofšor računima procurekao na mrežu. Jedna prijava službi bezbednosti njegovog sopstvenog šefa. Udaraš precizno, u najranjivija mesta, jer ti vidiš sve, a on ne vidi ništa.
Ova asimetrija je kritično važna svuda:
U političkoj borbi: etatisti, konzervativci i birokrati obožavaju svetla reflektora kada su na tribini, ali se užasno plaše svetla baterijske lampe uperene u njihove mračne poslove. Kada nomenklatura shvati da je prate duhovi koje ne može ni da zatvori, ni da kupi – počinje paranoja. A paranoja tera na greške.
Na protestima i tokom revolucija: setite se zašto dželati tako očajnički kriju lica ispod balaklava i skidaju svoje značke? Zato što razumeju: čim budu deanonimizovani, prestaju da budu „šraf u sistemu“ sa imunitetom. Postaju Vaća iz trećeg ulaza, kojem sutra mogu probušiti gume ili mu lokalna prodavnica može odbiti da proda hleb. Deanonizacija pretvara bezličnu mašinu terora u grupu uplašenih ljudi koji se plaše odmazde.
Autoritarni režimi se grade na iluziji svemogućnosti i totalne kontrole. Žele da budete u njihovim bazama podataka, da predate biometriju, da povežete pasoš sa društvenim mrežama. Žele da vas vide prozirno. Jer čim postanete anonimni, njihov monopol na nasilje se ruši. Država može zatvoriti čoveka od krvi i mesa, ali ne može staviti lisice kriptografskom ključu ili VPN saobraćaju.
Koji zaključak možemo izvući? Održavanje ove asimetrije nije samo paranoja gikova, već osnovna higijena i najvažniji metod borbe za svakog libertarijanca i slobodoumnog čoveka. Sakrijte se. Koristite pseudonime, enkripciju, kripto, proksije. Ne hranite Levijatana svojim ličnim podacima. Budite za njih neprobojan crni kvadrat. I istovremeno – skidajte maske sa njih. Proučavajte OSINT alate. Kopajte po registrima, pronalazite njihove vile, ljubavnice, tajne račune i korupcijske veze. Učinite njihov život apsolutno transparentnim.
Pisati recenzije knjiga prijatelja mi je oduvek bilo teško, jer me s jedne strane vuče zahtev objektivnosti, a s druge — simpatija prema osobi koja zamagljuje kritički pogled. Zato obično izbegavam takav konflikt unutrašnjih interesa, ali sam se ovog puta ipak odlučio da pokušam (pogotovo što mi je tema rata generalno bliska). Odlučio sam se, ali sam veoma dugo tražio pravi ugao gledanja, jer iako je knjiga mala, prilično dugo nisam mogao da shvatim o čemu se zapravo radi. Tokom procesa čitanja povremeno sam se razbesnivao, zatim dirnut, pa opet razbesnivao i tako u krug, a stvar je krenula tek kada sam konačno razumeo na šta me podseća. O tome ću, pre svega, i govoriti.
Nekada sam čitao sličnu po veličini, takođe samizdat knjigu Warlordism 101, posvećenu instrumentalnoj analizi koncepta warlorda sa raznim istorijskim primerima, od uspešnih (Alvaro Obregon, Li Mi) do propalih (baron Ungern, Čarls Tejlor, Čen Džunjun i ostali). Cilj njenog pisanja je bio, između ostalog, da stvori Čitaoca kojeg bi Autor poželeo da sretne (prema njegovim sopstvenim rečima); jednostavnije rečeno — to je mali džepni priručnik o tome kako postati uspešan warlord, na istorijskim primerima. Iako još uvek nisam postao warlord, mislim da je knjiga ispala prilično praktična i korisna.
Libertarijanska teorija rata me je pri prvom čitanju zapreparila, upravo zbog svoje relativne beskorisnosti, naročito u delovima gde se opisuje sam rat. Autorove preporuke zauzimaju bukvalno par pasusa i formulisane su u duhu „radi dobro, ne radi loše“, tj. pre napada bi trebalo obaviti izviđanje (konkretnih preporuka kako, čime itd., nažalost, nije pruženo), ako krećeš u rat — obezbedi resurse (misao je važna, ali trivijalna), i slično. Ukratko, sa tačke gledišta umetnosti rata, Sun Cu je korisniji, a da ne govorimo o Klauzecu.
Mehen, Due, Ludendorff, Liddel Hart, Guderian, von Seeckt, Svečin, Mao Ce Tung, Boyd, Lind i Warden: za one koji žele da se pridruže vojnoj mudrosti XX veka (XXI je još uvek u procesu osmišljavanja), nema oskudice u publicistici. Iskreno govoreći, bilo bi teško očekivati od skromnog po obimu toma detaljnu analizu tema uporedivu sa udžbenicima generalštabova, ali, ipak, pod knjigom o teoriji ratova sam navikao da podrazumevam nešto drugačije i zato sam u početku prema napisanom pristupio veoma skeptično.
Pa šta nam onda nude, ako ne iscrpan rad o operativnoj umetnosti, strategiji i drugim korisnim stvarima? Razmišljajući o tome (i umalo ne skrenuvši recenziju u običnu raspravu po pasusima), dobio sam prosvetljenje. Knjiga, zapravo, uopšte nije o umetnosti ratovanja; ona je tu data veoma skroznim potezima, samo da bi se princip u osnovi pojavio. Autora mnogo više zanima uopšte ne to, već povezivanje ratova sa libertarijanskom filozofijom, odnosno, razmatranje teme šta se dešava (i šta bi trebalo da se dešava) u glavi libertarijanca koji ide u rat. Naravno, libertarijanstvo kao takvo uopšte nije naročito kompatibilno sa klasičnim ratovanjem, kada milioni marširaju pod državnim zastavama, ali autor odmah pravi izmrt i deklariše rat kao svaki protivstav koji uključuje jednu stranu koja užasno želi da fizički dokrajči drugu, i to zauvek, da ne bi ustala. Na taj način, rat odmah prelazi u udobnu ravan malih razmera i divljeg individualizma. Odmah se zamišlja neki Divlji zapad, gde se farmer sa vinchesterom odbranjuje sa tavan od komšije koji je odlučio da mu je taj odveo kravu. I vidi se da opisi onoga što se dešava u glavi oba aktera te zabave zapravo najviše zanimaju autora. On želi da istraži kako će se razbuktavati, odvijati i završavati smrtonosni konflikti u društvu takvih atomarnih superindividualista-racionalista, koji sede na svojim farmama sa puškama i killdozerima, odnosno, libertijancima.
I ovde sam takođe zamalo počeo sa raspravom po pasusima u duhu „ljudi ne razmišljaju tako!!!“, ali sam se ponovo zaustavio, jer sam bio konačno prosvetljen. Lem je nekada imao seriju fantastičnih priča predstavljenih u formi recenzija o nepostojećim knjigama. S jedne strane, bile su toliko ukusne da je bilo strašno žao što se sama knjiga ne može pročitati, a s druge strane — Lem je majstorski otvorio i zatvorio temu, opisujući zaplete i likove tako da čitanje same izmišljene knjige ionako više ne bi imalo naročit smisao. Postoji još i žanr unutarsvetskih knjižica koje se sreću u različitim romanima, pa čak i u RPG-ovima, i koje sa punim ozbiljjem izlažu neke koncepte koji su užasno važni za stanovnike tog sveta, ali koji, naravno, ne pripadaju stvarnom svetu. Pišu ih, po pravilu, kako bi imerzija igrača ili čitaoca bila dublja, i kako bi kroz takav mali prozor mogao da baci pogled u mehaniku odnosa i filozofija prikazanog sveta.
Libertarijanska teorija rata me je podsetila upravo na ovakvo izdanje: knjigu koja je stigla iz neke paralelne stvarnosti koja nema nikakve veze sa našom, sveta onih farmera sa puškama na svojoj zemlji i bez vlada (pa čak i bez velikih korporacija), kojima je potreban moralni (pre svega!) vodič za delovanje: kako postupati u skladu sa svojom verom, ako komšija ukrade ovcu, a privatni sud, zaveden, nekako odluči da je ovca njegova. To je ozbiljno pitanje u svetu atomskih racionalnih superindividualista sa puškama, koji sede na svojim farmama: da li imam moralno pravo da odem kod komšije i razbijem mu kuću, preteći oružjem? A šta će reći moji komšije? A šta ako on okupi komšije, prevari ih u vezi ovci, i ne čekajući moj dolazak, dođe da mi uzdrma kuću? Naravno, za nas ove stvari predstavljaju približno istu praktičnu interesu kao nabrajanje Šesnaest Dozvoljenih Jeresi, pod kojima se podrazumevaju Daedra Princovi iz Obliviona, ali za stanovnike takvog hipotetičkog Libertarijanskog Divljeg Zapada, sva ova pitanja su izuzetno važna.
I ovde autora više ne može se prekoriti za glupost ili nelogičnost: on u svojoj glavi, kao i svaki dobar pisac, ima kvalitetnu i unutrašnje doslednu sliku tog divnog mesta, i za njegove stanovnike on daje odgovore na sva gorenavedena pitanja. Kada i kako je libertarijancu dozvoljeno da uđe u rat, zašto, kako ga okončati, šta raditi ako je morao da ratuje sa ne-libertarijancima (ako se odjednom na horizontu pojavi država, achtung!) itd., i tako dalje. Naravno, sve je izloženo veoma sažeto, ali elegantnim stilom, i ukratko (tj. u okviru par pasusa) dotaknuta su praktično sva zamisliva pitanja, sve do potencijalnog PTSP-a i spoznaje da rat menja ljude. Opšte govoreći, svi misleći ljudi istočnoslovenskog porekla se, na jedan ili drugi način, pogodili iznenadnim ratom u Ukrajini, koji je, iskreno govoreći, već zamorio što traje. I svako je na neki način reflektovao svoj odnos ne samo prema njemu, već i prema ratovima uopšte, čak i ako pre toga nije razmišljao o ratu. Ova knjiga predstavlja zanimljivo filozofsko iskustvo libertarijanske refleksije o hipotetičkim ratovima libertarijanaca — ovde, ponovo, autor govori o onome što mu je bliže i što dublje oseća.
Kome će ovo biti korisno? Pa, definitivno ne zatvorenim materialistima koji ne veruju u libertarijanski raj, i ne onima koji traže konkretne preporuke u stilu „juriš na šumsku traku u uslovima neprijateljskog protivdronovskog delovanja“ ili „specifičnosti strategije snažno decentralizovanih vojski“. Eskapistima će autorov svet definitivno „leći“, to je činjenica, a praktičnu korist od ovog dela izvući ćemo svi kada taj svet nastupi. Takođe će definitivno biti korisna poslednja deo knjige, gde se razmatra sasvim realističan slučaj: države su počele da ratuju (ili je unutar države počeo rat) — šta će biti etički opravdano uraditi kako bi se sačuvala i libertarijanska vera i sopstvena koža u takvoj situaciji, da li je dopustivo stati uz nekoga, ako jeste, u kojoj meri, kako i zašto, ili je etički opravdano samo pobeci što dalje iz tog haosa? U principu, s obzirom na to da je rat, kao što je već rečeno, dotakao dosta ljudi, među kojima je očigledno bila i ciljna publika knjige, razmatranje etičkih pitanja o ponašanju libertarijanca u ratu država definitivno nije beskorisno. Napomenimo da na početku autor upućuje reference na svoje prvo delo — uvod u libertarijanstvo — i jasno daje do znanja ko je ciljna publika knjige (suštinski, ovo je drugi tom koji nastavlja temu), tako da je sa te tačke gledišta sve korektno. Ako niste deo nje – nema smisla prigovarati tekstu.
A, da u zaključku ne pomenem najoriginalniju stvar autora. Emocije kojima ljudi upravljaju (a koje su po definiciji iracionalne), on posmatra kao izmišljene entitete, takozvane duhove, kojima ljudi mogu biti opsednut i koji su sasvim stvarni sa tačke gledišta fizičkog uticaja na svet i specifičnih želja. To jest, može se reći da je čovek ubio nekoga iz mržnje i osvete zbog tužne sudbine ukradene ovce, a može se reći da je to uradio jer je bio opsednut duhom ovce koji žudi osvetu, i taj duh se neće smiriti dok ne prolije krv nasilnika. Sve je to izloženo, opet, elegantno i poetično, pa se postavlja pitanje – koliko je opravdano uvoditi suvišne entitete? S jedne strane, kao da nismo rekli ništa novo, s druge strane – naglašena je iracionalnost ljudskog ponašanja, koja dovodi do sasvim materijalnih posledica, i daje se jedinstven pogled na čitav spektar takvog ponašanja. Tako da, nadam se, metafora će se ukoreniti, ona je vrlo nebanalna.
Zapanjujuće je kako obični ljudi ponekad zamišljaju „crno tržište“ ili darknet. Zahvaljujući Netflixu, kriminalističkim izveštajima i državnim pričama za strašenje, većini se u glavi oslikava slika iz „Ludog Maxa“. Totalni haos: brutalni karteli, pucnjave iz automatskih pušaka oko mesta prodaje, mračni hakeri sociopati koji trguju uranijumom i plaćenim ubistvima, i apsolutna brutalnost.
Ali hajde da se spustimo sa neba na zemlju i pogledamo kako to izgleda u stvarnosti. Zamislite tipičnu transakciju na „strašnom i užasnom“ crnom tržištu: – Psst, druže, jesi li doneo robu? – Da, evo. Ovde je domaći sir od nepasterizovanog mleka, freelance dizajn bez plaćanja ogromnog poreza, kripto kupljen bez KYC ponižavanja i lek iz inostranstva koji je naše Ministarstvo zdravlja iz nekog razloga odlučilo da zabrani.
Zvuči već manje krvavo, zar ne? Zato što je 99% takozvanog „crnog“ tržišta zapravo potpuno mirna, dobrovoljna razmena između ljudi koji jednostavno žele da žive svojim životom. To je reakcija zdravog organizma na gušeći stisak stacionarnog bandite. Zato vredi razumeti odakle uopšte dolazi sena ekonomija i zašto ona nema ništa zajedničko sa nasiljem:
Kao prvo, to je zaštita od finansijskog stripteza (AML/KYC). Danas, da biste preneli svoj iskreno zarađen novac, morate se izobrtati naopačke. „Anti-pranje novca“ procedure pretvorile su banke u filijale tajnih službi. „Odakle vam ovih 500 dolara? Dokažite! Donesite potvrdu! Zamrznućemo vaš račun do razjašnjenja okolnosti!“. Ljudi odlaze u kripto i darknet ne zato što peru milione dolara od kartela. Oni to rade jer žele da vrate osnovno pravo na finansijsku privatnost.
Kao drugo, to je bežanje od preregulisanosti svakog daha. Država obožava da stvara monopole i hrani birokrate. Želite da otvorite biznis? Dobijte 150 dozvola, prođite vatrogasnu inspekciju (kojoj treba mito), kupite licencu. Mnogim malim preduzetnicima to je jednostavno preskupo. Senka sektor su garažni majstori, privatni nastavnici, kućni poslastičari i IT freelanceri koji jednostavno govore: „Ostavite nas na miru, želimo da radimo, a ne da hranimo armiju kontrolora“.
Kao treće, to su proizvodi zabranjeni ćudima Levijatana. Država konstantno odlučuje šta smemo da čitamo, gledamo, jedemo i čime da se lečimo. Zabranićivoz normalnih antidepresiva? Pojaviće se na sivom tržištu. Blokirali su praktične servise za pretplatu? Pojaviće se ljudi koji će pomoći da se to zaobiđe. Zabranićivape ili određene vrste biljaka? Dobrodošli u darknet. Potražnja ne nestaje samo zato što je čovek u odelu udario drvenim čekićem o sto.
A šta je sa nasiljem? A šta je sa mafijom? I tu dolazi najzanimljiviji deo. Nasilje na crnom tržištu je direktna posledica državnog mešanja, a ne osobina slobodnog tržišta. Setite se prohibicije u SAD. Pre zabrane alkohola, pivari su se sporile na sudovima ili konkurirale cenom. Čim je alkohol zabranjen, pojavili su se Al Capone, pucnjave i Tommy-gunovi. Zašto? Zato što su legalni mehanizmi za rešavanje sporova nestali, a rizici odleteli u nebesa. Država sama stvara kriminal, izgurujući čitave industrije izvan pravnog okvira.
Uzgred, sam darknet je genijalan primer toga kako slobodno tržište rešava problem poverenja bez ikakve države. Tamo nema policije i ne može se podneti tužba. Ali postoji sistem reputacije, recenzija i escrow računa (kada garanter zamrzne novac do prijema robe). Prodavci na marketplace-ovima u darknetu drhte za svoj rejting više nego što legalan restoran drhti za Michelin zvezde. Ako prodavnica prevari klijenta ili proda nekvalitetan proizvod, jednostavno će biti uništena recenzijama i izgubiće biznis. Čista ekonomija reputacije i agorizam u praksi.
Dakle, sledeći put kada vam budu pričali strašne priče o „nelegalnim“ tržištima, setite se: najveća i najopasnija grupa, koja redovno primenjuje nasilje i uzima novac od ljudi, ne nalazi se u darknetu, već prikuplja poreze.
Zamolila sam ChatGPT da moj dugački tekst o problemu ugovora stilizuje kao arapski traktat. Možete pogledati kako je uspeo u sledećem tekstu; nisam promenila nijedno slovo, jer reče Gospod: ostavite čoveku čovekovo, a neuronskoj mreži ostavite neuronski šut.
Rasprava o tome na koji način ljudi održavaju pravdu u svojim poslovima kada nad njima nema jednog vladara
U ime Allaha Milostivog, Samilosivog.
Hvala Allahu, Koji je stvorio ljude tako da zavise jedni od drugih i učinio razmenu blaga uzrokom napretka zemalja. Mir i blagoslov Njegovom Proroku, koji je bio trgovac pre nego što je postao Poslanik, i koji je rekao:
„Pošten i pouzdan trgovac biće na Danu vaskrsenja zajedno sa prorocima, istinitim i mučenicima“.
„Pošten i pouzdan trgovac biće na Danu vaskrsenja zajedno sa prorocima, istinitim i mučenicima“.
Znaj dakle, o tražiocu znanja, da postoje društva gde ljudi željeno uglavnom stiču putem razmene, a ne putem dara ili nasilja. U takvim društvima blagostanje zavisi od trgovine, zanata i uzajamnih sporazuma. Međutim, upravo tamo nastaje i posebna teškoća: niko ne može unapred garantovati da će svaki posao biti pošten.
To je naročito primetno kada jedna osoba ispuni svoj deo sporazuma danas, a druga obeća da će svoj ispuniti tek nakon meseci ili godina.
Zato su mudri ljudi od davnina pribegavali pisanim ugovorima.
Reče Uzvišeni u suri „Krava“:
„O vi koji ste verovali! Ako zaključujete ugovor o dugu na određeni rok, zapišite ga“.
„O vi koji ste verovali! Ako zaključujete ugovor o dugu na određeni rok, zapišite ga“.
Obrati pažnju da Uzvišeni ne naređuje da se zapisuje kupovina jabuke na bazaru ili šolje šerbeta u čajhani. Jer se takvi poslovi završavaju pre nego što stigne da se javi spor. Jedan predaje robu, drugi novac, i oboje odlaze zadovoljni.
Ali drugačije je sa sporazumima čije se posledice razvlače u vremenu.
Kada gazda zaposli radnika, on ne kupuje već obavljen rad, već obećanje o radu. Kada zanatlija prihvati porudžbinu, on ne prodaje gotov proizvod, već obećanje da će ga izraditi. Kada trgovac oprema karavan, on ne kupuje robu, već nadu u budući profit.
Zato su strane primorane da detaljno opišu svoja očekivanja.
Ko obezbeđuje alat?
Ko odgovara za štetu?
Kako razlikovati marljivost od nemara?
Koje okolnosti treba smatrati opravdanim razlozima?
Bez takvih pojašnjenja, svako će kasnije pamtiti samo onaj deo razgovora koji mu je pogodan.
Međutim, ovde nastaje druga teškoća.
Jer ljudski život nije kao geometrijski crtež.
Aristotel je rekao da predmeti praktične mudrosti ne poseduju preciznost matematičkih predmeta. I zaista: ako trougao ostaje trougao danas i sutra, ljudi se neprestano menjaju.
Sluga može postati gazdin prijatelj.
Učenik može postati učiteljev partner.
Partner može postati rival.
A osoba zaposlena da mete pod može ispasti vešt kuvar ili vešt lopov.
Zato se svaki ugovor neizbežno sastavlja od strane ljudi koji poznaju budućnost gore nego što im se čini.
Ako odnosi prestanu da donose korist jednoj od strana, oni se obično mogu prekinuti uz umerne gubitke. Radnik odlazi od gazde, gazda pušta radnika, i preostale nesuglasice najčešće ispadnu nedovoljno velike da bi se zbog njih uništio život obe strane.
Ali najteži slučaj nastaje kada je reč o ulaganju kapitala.
Jer su ovde želje strana od samog početka različite.
Onaj ko daje novac želeo bi da ga jednog dana ponovo vidi, pri čemu uz profit.
Onaj pak ko prima novac, najviše bi bio zadovoljan situacijom u kojoj novac ostaje kod njega zauvek.
Zato trgovinski poduhvati zahtevaju silu koja podstiče ljude da ispunjavaju obećanja.
Međutim, i ovde je preterivanje jednako štetno kao i nedostatak.
Ako je prisila preslaba, niko neće poveriti svoja sredstva drugim ljudima.
Ako je pak prisila previše jaka, svaki neuspešni preduzetnik rizikuje da postane rob svojih kreditora.
Jer uspeh poduhvata nikada nije zagarantovan.
Brod može potonuti.
Karavan može biti opljačkan.
Radionica može izgoreti.
I zato nije svaki gubitak posledica obmane.
Sledstveno tome, napredak države ne zavisi od maksimalne strogoće niti od maksimalne blagosti, već od pravog odnosa između njih.
U ovom pitanju mudrost podseća na ono što je Aristotel nazivao sredinom između ekstremnih tačaka.
Jer postoje dve bolesti trgovine.
Prva bolest sastoji se u tome da niko nikome ništa nije dužan.
U takvom društvu trgovci brzo prestaju da veruju jedni drugima, zanatlije rade površno, a zajmoprimac tuđi novac doživljava kao dar sudbine.
Druga bolest je suprotna.
U takvom društvu svaki dužnik živi pod pretnjom propasti, svaki radnik bira samo između različitih oblika zavisnosti, a oni koji drže vlast koriste svoju moć za uništavanje konkurenata.
Obe bolesti su pogubne.
Zato razumni ljudi prema ugovorima gaze sa poštovanjem, ali ih ne pretvaraju u predmet obožavanja.
Jer ugovor postoji radi koristi ljudi, a ne ljudi radi ugovora.
Ako svako slovo svitka postaje važnije od zdravog razuma, ugovor se postepeno pretvara iz instrumenta saradnje u instrument gospodarstva.
Iz tog razloga svaka trgovina počiva na pretpostavci savesnosti.
Ljudi moraju polaziti od toga da njihov partner želi ostvariti korist ne putem uništavanja posla, već putem njegovog uspešnog završetka.
Dobar ugovor je koristan obema stranama.
Ako korist ostvaruje samo jedna strana, onda pred nama nije ugovor, već vrsta naredbe.
Međutim, samo nada u savesnost nije dovoljna.
Potrebno je razumeti koje sile čine savesnost isplativom.
U sva vremena takav zadatak rešavale su zajednice.
Trgovac nije putovao samo kao pojedinac.
Iza njega je stajao njegov grad.
Njegov rod.
Njegov ceh.
Njegova vera.
Ako su trgovci nekog grada stekli slavu prevaranata, sledeći karavan iz tog grada dočekivali su već bez prethodnog gostoprimstva.
Ako je pak neko bez razloga vređao takve trgovce, rizikovao je da privuče neprijateljstvo cele zajednice.
Zato je reputacija postajala vrsta bogatstva.
Ibn Haldun je pisao da ljudi dostižu velike ciljeve samo zahvaljujući asabiji — uzajamnoj podršci i solidarnosti.
Isto važi i za trgovinu.
Međutim, i ovde preterivanje donosi štetu.
Kada pripadnost korporaciji postane važnija od sposobnosti čoveka, tržište gubi fleksibilnost.
Tada mesto poverenja zauzima monopol.
Mesto reputacije — privilegija.
A mesto saradnje — prisila.
Zato su vremenom nastali drugi načini obezbeđivanja poverenja.
Jedan od njih postalo je osiguranje.
U takvoj shemi se pojavljuje treća strana, koja prima naknadu za spremnost da pokrije štetu od nepredviđenih okolnosti.
Ali upravo zato što osiguravač ne želi da plati više nego što treba, on pažljivo istražuje ponašanje učesnika u poslu.
Time osiguranje ne samo da raspoređuje rizike, već i podstiče transparentnost.
Međutim, ni ono nije čudo.
Osiguranje dobro štiti od nesreće, ali loše štiti od zlog namera.
Ako se prevara ispostavi kao isplativija od poštenog rada, nijedan osiguravajući fond neće moći dugo da postoji.
Zato su trgovci smislili takođe zaloge i račune uslovnog čuvanja.
U nekim slučajevima novac ostaje kod posrednika do ispunjenja obaveza.
U drugim slučajevima strane rizikuju unapred uplaćeno obezbeđenje.
Ali i ova sredstva imaju svoje granice.
Ona dobro rade tamo gde predmet posla već postoji.
Ona gore rade tamo gde predmet posla tek treba da se stvori.
Upravo zato najrizičnija vrsta trgovine ostaje ulaganje kapitala u nove poduhvate.
Kako se tržište razvijalo, sve veći broj interakcija postajao je uobičajen.
Za njih se pojavljuju pravila.
Standardi.
Posrednici.
Osiguravači.
Arbitri.
Iskustvo.
Svet trgovine postepeno postaje sličan prelepom vrtu, gde su staze popločane kamenom, opasna mesta ograđena, a pored svake raskrsnice stoji putokaz.
U takvom vrtu je udobno živeti.
Ali je teško se obogatiti.
Jer visok profit nastaje tamo gde još uvek nema staza.
Zato se najveća bogatstva ne stvaraju u vrtu, već iza njegove ograde.
Tamo gde trgovci kreću u neistražene zemlje.
Tamo gde plovidbe traže nove puteve.
Tamo gde ljudi ulažu novac ne u postojeći posao, već u samu mogućnost njegovog pojavljivanja.
Slično kao što je Sinbad Moreplovac jednom добыo dijamante iz doline do koje nije vodio nijedan bezbedan put, razumni investitor traži mogućnosti tamo gde ostali vide samo opasnost.
Da, oko takvih poduhvata uvek će se okupljati sanjari, avanturisti i prevaranti.
Ali pored njih će se pojaviti i ljudi sposobni da razlikuju sterilno ludilo od plodnog ludila.
I upravo oni će postati pioniri novih tržišta.
Ostali će doći kasnije, kada se rizik smanji, a profit postane skromniji.
I zato treba zaključiti:
Ugovori su neophodni.
Reputacija je neophodna.
Jamstvo je neophodno.
Osiguranje je korisno.
Ali nijedan od ovih instrumenata nije sposoban da potpuno oslobodi čoveka rizika.
Jer rizik je cena koju ljudi plaćaju za mogućnost da otkriju nešto novo.
A zato se najveća bogatstva rađaju ne tamo gde opasnosti uopšte nema, već tamo gde ljudi umeju da joj pogledaju u lice otvorenih očiju.
U komentarima na objavu Bitara i Voluntariste rasplamsala se diskusija o ugovorima i njihovoj obaveznosti. Iznosila su se mišljenja kako je ugovor svetinja, ali i ona da ugovor sam po sebi ne vredi papiru na kojem je napisan, već je važna samo dobra volja ugovornih strana. Sve je to bilo praćeno pitanjima o tome kako se uopšte predviđa izgradnja ancap-a ako se tamo ugovori neće poštovati. Pokušaću da definišem svoj pristup ovom problemu.
Ancap je slobodno tržište plus decentralizacija prava. To jest, s jedne strane, on podrazumeva razvijene odnose razmene — darivanje i prisila nisu potpuno isključeni, ali definitivno ne dominiraju. A s druge strane, ne postoji garancija spuštena odozgo da će razmena biti poštena. Posebno u situacijama odloženog razmene, kada jedna strana transakcije pruža stvarnu vrednost već sada, a druga obećava neku pretpostavljenu vrednost kasnije.
Pod ugovorom ću u okviru ovog teksta podrazumevati pratnju transakcije razmene određenim neočiglednim uslovima. Upravo njih je potrebno fiksirati u eksplicitnom obliku, jer bi se u suprotnom sigurno ispostavilo da su strane različito razumele jedna drugu. Nema posebnog smisla sastavljati detaljan tekst koji opisuje transakciju kupovine povrća na pijaci. Tamo se često ne pita ni za cenu: osoba jednostavno skupi robu, pokaže prodavcu, on navede neki iznos u granicama razuma, osoba plati i ode: sve funkcioniše na osnovu podrazumevanih pravila — toliko da čovek može čak i ne znati jezik, već samo pokazivati cifre na kalkulatoru.
Druga stvar je ako se pretpostavlja da transakcija treba da se desi samo u slučaju da obe strane pristanu na neku odloženu interakciju. Na primer, postoji ugovor o zaposlenju. Jedna strana obećava produktivan rad, druga obećava platu. Ali pored toga javlja se želja da se potvrdi o čemu su strane saglasne: koja strana obezbeđuje prostor, alat i materijale; koji rad se smatra produktivnim i, shodno tome, plaćenim, a koji rad je, naprotiv, sabotaža i podložan kazni; u kojoj meri radnik snosi odgovornost za štetu poslodavcu, a u kojoj meri poslodavac za štetu radniku, i tako dalje. Fiksiranje ovog saglasja u eksplicitnoj formi omogućava, prvo, da strane same ne zaborave nakon nekog vremena o čemu je postignut dogovor, a drugo, da se pozovu na taj sporazum u slučaju da bilo koja strana odluči da privuče neka treća lica kako bi osigurala svoje interese.
Trebao bi mi izvršni radnik za izgradnju palate…
Ovde postoji očigledan problem. Dugotrajni odnosi neizbežno su praćeni promenama, ponekad veoma radikalnim. Ove promene može biti nemoguće predvideti unapred, ili je njihova mogućnost na početku delovala previše nebitno da bi se uopšte opisivala. Zaposliš radnika — a posle nekog vremena otkriješ da je on već biznis partner ili čak supružnik. Ili, naprotiv, da je to konkurent koji je osigurao start svog biznisa koristeći tvoju bazu klijenata. Ili manje radikalno: zaposliš osobu za čišćenje, a ona se ispostavi da odlično kuva. Ili toliko pedantno čisti prostor da usput „očisti“ i neke vrednosti koje su u njemu čuvane.
Ali zapošljavanje je samo polovina problema. Na kraju krajeva, ako su se odnosi primetno promenili, ali obe strane imaju interes da ih nastave, novi odnosi se mogu utvrditi izmenama u ugovoru. A ako je jedna od strana zainteresovana za raskid odnosa, ona može jednostavno dati otkaz ili, shodno tome, izbaciti radnika napolje. Pri tome strane mogu imati nerešene potraživanja, ali ako se raskid odnosa ne odlaže, obim tih potraživanja će biti mali, pa će biti lakše oprostiti ih nego insistirati na konačnoj računici.
Gore je ako je reč o investicijama. Tamo je jednostran raskid odnosa upravo ono čega investitor od samog početka želi da izbegne, dok je primalac investicije upravo u takvom scenariju od početka zainteresovan: samo mi daj svoje novce i otiđi zauvek. Da bi, uprkos tako snažnoj asimetriji u stimulansima, investicije uopšte postojale kao primetan fenomen, potreban je sistemski faktor prisile primalaca investicija da teže ispunjenju prvobitnih sporazuma, a ne da postave investitora pred činjenično stanje: novac je potrošen, povrata nema, možda će nešto biti vraćeno jednog dana, inšallah. Istovremeno, kada ovaj faktor deluje previše strogo, onda preduzetnik snosi dodatne rizike: uspeh biznisa nikada nije garantovan, čak i ako je preduzetnik radio sve u skladu sa početnim biznis planom za koji su investicije dobijene. On zaista može završiti u situaciji gde su investicije potrošene, uspeh nije postignut, nema šta da vrati, a tu još i pomenuti faktor prisile započinje svoje nasilne akcije naplate duga. Što je prisila jeftinija za investitora, to će on rado investirati u sumnjive projekte, i to će uslovi pod kojima pruža investicije biti stroži.
Investicioni klima se upravo formira od osećaja takvih nijansi: kolika je verovatnoća iznenadnog mešanja trećih lica i prirodnih sila u bilateralne odnose fiksirane ugovorom; koliko su preduzetnici savesni u poštovanju dogovorenih planova, ili su pre skloni da sakupljaju novac za jedno, a troše ga na drugo; ali i obrnuto, kolika je verovatnoća da cilj pružanja investicija nije stvaranje i razvoj biznisa, već zaduživanje preduzetnika i pretvaranje njegov u kmet.
Drugim rečima, obe krajnosti štete ekonomskom prosperitetu u društvu. Loša je uslovno leva krajnost, kada radnika nije moguće motivisati i svaki malo-malo složen projekat jednostavno nije ostvariv, jer su se svi razišli svojim poslovima i sa posla nose svaki ekser. A ako si dovoljno glup da pozajmiš novac, bolje je da se odmah oprostiš od svog novca, biće potrošen na razne dobre stvari, ali tebi od toga po samom dizajnu društva nije predviđena nikakva korist. Ali loša je i uslovno desna krajnost, kada radnik ima izbor između nekoliko vrsta robničkih ugovora i gladi, a ako neko ima želju da radi za sebe pomoću pozajmljenih sredstava, redotravljanja će ga postaviti u podjednako teške uslove kao i plaćenog radnika, samo uz dodatnu svakodnevnu perspektivu upadanja u dugovničko ropstvo. Ako neko počne da se bavi biznisom sopstvenim, pošteno ušteđenim sredstvima, onaj ko ima resurse za prisiljavanje svojih radnika i dužnika na red, oseća nepreborav kamen iskušenje da koristi te resurse kako bi stavljao smetnje nezavisnom konkurentu, čak i ako će se to smatrati protivpravnim postupkom.
Ifriti ili džinovi? Marks ili Pinoče?
U primeni na temu ugovora, to znači da su, s jedne strane, ugovori, kao svedočanstva o postojanju složenih i strukturiranih deklaracija strana, u društvu sa razvijenim tržištem potpuno neophodni i, uopšte govoreći, treba da uživaju poštovanje. Ali, s druge strane, težnja da se za svaku cenu ispoštuje svaki ugovor do poslednjeg slova, kao i težnja da se u ugovore upišu svi zamislivi uslovi interakcije strana sa nepojmljivom preciznošću — kontraproduktivna je i dovodi do gubitka tog istog poštovanja prema ugovorima, budući da oni počinju da se doživljavaju više kao instrument nasilja one strane koja je sastavila ugovor nad onom kojoj je predat gotov tekst na potpis.
Najvažnije u ugovornim odnosima je pretpostavka savesnosti učesnika. I same strane ugovora i javno mnjenje moraju biti uvereni da je ugovor, prvo, privilegija ravnopravnih (dokument koji opisuje neravnopravne odnose zove se „statut“), drugo, proizilazi iz težnje strana ka sopstvenoj koristi, a treće, dobar ugovor je koristan za obe strane. Upravo ta pretpostavka savesnosti primorava jednu stranu da ozbiljno i dobronamerno razmotri izjavu druge strane da prethodni uslovi ugovora više nisu za nju korisni, i stoga je poželjno da se oni revidiraju, a ako to nije moguće, da se ugovor pažljivo raskine.
Ali savesnost nije svojstvena svima i ne u svim uslovima. Da bi se pretpostavka savesnosti opravdala, a ne podsticala ponovnim zaključivanjem ugovora sa prevarantima, potrebno je razumeti da na tu samu savesnost deluju snažni stimulansi. Ostaje razumeti koji bi to mogli biti stimulansi u svetu sa razvijenim tržištem i odsustvom centralizovane prisile.
Istorijski, takvi stimulansi su obezbeđivani gotovo isključivo putem pripadnosti ugovornog partnera određenoj zajednici koja snosi deo odgovornosti za svog člana, a zbog toga je primorana da samostalno osigura njegovu savesnost u odnosima sa spoljnim svetom. Ako su trgovci iz tog i tog polisa varali pri trgovini, sledeći trgovci iz tog polisa mogu biti opljačkani ili im može biti zabranjen ulazak u luku. A ako se opljačkaju trgovci iz tog i tog polisa bez razloga, nakon toga umesto trgovaca može doploviti i kaznena ekspedicija. Ili neće doploviti niko, jer je vaš polis stekao loš glas među trgovcima. Ako zaposlite kamenoresca iz gildije slobodnih kamenoresaca, on će raditi tako da ne bude sramota njegovu korporaciju. Ako zaposleni Švajcarci pobegnu sa bojnog polja, koga će zanimati zapošljavanje Švajcaraca?
Međutim, oslanjanje isključivo na takve osiguravajuće grupe nosi i određene troškove. U neki trenutak, na primer, može se ispostaviti da imate pravo da zaposlite samo člana sindikata, inače su i vama i vašem radniku zagarantovani problemi. I tada pripadnost profesionalnoj zajednici više nije znak kvaliteta, već jednostavno nametnuta neizbežnost. Povezivanje čoveka za korporaciju oduzima tržištu fleksibilnost, primorava ga da propusti povoljne prilike, usporava progres i, na kraju, šteti opštem prosperitetu, a da ne govorimo o tome što provocira konflikte ni iz čega — odnosno tada kada se određene strane mešaju u tuđe stvari, tvrdeći da u tom poslu imaju i svoj interes.
Ali ako osoba ne pripada grupi koja snosi odgovornost za nju, kako onda garantovati njenu savesnost putem čisto tržišnih stimulansa? U mnogim slučajevima može pomoći osiguranje. U transakciju se uključuje treća strana koja prima premiju i zauzvrat se obavezuje da garantuje nadoknadu štete od nepredviđenih okolnosti koje su nastale uprkos savesnom izvršenju ugovornih obaveza od strane ugovarača. Ova strana je zainteresovana da ne plati ništa u slučaju osiguranja, i stoga će pokušati da dokaže nesavesnost jedne ili druge strane. To znači da strane postaju zainteresovane da sastave ugovor i vode poslove maksimalno transparentno, kako ne bi ostale odgovorne kada dođe do perspektive isplate osiguranja.
Da li će nam takva šema pomoći? Nažalost, samo delimično. Ona nimalo ne štiti od svesne prevare ako je korist od nje veća od iznosa premije osiguranja. Prevarant je otišao sa novcem, a osiguravajuća kuća rašire ruke i kaže da je očigledno reč o nesavesnosti ugovornog partnera, od čega ona nije osigurala niti namerava da osigurava, jer ako danas plaćate gubitak od postupaka prevaranta, sutra će polovina svih transakcija postati prevara.
Za obezbeđivanje garancija pri trgovini i zapošljavanju dobro pomažu mehanizmi escrow računa i različite šeme založivanja. U slučaju escrow-a, učesnici transakcije gube mogućnost da dobiju uplatu dok trećoj strani ne dokažu činjenicu izvršenja ugovornih obaveza. U slučaju zaloga, gubitak jednog učesnika transakcije usled postupaka drugog nadoknađuje se iz vrednosti zaloga. Ali to nimalo ne pomaže u zaštiti investitora, jer pri investiranju u stvaranje biznisa od nule upravo on ulaže novac, dok preduzetnik samo daje obećanje da će taj novac usmeriti na stvaranje posla koji treba da donese profit.
Da li je ova ranjivost toliko kritična? Treba pogledati kontekst. Tržište razvija naviku ka tipizovanim radnjama jer one štede transakcione troškove. Na razvijenom tržištu konkurencija dovodi do smanjenja osiguravajućih provizija, pa osiguranje rizika ne postaje posebno skupo, i to se radi praktično svuda. Svet tipizovanih tržišnih interakcija pretvara se u udoban park sa popločanim stazama, detaljnom infografikom i ogradama na svim opasnim mestima. Simpatično, udobno, lepo i bez ikakvog drajva. Drugim rečima, smanjuje se maržalnost biznisa. Dobar plen može se ostvariti samo pri otvaranju novog tržišta. I samo tu ulazimo u prostor nezaštićenih investicija.
Venturirano investiranje, na samu biznis ideju — to je svestan rizik radi šanse za veliki dobitak. Da, ova sfera će privlačiti čudne ljude: projektante, info-prevarante, obične kriminalce. Ali i sa strane investitora u ovu sferu će ulaziti oni koji su spremni da sarađuju sa takvom publikom, da među ludačkim projektima prepoznaju one čije ludilo izgleda plemenito, da pojačaju manijake-izumitelje sposobnim menadžerima i tehničkim stručnjacima — ukratko, tržište će nagraditi one koji se puštaju na more ne u koritu, već barem u karaveli. A potom će o njima pisati legende, i neko će takođe zaraditi na širenju tih legendi.
Sigurno ste više puta čuli sledeće: „Tržište će sve rešiti“. Ako je poslodavac tiranin, plaća mrvice i tera ljude da rade vikendom za „hvala“, nevidljiva ruka tržišta jednostavno treba da ga ošamari. Ljudi će otići, novi neće doći, i firma će se ili popraviti ili bankrotirati.
Zvuči lepo. Samo što tržištu, da bi radilo, trebaju informacije. Ako kupujete auto, želite da znate da li je udaren. Ako prodajete svoj rad, želite da znate da li je kupac bezosećajni psihopata koji će vas prevariti oko bonusa. I tu na scenu stupa stacionarni bandit (država) sa svojom palicom, pomažući korporacijama da polome mehanizam povratnih informacija.
Vrlo često radnike primoravaju da potpišu NDA. A posebno treba istaći klauzule o „Non-disparagement“ (zabrani diskreditacije/kritike). To je pravni novogovor koji se prevodi ovako: „Plaćaćemo ti ispod tržišne vrednosti, vikati psovkama na sastancima i terati te na prekovremeni rad, ali ako o tome napišeš na društvenim mrežama ili ostaviš recenziju na Glassdoor-u/Habr Career-u – tužićemo te do gole kože, a naš poslušni državni sud će nam u tome pomoći“.
Zašto ovo kvari tržište? U ekonomiji postoji termin „tržište limuna“ ekonomiste Džordža Akerlofa. Ako kupac ne može da razlikuje dobar auto od smeća, prodavci smeća istiskuju poštene prodavce. Sa poslom je isto. Loša kompanija plaća advokatima da sastave drakonske ugovore. Zaposlenom se kaže: „Potpiši da nemaš primedbi i obavezuješ se da ne govoriš loše o nama, inače nećeš dobiti otpremninu ili preporuku“.
Čovek, prislonjen uz zid stambenim kreditom i decom, potpiše i ćuti. A novi kandidat ne zna da u kompaniji vlada pakao. Tržišni signal je iskrivljen. Toksični biznis nastavlja da postoji jer mu stacionarni bandit pruža silovnu podršku kako bi osigurao robnički ugovor. Umesto poštene reputacije, koja bi u libertarianskom društvu trebalo da bude glavna valuta, dobijamo sterilan prostor gde su sve kompanije „bele i pufnaste“, sve dok u njih ne uđete.
Najsmešnije je što državni sudovi ponekad ipak ne izdrže ovaj apsurd. Da, država je mašina nasilja, ali čak i toj mašini ponekad pregore osigurači od drskosti korporacija. Evo nekoliko primera kada je pravo na istinu pobedilo pravo korporacije na tišinu:
1) Slučaj McLaren Macomb i NLRB (SAD, 2023). Nacionalni savet za radne odnose (NLRB) u Sjedinjenim Državama presudio je da je samo predlaganje zaposlenom da potpiše ugovor o poverljivosti i zabrani kritike prilikom otkaza – nezakonito. Logika je jednostavna: to krši prava zaposlenih da se udružuju i razgovaraju o uslovima rada. Takođe, ne sme se terati ljude da biraju između otpremnine i slobode govora.
2) Slučaj Glassdoor. Sudovi su više puta stali na stranu platformi sa recenzijama kada su kompanije zahtevale izdavanje IP adresa autora negativnih komentara. Priznali su da je mišljenje zaposlenog o „toksičnoj atmosferi“ jednostavno subjektivna procena, zaštićena Prvim amandmanom (u SAD), a ne kleveta.
3) Ruska praksa (da, i to se dešava). Čak i u našim krajevima sudovi priznaju kao ništavne odredbe u ugovorima o radu koje zaposlenima zabranjuju rad kod konkurencije ili otkrivanje visine svoje plate. Pravo na slobodno izražavanje mišljenja i širenje informacija i dalje funkcioniše u određenim sferama, koliko god HR direktor želeo suprotno.
Šta da radi normalan čovek? Čitajte šta potpisujete (možete koristiti AI modele za pronalaženje „skrivenih zamki“). Ako vidite klauzulu Non-disparagement bez jasnih vremenskih okvira i definicija – to je crvena zastavica. Setite se „Streisand efekta“. Ako se kompanija tuži sa bivšim zaposlenim zbog recenzije da je tamo loše raditi, to je najbolja reklama za to da je tamo zaista loše raditi. Pored toga, ne zaboravite da živimo u eri kripto-anarhizma i Tor-a. Sada ništa ne sprečava da ispunite moralnu obavezu i anonimnokažete svima za toksičnog poslodavca, bez posledica po sebe.
Austrijska škola negira objektivnu vrednost — vrednost određuju subjektivne ocene strana u trenutku transakcije. Ali Rotbardova teorija restitucije zahteva da kazna odgovara „stvarno prenetom aktivu“. Ako je vrednost subjektivna, privatni sud korporacije ima pravo da prizna kaznu od 10 miliona dolara za napuštanje funkcije kao legitimnu „prenetu titulu“ — i kvalifikuje odlazak zaposlenog kao prevaru, otvarajući put ka prisilnoj restituciji radom.
Ko i na osnovu čega određuje srazmernost ugovorne kazne u ugovoru, ako objektivna vrednost ne postoji, a interpretaciju vrši sud koji je zaposlila jedna od strana?
Konweni
Kao što je navedeno u formulaciji pitanja, vrednost određuju subjektivne ocene strana u trenutku transakcije. Shodno tome, ako je u ugovoru naveden iznos kazne u slučaju njegovog raskida, to znači da je u trenutku potpisivanja ugovora vrednost njegovog zaključenja za potencijalnog platioca kazne bila veća od iznosa same kazne. I ako se navedena kazna u ugovoru spoljnom posmatraču čini apsurdno visokom, to nam govori da je toj strani u tom trenutku bilo apsolutno neophodno da zaključi ovaj ugovor. Druga varijanta objašnjenja je da strana koja potpisuje ugovor nije pročitala tačku o kazni ili je nepromišljeno smatrala da je to neka glupost koju niko neće ozbiljno razmatrati, da su ključne tačke dogovorene usmeno, a sve ostalo samo pravno „blablabla“.
Međutim, pošto se u pitanju radi baš o Rotbardovom mišljenju, on ne bez razloga pravi napomenu o stvarno prenetoj tituli vlasništva. Da je radniku isplaćen avans, a on napustio posao bez obavljanja istog, onda je kaznena sankcija opravdana, i njen iznos se može računati upravo od vrednosti avansa (recimo, neobrađani iznos plus troškovi hitne potrage za zamenskim radnikom). Ali ako rad još nije plaćen, aktiv nije prenet, što znači da su kaznene sankcije neumesne. Ovde je reč jednostavno o kršenju obećanja. Poslodavac može pokušati da ubedi sud koje je troškove pretrpeo kao rezultat postupaka zaposlenog, i sud sasvim može uzeti te proračune u obzir.
Naravno, u ugovoru može postojati tačka da se sve sporovi rešavaju pred određenim sudom, koji je zapravo „džepni“ sud poslodavca, o čemu zaposleni u trenutku potpisivanja ugovora neće znati. Problem je, međutim, u tome što se sud sam po sebi ne bavi izvršenjem (enforcementom) svojih odluka, i u nedostatku države time će morati da se bavi sam tužilac o svom trošku (kao i sud će morati potpuno da izdržava od svoje plate, jer unlikely će klijenti sami navaliti). Naravno, on može preko svog džepnog suda nametnuti pobeglom radniku ogromnu kaznu, a zatim poslati izbacivače da ga primoraju da odradi posao, ukoliko taj radnik nema sredstava za plaćanje. Ali ekonomija takvih postupaka počinje da ima smisla samo u kolonijalnim uslovima, odnosno uz prisustvo dominantne vojne nadmoći objedinjene grupe kolonizatora nad razbacanom masom domorodaca. Direktno u slobodnom društvu, kao njegov deo, ovakvi trikovi se ne mogu sistematski sprovoditi, jer bi pravno neispravan karakter takve organizacije rada bio previše uočljiv. Čak i ako to ne povuče neočekivane sankcije od strane stvarnih ili potencijalnih poslovnih partnera, poslodavac će morati da organizuje prisilni rad u društvu slobodnog rada, gde niko neće hteti da mu pomaže, recimo, u lovu na pobegle radnike. Tebi treba, ti i lovi. A novi radnici će verovatno otići da se zaposle kod konkurenta.
I sada ću odgovoriti, verovatno, direktno na postavljeno pitanje. Ko i na osnovu čega će ocenjivati srazmernost kazne? Radnik će je ocenjivati iz svojih subjektivnih razloga. Ako plati dobrovoljno, znači da je sve podnošljivo. Ako ne, vidi pasus iznad.
— Hm, možda da potpišem? Ali baš je sumnjiv onaj portret na zidu…
Postoji jedna tehnika koju progresivni aktivisti savladali do savršenstva – nametanje kolektivne krivice. Pogledajte moderne Britance: polovina zemlje hoda pognute glave zato što je njihov praprdedek nekada popio čaj u Bombaju. Rezultat? Ne-beli migrant tamo danas je skoro svetinja. Deportovati ga je teže nego ubediti mačku da prihvati kupanje. Policija stidljivo skreće pogled od „kulturnih specifičnosti“. Sudovi opravdaju migrante tamo gde bi urođenog Britanca već odavno poslali iza rešetaka. A za nekog belog inženjera iz Poljske, dobijanje vize je birokratski pakao sa krvlju i znojem.
Sviđalo vam se to ili ne – metoda radi! Stid je nuklearno oružje u informacionom ratu. I dok libertarijanci pišu još jedan pametan post o austrijskoj školi i Laferovoj krivoj, naši protivnici su odavno prepisali moralni kod društva. Tako da je vreme uzeti alat u ruke, i ne da bismo lagali, već da konačno imenujemo stvari svojim imenima. Hajde da razmotrimo nekoliko primera u čemu se etatiste mogu postiđeti.
Sramota br. 1: TI si kriv što baka radi do 70. godine.
Čuo si da su podigli penzioni uzrast? Dovezli mase migranata? Demografska jama postala je demografski kanjon? Čestitam, etatisto – to je tvoja zasluga!
Bilo koji radnik zoološkog vrta će vam reći: u zatočeništvu se životinje ne razmnožavaju. Stres, tesan kavez, nemogućnost vođenja prirodnog načina života. A sada pogledaj svoju zemlju – baš onu u kojoj si zahtevao da se „uspostavi red“, „zabrani ovo“, „reguliše ono“, „a za ovo uopšte treba uvesti kaznu“. Gde je svaki kih potencijalni „krivac bez žrtve“. Gde se čovek probudi i prvo o čemu pomisli jeste da li je juče zabrljao po 87. tački nekog regulativa.
Ti si izgradio zoološki vrt. I sada se čudiš što se populacija ne oporavlja. Zato će sada tvoju penziju plaćati Abdula, kojeg je morali dovesti jer su lokalci prestali da rađaju. Uživaj, jer si to zaslužio – u najbukvalnijem smislu.
Sramota br. 2: Tvoj „dobar zakon“ je tuđi bol.
Znaš šta je zajedničko između tebe i čoveka sa palicom koji zahteva od komšije novac „za plemenite svrhe“? Metoda. Kada pišeš peticiju „zabraniti X“, lobiraš za „obavezati sve na Y“, glasaš za „uvesti odgovornost za Z“ – ti ne učestvuješ u demokratiji. Ti zapošljavaš stacionarnog bandita da ode i prebije one koji žele da žive drugačije.
„Ali nisam ja sam, to je država!“ Aha, plaćeni ubica isto ne ubija sam – on samo povlači okidač. A nalogivatelj je uopšte čist i anđeoski, on je samo dao novac. Svaki put kada kažeš „mora postojati zakon koji…“ – ti bukvalno zahtevaš da drugom živom čoveku dođu ljudi sa oružjem. Ako se ne pokori – kazniće ga. Ako ne plati – zatvoriće ga. Ako bude pružao otpor – mogu ga i ubiti. To je kraj svake državne norme. Samo obično ne dođe do kraja, ljudi se predaju pre nego što država odluči da ih ubije. Tako da sledeći put kada poželiš „sve da nateraš“ – pogledaj u ogledalo. Tamo stoji osoba spremna da tuđom krvlju plati sopstveni komfor.
Sramota br. 3: Izborni list nije građanska dužnost, već saučesništvo.
„Ja sam samo glasao, šta je tu problem?“ Pa hajde da analiziramo. Došao si na glasanje, stavio kvačicu za onoga ko obećava da će „uspostaviti red u oblasti N“. Taj „red“ znači nove zabrane, kazne, kontrole, zatvorenja. Protiv ljudi koji tebi lično nisu uradili ništa i samo su želeli da žive po svom. Ti nisi „izrazio mišljenje“, već si potpisao delegaciju za primenu nasilja. Potpisao si se u evidenciji: „Da, ja sam za to da ove pritisnu, one oporezuju, a one – uopšte pošalju iza rešetaka“.
Etatiste bi trebalo da pogledaju Britance još jednom. Oni su naučili da se stide onoga sa čim lično nemaju veze – postupaka predaka u prepreprošlom veku. Zato neka ne misle da ih ne može naterati da se stide onoga što čine upravo sada. Svojim rukama, glasom i „željama“. I to nije radikalizam, već elementarna iskrenost prema sebi. Sloboda ne počinje mitingom, već momentom kada prestaneš da želiš da komanduješ tuđim životom!
Razmatrajući različite pristupe rešavanju problema nasilja pomoću biomedicinskih tehnologija, kao što su jačanje mehanizma inhibicije nasilja i bio-pojačanje morala, može se prilično brzo doći do zaključka da bi najprikladniji i najefikasniji pristup bio sprovođenje takvih procedura u što ranijem uzrastu. Tim više što se znaci prisustva psihopatskih crta, koje su najjači prediktor nasilnog ponašanja i svedoče o disfunkciji inhibitora nasilja, mogu otkriti još u detinjstvu, već u uzrastu od 2-4 godine, kao što to demonstriraju istraživanja.
Važno je razumeti da, ako pojedinac sa rizikom od razvoja nasilne i psihopatske ličnosti prođe bio-pojačanje morala veoma rano, on zapravo neće imati čak ni šansu da makar kratko bude takva ličnost. Pored toga, nervni sistem u tom uzrastu tek strada u razvoju, a to omogućava postizanje efikasnog rezultata čak i uz blagu intervenciju. Široka praksa otkrivanja i ispravljanja disfunkcije inhibitora nasilja mogla bi rešavati problem nasilja u društvu mnogo pre nego što ono uopšte nastane.
Ovo bi već trebalo da bude dovoljno kako bi se mnogim roditeljima dočarao zaključak o tome koliko je važno pažljivo pratiti ponašanje i emocionalne reakcije deteta (na primer, empatiju i prisustvo odbojnosti pri nanošenju štete nekom drugom), i pravovremeno intervenisati pri otkrivanju određenih anomalija. Međutim, ako nekoga od roditelja iznenada ne brine pitanje kakva će ličnost njihov zahtev izrasti, ili ako uopšte ne vide nikakav problem u nasilju, tada vredi podsetiti na još jednu veoma jaku motivaciju da se ipak razmisli o ovom pitanju – lično blagostanje i očuvanje sopstvenih nerava.
Istraživanja o pitanjima nasilja i psihopatije često su usmerena na samu ličnost sa takvim stanjem – njeno ponašanje, rizike za društvo, kriminalne manifestacije. Deo njih govori o tome kakvu ulogu roditelji mogu imati u razvoju psihopatskih crta kod deteta. Pritom u senci ostaje suprotan problem – kada roditelji postaju prve žrtve bezzubosti, manipulativnog ponašanja, nedostatka empatije, pa čak i okrutnosti sopstvenog deteta.
Naravno, nije uobičajeno označavati decu kao psihopate, međutim, ona mogu pokazivati rane znake ovog stanja ili takozvane crte bezosećajnosti-bezzubosti – emocionalnu hladnoću, nedostatak osećaja krivice, nesposobnost saosećanja. Takvi znaci ukazuju na to da dete nema jednostavno „težak karakter“: reč je o dubinskim karakteristikama ličnosti koje, pored ostalih problema, mogu ozbiljno uništiti porodičnu dinamiku.
Za roditelje takvo dete postaje težak psihološki ispit. Roditeljstvo im ne donosi nikakvo zadovoljstvo, već samo svakodnevne probleme. Oni se nalaze u zamci: s jedne strane – društveno očekivanje da vole i podržavaju svoje dete, a s druge – konstantan stres, strah i osećaj bespomoćnosti. Često se takve porodice suočavaju sa nerazumevanjem okoline, pa čak i optužbama za loše vaspitanje, što samo pojačava njihov osećaj izolovanosti i krivice. Takođe, roditelji se mogu suočiti sa veoma ozbiljnim problemima ako njihovo dete počne da se ponaša antisocijalno u društvu, budući da će morati da snose odgovornost za njegove postupke.
U svemu ovome treba razumeti da samo dobro vaspitanje i povoljno okruženje možda neće biti dovoljni da dete ne razvije psihopatsku ličnost (iako je to, naravno, takođe važno za smanjenje rizika). Zato svi roditelji imaju interes da otkriju rane znake ovog stanja i pribegnu terapeutskoj intervenciji ako oni postoje. To će im definitivno pomoći da sačuvaju sopstvenu porodicu, a uz široku primenu će dovesti i do smanjenja nivoa nasilja u celom društvu, a vremenom – do potpunog iskorenjivanja ovog problema!
