O levopravom skrenuću

@SperryUNIVAC

Ideja ovog teksta vrlutala mi je po glavi prilično dugo, jer mi se veoma ne dopada kada reči gube bilo kakav smisao i pretvaraju se u obične etikete, kao Plavi i Zeleni na konstantinopoljskom Hipodromu. Koja je razlika između njih? Pa-a… e-e… jedni su plavi jer navijaju za Plave, a drugi zeleni jer navijaju za Zelene, logično, zar ne? Pacaci i ćatlani, kao što je poznato, nisu nacionalnosti, niti profesije, niti rase, niti religije, to su pacaci i ćatlani. Isto tako, u poslednjih sto godina, smisao reči „politički desni“ i „politički levi“ pretrpeo je totalnu i apsolutnu eroziju. stvar nije čak ni u tome što radikalno desni i radikalno levi zapravo rade istu stvar (prolivaju reke krvi / pozivaju na njihovo prolivanje), o čemu nas uči čuvena teorija potkovice. Nije stvar ni u tome što levima nazivaju bilo koga, pa čak i ludi režim ajatolaha koji je vešao komuniste i gejove na auto-kranove, dok zapadni LGBTQA+++ narativ zakukuje u paroksimima strasti prema HAMAS-u, ISIS-u i drugim islamskim ljudojedima. Stvar je u tome što su ove reči bukvalno, potpuno, uopšte izgubile svoje prvobitno značenje (pričem i to odavno), ali još uvek nisu stekle novo.

Još 1945. godine, čuveni „papa-nacista“ Pije XII (teoretski — ultra-desni katolički konzervativac) zajedno sa Huanom Peronom (teoretski — levi progresivni reformator) zajednički su spasavali od Staljina (teoretski — ultra-levog, barem ga je tako Zapad prodavao u strašilicama o „crvenoj pretnji“ kapitalizmu) naciste (koje narod opšteprihvaćeno, iz nekog razloga, smatra ultra-desnim, iako su zapravo leviše od Staljina). Pitanje od tada nije postalo jasnije, već naprotiv, samo se zakomplikovalo, jer se pojavila teologija oslobođenja (levi latinoamerički izvod suštinski desnog katolicizma), narodni mudžahedi (levi iranski izvod suštinski desnog islama, uspešno isčišćen od strane ludih šiita), postoje levi libertarijanci (što je samo po sebi navodno oksimoron).

Putina podržava isti onaj levi američki woke-esteblišment kao i HAMAS (pri čemu polovina tog esteblišmenta nije ni leva ni desna, već duginja, a u Rusiji za to idu u zatvor, ali za njih je Putin i dalje Veliki Levi Vođa, jer je on protiv proklete Amerike), ali njihov otelovljeni vox populi — Demokratska partija SAD — iz nekog razloga je ratovala protiv Rusije mnogo žestoko nego tipično desni Tramp (istovremeno, pritom zagovarajući transgenderne tranzicije kod dece od pet godina, neograničenu migraciju i 56 rodnih zamenica). Opet, kada bi sve ovo pogledali desni stare škole, uključujući libertarianske ikone poput Sesila Roda, Rokefelera ili Karnegiija, oni bi izvukli svoje gatlingove mitraljere.

Uglavnom, upotreba prideva „levi“ i „desni“ u sadašnje vreme je potpuno, sasvim, apsolutno besmislena. Oni ne nose nimalo informacije, jer ne funkcionišu čak ni kao političke etikete: čujemo „desni“ i ne razumemo: da li je on za Volodju Pu, da li je za Hameneija, da li je za Endru Džeksona (osnivača, inače, Demokratske partije), da li je za Trampa, ili možda uopšte za Hitlera ili Netanjahua. Kao što vidimo, zajedničko je svim ovim likovima samo pripadnost Homo sapiensu.

Naravno, uzviknuće pobožni libertarijanac, odavno smo čuli za ove probleme, i odavno imamo rešenje za njih! To je naš omiljeni Politički kompas Dejvida Nolana, samog libertarijanca i, stoga, onog koji ima tipične libertarianske kognitivne distorzije. Prvo, sebe je on, naravno, smestio u najprestižniji kvadrat „desnih individualista“, prebacivši tamo sve ono ukusno — ličnu slobodu i slobodu preduzetništva. Drugo, on je, kao i svi libertarijanci, opsednut ekonomijom, jer je libertarijanizam rođen kao opozicija marksizmu, pokretu pozvanom da bičuje kapitalizam sa naučne i etičke tačke gledišta, oslanjajući se upravo na ekonomiju. Sledstveno tome, da bi bičovali komunizam jednako efikasno kao što je Marks udario kapitalizam, libertarijanci su nužno bili fokusirani na isto to. Bob Blek, sećam se, u jednom od svojih skandaloznih eseja nazvao je to radnim fetišizmom: samu ideju da se i kod kapitalista i kod komunista tokom 150 godina nije promenila poruka, oni su i dalje opsednuti samo jednim — kome pripada rad.

Srazmerno tome, Nolan nije mogao a da ne uključi problem rada u svoj dijagram jednostavno po definiciji, inače ne bi bio kapitalista, samo što je rezultat ispao krajnje nezadovljavajući. Zašto je tako? Zato što su u njegov omiljeni ugao dospeli i ekstremni idealisti-ankapi i sasvim državne akule kapitalizma kojima se libertarijanci mole: svi ti Rokefeleri, Morgani, zlatni dugmad sa dolarom i tako dalje i tako dalje, koji su, pored toga što su pljuljali na ličnu slobodu svojih radnika (Ford je uopšte proveravao svakoga: s kim i kako spava, ide li u crkvu, igra li karte i psuje li), oslanjali se na državu, živeli sa njom u dirljivnoj sinergiji i uopšte nisu želeli njeno ukidanje (kao Teodor Vejl, otac monopolizma AT&T na komunikacije, koji je postao moguć samo zahvaljujući državi).

I ovde izlazi ono najsmešnije: formalno, po Nalanu, njih uopšte nema gde smestiti! Ne postoji nijedna ćelija za cinične gadove koji su pljuljali na bilo kakve ideologije (a američki „robber barons“ su bili isti takvi libertarijanci kao i Staljin), već su jednostavno težili moći. Pa, Rokefeler je, recimo, smatrao sebe dobrim WASP-om, bio je fanatik-baptista, svake nedelje išao u crkvu (kao i mnogi hiperkapitalisti te ere), ali to je zajedničko nasleđe kalvinizma: ako si bogat — blagosloven si, zato budi bogat i pljuni na sve ostalo. Strašna holandska V.O.C., prva transnacionalna korporacija u istoriji, istresla je više ljudi u Indoneziji nego Pol Pot u Kambodži, a njeni Heren XVII (Sedamnaest gospodara, sveznalošti upravni odbor koji je imao privatnu vojsku i flotu, kovao sopstvenu valutu i objavljivao ratove državama) bili su dobri kalvinisti i ljudi koji duboko veruju u pravednost svojih postupaka, ali su ipak delovali sasvim racionalno, egoistično i hladnokrvno, ne pateći od prekomernog idealizma, njihov jedini pravi bog bio je profit.

U skladu sa tim, predlažem da ove etikete konačno pošaljemo na smeće istorije i da ih ne koristimo ni za šta osim onoga za šta su istorijski bile namenjene, tj. za opis sednica Narodne skupštine Velike Francuske revolucije. Pokušaji da se popravi Nolanova šema dodavanjem dodatnih dimenzija takođe se mogu smatrati neuspešnim, jer šema postaje pretrpana, a jasnije nam nije gde je levo, a gde desno. Čime se može zameniti ono što je bliže stvarnosti? Dvema novim, jednostavnijim i logičnijim osama. Horizontalno ćemo postaviti Idealizam (vera u dogmu, utopiju, viši cilj) naspram Cinizma/Realpolitika/Socijal-darvinizma (pragmatizam, hladan proračun, preživljavanje, korist). Vertikalno ćemo pak uzeti Volju za moć (kontrola, potiskivanje, hijerarhija) naspram generalizovane Težnje za slobodom (decentralizacija i autonomija ličnosti). Ovo je veliki i integralni kriterijum, jer osoba može, na primer, zastupati slobodu veroispovesti, ali biti protiv slobode upotrebe narkotika, ali u tom slučaju je nećemo priznati kao dovoljno visoko pozicioniranu na ovoj skali. Najjednostavnije ovu tezu je jednom formulisao poznati matematičar-anarhista Verbitski: „Ako želite slobodu, zahtevajte slobodu za naciste, pedofile, homoseksualce, uopšte za sve. Jer se ljudi dele na pristalice slobode i protivnike. Onima koji ne vole slobodu, sloboda ionako nije potrebna. A oni koji vole slobodu, je zaslužili“.

Ovaj kompas konačno zakrpljuje one rupe u politologiji o kojima smo gore govorili, jer on ne ocenjuje političare po njihovim sloganima („za radnike“ ili „za kapital“), već po njihovom psihotipu, motivaciji i stvarnom načinu delovanja.

Hajde da vidimo šta nam to donosi u praksi. U kvadrant moćnih cinika i pragmatika totalne kontrole, kao prirodno, uleteće i useliti se Josif Staljin i Džon Rokefeler (kao i svi robbery barons, od Armora, Morgana i Gulda do Forda, Karnegiija, Vejla i Tomasa Votsona), Sesil Rods, Musolini i Sadam Husein. Svima njima je bila potrebna samo moć radi moći, stabilnosti i ličnog trijumfa. Utopije ih ne zanimaju, oni ih koriste samo kao širm za mase. Glavno je efikasnost sistema i totalna kontrola nad resursima. Etaloni i stalni posetioci ovog sektora su takođe Venecijanska sinjorija, otac Realpolitika Oto fon Bismarck, obe vladajuće partije SAD, latinoamerički diktatori gotovo bez izuzetka — od Perona i Batista do Pinochet-a. Ovde takođe pripadaju Tečer, Indira Gandi, Naser i maršal Tito. Ovde će dospeti i mnogi delatnici Trećeg rajha koji nisu patili od fanatizma, kao što su potpuno iskren epikurejac, sibarit, korumpirani cinik i narkoman Gering („ja sam odlučiv ko je kod mene Jevrej“) i tehnokrata Šper („dajte mi već nešto da izgradim“), kao i Dönics, Guderian i ostali komandanti.

U najstrašniji kvadrant — moćnih idealista i mesara utopije — upašće Pol Pot, ajatola Homejni, Robespijer, Savonarola, rukovodstvo ISIS-a, Kalvin i slične ličnosti. To su ljudi opsednuti velikom idejom (izgradnja komunizma, Halifata, Carstva Božijeg), zarad koje su spremni da spale milione ljudi. Moć je za njih instrument preuređenja čovečanstva. Ovde spadaju i mnogi tradicionalno levi, od Karla Marksa do Kastra, Ho Ši Mina i Če 게vare. Sa izvesnim zatezanjem, ovde će se smestiti i Napoleon Bonaparte (iako je bliže granici sa cinizmom). On je iskreno verovao u Razum, Progres i Kodeks i smatrao je da gradi uređen, sekularan, napredan svet, očišćen od srednjovekovnog haosa. Zarad ove prelepe pravne imperije, on je poslao milione ljudi u grob i potčinio sebi celu Evropu. Mao je pravi titan ovog kvadranta. Za razliku od Staljina, koji je bio pragmatični menadžer, Mao je bio fanatični ideolog. Nisu ga brinuli stabilnost države niti ekonomija, verovao je u utopiju novog komunističkog čoveka do samog kraja. Enver Hodža i Čaušesku su mnogo manjeg kalibra, ali takođe ovde borave. Na granici sa Slobodnim idealistima smestiće se fabijanci i utopijski socijalisti poput Bernarda Šoua, Herberta Velsa i ostalih Sen-Simonovaca. Gotovo svi oni su verovali da društvo mora biti strogo i totalno kontrolisano od strane države, a da njime treba da upravlja ekspertska elita naučnika-činovnika. Mnogi od njih (uključujući Šoua) otvoreno su se divili Staljinu i Musoliniju zbog njihovih sposobnosti „efikasnih menadžera“. Hitlera ćemo takođe pronaći ovde, iako je njegova utopija bila čisto ludilo (kao i mnoge druge utopije), zajedno sa njegovim glavnim sveštenicima — Himmlerom i Gebelsom.

U kvadrant Slobodnih idealista i romantičara autonomije upašće ljudi kao što su Diogen iz Sinopa, rani hrišćani pre nego što su postali državna crkva, Mahatma Gandi, Lav Tolstoj, hipiji 1960-ih. Oni veruju u prelepu, pravednu budućnost ili u apsolutni moral, ali kategorički odbacuju aparat nasilja, državu i prisilu, i žele da ljudi slobodi dođu dobrovoljno. Ovde spadaju i mnogi iskreni libertarijanci sa svojim NAP-om. Svi oni idealizuju ljudsku prirodu i smatraju da će se, ako se ukloni ugnjetavanje (država, porezi, vojska), ljudi sami organizovati u prelepe, mirne zajednice. Zbog nedostatka volje za moćju, ovaj kvadrant je istorijski bezbranjen — njegovi predstavnici obično prvi bivaju žrtvovani od strane Moćnih idealista ili potčinjeni Moćnim cinicima. Mihail Bakunin je bešumno mrzeo državu u bilo kom obliku i posvađao se sa Marksom, genijalno predvidevši da će marksisti, ako dođu na vlast, izgraditi najstrašniju tiraniju u istoriji. Ali Bakunin je bio idealista: verovao je da je dovoljno samo zapaliti fitilj opšteg bunta kako bi se ljudi sami od sebe ujedinili u slobodne federacije bez ikakvog prisila, tako da i on ovde spada. Pored njega su se udobno smestili Pjer-Žozef Prudon i knez-anarhista Petar Kropotkin, verovatno najplemenitiji i najčistiji slobodni idealista. On je iskreno verovao da će ljudi bez države živeti u apsolutnoj harmoniji, deleći sve što je potrebno po principu anarho-komunizma.

Najadekvatniji, sa moje tačke gledišta, je poslednji kvadrant, Slobodni cinici i pragmatičari slobode. Oni strastveno žele slobodu lično za sebe i svoju grupu, ali nemaju iluzije u vezi sa čovečanstvom. Ne veruju u bratstvo ljudi niti u svetlu budućnost. Razumeju da je svet okrutan i sebičan, i grade slobodu na osnovi čistog pragmatizma. Ovde spada ratobornije krilo libertarijanaca, šifropanki i kriptoanarhisti, otac Mahno, pirati Karibika iz 17. veka i autori Ustava SAD-a. Oni ne pokušavaju da izgrade utopiju, već pokušavaju da izbore komad slobode u ovom sumornom svetu. Ovde spadaju i istaknuti praktičari anarhije, kao što su Ros Ulbricht i čak, delom, Ajn Rand. Njih često greškom svrstavaju uz konzervativce, ali ona ih je prezirala. Rand je slobodni cinik u najčistijem obliku. Nikakvo „bratstvo ljudi“, nikakav altruizam i samopožrtvovanje (u tome je uopšte videla koren fašizma i komunizma). Društvo, prema Rand, treba da se sastoji od tvrdih, nezavisnih egoista koji komuniciraju isključivo preko slobodnog tržišta i kapitalističke razmene, gde niko nikome ništa ne duguje.

Kao i obično, da bi teorija bila funkcionalna, ona mora objasniti nedostatke prethodne, a novi kompas dobro pokriva sve nedostatke starog. On trenutno objašnjava zašto savremeni woke-aktivisti tako lako pronalaze zajednički jezik sa ISIS-om i Iranom, dok su na tradicionalnom kompasu na različitim polovima. Jednostavno, i jedni i drugi imaju svetu dogmu i kolosalnu volju za moćju, psihološki su oni rođeni braća. Staljin i Rokefeler su ovde potpuno isti — to su jednostavno dva menadžera koji upravljaju ljudskim stokom, dok su Pol Pot i Homejni dva luda proroka koji su odlučili da imaju pravo da tu stoku preoblikuju. Marks i Bakunin su bili saborci u Prvoj Internacionali, ali je Marks otišao u gornji kvadrant Moćnih idealista, a Bakunin, naprotiv, u donji — Slobodnih idealista, i tako su postali smrtonosni neprijatelji. Rokefeler i Ajn Rand smatraju se ikonama kapitalizma. Ali Rokefeler (Moćni cinik) je uništavao slobodno tržište, stvarajući monopol pomoću državne regulacije i potplaćivanja, dok je Rand (Slobodni cinik) smatrala takve monopoliste izdajicama kapitalizma i parazitima na telu slobodnih tvoraca.

Građanin samozvanac

U daljem tekstu pretpostavljam da su svi već pogledali film i formirali neko svoje mišljenje, a ako nisu, nije toliko važno da li ćete ga pogledati pre ili posle čitanja ovog teksta.

U recenzijama film često nazivaju agitacijom, pamfletom ili političkim manifestom. To nije tačno. Pred nama je film-instrukcija. On ne kritikuje postojeće stanje stvari. On daje uputstvo kako postupiti i šta je za to potrebno. Evo narativa koji treba prenositi: ako si vidilant; ako si u vestima video prilog o vidilantu; ako si voditelj koji govori o vidilantu; ako si svedok kojeg policija ispituje o vidilantu. Ne daje se nikakav širok spektar mišljenja — samo jasni, ispravni odgovori, gledalac ne sme biti zbunjen, potrebna mu je jasna instrukcija. Ključna poruka je: gledaj, pokazujem ti kako se to radi. Potom ćeš i sam raditi. To je jedina teza koja se u filmu ponavlja nekoliko puta, uključujući i sam kraj.

Uspešnom vidilantu je potrebno: imati borbene veštine, stabilan izvor prihoda, sposobnost da artikuliše svoj stav, preciznost i pažnju prema detaljima, pokazivati poslovnu poštenost, ne ostavljati režimu taoce u vidu članova porodice, zadovoljavajući se površnim vezama; običnim izvršiocima na strani protivnika uvek nuditi povlačenje i pucati samo u slučaju odbijanja. Od ostalih se traži: da izraze jasan društveni zahtev, tipa, super je što postoje takvi ljudi, oni su nam veoma potrebni i u našoj zemlji. Novinari treba: da bombarduju javnost i establišment pitanjem, kao što je, da li naš sistem treba da štiti žrtve nasilja ili kriminalce? A ako se loše nosi sa kriminalcima, zašto ometać one koji se nose bolje? Ili ste za to da bude više kriminala? Svedoci treba: pokazujući spremnost na saradnju, da sabotiraju policijske akcije za hvatanje vidilanta.

Posebno je prikazan važan mehanizam povratne informacije, neophodan vidilantu kako bi ostao u okvirima društvenog zahteva, a ne da ga zamenjuje lišnim predstavama o moralu. Glavni junak uvek pita žrtvu da li je zadovoljna već sprovedenim procedurama vraćanja pravde. I tek kada žrtva izjavi da nije zadovoljna, ona daje vidilantu sankciju za delovanje. Međutim, vidilant može, naravno, tražiti i direktno opaženu nepravdu kako bi je odmah ispravio. Za to mu je samo potrebno da se po gradu ne kreće betmobilom, već da ponekad koristi javni prevoz, hoda pešice, svraća u barove i tako dalje. Ukratko, da ne bude odvojen od života.

Ovde završavam sa opštim zaključcima i prelazim na razne simpatične detalje.

Radnja filma se odvija u nekoj prosečnoj Evropi, međutim po slici je očigledno da je to Hrvatska. Jasno je zašto je baš tako. Prvo, Hrvatska je praktično lišena onih nedostataka protiv kojih se bori glavni junak: to je gotovo monoetnično i prilično rasističko društvo, bez utisnute bolne poslušnosti građana. Ukratko, Uve Bol koristi sveto pravo sovjetskog građanina da viče na Crvenom trgu kako je Regan idiot. Drugo, ciljna publika filma uopšte nisu Amerikanci, a za njih su sve evropske zemlje otprilike iste. Treće, oni koji su malo upoznati sa regionalnim specifičnostima mogu se dodatno našmejati na račun toga.

Tako, na primer, upravo u svetlu hrvatskih specifičnosti dodatni smisao dobija epizoda u kući za prostituciju. Devojka ne zna zašto se po zidovima pojavljuje buđ, što znači da joj je ovo prva zima na Jadranu. Očigledno je da u njenoj rodnoj Ukrajini taj problem ne postoji. A za nas je to jasan signal: autor pokazuje da nisu svi migranti podjednako štetni, postoje korisni, vredni, spremni na prihvatanje lokalnih kulturnih vrednosti, njima treba delikatno pojasniti lokalne specifičnosti i pošteno platiti za pošten rad.

Sigurno postoje i drugi zanimljivi momenti, ali ostaviću vam da ih otkrijete sami. Glavno što sam želeo da kažem, rečeno je na samom početku. Pred vama je instrukcija. Zabeležite i primenjujte kreativno.

Kako su šišmiši rešili problem besplatoušca bez poreza i zatvora

Svaki put kada započnete razgovor s nekim o dobrovoljnom društvu, neizbežno se suočavate sa glavnim adutom svakog državnika: „A šta je sa problemom besplatnog voznog? Ako se ljudi ne primoraju da plaćaju pod pretnjom batine ili zatvora, svi će samo koristiti pogodnosti, a niko neće doprinositi! Svi će želeti da budu paraziti i društvo će se urušiti!“. Zvuči logično. Samo što se dešava jedna zanimljiva stvar: u prirodi je problem „frirajda“ rešen milionima godina ranije, i to potpuno dobrovoljno, bez ijednog poreskog inspektora i ministarstva za prisilu.
 
Hajde da pogledamo jedan neočekivan primer – vampire vampire. Život ovih stvorenja definitivno nije med i mleko. Hrane se isključivo krvlju, a noćni lov na velike životinje je krajnje nepredvidiv posao. Otprilike trećina kolonije svake noći se vrati kući praznih ruku. I tu na scenu stupa surova matematika preživljavanja: ako miš ne jede tri noći zaredom, on umire od gladi. Pojedinačno, ova vrsta bi jednostavno bila izbrisana sa lica zemlje. To znači da im je bio potreban sistem osiguranja. I oni su ga stvorili.
 
Kada se srećni, siti miš vrati u pećinu, on povrati deo dobijene krvi kako bi nahranio gladnog komšiju. Sa strane to može izgledati kao san socijaliste – od svakog prema sposobnostima, svakom prema potrebama. Ali ne treba žuriti sa radovanjem za levicu, jer ovde nije reč o zajedničkoj kasi, već o sistemu decentralizovane uzajamne pomoći zasnovanom na reputaciji.
 
I ovde se vraćamo na argument ljubitelja „jake ruke“. Šta sprečava nekog lukavog miša da jednostavno sedi u pećini, žalosno cvili, prikuplja danak od komšija, ali nikada ne deli svoj plen? Kako će se to za njega završiti?
 
Vampirski miševi nisu glupi. Imaju nesrazmerno veliki neokorteks, odlično pamćenje i bez greške prepoznaju jedni druge po glasu. Oni praktikuju strogo adresiranu saradnju. Miševi ne ulažu resurse u apstraktni fond, već investiraju u konkretne društvene veze. Pamte ko se delio sa njima, a ko je skrivao plen.
 
Ako neki miš samo uzima, a ne daje, njegov društveni rejting pada na nulu. Komšije jednostavno prestaju da osećaju simpatiju prema njemu. Sledeće neuspešne noći, kada bude preklinjao za hranu, njegovi jučerašnji „prijatelji“ će se jednostavno okrenuti zidom. Svojim nepoštenim ponašanjem, ovaj miš će otići u grob bez ikakvog prisiljavanja, miševskih sudova i zatvora!
 
A sada najzanimljivije. Kako ovaj mehanizam radi na nivou neurobiologije? Pred evolucionom selekcijom nije stajao zadatak da izmisli opisani oblik saradnje od nule. Već je postojao moćan, savršeno podešen hemijski krug – majčinski bonding (privrženost majke detetu), koji primorava odraslu jedinku da troši ogromne resurse na bespomoćno mladunče i crpi zadovoljstvo iz toga. Selekcija je jednostavno uzela i proširila ovaj mehanizam na jedinke koje nisu u srodstvu.
 
Kada vampirski miš deli krv sa komšijom ili mu čisti krzno, njegov mozak plavi istim onim koktelom oksitocina i dopamina kao kod majke pri kontaktu sa detetom. Oksitocin formira duboku privrženost i poverenje, a dopamin to osećanje potkrepljuje snažnim zadovoljstvom od same činjenice uzajamne pomoći.
 
Upravo zato miševi, kao i mi, pomažu jedni drugima ne iz hladnog proračuna, već na osnovu emocija, koje su takođe biološki detektor obmane. Ako partner igra samo za sebe, kod vas jednostavno prestaje da se luči oksitocin u njegovom prisustvu. Privrženost puca i više ne želite da mu pomagate.
 
Naravno, sada možete reći: „Ali mi nismo miševi, u našem društvu ima miliona ljudi!“. I bili biste potpuno u pravu, jer naš mozak ima biološki limit u pogledu broja društvenih veza koje može održavati. Samo što danas imamo instrumente (institucije i tehnologije) da ovaj prirodni mehanizam proširimo na celo čovečanstvo. Uostalom, to je već potpuno druga priča, o kojoj možemo razgovarati u budućim objavama.

Voluntarist, Bitarh

Tržišta predviđanja

Jedva sam počela da se radujem što sada mogu direktno u Telegram da ubacujem dugačke objave, a onda je Sperry izbacio mega-dugačku objavu koja sigurno nigde neće stati. Čak sam i na svom sajtu prvo razmišljala da je ne objavljujem na jednoj stranici, već po poglavljima, ali sam ipak odlučila da se ne komplikujem toliko.

Najstrašnije je to što se on ne šali kada to naziva kratkim esejom; stigla sam da čujem još određeni broj istorijskih anegdota koje nisu ušle u tekst, i po želji je on mogao biti znatno duži. Ja to ne umem!

Dakle: Tržišta predviđanja. Kratak esej o libertarijanizmu, racionalizmu, ludomaniji i matematici. Dobio se veoma zanimljiv miks. Lično za mene je esej koristan prvenstveno po tome što omogućava nešto sigurnije razgraničavanje sfera predvidivog, i sledećo, planiranog — i nepredvidivog, odnosno onoga na šta treba samo da se adaptiramo.

Umetnost zaostajati za ljudima: kako su u drevnoj Kini smislili libertarijanizam

Šta ako koncept slobodnog tržišta, spontanog poretka i minimalne države nisu smislili Mises, Hayek ili Rothbard, već momci u haljima koji su pili čaj u planinama Kine još pre 2500 godina? Da li vas je takva tvrdnja iznenadila? Onda ćemo danas pričati o Vu-veju – drevnoj filozofiji „nedelovanja“, pod čime se, naravno, ne podrazumeva ležanje na kauču s pivom, već način na koji funkcionišu Univerzum (i ekonomija).

Šta je Vu-vej i kakva je tu veza sa slobodnim tržištem? „Vu-vej“ se bukvalno prevodi kao „nedelovanje“, ali to je užasan prevod koji daosiste predstavlja kao lenjive. Mnogo preciznije bi bilo prevesti to kao „delovanje bez nasilja“ ili „neumešanje“. Zamislite surfera. On ne pokušava da udara okean pesnicama kako bi naterao talas da ide tamo gde on želi (kao što se ponaša svaka vlada). Surfer hvata talas i koristi njegovu prirodnu snagu. On deluje, ali ne protivi se prirodi stvari. U libertarijanizmu to nazivamo „spontanim poretkom“. Ljudi, međusobno komunicirajući dobrovoljno, sami stvaraju složene sisteme: jezike, novac, tržišta. A pokušaj birokrate da se umeša svojim ključem i standardima samo kvari mehanizam. Daosisti su to shvatili još pre nego što je izumljen papir.

Prebacimo se u drevnu Kinu (era Boritećih država). Potpuni haos, vladari se kolju oko teritorija. U tom kontekstu se pojavljuju konfučijanci – neka vrsta drevnih etatista. Oni hodaju sa tablama i govore: „Treba nam više zakona! Više činovnika! Više hijerarhije i poreza!“. A onda dolazi Lao-ce i iznosi „bazu“ koja precizno ponavlja moderne libertarijance: „Što je više ograničenja i zabrana u svetu, to narod postaje siromašniji. Što se više zakona i uredbi donosi, to se pojavljuje više lopova i razbojnika“.

Lao-ce je tvrdio da je najbolji vladar onaj koji vlada toliko neprimetno da ljudi uopšte zaborave na njegovo postojanje. Idealna politika prema Vu-veju je smanjenje poreza, ukidanje zabrana i ostavljanje ljudi na miru. Neka sami sade pirinač, trguju i dogovaraju se.

Neko će reći: „Zvuči super u teoriji, ali da li je to radilo u praksi?“ Radilo je, i to kako! Setimo se nedavne istorije: Mao Cedung, želeći sve da drži pod svojom kontrolom, naredio je istrebljenje vrana. Tipičan primer anti-Vu-veja („ja sam pametniji od složenog sistema“). Ishod: skakavci su pojeli useve, desetine miliona ljudi su poginule od gladi.

A sada se vratimo 2000 godina unazad. Imperija Han (II vek pre n.e.). Nakon brutalne tiranije prethodne dinastije Qin (koja je pokušavala da kontroliše svaki dah i očekivano se raspala), na vlast dolaze carevi Ven-di i Džing-di. Oni su bili ubeđeni fanovi daosizma. I šta su uradili?

– Smanjili su poreze na poljoprivredu prvo na 3%, a zatim su ih na 12 godina potpuno ukinuli!
– Deregulisali su ekonomiju, dozvolivši seljacima slobodno kovanje novčića, iskopavanje soli i topljenje gvožđa.
– Ukinuli su represije za kritiku vlasti i telesne kazne.
– Prestanli su da vode besmisleno ratovanje i počeli su da se dogovaraju sa susedima.
 
Država se jednostavno povukla u stranu. Do čega je to dovelo? Ekonomija je doživela eksplozivan rast. Životni standard je skočio u nebo, žita su prepunila ambare, a stanovništvo je brzo bogatelo. Ovaj period se i danas smatra Zlatnim dobom Kine. Bez državnih planova – samo dajte ljudima slobodu i oni će sami sve izgraditi.

Oslanjajući se na Vu-vej, možemo naučiti dve stvari:

1) Makro-nivo: Ne verujte u spasitelje. Svaki politički program koji obećava da će „svima učiniti dobro“ kroz nove zabrane i regulacije, osuđen je na propast. Sistem je previše složen. Tržište će uvek pronaći put, kao što voda pronalazi pukotinu u asfaltu.

2) Mikro-nivo: Agorizam i crno tržište. Ne trošite energiju na direktne sukobe sa levijatanom. Voda se ne udara o kamen, već ga zaobilazi. Koristite kriptovalute. Gradite paralelne institucije. Pronađite praznine u zakonu. Bavite se svojim poslom, ne privlačeći pažnju „državnog oka“. Budite kao voda.

Država je teška, kruta i krhka. Dok je sloboda tečna, fleksibilna i nezaustavljiva. I na duge staze, voda uvek istroši kamen!

Voluntarist, Bitarh

„Ne sviđa ti se – gubi se!“, „Reci hvala što su te uopšte pustili!“, „U gostima se ponašaj skromnije, inače kofer, železnica, [zemlja odakle je došao]!“

Jeste li čuli za ovo? Ako ste ikada preselili u drugu zemlju i imali neopreznost da naglas kritikujete lokalne poreze, birokratiju ili medicinu, verovatno ste u odgovor dobili sličan nalet ogorčenosti. Pritom to govore i lokalni „patrioti“, pa čak i drugi imigranti koji, očigledno, pate od teškog oblika Stokholmovog sindroma.
 
Iz nekog razloga, u glavama autoritarnih etatista država je neka vrsta sakralnog božanstva. Strog, ali pravedan otac koji je iz velike milosti „primio“ jadnog siročad-imigranta. A to znači da siroče mora pasti ničirak, ljubiti zemlju i ćutati. Ali mi razumemo da je sve to glupost koja se ne uklapa u zdrav razum.
 
Zamislite da ste se prijavili u skup hotel. Platili ste sobu mesec dana unapred, ostavili depozit. Ulazite, a tamo slavina curi, Wi-Fi hvata samo na balkonu, a hodnikom trče bubašvabe. Spuštate se na recepciju da izrazite nezadovoljstvo. I tada neki čovek u lobiju viče na vas: „Kako se usuđuješ da se žališ?! Ne sviđa ti se hotel – idi spavaj na cev za grejanje! Reci hvala što su ti uopšte dali ključeve!“. Zvuči kao ludilo? Ali to je apsolutno isto što i fraza „ne sviđa ti se – gubi se“.
 
Potrebno je još razumeti da imigracija uopšte nije „dobrotvorstvo“. Savremena legalna imigracija je stroga, pragmatična i veoma skupa procedura. Država vam zapravo prodaje pristup „svojoj“ infrastrukturi. I ona na tome sigurno ne gubi ni cent.
 
Vi plaćate taj pristup mnogo pre nego što vam stoplo stupi na novu zemlju. Plaćate vizne takse, prevode dokumenata, usluge agenata, jezičke testove, lekarske preglede. Prolazite kroz najstroži administrativni filter koji proverava vaše zdravlje, obrazovanje, odsustvo presuda i sposobnost da donosite novac. Državna vlast zemlje vas pušta ne zato što je dobra. Jednostavno ste vi gotov, obučen poreznik na račun drugoga, sa minimalnim rizicima za sistem.
 
Završava li se to dolaskom? Nipošto. U tom trenutku se uključuje nevidljivi brojač. Vaš život u novoj zemlji ima konkretnu cenu – cenu jednog sata života. Saberite svoj kirija, komunalije, osiguranja, namirnice, benzin, poreze i podelite sa 30 dana, a zatim sa 24 sata. Dobićete iznos koji dugujete ovom sistemu samo za pravo da udišete njegov vazduh. Čak i kada spavate ili ste bolesni – vaš brojač kuca. Neprekidno ulažete novac u lokalnu ekonomiju kao klijent banaka, supermarketa, osiguravajućih kuća, stanodavaca, koji, uzgred, plaćaju ogromne poreze. Čak i ako lično ne radite „na belo“ – ti porezi su već uračunati u cenu robe i usluga.
 
Pa zašto onda klijent, koji redovno plaća „pretplatu“ (u vidu ogromnih poreza i troškova života), nema pravo da kaže da je servis, blago rečeno, loš? Ljubitelji države obožavaju poslovicu „Poklonjenom konju se zubi ne gledaju“. Samo što konj uopšte nije poklonjen, već kupljen po dvostrukoj tarifi. I imamo puno pravo da se bunimo ako je konj neispravan.
 
Državljanstvo, uzgred, takođe ne menja ništa radikalno. Pasoš nije kraj igre niti indulgencija od naplate, već jednostavno „premium pristup“ u okviru istog tog ugovora. Jednom pokrenut brojač niko i nikada više neće isključiti.
 
Zato na reči zaštitnika stacionarnog bandita „pakuj kopere“ može se slobodno odgovoriti – da li to govoriš investitorima koji su u ovu zemlju uložili svoj kapital, svoj mozak i svoje vreme? Ljudi imaju puno pravo da zahtevaju kvalitetan servis, da se bune zbog visokih poreza i kritikuju nepravedne zakone. Na bilo kom jeziku i u bilo kojoj tački zemaljske kugle, bez obzira na poreklo i boju pasoša!

Voluntarist, Bitarh

Graeber, Mises i evolucija

@SperryUNIVAC, kojeg beskrajno poštujem zbog njegove neverovatne radne etike i veoma širokog spektra interesovanja, pored svih onih knjiga po narudžbini i vojno-tehničke analitike, vodi još i jedan mali kanal (malo veći od mog) čisto za dušu — o novčićima. Ne razumem se previše i ne interesujem se naročito za to koliko je uncija srebra bilo u kom taleru, ali kada je objavio moćan ciklus tekstova „Šta je novac“, tada već nisam mogla a da mu ne posvetim svoju punu pažnju.

U osnovi, tekst predstavlja prepričavanje Graeberove knjige „Dug: 5000 godina istorije“, ali su u nekim stvarima akcenti postavljeni na sopstven način.

Deo 1 — u kojem autor odmah opisuje ekonomiju kao igru sa nultom sumom, ali barem konstatuje da se svi ne pridržavaju ovog drevnog ubeđenja. Takođe, na scenu stupa pojam duga kao moralne obaveze, koja predstavlja osnovu cele ekonomske magije.

Deo 2 — u kojem se ukazuje na to da jak može lako nametnuti slabom takve uslove duga koji nemaju nikakve veze sa pravdom. Uopšte, ideja duga zasniva se na nasilju. Bez mogućnosti da se pozajmljeno silom zahteva, ne postoji ni institut zajmova. Ali ako se tim nasiljem zloupotrebljava, moralna obaveza plaćanja dugova slabi.

Deo 3 — ovde autor nastavlja da prepričava kakva je gadnost taj vaš dug, ali se prvi put ne slaže sa Graeberom i odbija jednoznaczno da osudi samu koncepciju dugovnog novca. Navodi da, pošto je koncepcija duga dovela do pojave države, to je sigurno trebalo doneti korist ljudskim zajednicama pod njenim jarom, bez obzira na to koliko su pojedinci zbog toga patili.

Deo 4 — ovde autor, prateći Graebera, ismeva Adama Smitha i objašnjava da novac nije nastao iz direktne prirodne razmene, već je prvo imao formu dugovnih priznanja za homogenu robu pogodnu za skladištenje, poput žita ili stoke, a novčići od plemenitih metala pojavili su se mnogo kasnije i bili su državni.

Deo 5 — u njemu se opisuju tri tipa ekonomskih odnosa, prema Graeberu: komunizam (unutar malih grupa), razmena (za jednokratne transakcije sa malo poznatim ljudima) i hijerarhija (dug koji je nemoguće isplatiti, što povlači zavisnost). Komunisti se trude da ne dopuste hijerarhiju, ali čim se njihov broj poveća, prelazak je gotovo neizbežan. Tržišta pak stvaraju države kako bi ljudi prodavali svoju robu za bescenik radi plaćanja poreza (teza je namenjena da izazove bes kod svih pristalica žestoke opozicije između države i tržišta).

Deo 6 — ovde autor opisuje da su, pored kreditnog robnog novca, od davnina bili u opticaju i simbolični novci, kojima se procenjivala šteta na imovini, životu i časti, dok je sudar ovih monetarnih sistema doveo do toga da je sistem simboličnog novca gubio. Grubo rečeno, život i čast su postajali roba. Takođe, autor uporno naziva irske bardove skaldovima, ali to su sitnice.

Deo 7 — opisuje se kako je pojava gvožđa demokratizovala rat, masovno nasilje je uništilo sisteme kreditne trgovine, što je dovelo do izuma novčića; novčićima je zgodno plaćati plaćenike, a da bi oni mogli da ih troše, imperije su zahtevale plaćanje poreza u novčićima. Ishod — pokretanje glavnog motora svih antičkih imperija: vojska–robovi–novčići. Ove promene dovele su do revolucija u svesti, zbog čega nam je antičnost danas poznata kao vreme rađanja skoro svih velikih učenja.

Epilog — tempo se naglo ubrzava i u jednoj objavi se prolazi kroz celu istoriju od kraja antičke do kraja gotovine. Do novog skoka vojnih tehnologija, koji je doveo do barutnih imperija, Evropa je ponovo počivala na robno-kreditnom novcu, zatim je ponovo osetila ukus za novčićima, ali je ubrzo ponovo glatko prešla na kreditna priznanja, prvo na plemenite metale, a zatim i potpuno na čist fijat, koji dalje ubrzano prelazi u bezgotovinsku formu, kako bi novčani obrt, prvo, pratio tempo novčanih operacija, a drugo, ambicije država za kontrolu nad ekonomijom. Reč „blockchain“ je izgovorena, a reč „bitcoin“ nije, jer se on ne uklapa u Graeberove koncepcije.

Glupo je osporavati antropološki materijal na kojem Graeber zasniva svoju monetarnu teoriju. Zato bi za pristalice AEP-a bilo mnogo logičnije prihvatiti pogrešnost Mizesove teoreme regresije (današnja potražnja za novcem izvodi se iz jučerašnje, i tako dalje sve do robe koja ima potrošačku vrednost i koja je postala prvi novac), tim više što zbog tog priznanja temelji ekonomske teorije ne raspadaju. Postoje različite funkcije novca — računovodstvena jedinica, očuvanje vrednosti, mogućnost prenosa vrednosti i tako dalje. Nema ničeg čudnog u tome što su u različita vremena različiti narodi praktikovali različite načine realizacije ovih funkcija. Zatim se tokom istorije dogodila konvergencija, i sada različite realizacije ovih funkcija zajednički nazivamo novcem.

Teorema regresije bila je potrebna kao obrazloženje toga da država nije sposobna da stvori kupovnu moć novcu. Pa dobro, odustavimo od ove sumnjive teze: sposobna je, i to itekako. Uzmite grupu od deset ljudi, jedanaestom dajte devet žetona i predložite mu da ih raspodeli među tu desetorku kako god želi, pri čemu ga upozorite da će za mesec dana onaj iz desetorke koji ne pokaže žeton biti ubijen. Žetoni će imati zapanjujuću kupovnu moć. Onaj ko ih raspodeli dobiće ogromnu količinu blaga. A vama će za mesec dana pokazati deset žetona, od kojih će najmanje jedan biti falsifikovan, jer ljudi žele da žive.

Nije toliko važno ko je i kada stvorio prvi novac. Nije toliko važno ko i kojim načinom pokušava da trenutnom novcu pripiše kupovnu moć. Za libertarijanca je važno samo to kako će ljudi upravo uspostavljati svoju interakciju u odsustvu prisile. Ako budu želeli — pružaju će jedni drugima usluge bez precizne fiksacije duga. Ako budu želeli — koristiće robna priznanja ili tokene obezbeđene korpom robe. Ako budu želeli — obratiće se predmetima od retkih materijala ili digitalnim retkim aktivima, kao što je bitkoin. Ili će primenjivati različite načine za različite situacije i različite kontraprijatne strane, kao što je to i bilo u istoriji.

Za kraj, dotaknću se važne Sperryjeve tvrdnje da su, sa tačke gledišta preživljavanja i prosperiteta velikih ljudskih udruženja, pojava države i usavršavanje sredstava državne kontrole nad aktivnostima podanika bili veoma korisni. Ova uverenja imaju pravo na postojanje, međutim, postoji par primedbi.

Kao prvo, subjekt biološke evolucije je, nakon pojave radova Dokinsa, ne vrsta, ne populacija i ne individua — već gen. Slično tome, subjekt kulturne evolucije nije čovečanstvo, ne zajednica i ne čovek — već mem. To što se memovi o moralnoj obavezi vraćanja dugova i o neophodnosti hijerarhija uspešno prenose s generacije na generaciju ne mora nužno uslovljavati prosperitet ljudskih zajednica u kojima su ti memovi široko rasprostranjeni.

Kao drugo, čak i ako polazimo od toga da evolucija uglavnom obezbeđuje povećanje prilagodljivosti populacije trenutnim uslovima, to nipošto ne garantuje da će nekada evolucijskim putem nastala korisna osobina zadržati svoju korisnost u novim uslovima. Od vremena pojave prvih država, uslovi interakcije ljudi su se mnogo promenili, i danas prisustvo države koja kontroliše svakodnevni život ljudi i propoveda o nekom dugu svakog podanika prema njoj više ne izgleda tako bezuslovno korisnim za zajednicu. Podjednako uspešno se to može posmatrati kao neka vrsta atavizma koji je suđen da bude istisnut drugim oblicima ljudske organizacije.

„Kako preživeti u ovom gotovo nametnutom tehnološkom progresu i živeti u blagostanju?“

Otprilike takva pitanja sve češće stižu od naših pratilaca. Zvuči kao da ispred prozora već marširaju terminatori, a Skynet će nam svakog trenutka isključiti toplu vodu zbog neplaćanja. Mnogi se ozbiljno plaše da će neuronske mreže i roboti ostaviti nas bez posla i sredstava za život, a ako se uz to još i dozvoli tržištu da bude slobodno, onda će nas zlobne korporacije izbaciti na mraz. Ali ne treba toliko brinuti – ta pretnja je previše preuveličana. A strah od „tehnološke nezaposlenosti“ je, verovatno, najžilaviji mit u istoriji čovečanstva.
 
Znate li ovu zlu šalu? „Mislili smo da će u budućnosti roboti nositi teške terete i prati podove, a ljudi pisati slike i komponovati muziku. Na kraju, AI crta i piše pesme, a mi i dalje peremo podove“. U tome je suština takozvanog Moravekovog paradoksa. Ono što nam deluje komplikovano (viša matematika, igra šaha, pisanje koda), za kompjuter je sitnica. Ali ono što je za nas elementarno (prošetati kroz sobu punu stvari i ne spotaknuti se), za AI je neizvodiv zadatak.
 
Svaki fizički posao koji zahteva finu motoriku ruku i sposobnost delovanja u haosu nestandardnog okruženja biće automatizovan poslednji. Električari, vodoinstalateri, automehaničari, građevinci, moleri, krovopokrivači, zavarivači – svi oni mogu spavati potpuno mirno! Nijedan, čak ni najnapredniji robot iz Boston Dynamics-a u narednim decenijama neće moći da zatrese ispod haube vašeg starog automobila, pronađe pravi šraf i shvati zašto „nešto čudno kucka u krivinama“. Zameniti vodoinstalatera u staroj zgradi sa njenom jedinstvenom, istorijski formiranom geometrijom cevi – zadatak je za supercivilizacije, a ne za ChatGPT.
 
„Ali neko će ipak biti zamenjen!“ – reći ćete. Naravno. Ali hajde da pogledamo u udžbenik istorije. U 19. veku engleski tkači (luditi) su u panici razbijali parne mašine. Bili su uvereni da će ih mašine ostaviti bez hleba. Šta se zapravo dogodilo? Tkanina je postala mnogo jeftinija. Ljudi su mogli da kupuju ne jednu košulju u pet godina, već čitav garderober. Potražnja je skočila do neba i industriji je trebalo mnogo više radnih ruku: pojavili su se krojači, logističari, prodavci, mehaničari za održavanje baš tih mašina.
 
Ili se setite početka 20. veka. Oko 80-90% stanovništva je ralo na polju. Zatim je došao traktor. Delovalo je kao katastrofa! Milioni seljaka ostaće bez posla! Ali ne, oni su otišli da grade fabrike, proizvode automobile, otvaraju restorane i frizerske salone.
 
A sećate li se panike 1970-ih, kada su se pojavili prvi bankomati? Kasiri u bankama su mislili da je to njihov kraj. Ali bankomati su toliko pojeftinili otvaranje novih poslovnica da su banke počele da rastu kao glive posle kiše. Na kraju, potražnja za zaposlenima u bankama je samo porasla – iz običnih „izdavača novčanica“ oni su se pretvorili u konsultante i menadžere.
 
Često se plašimo onoga što ne možemo da zamislimo. Pokušajte da objasnite seljaku iz 18. veka ko je „targetolog“, „SMM menadžer“, „kajbersportista“ ili „prompt inženjer“. On će samo zakotriti prstom pored slepoočnice. Isto tako i mi sada ne možemo ni da zamislimo ona zanimanja koja će se pojaviti za 10-15 godina.
 
Ljudi misle: „Ako država ne zaštiti moja prava i ne reguliše AI, propašću“. U stvarnosti je potpuno obrnuto. Kada tehnologija na jednom mestu zatvori vrata, preduzimljivi ljudi odmah probiju deset novih prozora. Ako će činovnici početi da uvode kvote, zabrane korišćenja AI ili poreze na robote, oni će jednostavno zamrznuti ekonomiju. Preduzeća će postati nekonkurentna, roba skupa, a mi siromašni.
 
Deregulisano tržište omogućava kapitalu i resursima da trenutno pretekaju u nove, još neotkrivene niše. AI će preuzeti rutinu? Odlično! To znači da će proizvodnja robe i usluga postati neverovatno jeftina i vaš realni prihod će rasti. Radićemo manje sati, ali ćemo živeti u većem blagostanju, trošeći vreme na kreativnost, servis, međuljudsku komunikaciju i ona nova zanimanja koja će se roditi iz slobode preduzetništva.

Voluntarist, Bitarh

Asimetrija anonimnosti: zašto duh uvek pobeđuje Golijata

Budimo iskreni: svi obožavamo filmove u kojima samotni junak izlazi sa jednim pištoljem protiv cele armije zlih momaka i pobeđuje zahvaljujući neverovatnoj preciznosti i zapletu koji ga štiti. To izgleda cool uz kokice. Ali u stvarnom životu, naročito u političkoj borbi, to ne funkcioniše tako. U stvarnosti ne pobeđuje onaj ko ima veći pištolj. Pobeđuje onaj ko igra žmurke, unapred znajući gde se protivnik krije. U digitalno doba, naše glavno oružje protiv stacionarnog bandite je asimetrija anonimnosti.
 
Zamislite situaciju. O svom protivniku znate apsolutno sve. Znate njegovo pravo ime, gde živi, u koliko sati uzima decu iz škole. Znate marku i registraciju njegovog automobila, videli ste njegove pijane fotografije sa korporativne žurke od pre deset godina, znate gde radi, kome stoji na putu i čega se plaši do jeze u kostima. A šta on zna o vama? Samo vaš nadimak na Telegramu. Neki uslovni LibertyNinja99 sa slikom kapibare, i to je sve. Jedan od pratilaca je pre neki dan izneo jezivo smele, ali apsolutno genijalne misli:
 
„Ako ja imam kompletne lične podatke, adrese, životnu istoriju i razumevanje slabosti svog neprijatelja, a neprijatelj ima čak i nuklearnu bombu, ali ne zna čak ni moje ime – imam mnogo veće šanse da ga uništim nego on mene“.
 
I znate šta? To je čista, kristalna istina. Sila, čak i veličine nuklearne bombe ili celog represivnog aparata države – to je samo gruba energija. A svaka energija mora imati vektor, tačku primene. Kakva je korist od nuklearnog dugmeta ili divizije OMON-a, ako ne znaš gde da udariš? Autoritarna mašina u takvoj situaciji postaje oslepljeni Kiklop koji u besu maše ogromnom palicom, rušeći sopstvene pećine, dok mudri Odisej tiho stoji sa strane. Ti pak, naprotiv, držiš skalpel. Ne treba ti atomska bomba da uništiš život ili karijeru korumpiranog činovnika ili brutalnog pripadnika bezbednosnih službi. Dovoljan ti je jedan USB fleš. Jedno pismo njegovoj ženi. Jedan dokument o ofšor računima procurekao na mrežu. Jedna prijava službi bezbednosti njegovog sopstvenog šefa. Udaraš precizno, u najranjivija mesta, jer ti vidiš sve, a on ne vidi ništa.
 
Ova asimetrija je kritično važna svuda:
 
U političkoj borbi: etatisti, konzervativci i birokrati obožavaju svetla reflektora kada su na tribini, ali se užasno plaše svetla baterijske lampe uperene u njihove mračne poslove. Kada nomenklatura shvati da je prate duhovi koje ne može ni da zatvori, ni da kupi – počinje paranoja. A paranoja tera na greške.
 
Na protestima i tokom revolucija: setite se zašto dželati tako očajnički kriju lica ispod balaklava i skidaju svoje značke? Zato što razumeju: čim budu deanonimizovani, prestaju da budu „šraf u sistemu“ sa imunitetom. Postaju Vaća iz trećeg ulaza, kojem sutra mogu probušiti gume ili mu lokalna prodavnica može odbiti da proda hleb. Deanonizacija pretvara bezličnu mašinu terora u grupu uplašenih ljudi koji se plaše odmazde.
 
Autoritarni režimi se grade na iluziji svemogućnosti i totalne kontrole. Žele da budete u njihovim bazama podataka, da predate biometriju, da povežete pasoš sa društvenim mrežama. Žele da vas vide prozirno. Jer čim postanete anonimni, njihov monopol na nasilje se ruši. Država može zatvoriti čoveka od krvi i mesa, ali ne može staviti lisice kriptografskom ključu ili VPN saobraćaju.
 
Koji zaključak možemo izvući? Održavanje ove asimetrije nije samo paranoja gikova, već osnovna higijena i najvažniji metod borbe za svakog libertarijanca i slobodoumnog čoveka. Sakrijte se. Koristite pseudonime, enkripciju, kripto, proksije. Ne hranite Levijatana svojim ličnim podacima. Budite za njih neprobojan crni kvadrat. I istovremeno – skidajte maske sa njih. Proučavajte OSINT alate. Kopajte po registrima, pronalazite njihove vile, ljubavnice, tajne račune i korupcijske veze. Učinite njihov život apsolutno transparentnim.

Voluntarist, Bitarh

Libertarijanska teorija rata, recenzija

@SperryUNIVAC

Pisati recenzije knjiga prijatelja mi je oduvek bilo teško, jer me s jedne strane vuče zahtev objektivnosti, a s druge — simpatija prema osobi koja zamagljuje kritički pogled. Zato obično izbegavam takav konflikt unutrašnjih interesa, ali sam se ovog puta ipak odlučio da pokušam (pogotovo što mi je tema rata generalno bliska). Odlučio sam se, ali sam veoma dugo tražio pravi ugao gledanja, jer iako je knjiga mala, prilično dugo nisam mogao da shvatim o čemu se zapravo radi. Tokom procesa čitanja povremeno sam se razbesnivao, zatim dirnut, pa opet razbesnivao i tako u krug, a stvar je krenula tek kada sam konačno razumeo na šta me podseća. O tome ću, pre svega, i govoriti.

Nekada sam čitao sličnu po veličini, takođe samizdat knjigu Warlordism 101, posvećenu instrumentalnoj analizi koncepta warlorda sa raznim istorijskim primerima, od uspešnih (Alvaro Obregon, Li Mi) do propalih (baron Ungern, Čarls Tejlor, Čen Džunjun i ostali). Cilj njenog pisanja je bio, između ostalog, da stvori Čitaoca kojeg bi Autor poželeo da sretne (prema njegovim sopstvenim rečima); jednostavnije rečeno — to je mali džepni priručnik o tome kako postati uspešan warlord, na istorijskim primerima. Iako još uvek nisam postao warlord, mislim da je knjiga ispala prilično praktična i korisna.

Libertarijanska teorija rata me je pri prvom čitanju zapreparila, upravo zbog svoje relativne beskorisnosti, naročito u delovima gde se opisuje sam rat. Autorove preporuke zauzimaju bukvalno par pasusa i formulisane su u duhu „radi dobro, ne radi loše“, tj. pre napada bi trebalo obaviti izviđanje (konkretnih preporuka kako, čime itd., nažalost, nije pruženo), ako krećeš u rat — obezbedi resurse (misao je važna, ali trivijalna), i slično. Ukratko, sa tačke gledišta umetnosti rata, Sun Cu je korisniji, a da ne govorimo o Klauzecu.

Mehen, Due, Ludendorff, Liddel Hart, Guderian, von Seeckt, Svečin, Mao Ce Tung, Boyd, Lind i Warden: za one koji žele da se pridruže vojnoj mudrosti XX veka (XXI je još uvek u procesu osmišljavanja), nema oskudice u publicistici. Iskreno govoreći, bilo bi teško očekivati od skromnog po obimu toma detaljnu analizu tema uporedivu sa udžbenicima generalštabova, ali, ipak, pod knjigom o teoriji ratova sam navikao da podrazumevam nešto drugačije i zato sam u početku prema napisanom pristupio veoma skeptično.

Pa šta nam onda nude, ako ne iscrpan rad o operativnoj umetnosti, strategiji i drugim korisnim stvarima? Razmišljajući o tome (i umalo ne skrenuvši recenziju u običnu raspravu po pasusima), dobio sam prosvetljenje. Knjiga, zapravo, uopšte nije o umetnosti ratovanja; ona je tu data veoma skroznim potezima, samo da bi se princip u osnovi pojavio. Autora mnogo više zanima uopšte ne to, već povezivanje ratova sa libertarijanskom filozofijom, odnosno, razmatranje teme šta se dešava (i šta bi trebalo da se dešava) u glavi libertarijanca koji ide u rat. Naravno, libertarijanstvo kao takvo uopšte nije naročito kompatibilno sa klasičnim ratovanjem, kada milioni marširaju pod državnim zastavama, ali autor odmah pravi izmrt i deklariše rat kao svaki protivstav koji uključuje jednu stranu koja užasno želi da fizički dokrajči drugu, i to zauvek, da ne bi ustala. Na taj način, rat odmah prelazi u udobnu ravan malih razmera i divljeg individualizma. Odmah se zamišlja neki Divlji zapad, gde se farmer sa vinchesterom odbranjuje sa tavan od komšije koji je odlučio da mu je taj odveo kravu. I vidi se da opisi onoga što se dešava u glavi oba aktera te zabave zapravo najviše zanimaju autora. On želi da istraži kako će se razbuktavati, odvijati i završavati smrtonosni konflikti u društvu takvih atomarnih superindividualista-racionalista, koji sede na svojim farmama sa puškama i killdozerima, odnosno, libertijancima.

I ovde sam takođe zamalo počeo sa raspravom po pasusima u duhu „ljudi ne razmišljaju tako!!!“, ali sam se ponovo zaustavio, jer sam bio konačno prosvetljen. Lem je nekada imao seriju fantastičnih priča predstavljenih u formi recenzija o nepostojećim knjigama. S jedne strane, bile su toliko ukusne da je bilo strašno žao što se sama knjiga ne može pročitati, a s druge strane — Lem je majstorski otvorio i zatvorio temu, opisujući zaplete i likove tako da čitanje same izmišljene knjige ionako više ne bi imalo naročit smisao. Postoji još i žanr unutarsvetskih knjižica koje se sreću u različitim romanima, pa čak i u RPG-ovima, i koje sa punim ozbiljjem izlažu neke koncepte koji su užasno važni za stanovnike tog sveta, ali koji, naravno, ne pripadaju stvarnom svetu. Pišu ih, po pravilu, kako bi imerzija igrača ili čitaoca bila dublja, i kako bi kroz takav mali prozor mogao da baci pogled u mehaniku odnosa i filozofija prikazanog sveta.

Libertarijanska teorija rata me je podsetila upravo na ovakvo izdanje: knjigu koja je stigla iz neke paralelne stvarnosti koja nema nikakve veze sa našom, sveta onih farmera sa puškama na svojoj zemlji i bez vlada (pa čak i bez velikih korporacija), kojima je potreban moralni (pre svega!) vodič za delovanje: kako postupati u skladu sa svojom verom, ako komšija ukrade ovcu, a privatni sud, zaveden, nekako odluči da je ovca njegova. To je ozbiljno pitanje u svetu atomskih racionalnih superindividualista sa puškama, koji sede na svojim farmama: da li imam moralno pravo da odem kod komšije i razbijem mu kuću, preteći oružjem? A šta će reći moji komšije? A šta ako on okupi komšije, prevari ih u vezi ovci, i ne čekajući moj dolazak, dođe da mi uzdrma kuću? Naravno, za nas ove stvari predstavljaju približno istu praktičnu interesu kao nabrajanje Šesnaest Dozvoljenih Jeresi, pod kojima se podrazumevaju Daedra Princovi iz Obliviona, ali za stanovnike takvog hipotetičkog Libertarijanskog Divljeg Zapada, sva ova pitanja su izuzetno važna.

I ovde autora više ne može se prekoriti za glupost ili nelogičnost: on u svojoj glavi, kao i svaki dobar pisac, ima kvalitetnu i unutrašnje doslednu sliku tog divnog mesta, i za njegove stanovnike on daje odgovore na sva gorenavedena pitanja. Kada i kako je libertarijancu dozvoljeno da uđe u rat, zašto, kako ga okončati, šta raditi ako je morao da ratuje sa ne-libertarijancima (ako se odjednom na horizontu pojavi država, achtung!) itd., i tako dalje. Naravno, sve je izloženo veoma sažeto, ali elegantnim stilom, i ukratko (tj. u okviru par pasusa) dotaknuta su praktično sva zamisliva pitanja, sve do potencijalnog PTSP-a i spoznaje da rat menja ljude. Opšte govoreći, svi misleći ljudi istočnoslovenskog porekla se, na jedan ili drugi način, pogodili iznenadnim ratom u Ukrajini, koji je, iskreno govoreći, već zamorio što traje. I svako je na neki način reflektovao svoj odnos ne samo prema njemu, već i prema ratovima uopšte, čak i ako pre toga nije razmišljao o ratu. Ova knjiga predstavlja zanimljivo filozofsko iskustvo libertarijanske refleksije o hipotetičkim ratovima libertarijanaca — ovde, ponovo, autor govori o onome što mu je bliže i što dublje oseća.

Kome će ovo biti korisno? Pa, definitivno ne zatvorenim materialistima koji ne veruju u libertarijanski raj, i ne onima koji traže konkretne preporuke u stilu „juriš na šumsku traku u uslovima neprijateljskog protivdronovskog delovanja“ ili „specifičnosti strategije snažno decentralizovanih vojski“. Eskapistima će autorov svet definitivno „leći“, to je činjenica, a praktičnu korist od ovog dela izvući ćemo svi kada taj svet nastupi. Takođe će definitivno biti korisna poslednja deo knjige, gde se razmatra sasvim realističan slučaj: države su počele da ratuju (ili je unutar države počeo rat) — šta će biti etički opravdano uraditi kako bi se sačuvala i libertarijanska vera i sopstvena koža u takvoj situaciji, da li je dopustivo stati uz nekoga, ako jeste, u kojoj meri, kako i zašto, ili je etički opravdano samo pobeci što dalje iz tog haosa? U principu, s obzirom na to da je rat, kao što je već rečeno, dotakao dosta ljudi, među kojima je očigledno bila i ciljna publika knjige, razmatranje etičkih pitanja o ponašanju libertarijanca u ratu država definitivno nije beskorisno. Napomenimo da na početku autor upućuje reference na svoje prvo delo — uvod u libertarijanstvo — i jasno daje do znanja ko je ciljna publika knjige (suštinski, ovo je drugi tom koji nastavlja temu), tako da je sa te tačke gledišta sve korektno. Ako niste deo nje – nema smisla prigovarati tekstu.

A, da u zaključku ne pomenem najoriginalniju stvar autora. Emocije kojima ljudi upravljaju (a koje su po definiciji iracionalne), on posmatra kao izmišljene entitete, takozvane duhove, kojima ljudi mogu biti opsednut i koji su sasvim stvarni sa tačke gledišta fizičkog uticaja na svet i specifičnih želja. To jest, može se reći da je čovek ubio nekoga iz mržnje i osvete zbog tužne sudbine ukradene ovce, a može se reći da je to uradio jer je bio opsednut duhom ovce koji žudi osvetu, i taj duh se neće smiriti dok ne prolije krv nasilnika. Sve je to izloženo, opet, elegantno i poetično, pa se postavlja pitanje – koliko je opravdano uvoditi suvišne entitete? S jedne strane, kao da nismo rekli ništa novo, s druge strane – naglašena je iracionalnost ljudskog ponašanja, koja dovodi do sasvim materijalnih posledica, i daje se jedinstven pogled na čitav spektar takvog ponašanja. Tako da, nadam se, metafora će se ukoreniti, ona je vrlo nebanalna.