Problem kartelskog sponzora u sferi zaštite kod ankapa

Mankur Olson je u „Logici kolektivnog delovanja“ dokazao da male grupe sa koncentrisanim interesima uvek pobeđuju u koordinacionoj igri protiv difuzne većine zbog problema besplatnog vozača. Tri CEO-a će se dogovoriti za večerom; milion klijenata — nikada, jer svaki racionalno čeka da drugi prvi rizikuju.

Koji konkretan mehanizam pri ankapu sprečava kartelski dogovor dva-tri najveće zaštitne agencije sa podelom teritorija?

Konweni

To je pitanje koje je mučilo i Davida Fridmana. U poglavlju „Mehanika slobode“, koje se odnosi na efekat razmere, on upravo razmišlja o tome da na tržištu sprovođenja zakona, čini se, deluje izraženiji pozitivni efekat razmere nego što mu je prvobitno izgledalo, a to znači da se povećava verovatnoća kartelskog dogovora.

Meni se čini da je uzrok ovog preteranog pesimizma u preuveličavanju važnosti neposredne naoružane zaštite na tržištu bezbednosti. Književni opisi tržišta bezbednosti pri ankapu puni su nekih univerzalnih zaštitnih agencija koje su odgovorne za bezbednost uopšte u najrazličitijim aspektima i lako se skaliraju. Naravno, takav početni, već zadat monopol u uslovima zadatka, dovodi poštenog analitičara do zaključaka da će takve agencije imati tendenciju da se snažno uvećavaju i ulaze u kartele, a da će uticaj na ljude biti potpuno totalan, i da će prodaja takvih usluga obezbeđivanja bezbednosti za klijente biti užasno opasna, jer je ovde samo jedan korak do totalnog porobljavanja.

A odakle će se uzeti te zaštitne agencije? Ko će biti njihovi klijenti i koje usluge će od njih kupovati?

Recimo da ne živim u mirnoj Crnoj Gori, gde u svakoj kući postoji legalna puška i plus par-tri crnih cevi preostalih iz rata, već, recimo, u nekom Brazilu. Imam razloge da se plašim napada na ulici, krađe automobila i provala u moj dom. I evo, u gradu se otvara startap koji je spreman da me opslužuje, čak i ako zalutam negde u favele. Šta je potrebno takvom startapu u okviru tehnologija aktuelnih u trenutku pisanja posta? Dogovoriti se sa kompanijom kojoj pripadaju ulične svetiljke o postavljanju kamera na njih, kao i platformi za drone sa funkcijom punjenja. Dalje, AI prati sumnjive radnje, poput provale u vrata kuće ili auta, sa najbliže svetiljke poleće dron i zahtevati opravdanje zakonitosti radnji. U slučaju agresivnog odgovora primenjuje na osumnjičenog mere uticaja, na primer, puca iz taser-a, nakon čega poziva već živi patrolni odred da izvrši hapšenje. Slično u slučaju napada na osobu: prileti, zahteva da se zaustavi, opomene one koji su ignorisali naređenje, dočeka patrolu, vraća se u gnezdo. A dalje već sledi sudski postupak o tome koliko se naplatiti od agresora.

Nakon što je radio pola godine na ovom tržištu, startap sa iznenađenjem otkriva da njegove usluge postaju manje tražene, jer je grad postao primetno bezbedniji. I šta, sada oni sami treba tajno da me zastrašuju kako bih produžio pretplatu? Ne, naravno, jednostavno će pretplatu učiniti jeftinijom, a dronove koji većinu vremena stoje neaktivni koristiće, recimo, za dostavu pice.

A šta, u mirnoj Crnoj Gori mi uopšte ne trebaju usluge zaštitne agencije? Naravno da trebaju. Treba mi da, kada slomim nogu lutajući po planinama, polete hrabri spasioci u helikopteru i izvuku me iz tog pravca. Ili da me izvuku iz auta koji je skliznuo sa litice. Ili da me pronađu u moru kada me tokom oluje odnese na sup-dasci daleko od obale. Ili da skinu mačku sa drveta.

Razumete pak da brazilski startap u sferi bezbednosti neće moći da uđe na crnogorsko tržište, jer je to tržište potpuno drugačije? Zaštitne agencije su osuđene na lokalnost zbog lokalnog karaktera pretnji, kao i osuđene na malu veličinu, jer karakter pretnji ima običaj da se menja. Velikoj kompaniji je teže da se menja, što znači neefikasnost, a neefikasnost znači rastanak sa udelom na tržištu.

Ali zar zaista nema funkcija za zaštitne agencije koje bi bile tražene globalno? Naravno da ima, ali to su specijalizovane funkcije. Na primer, pronaći negde na planeti Zemlja osobu koja mi duguje ogromnu sumu novca i ne želi da vrati. Ili osobu koja je ubila moju majku i zna da bih želela da ga spalim na njenoj pogrebnoj lomači, jer će joj tamo trebati sluga. Takve agencije neće prodavati pretplatu na usluge, morale bi da preuzimaju retke jednokratne narudžbine, previše je to specifično tržište. Na tome nije moguće izgraditi globalnu dominaciju sa perspektivom da se pritisne bilo ko i potčini sopstvenoj zlokobnoj tržišnoj moći.

A šta je sa perspektivom spoljne naoružane invazije? Zar privatne vojne kompanije ne bi trebalo da budu kičma svakog dostojanstvenog društvenog poretka, ako želi da se naziva ankapom? Zar se takve kompanije ne bi trebale ujediniti u mega-kartel koji diktira svoju volju celom čovečanstvu? Na veliku žalost sledbenika ove grane razvoja čovečanstva, u mirno vreme miran građanin nije sklon da finansira vojsku. Rat mu nije potreban, on ga i ne kupuje. Armiju za invaziju možeš opremiti samo ako uvodiš oporezivanje na svojoj teritoriji. A narodna vojska za odbranu od invazionističke armije organizuje se pri postojanju slobodnog tržišta sama, brzo, efikasno i ne previše skupo, kao što pokazuje iskustvo makar samo onog ukrajinskog rata.

Udaraj, beži, zamri… ili jednostavno hakuj tuđi mozak?

Kao što znamo, postoje tri osnovne strategije preživljavanja u divljini. Suočili ste se sa opasnošću? U tom slučaju borite se („udari“), bežite („beži“) ili se napravite mrtvi („zamri“/„sakrij se“). Ali tu je kvaka: dok smo mislili da je to iscrpan meni, evolucija je odlučila da ne stane na tome. Ispostavilo se da u divljini postoji i četvrti, daleko sofisticiraniji put. Nazovimo ga „hakuj neurobiologiju komšije“.

Zamislite: vi ste ogroman, snažan tropski bubašvap. Ka vama doleće smaragdna osa-bubašvap (koja je otprilike tri puta manja od vas) i zada vam brz ubod žaolom. Živi ste, pri svesti, noge vam rade. Ali vi… više ništa ne želite. Osa zadaje drugi, precizno hirurški ubod direktno u glavni ganglij (mozak) bubašvapa. Njen otrov deluje kao idealni blokator oktopamina – neurotransmitera koji je odgovoran za inicijativu i motivaciju za kretanje. Bubašvap nije paralizovan! Jednostavno mu potpuno nestaje slobodna volja. Pogađa ga najteža apatija. Osa uzme giganta za antenna i, kao poslušnog psa na povocu, odvede ga u svoju rupu, gde će na njega položiti jaje. Larva će jesti bubašvapa živog, a on neće čak ni pokušati da pobegne.

Postoji i čuvena toksoplazma (Toxoplasma gondii). Ovom jednoćelijskom parazitu je životno neophodno da dospije u creva mačke – samo tamo se može razmnožavati. Ali kako tamo dospeti ako se trenutno nalazite unutar miša? Toksoplazma ne čeka samo da miša slučajno pojedu. Ona preuzima kontrolu! Parazit stvara mikroskopske ciste u amigdaloidnom telu mišjeg mozga, kao rezultat čega miš potpuno gubi urođeni strah od mirisa mačjeg urina, ili čak počinje da oseća blago polno uzbuđenje zbog njega. Miš sam izlazi na otvoreni prostor, traži mačku i prirodno postaje njen obrok.

Još jedan veoma kul primer: lancetasti dvustruk – pljosnati crv koji mora da pređe iz mrava u želudac ovce ili krave. On prodire direktno u podždračni nervni čvor mrava i seda za kormilo, kao iskusni kamiondžija. Uveče, kada postane hladnije, parazit primora mrava da se odvoji od kolonije, popne se na sam vrh visokog stabljike trave i čeljustima se čvrsto zakači za nju. Mrav visi i čeka da ga krava proguta. Ali znate šta je najzapanjujuće? Ako krava ne dođe tokom noći, a ujutru počne da prži sunce (od kojeg mrav može da se isuši i ugine zajedno sa parazitom), crv pušta kontrolu! On dozvoljava mravu da otvori čeljusti, spusti se na zemlju i sakrije se u hlad. Mrav ceo dan živi svoj običan mravlji život, a uveče parazit ponovo pritisne dugme: „Vreme je, penji se na travu!“. I tako sve dok ih neko ne pojede.

Zašto je ovo tako kul? Kada čujemo reč „parazit“, zamišljamo nekoga ko samo pije krv ili krade hranljive materije. Ali evolucija je pokazala: informacija i kontrola nad ponašanjem su najvredniji resursi. Ova bića ne upravljaju žrtvom kroz strah. Oni koriste savršeno znanje neurofarmakologije. Sintetišu analoge dopamina, serotonina, različite alkaloide i proteine koji „hakuju“ neuronske lance drugih vrsta. Ovo nije slučajan kvar sistema, već rezultat miliona godina žestoke evolucione selekcije. Oni koji su naučili da menjaju ponašanje domaćina u svoju korist, preživeli su i razmnožavali se mnogo efikasnije od onih koji su samo sedeli i čekali. A prirodi je bilo potpuno svejedno do filozofskih koncepata kao što je „slobodna volja“!

Šta to znači za nas, ljude? Delovanje na neurobiologiju protivnika koji nam preti nanošenjem štete, bilo da je to za bio-pojačanje morala ili inhibitor nasilja, takođe nije neka „ludost“, već potpuno uspešna strategija podržana milionima godina evolucije, koja nam svakim danom postaje tehnološki dostupnija. Ako vam ovakav pristup uopšte ne odgovara, onda pogledajte sebe i predložite potpuno prihvatanje principa neagresije (NAP) i nedopustivost nasilja u zamenu za ograničenje biotehničkog naoružanja koje utiče na ponašanje.

Voluntarista, Bitarh

Nastavljam da se smeštam u Nostr: izgradnja piramide

U prošlom postu na ovu temu pričala sam o tome kako sam postavila sopstveni personalni nostr-relej. Koristila sam strfry, koji je veoma popularan za velike releje jer je stabilan i efikasan. Međutim, želela sam i jednostavnije podešavanje, kako ne bih morala svaki put da „čarobnim štapićem“ radim preko konzolnih komandi. Pokušaj da dodam veb-kontrolni panel preko postojećeg releja nije uspeo. Relej Khatru, koji je predložio Grok, ispostavio se kao projekat koji je napušten početkom 2026. godine. Ali njegov programer — @fiatjaf, autor samog nostra, a on projekte ne napušta tek tako. Tada sam počela da istražujem šta on sada razvija kao zamenu i naletela sam na Pyramid. To je specijalizovani relej za održavanje zajednica, što znači da on, naravno, može i osnovne funkcije releja, ali uz to pomaže u upravljanju privatnim i klupskim stvarima.

Nakon malo muke, obrisala sam strfry i instalirala pyramid. Voilà — imam engine za razvoj onlajn zajednice, a nakon pola dana pojavio se i prvi pozvani klijent novog releja. Sa njim smo diskutovali o procesu na nostru u komentarima mog prethodnog posta, i tagovala sam kreatora softvera. Fiatjaf je lajkovao taj komentar, a zatim mi je pisao na Telegramu, čestitao mi na instalaciji piramide i počeo da traži feedback, kako o releju, tako i o nostru uopšte. Već smo imali istoriju prepiske, još iz vremena kada je kreirao popularan kustodijalni lightning novčanik u formatu telegram bota, a ja sam ga aktivno reklamirala (projekat je ugašen, i upravo je nostr došao kao njegova zamena).

Uglavnom, dala sam sav feedback na koji sam bila sposobna, s obzirom na moje skromno iskustvo i kompetencije:

  • Tražila sam praktičniji format za dodavanje novog korisnika na relej: korisnik klikne da ostavi zahtev, ja kliknem da odobrim ili odbijem zahtev, ukratko, način na koji smo navikli iz Telegrama. Dobila sam obećanje da će to uskoro biti urađeno.
  • Tražila sam servis za monitoring dostupnosti releja iz različitih delova mreže, predloživši varijantu implementacije koja ne zahteva iznajmljivanje servera širom sveta. Fiatjaf je rekao da je ta varijanta sumnjiva, ali da će umesto toga pokušati da poveže jedan eksterni servis.
  • Tražila sam servis za lokalno generisanje ključeva, kako bi novi korisnici mogli biti sigurni da nostr-klijent neće imati pristup njihovom privatnom ključu. Odgovorio je da je već napravio ceo set takvih alata — i za oflajn generisanje ključeva, i za oflajn potpisivanje događaja, tako da zagovornici sigurnosti mogu mirno spavati.

Tu je moja mašta za sada presušila, ali sasvim je moguće da čitaoci imaju ili će uskoro imati svoje genijalne ideje.

Uglavnom, onima koji žele da testiraju specijalizovani relej za održavanje zajednica, dobrodošli. Ostavite zahteve u komentarima, slaću link sa pozivnicom u privatne poruke — za sada važi ovaj, ne baš najpraktičniji mehanizam povezivanja.

https://stuff.fiatjaf.com — kolekcija raznih stvari od autora nostra

https://github.com/fiatjaf/pyramid — opis releja Pyramid

https://relay.ancapchan.info — moj relej, gde možete posmatrati kako raste stablo učesnika zajednice i kako se pojavljuju njihove objave

Nadam se da vam neće biti potreban poseban vodič o tome kako da napravite nalog na nostru. Pošto je to veoma decentralizovan ekosistem, već postoji mnoštvo načina za ulazak u njega, kao i načina korišćenja. Uostalom, preporučiću vam da odmah počnete preko klijenta Nostria. Tamo takođe poznajem programera, to je Sondre Bjellos, učesnik projekata Liberstad i Montelibero, živi tri kilometra od mene (kada ne ode u svoju Norvešku, naravno) i veoma aktivno razvija svoj klijent .

VPN u Rusiji 2026: vodič za one koji ne žele da žive u digitalnom GULagu

Trenutna situacija sa internetom u Rusiji podseća na vic: „Imamo slobodu govora, ali nemamo slobodu nakon govora“. Samo što ovo više nije vic, već svakodnevica. RKN je blokirao preko 800 VPN servisa, TSPU je naučio da prepozna protokole za nekoliko sekundi, a od marta 2026. čak su i u Moskvi počeli da testiraju „bele liste“ – to je kada je dozvoljeno samo ono što je odobreno odozgo. Dobrodošli u suvereni internet! Ali mi nismo od onih koji odustaju, zar ne? Zato hajde da analiziramo šta zapravo radi.

Zašto NordVPN i ExpressVPN više nisu opcija? Ukratko: masovni komercijalni VPN-ovi u Rusiji su mrtvi. OpenVPN se detektuje za sekunde po prvom bajtu paketa. WireGuard – po UDP strukturi. L2TP, PPTP, SOCKS5 – blokirani su od decembra 2025. Klasični Shadowsocks se otkriva entropijskom analizom. Šta radi? Protokoli nove generacije: VLESS + Reality (imitira običan HTTPS ka legitimnom sajtu), AmneziaWG (modifikovani WireGuard sa mimikrijom), Hysteria2 (baziran na QUIC), xHTTP (fragmentira saobraćaj, zaobilazeći TCP Freezing). Ali kog VPN provajdera onda da izaberemo?

1) Mullvad (Švedska) – apsolutni standard privatnosti. Ne zahteva e-mail – generiše nasumični broj naloga. Prihvata gotovinu u koverti (da, bukvalno stavite evre u kovertu i pošaljete u Švedsku), Monero, Bitcoin. Godine 2023. švedska policija je sprovela pretres na zahtev Nemačke – i nije pronašla ni jedan bajt korisničkih podataka. To je najbolji dokaz „no-logs“ politike koji možete zamisliti. Naravno, postoji minus: RKN namerno blokira Mullvad IP adrese, pa je potrebno isprobavati servere. Aplikacija je uklonjena iz ruskog App Store-a.

2) IVPN (Gibraltar) – najbliži konkurent Mullvad-u po nivou paranoje (u dobrom smislu). Takođe bez e-maila, nasumični Account ID. Gotovina, Monero (imaju sopstveni Full Node – bez eksternih platnih gateway-a), Bitcoin. Sprovedena je Cure53 bezbednosna revizija. V2Ray obfuskacija (VMESS/QUIC i VMESS/TCP) ugrađena je u sve klijente. Etalon split tunneling-a – i direktni i invertovani. Idealan za one kojima je potrebno istovremeno da pristupaju Gosuslugama i čitaju blokirane medije.

3) Proton VPN (Švajcarska) – Stealth protokol, četiri Securitum revizije, odbio je sve pravne zahteve za podatke. Postoji besplatan plan sa neograničenim saobraćajem. Ali: zahteva e-mail (može anonimni ProtonMail registrovan preko TOR-a), Monero ne prihvata direktno, RKN pokušava aktivno da ga blokira. Lajfhak: ručno učitavanje WireGuard konfiguracija često radi kada aplikacija ne može da se poveže.

Napomenimo da je od maja 2026. Ministarstvo digitalizacije obavezalo velike platforme da blokiraju pristupe preko VPN-a. Rešenje: split tunneling – pustite banke i državne servise mimo tunela, sve ostalo – preko VPN-a. Takođe postoji napredna šema protiv „belih lista“: Klijent → Ruski VPS (na beloj listi) → strani server. TSPU vidi unutrašnji ruski saobraćaj i ne dira ga.

Zašto nikada neće biti kazne za samu činjenicu korišćenja VPN-a?! To je omiljena strašilica propagandista, ali ona se ruši pred realnošću. Prvo, TSPU fizički ne može sa 100% tačnosti da razlikuje VPN saobraćaj od običnog HTTPS-a – na tome su izgrađeni VLESS i Reality. Kazniti za „sumnjiv saobraćaj“? Sa koliko bi ljudi i na osnovu čega uopšte morali da se sude. Drugo, VPN je kičma legalnog biznisa. Svaka banka, svaka korporacija, svaki zaposleni na daljinu koristi VPN svakodnevno. I treće: uvođenje odgovornosti za „činjenicu korišćenja VPN-a“ odmah bi dovelo do toga da milioni ljudi počnu da se povezuju preko tuđih Wi-Fi mreža. Dobili bismo milione krivičnih postupaka protiv 80-godišnjih baka čiji je ruter „koristio VPN“. Zamislite naslove: „Penzionerka iz Saratova kažnjena zbog zaobilaska blokada“. Nijedna vlast ne može sebi priuštiti takav nivo apsurda – to je političko samoubistvo. Zato je strategija države drugačija: ne kažnjavati korisnike, već učiniti VPN maksimalno neudobnim. A naš zadatak je da budemo korak ispred. Jer sloboda nije ono što se daje, već ono što se uzima!

Voluntarista, Bitarh

Libertarijanska teorija rata, istkana od protivrečnosti

Poštovani Aleks Rozov, levi anarhista i autor ciklusa transutopija, upoznao se sa mojom „Libertarianskom teorijom rata“ i podelio utiske na svom kanalu. Morala sam da dodam reč „levi“ uz njegovo predstavljanje kako bi čitaocu bilo jasnije odakle dolazi takvo čudno shvatanje ankappa:

Ankap društvo je zasnovano na principu nenapadanja. Svaki član društva priznaje postojeću raspodelu vlasništva i obećava da neće silom zapleniti ono što je priznato kao tuđe.

Za levu stranu je prilično karakteristično da ne govori o načinima sticanja vlasništva, već o raspodeli vlasništva, ne o metodama (razmena), već o rezultatima (nejednakost) i tako dalje. Uostalom, greh je da se bunim protiv tužnje ka takvim holističkim konstrukcijama, s obzirom na to da i sama u svojoj knjizi operišem pojmom kolektivnih apstraktnih subjekata, tj. duhova.

Rat za resurse posmatram u okviru svoje klasifikacije kao jedan od tri razloga za rat, i posebno napominjem da je za libertarijance takva vrsta rata marginalna: iako silovito pribavljanje resursa može biti pravovano (u slučaju restitucije), ono je obično previše skupo da bi imalo smisla. Aleks pak tumači tekst kao da je on ceo o zapleni resursa, a sve ostalo su, očigledno, nebitne lirske digresije, neki tamo rat za slobodu, o čemu uopšte pričate. Ne znam da li je sav patos knjige potpuno prošao pored njega, ili je ovaj deo razmišljanja za njega previše banalan i zato ne zahteva posebnu analizu, ili je Aleksu jednostavno nekarakteristično da govori o etici tamo gde se ona ne meri ekonomijom. U izvesnoj meri, epigraf knjige upravo predstavlja moju polemiku sa takvim čisto ekonomskim pristupom konfliktima.

Dočitavši do odeljka 2.3.3 (nadam se da je kasnije napredovao dalje), Aleks je tamo video logički zastoj: rat je skup, može se javiti iskušenje da se silom uzimaju resursi od nedužnih, a to je bezvladje, i tu se završava vaš ankap. Na tome, zapravo, završava i njegova analiza knjige.

U međuvremenu, u tekstu se izričito navodi da čak i ako su takve zaplene praćene obećanjima o obeštećenju, on kome su resursi zaplenjeni i dalje ima puno pravo da se tome odupre svim sredstvima, uključujući i letalne. Drugim rečima, on to može smatrati početkom rata protiv njega, gde je on strana koja se brani, i sa njim, dođavola, ne možete raspravljati jer je u pravu, zato se potrudite da čak i tokom rata ostanete u okvirima dobrovoljnih sporazuma sa trećim licima i ne stvarate sebi nove neprijatelje. Možda je trebalo da artikulišem ovaj momenat nešto jasnije. Možda je Aleks jednostavno tražio na šta bi se zakačio. Ako smatrate da tekst treba korigovati, predložite varijante.

Mit o „sebičnoj prirodi“: kako je nauka pokazala da su ljudi od prirode velikodušni

Sigurno ste se bar jednom u životu našli u raspravi sa ljubiteljima „čvrste državne ruke“ ili amaterskim cinicima koji su sa pametnim izrazom lica tvrdili: „Čovek je po svojoj prirodi krajnje sebičan. Pogledajte malu decu, oni se ponašaju kao egoisti i sociopate dok ih još uvek nisu naučili da se prilagode društvu“. Navodno, upravo zato nam je potreban Levijatan sa njegovim porezima i regulacijama, inače bismo svi jedni drugima zagrizli grla zbog dodatnog komada hleba.

Eto, sledeći put ih možete slobodno uputiti na jedno odlično istraživanje, o kojem je nedavno pisao časopis Developmental Science. Naučnici su odlučili da provere da li smo zaista rođeni kao sebičnjaci fokusirani samo na sebe, i testirali su naj„nevaspitanije“ ljude, slobodne od društvenih obrazaca – todlere (decu uzrasta od godinu i po do dve godine).

U čemu je bila suština eksperimenta? Zamislite scenu: u laboratoriju pozivaju 134 deteta. Svako od njih sedi za stolom (roditelji su, inače, sedeli pored, ali sa slušalicama i zatvorenim očima kako ne bi imali nikakav uticaj). Naspram njih je sedeo naučnik, a pored njega plišani igračka-majmun. Prvo je detetu data činija poslastica – krekera u obliku ribica. Zatim je počela igra sa majmunom, koji je takođe „veoma voleo ribice“. Deci su nuđeni različiti scenariji u nasumičnom redosledu:

1) Da posmatraju kako naučnik hrani majmuna.
2) Da daju majmunu „tuđi“ kreker (iz tajnih zaliha naučnika).
3) Da uzmu još jedan kreker za sebe.
4) Da podele svoj sopstveni kreker iz svoje činije (u nauci se ovo naziva „troškovni altruizam“).

Važno je napomenuti još jedan momenat: naučnici nisu samo posmatrali ko je pokazao pohlepno ili velikodušno ponašanje. Oni su takođe snimali lica dece na video, kako bi kasnije nezavisni eksperti, koji nisu znali cilj eksperimenta, na skali od 7 bodova ocenili njihov nivo sreće i iskrenost osmeha.

I šta mislite? Deca su se radovala i bukvalno zračila srećom kada su častila plišanog majmuna. Ali najzapanjujuće je: nivo njihove sreće je dostigao vrhupak upravo tada kada su davale svoj sopstveni kreker! Radost od dobrovoljne dobrotvornosti bila je statistički značajno viša od radosti običnog dobijanja poslastica „za džabe“.

Skeptici će odmah napasti: „O, oni su se samo radovali što su ispunili naredbu odrasle osobe, deca vole da udovolje!“ Ali stvar uopšte nije u tome. Kada je naučnik rekao: „A sada uzmi kreker sebi“, deca su to radila sa potpunim ravnodušnošću. Nikakve radosti od poslušnosti.

Neko bi takođe mogao reći: „Onda su jednostavno kopirali emocije radosnog majmuna!“ I ponovo, pogrešili su. Majmun se „radovao“ potpuno jednako u svim scenarijima, ali deca su se iskreno smejala samo kada su sama bila u ulozi darivatelja. Nije bilo emocionalnog zarazanja – radost je proistekla upravo iz same činjenice dobrog dela.

Zašto je ovo važno sa tačke gledišta libertarijanizma? Suština je u tome da solidarnost, uzajamna pomoć i velikodušnost nisu veštačke nadgradnje koje treba utiskivati štapom odozgo. Čovek je bukvalno biološki programiran da oseća zadovoljstvo od dobrovoljne saradnje i pomaganja bližnima. Evolucija nas je učinila empatičnima jer je dobrovoljno, uzajamno korisno supostojanje najefikasniji način za uspeh.

Problem počinje upravo tamo gde se u ovaj predivan prirodni proces grubo umeša treća sila, tj. kada stacionarni bandit dođe i kaže: „Tako, sada je dobrotvornost obaveza. Odzećemo tvoje krekere pod pretnjom kazne ili zatvora i sami odlučićemo kom majmunu ćemo ih dati“ (spojler: polovinu krekera će pojesti činovnici dok budu nosili).

Prisila jedubije ubija samu suštinu čovečnosti. Kada vam silom oduzimaju vaše zarađene resurse, ne osećate radost, već prigušeno iritiranje (i snažnu želju da guglate šeme za izbegavanje poreza). Država nas ne čini ljubaznijim – ona samo atomizuje društvo, terajući ljude da razmišljaju: „A zašto bih ja doprineo pomoći komšiji ili popravci ulice, ako sam za to već platio gigantske poreze?“.

Voluntarist, Bitarh

Decentralizacija publikacija, domaći zadatak

Juče sam se razbudila i poželela svoj lični relej za Nostr. Moje veštine u sistemskom administriranju su skoro nula, čak mi je i sajt ancapchan.info nekada napravljen i podešen bez mog učešća. Ali od tada su se pojavili LLM-ovi, bilo bi greh ne iskoristiti ih. Tako sam doprla do Groka, i nakon nekoliko sati mučenja, relej relay.ancapchan.info je podignut. Ovde su se u potpunosti pokazale specifičnosti decentralizacije protokola. Recimo, slanje testne poruke samo preko mog releja bilo je praktično preko klijenta Snort, sinhronizaciju releja je zgodno raditi preko Amethysta na Androidu, slanje proizvoljnog događaja u obliku sirovog json-a ume Nostria, i tako dalje.

Zadatak ličnog releja je da čuva kompletnu arhivu mojih publikacija, privatnih poruka i svega ostalog, kao i sadržaj onih koje pratim. Ovo je solidan korak ka lokalnoj autonomiji, iako je i dalje daleko od ideala koji sam opisala u trećim „Bilješkama o decentralizaciji“. Još uvek moram da se pozabavim bekapovanjem i upravljanjem sadržajem, a možda će stvar doći i do toga da ovaj relej stavim na raspolaganje lokalnoj zajednici. I ako se ispostavi da je tražen u zajednici, to će biti, ponovnim ponavljanjem, korak ka centralizaciji: neko se muči sa sopstvenim serverom, a neko koristi zajedničke, zašto da ne.

Ovim tempom ću sebi još normalno povezati novčanik sa Nostrom (trenutno radi praktično samo za primanje), podesiti Lightning čvor, ili čak početi nešto da vibekodiram…

Čitaoci takođe raduju svojim primerima korišćenja neuronskih mreža. Tako je jedan od njih otvorio resurs gde besplatno postavlja knjige koje su ozvučile neuronske mreže, uključujući one o libertarijanizmu/AEP. Naravno, određeni deo „krinža“ u ozvučavanju neuronskim mrežama i dalje postoji, ali je to toliko jeftinije da je greh ne koristiti. Onima kojima je lakše da slušaju nego da čitaju, dobrodošli: sajt, telegram bot. Uzgred, tamo već leži i ozvučavanje moje dve knjige (direktne linkove za preuzimanje sam već prebacila na svoje stranice knjiga: Ankap, Rat).

Kako psihologija predviđa podršku ratu

Sporevi o ratu često se vrte oko pitanja morala, prava ili geopolitike. Međutim, veoma zanimljiv momenat otkrivaju savremena psihološka istraživanja: odnos čoveka prema ratu u velikoj meri ne određuju argumenti, već njegove lične osobine. Tako je nedavno u Britaniji sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da je podrška ratu tesno povezana sa određenim stabilnim psihološkim karakteristikama, a ne samo sa racionalnom procenom situacije.

Pre svega, primetićemo da važnu ulogu igra takozvana orijentacija na socijalnu dominaciju (SDO) – sklonost ka uverenju da društvo treba da bude hijerarhijsko i da određene grupe ljudi zaslužuju moć nad drugima. Ispostavilo se da ljudi sa visokim SDO pokazateljima češće podržavaju ratne akcije, jer svet doživljavaju samo kao arenu konkurencije i borbe za moć. Nasuprot tome, ljudi sa niskim SDO pokazateljima skloni su egalitarnijim pogledima: oni češće smatraju sve ljude jednakima i stoga su manje skloni opravđavanju nasilja kao instrumenta politike.

Na šta još vredi obratiti pažnju, jeste zlostavljanje u detinjstvu. Kao što je poznato, postoji veza između iskustava proživljenih u detinjstvu i stava prema pitanju nasilja u odraslom dobu. Shodno tome, utvrđeno je da su ljudi koji su u detinjstvu bili izloženi i emocionalnom i fizičkom abjuzu od strane članova porodice mnogo skloniji da istupe u podršku ratu.

Nećemo zapostaviti ni spremnost na pokoravanje autoritetu. Ljudi koji poseduju izrazito pokoran tip ličnosti skloni su da se pridruže agresivnoj politici države, uključujući vođenje ratova. Po njihovom shvatanju, nije dozvoljeno istupati protiv autoriteta i sejati beskorisne sumnje u misli ljudi. Nasuprot tome, ljudi sa niskim pokazateljima pokornosti autoritetu i koji podržavaju slobodu istupanja protiv njega nisu skloni izjašnjavanju u korist rata.

Konačno, ne zaboravimo na mračne crte ličnosti. Ispostavilo se da je sadizam veoma jako povezan sa podrškom ratu. Ljudi sa ovom crtom uživaju u okrutnosti i nanošenju štete drugima, i stoga su izuzetno skloni zastupanju nasilja kao metode rešavanja konflikata. Takođe, podrška ratu karakteristična je za ličnosti sa psihopatijom, budući da su oni emocionalno distancirani od drugih ljudi i ne osećaju ništa loše u vezi sa vršenjem nasilja.

Sve ovo pokazuje da izbor „za“ ili „protiv“ rata nije objašnjiv samo racionalnom procenom situacije od strane čoveka. U praksi se često dešava obrnuto: čovek prvo ima određenu psihološku postavku, a tek potom se biraju argumenti koji će se u nju dobro uklopiti. Određene crte ličnosti dovode do toga da čovek počne da racionalizuje vojnu agresiju, preuveličavajući argumente koji su za to pogodni i ignorišući sve ostalo.

Sa tačke gledišta libertarijanizma ovo je posebno važno, jer ako je podrška ratu povezana sa ličnim crtama kao što su težnja za dominacijom ili psihopatija, to dovodi u pitanje samu ideju predaje „monopola na nasilje“ stacionarnom banditu. Jer, u tom slučaju odluke o ratu neće odražavati objektivnu potrebu, već psihološke distorzije onih kojima je data moć da ih donose.

Zanimljivo je i to što su ovakve postavke tesno povezane sa odnosom prema slobodi i kontroli uopšte. Ljudi koji prihvataju nasilnu hijerarhiju kao normu češće opravdavaju ne samo spoljnu agresiju, već i unutrašnja ograničenja – od jačanja policijskih struktura do potiskivanja građanskih prava. Postojanje takvih ljudi u društvu je veoma korisno državi, jer joj daje mogućnost da bez prepreka uvodi autoritarne poretke.

Zato bilo koje debate o ratu nisu samo spor oko argumenata, već i sudar psiholoških tipova. A to znači da za postizanje mira i slobode nije dovoljno samo „ubediti“. Potrebno je razumeti koje psihološke postavke čine ljude sklonim opravđavanju nasilja i raditi upravo na njima. Jer, sve dok u društvu postoji dovoljan broj ljudi koji su psihološki spremni prihvatiti rat, povod za njegov početak će se uvek naći.

Voluntarist, Bitarh

Beleške o decentralizaciji, deo 3. Publikacije.

Internet je počeo tako što su ljudi počeli da objavljuju podatke u elektronskom obliku: to jest, ne samo da ih čuvaju kod sebe, već i da omogućavaju pristup njima putem udaljenog povezivanja. Da bi se to obezbedilo, potreban je minimalni skup komponenti: 1) uređaj za skladištenje podataka; 2) kanal komunikacije na koji je povezan uređaj za skladištenje podataka; 3) protokol za omogućavanje udaljenog pristupa tim podacima. Različitih tipova uređaja, kanala i protokola može biti veoma mnogo, sve dok mogu nekako da se povežu. Izgleda prilično perspektivno u pogledu obezbeđivanja decentralizovane razmene podataka, zar ne? Naravno. Ali i za produbljivanje centralizacije ovde postoji nepregledno polje.

Jednotipne uređaje je jeftinije proizvoditi. Jednotipne kanale komunikacije je jeftinije održavati. Korišćenje jedinstvenog protokola je uopšte neprocenjivo korisna stvar. Ali najvažnije je — uključuje se funkcionalna podela između različitih komponenti sistema, kada se ispostavi, na primer, da je podatke jeftinije čuvati na velikom stacionarnom serveru sa stabilnim i brzim kanalom komunikacije, a pristup njima je jednostavniji sa jeftinim personalnim klijentima. I to je to, počinje platformska ekonomija u kojoj se oni kojima je potrebno čuvati i konzumirati podatke nalaze u potpunoj zavisnosti od pravila koja postavlja platforma za skladištenje i objavljivanje.

Naravno, takvo stanje stvari je kroz celu istoriju strašno iritiralo i proizvođače i potrošače podataka, koji bi radije zadržali kontrolu kod sebe, samo što je pitanje kako doći do te kontrole bez prevelikog novca, tako da sve radi brzo i da ne zahteva od svakog korisnika ogromne veštine. Borba za korisnika, praćena uključivanjem države kao regulatora konflikata i sopstvenim inicijativama države za obezbeđivanje interesa političara — sve je to dobro dokumentovano i generalno poznato. Borba za digitalnu autonomiju je takođe prilično dokumentovana i dovoljno poznata. Moglo bi se napraviti pregled dinamičke ravnoteže između procesa centralizacije i decentralizacije u trenutku pisanja ovog teksta, ali ja želim da pristupim sa druge strane. A konkretno: kako ja lično vidim idealan rad interneta za sebe pri trenutnom nivou tehnologije?

Trenutni presek nivoa tehnologije

  1. Skladištenje podataka. Bez ulaganja u kupovinu specijalizovanih uređaja, prosečan korisnik lako obezbeđuje kapacitete od redi stotina gigabajta na telefonu i redi terabajta na glomaznijim personalnim uređajima.
  2. Kanali komunikacije. Više ili manje stacionarni korisnik relativno lako može priuštiti celodnevni neograničen kanal sa brzinama od nekoliko do desetina megabajta u sekundi. Korisnik koji aktivno putuje, bez dodatnih ulaganja, može s vremena na vreme biti oflajn, imati limite saobraćaja i skromniji kapacitet kanala.
  3. Oblaci. Za cenu koja je uporediva sa troškovima personalnog pristupa internetu, korisnik može iznajmiti oblak kapacitete za skladištenje i obradu podataka, koji malo premašuju snagu njegovih personalnih uređaja.
  4. Novac. Zahvaljujući kriptovalutama, korisnik tehnički može putem mreže plaćati bilo koje servise direktno njihovim dobavljačima proizvoljno malim delovima sa proizvoljno visokom učestalošću.

Sada ću malo sanjati

Mesečno proizvedem svega nekoliko gigabajta podataka, uglavnom loših fotografija. Sa lošim video snimcima, recimo, to bi bilo desetine gigabajta (najveću subjektivnu vrednost za mene, naravno, predstavljaju tekstovi, to su uopšte jadne stotine kilobajta, a sa svim ćaskanjem u četovima, recimo, nekoliko megabajta). Želeo bih da imam bezuslovan pristup svemu tom sadržaju sa bilo kog svog uređaja, kao i mogućnost deljenja pristupa pojedinačnim jedinicama sadržaja kako za ograničen, tako i za neograničen krug lica. Za to mi je potrebno da moji tekstovi budu potpuno sinhronizovani između nekoliko mojih personalnih uređaja i oblaka skladišta, a da fotografije i video snimci postepeno slegnu u jeftinija i kapacitetnija skladišta, nenametljivo napuštajući, recimo, telefon — ali uz mogućnost da se bilo koji arhivski podaci lako vrate u lokalni pristup.

Pored toga, konzumiram tuđi sadržaj. Tu se radi o stotinama gigabajta mesečno. Potrebna mi je mogućnost da selektivno čuvam bilo koje podatke u lična skladišta. Veoma poželjno — uz čuvanje metapodataka o tome gde i kada sam taj sadržaj nabavio. Takođe bi bilo dobro da se lokalno sačuvani sadržaj ubacuje prilikom ponovnog surfovanja istim mrežnim resursom, kako ne bih morao ponovo da preuzimam — a ako se sadržaj na mreži ažurirao, da imam mogućnost da zamenim svoju verziju novijom ili da sačuvam arhivsku varijantu kod sebe.

Takođe mi je važna zgodna mogućnost da direktno doniram za tuđi sadržaj i primam donacije za svoj. Za to je potrebna mogućnost vezivanja metapodataka o platnim detaljima za proizvoljan objekat.

Dakle, zapravo mi je potreban operativni sistem za rad na mreži koji bi povezivao lokalno smeštene materijale sa mrežnim adresama preko kojih bi oni trebali biti dostupni, obezbeđivao fleksibilnu sinhronizaciju podataka između skladišta, omogućavao podešavanje prava pristupa, sadržao sredstva za pregled i uređivanje podataka, kao i alat za upravljanje novcem. Naravno, sve to mora biti dovoljno pouzdano zaštićeno od neovlašćenog pristupa.

Ispada da je, kako bi mi se obezbedio maksimalno decentralizovan rad na mreži, potrebno prilično kompleksno centralizovano rešenje. Ono, naravno, može se sastojati od modula različitih dobavljača, međutim, ti moduli moraju usklađeno raditi zajedno, stoga se centralizacija ovde direktno nameće.

A šta imamo danas?

Postoje pojedinačni servisi za organizaciju lokalnog skladištenja podataka i za organizaciju oblaka skladištenja. Postoje servisi za sinhronizaciju lokalnih foldera sa oblacima. Postoje alati za određene mrežne aktivnosti: objavljivanje fotografija, videa, tekstova, traka, razmenu poruka, novca, planova, lista zadataka i mnoštva drugih tipova podataka. Postoji mogućnost iznajmljivanja servera i održavanja sajtova na njima. Postoji mogućnost iznajmljivanja domenskog imena. Ukratko, postoji ogromna, cvetuća raznolikost alata za rad na mreži, čiji je razvoj prilično decentralizovan. I sve to mi ne daje mogućnost potpune kontrole nad mojim podacima.

Eto jednog paradoksa.

Zašto siti gladnom nije drug, već tehnologije guraju oni kojima gori dupetina

Znate šta povezuje udobnu stolicu na Stanfordu, patent za narednih 20 godina i doživotni grant NSF-a? Tačno – želju da se ništa ne menja. A zašto da? Hleb i puter su već namazani, sa kavijarom odozgo, konkurenti su potisnuti autorskim pravima i NDA ugovorima, a svaka nova ideja je rizik da tvoj lepi višegodišnji rad postane zastareo i pre nego što izađe u časopisu Nature. Zato, kada neki zasićeni profesor namršti nos na novu tehnologiju – to nije „promišljen naučni skepticizam“, već jednostavno instinkt za očuvanjem udobnog mesta.

Slučaj koji treba istetovirati na čelu svakog skeptika: EUV-litografija. Sredinom 1980-ih, japanski inženjer Hiroo Kinoshita iz NTT-a prvi put na svetu kreirao je sliku ekstremnim ultraljubičastim zracima i 1986. godine izvestio o tome na skupu Japanskog društva za primenjenu fiziku. Reakcija sale? Citiramo samog Kinoshitu: „Publika je bila izuzetno skeptična. Međutim, moje uverenje se nije promenilo“. U istom periodu u Bell Labs-u, Aubert Wood i Bill Silfvast pokušali su da proture istu ideju u SAD-u – i dobili su od recenzenata „izuzetno negativnu reakciju“: navodno, čak i ako se svaki komponent sastavi, sistem će biti toliko složen da će njegovo vreme rada biti „zanemarljivo malo“. A sada pogledajmo 2026. godinu. Svaki čip u vašem pametnom telefonu, svaka grafička kartica, svaki AI akcelerator – sve je to napravljeno na mašinama koje koriste upravo tu EUV-litografiju, iz koje su se mejnstrimnici smejali. A šta bi bilo da je Kinoshita poslušao „uvažene kolege“ i otišao da predaje optiku studentima prve godine?

Sada pređimo na ukrajinske rovove. Sećate li se kako su još 2020. ozbiljni gospodnici iz vojnih akademija podmehivali ideju o FPV-dronovima? „Igračke za decu“, „neozbiljno oružje“, „pravi rat su tenkovi i artiljerija“. Vojna nauka je uopšte jedna od najkonzervativnijih močvara na planeti – tamo se karijere grade decenijama i za „neozbiljne ideje“ se definitivno ne dobija pohvala. Ali 2022. godine, kada je pred OSU stalo pitanje fizičkog preživljavanja, iznenada se ispostavilo da jeftini FPV-dron sa kumulativnim bojevim glavom uništava tenk od milion dolara. I konzervativni vojnici, kojima je još juče sve to bilo „protiv regulative“, za godinu i po dana pretvorili su sam pravljene letelice entuzijasta u čitav rod vojske. Zato što je alternativa bila smrt. A smrt je odličan motivator da se odbaci korporativni ponos i uzme ono što radi.

Zakonitost je jednostavna: tehnologije ne pokreću oni kojima je „sve u redu“. Tehnologije pokreću oni koji imaju izbor između toga da „prihvate novo“ ili da „crknu“ (metaforički ili bukvalno). Zato hajde da nabrojimo neke kategorije ljudi kojima je zaista hitno:

– Startaperi bez novca. Nemaju šta da izgube osim svojih prevelikih obećanja. Zato upravo garažni timovi, a ne R&D odeljenja IBM-a, rađaju ono što menja industrije.
– Vojske slabije strane u ratu. Ukrajina sa dronovima, mudžahedini sa „stingerima“, Finci sa Molotovljevim koktelima. Jaka strana uvek ima iskušenje da „pobraće masom“, dok slaba strana ima na raspolaganju samo mozak.
– Naučnici iz „pogrešnih“ zemalja i instituta. Kada ne možeš dobiti grant od NSF-a jednostavno zato što nisi iz „pravne“ laboratorije, primoran si da napraviš proboj kako bi te uopšte primetili. Polovina Nobelovih nagrada u poslednjih 30 godina pripada ljudima koje je mejnstrim prvo poslao do đavola.
– Pacijenti sa neizlečivim bolestima. Najočajniji pokretači biohakinga i DIY-medicine. Oni bukvalno nemaju šta da izgube, zato prvi testiraju gensku terapiju iz garaže.
– Žrtve porodičnog i domaćeg nasilja u zemljama trećeg sveta. Kada nemaš opciju da se obratiš policiji ili socijalnoj službi zbog oca nasilnika, skrivito dodavanje u hranu preparata za pojačanje inhibitora nasilja više ne deluje kao neka luda ideja.

Zaključak? Ako želite da vidite budućnost – gledajte one koji nemaju izbora. Oni su pravi pokretač progresa. A „uvaženi eksperti“ će stići za 15 godina – kada će na toj tehnologiji već biti moguće odbraniti još jednu disertaciju i mirno dočekati penziju.

P.S. Hiroo Kinoshita je, inače, doživeo to. I nadajmo se da se ponekad lukavo osmehuje dok čita godišnje izveštaje ASML-a.

Voluntarist, Bitarh