VPN u Rusiji 2026: vodič za one koji ne žele da žive u digitalnom GULagu

Trenutna situacija sa internetom u Rusiji podseća na vic: „Imamo slobodu govora, ali nemamo slobodu nakon govora“. Samo što ovo više nije vic, već svakodnevica. RKN je blokirao preko 800 VPN servisa, TSPU je naučio da prepozna protokole za nekoliko sekundi, a od marta 2026. čak su i u Moskvi počeli da testiraju „bele liste“ – to je kada je dozvoljeno samo ono što je odobreno odozgo. Dobrodošli u suvereni internet! Ali mi nismo od onih koji odustaju, zar ne? Zato hajde da analiziramo šta zapravo radi.

Zašto NordVPN i ExpressVPN više nisu opcija? Ukratko: masovni komercijalni VPN-ovi u Rusiji su mrtvi. OpenVPN se detektuje za sekunde po prvom bajtu paketa. WireGuard – po UDP strukturi. L2TP, PPTP, SOCKS5 – blokirani su od decembra 2025. Klasični Shadowsocks se otkriva entropijskom analizom. Šta radi? Protokoli nove generacije: VLESS + Reality (imitira običan HTTPS ka legitimnom sajtu), AmneziaWG (modifikovani WireGuard sa mimikrijom), Hysteria2 (baziran na QUIC), xHTTP (fragmentira saobraćaj, zaobilazeći TCP Freezing). Ali kog VPN provajdera onda da izaberemo?

1) Mullvad (Švedska) – apsolutni standard privatnosti. Ne zahteva e-mail – generiše nasumični broj naloga. Prihvata gotovinu u koverti (da, bukvalno stavite evre u kovertu i pošaljete u Švedsku), Monero, Bitcoin. Godine 2023. švedska policija je sprovela pretres na zahtev Nemačke – i nije pronašla ni jedan bajt korisničkih podataka. To je najbolji dokaz „no-logs“ politike koji možete zamisliti. Naravno, postoji minus: RKN namerno blokira Mullvad IP adrese, pa je potrebno isprobavati servere. Aplikacija je uklonjena iz ruskog App Store-a.

2) IVPN (Gibraltar) – najbliži konkurent Mullvad-u po nivou paranoje (u dobrom smislu). Takođe bez e-maila, nasumični Account ID. Gotovina, Monero (imaju sopstveni Full Node – bez eksternih platnih gateway-a), Bitcoin. Sprovedena je Cure53 bezbednosna revizija. V2Ray obfuskacija (VMESS/QUIC i VMESS/TCP) ugrađena je u sve klijente. Etalon split tunneling-a – i direktni i invertovani. Idealan za one kojima je potrebno istovremeno da pristupaju Gosuslugama i čitaju blokirane medije.

3) Proton VPN (Švajcarska) – Stealth protokol, četiri Securitum revizije, odbio je sve pravne zahteve za podatke. Postoji besplatan plan sa neograničenim saobraćajem. Ali: zahteva e-mail (može anonimni ProtonMail registrovan preko TOR-a), Monero ne prihvata direktno, RKN pokušava aktivno da ga blokira. Lajfhak: ručno učitavanje WireGuard konfiguracija često radi kada aplikacija ne može da se poveže.

Napomenimo da je od maja 2026. Ministarstvo digitalizacije obavezalo velike platforme da blokiraju pristupe preko VPN-a. Rešenje: split tunneling – pustite banke i državne servise mimo tunela, sve ostalo – preko VPN-a. Takođe postoji napredna šema protiv „belih lista“: Klijent → Ruski VPS (na beloj listi) → strani server. TSPU vidi unutrašnji ruski saobraćaj i ne dira ga.

Zašto nikada neće biti kazne za samu činjenicu korišćenja VPN-a?! To je omiljena strašilica propagandista, ali ona se ruši pred realnošću. Prvo, TSPU fizički ne može sa 100% tačnosti da razlikuje VPN saobraćaj od običnog HTTPS-a – na tome su izgrađeni VLESS i Reality. Kazniti za „sumnjiv saobraćaj“? Sa koliko bi ljudi i na osnovu čega uopšte morali da se sude. Drugo, VPN je kičma legalnog biznisa. Svaka banka, svaka korporacija, svaki zaposleni na daljinu koristi VPN svakodnevno. I treće: uvođenje odgovornosti za „činjenicu korišćenja VPN-a“ odmah bi dovelo do toga da milioni ljudi počnu da se povezuju preko tuđih Wi-Fi mreža. Dobili bismo milione krivičnih postupaka protiv 80-godišnjih baka čiji je ruter „koristio VPN“. Zamislite naslove: „Penzionerka iz Saratova kažnjena zbog zaobilaska blokada“. Nijedna vlast ne može sebi priuštiti takav nivo apsurda – to je političko samoubistvo. Zato je strategija države drugačija: ne kažnjavati korisnike, već učiniti VPN maksimalno neudobnim. A naš zadatak je da budemo korak ispred. Jer sloboda nije ono što se daje, već ono što se uzima!

Voluntarista, Bitarh

Libertarijanska teorija rata, istkana od protivrečnosti

Poštovani Aleks Rozov, levi anarhista i autor ciklusa transutopija, upoznao se sa mojom „Libertarianskom teorijom rata“ i podelio utiske na svom kanalu. Morala sam da dodam reč „levi“ uz njegovo predstavljanje kako bi čitaocu bilo jasnije odakle dolazi takvo čudno shvatanje ankappa:

Ankap društvo je zasnovano na principu nenapadanja. Svaki član društva priznaje postojeću raspodelu vlasništva i obećava da neće silom zapleniti ono što je priznato kao tuđe.

Za levu stranu je prilično karakteristično da ne govori o načinima sticanja vlasništva, već o raspodeli vlasništva, ne o metodama (razmena), već o rezultatima (nejednakost) i tako dalje. Uostalom, greh je da se bunim protiv tužnje ka takvim holističkim konstrukcijama, s obzirom na to da i sama u svojoj knjizi operišem pojmom kolektivnih apstraktnih subjekata, tj. duhova.

Rat za resurse posmatram u okviru svoje klasifikacije kao jedan od tri razloga za rat, i posebno napominjem da je za libertarijance takva vrsta rata marginalna: iako silovito pribavljanje resursa može biti pravovano (u slučaju restitucije), ono je obično previše skupo da bi imalo smisla. Aleks pak tumači tekst kao da je on ceo o zapleni resursa, a sve ostalo su, očigledno, nebitne lirske digresije, neki tamo rat za slobodu, o čemu uopšte pričate. Ne znam da li je sav patos knjige potpuno prošao pored njega, ili je ovaj deo razmišljanja za njega previše banalan i zato ne zahteva posebnu analizu, ili je Aleksu jednostavno nekarakteristično da govori o etici tamo gde se ona ne meri ekonomijom. U izvesnoj meri, epigraf knjige upravo predstavlja moju polemiku sa takvim čisto ekonomskim pristupom konfliktima.

Dočitavši do odeljka 2.3.3 (nadam se da je kasnije napredovao dalje), Aleks je tamo video logički zastoj: rat je skup, može se javiti iskušenje da se silom uzimaju resursi od nedužnih, a to je bezvladje, i tu se završava vaš ankap. Na tome, zapravo, završava i njegova analiza knjige.

U međuvremenu, u tekstu se izričito navodi da čak i ako su takve zaplene praćene obećanjima o obeštećenju, on kome su resursi zaplenjeni i dalje ima puno pravo da se tome odupre svim sredstvima, uključujući i letalne. Drugim rečima, on to može smatrati početkom rata protiv njega, gde je on strana koja se brani, i sa njim, dođavola, ne možete raspravljati jer je u pravu, zato se potrudite da čak i tokom rata ostanete u okvirima dobrovoljnih sporazuma sa trećim licima i ne stvarate sebi nove neprijatelje. Možda je trebalo da artikulišem ovaj momenat nešto jasnije. Možda je Aleks jednostavno tražio na šta bi se zakačio. Ako smatrate da tekst treba korigovati, predložite varijante.

Mit o „sebičnoj prirodi“: kako je nauka pokazala da su ljudi od prirode velikodušni

Sigurno ste se bar jednom u životu našli u raspravi sa ljubiteljima „čvrste državne ruke“ ili amaterskim cinicima koji su sa pametnim izrazom lica tvrdili: „Čovek je po svojoj prirodi krajnje sebičan. Pogledajte malu decu, oni se ponašaju kao egoisti i sociopate dok ih još uvek nisu naučili da se prilagode društvu“. Navodno, upravo zato nam je potreban Levijatan sa njegovim porezima i regulacijama, inače bismo svi jedni drugima zagrizli grla zbog dodatnog komada hleba.

Eto, sledeći put ih možete slobodno uputiti na jedno odlično istraživanje, o kojem je nedavno pisao časopis Developmental Science. Naučnici su odlučili da provere da li smo zaista rođeni kao sebičnjaci fokusirani samo na sebe, i testirali su naj„nevaspitanije“ ljude, slobodne od društvenih obrazaca – todlere (decu uzrasta od godinu i po do dve godine).

U čemu je bila suština eksperimenta? Zamislite scenu: u laboratoriju pozivaju 134 deteta. Svako od njih sedi za stolom (roditelji su, inače, sedeli pored, ali sa slušalicama i zatvorenim očima kako ne bi imali nikakav uticaj). Naspram njih je sedeo naučnik, a pored njega plišani igračka-majmun. Prvo je detetu data činija poslastica – krekera u obliku ribica. Zatim je počela igra sa majmunom, koji je takođe „veoma voleo ribice“. Deci su nuđeni različiti scenariji u nasumičnom redosledu:

1) Da posmatraju kako naučnik hrani majmuna.
2) Da daju majmunu „tuđi“ kreker (iz tajnih zaliha naučnika).
3) Da uzmu još jedan kreker za sebe.
4) Da podele svoj sopstveni kreker iz svoje činije (u nauci se ovo naziva „troškovni altruizam“).

Važno je napomenuti još jedan momenat: naučnici nisu samo posmatrali ko je pokazao pohlepno ili velikodušno ponašanje. Oni su takođe snimali lica dece na video, kako bi kasnije nezavisni eksperti, koji nisu znali cilj eksperimenta, na skali od 7 bodova ocenili njihov nivo sreće i iskrenost osmeha.

I šta mislite? Deca su se radovala i bukvalno zračila srećom kada su častila plišanog majmuna. Ali najzapanjujuće je: nivo njihove sreće je dostigao vrhupak upravo tada kada su davale svoj sopstveni kreker! Radost od dobrovoljne dobrotvornosti bila je statistički značajno viša od radosti običnog dobijanja poslastica „za džabe“.

Skeptici će odmah napasti: „O, oni su se samo radovali što su ispunili naredbu odrasle osobe, deca vole da udovolje!“ Ali stvar uopšte nije u tome. Kada je naučnik rekao: „A sada uzmi kreker sebi“, deca su to radila sa potpunim ravnodušnošću. Nikakve radosti od poslušnosti.

Neko bi takođe mogao reći: „Onda su jednostavno kopirali emocije radosnog majmuna!“ I ponovo, pogrešili su. Majmun se „radovao“ potpuno jednako u svim scenarijima, ali deca su se iskreno smejala samo kada su sama bila u ulozi darivatelja. Nije bilo emocionalnog zarazanja – radost je proistekla upravo iz same činjenice dobrog dela.

Zašto je ovo važno sa tačke gledišta libertarijanizma? Suština je u tome da solidarnost, uzajamna pomoć i velikodušnost nisu veštačke nadgradnje koje treba utiskivati štapom odozgo. Čovek je bukvalno biološki programiran da oseća zadovoljstvo od dobrovoljne saradnje i pomaganja bližnima. Evolucija nas je učinila empatičnima jer je dobrovoljno, uzajamno korisno supostojanje najefikasniji način za uspeh.

Problem počinje upravo tamo gde se u ovaj predivan prirodni proces grubo umeša treća sila, tj. kada stacionarni bandit dođe i kaže: „Tako, sada je dobrotvornost obaveza. Odzećemo tvoje krekere pod pretnjom kazne ili zatvora i sami odlučićemo kom majmunu ćemo ih dati“ (spojler: polovinu krekera će pojesti činovnici dok budu nosili).

Prisila jedubije ubija samu suštinu čovečnosti. Kada vam silom oduzimaju vaše zarađene resurse, ne osećate radost, već prigušeno iritiranje (i snažnu želju da guglate šeme za izbegavanje poreza). Država nas ne čini ljubaznijim – ona samo atomizuje društvo, terajući ljude da razmišljaju: „A zašto bih ja doprineo pomoći komšiji ili popravci ulice, ako sam za to već platio gigantske poreze?“.

Voluntarist, Bitarh

Decentralizacija publikacija, domaći zadatak

Juče sam se razbudila i poželela svoj lični relej za Nostr. Moje veštine u sistemskom administriranju su skoro nula, čak mi je i sajt ancapchan.info nekada napravljen i podešen bez mog učešća. Ali od tada su se pojavili LLM-ovi, bilo bi greh ne iskoristiti ih. Tako sam doprla do Groka, i nakon nekoliko sati mučenja, relej relay.ancapchan.info je podignut. Ovde su se u potpunosti pokazale specifičnosti decentralizacije protokola. Recimo, slanje testne poruke samo preko mog releja bilo je praktično preko klijenta Snort, sinhronizaciju releja je zgodno raditi preko Amethysta na Androidu, slanje proizvoljnog događaja u obliku sirovog json-a ume Nostria, i tako dalje.

Zadatak ličnog releja je da čuva kompletnu arhivu mojih publikacija, privatnih poruka i svega ostalog, kao i sadržaj onih koje pratim. Ovo je solidan korak ka lokalnoj autonomiji, iako je i dalje daleko od ideala koji sam opisala u trećim „Bilješkama o decentralizaciji“. Još uvek moram da se pozabavim bekapovanjem i upravljanjem sadržajem, a možda će stvar doći i do toga da ovaj relej stavim na raspolaganje lokalnoj zajednici. I ako se ispostavi da je tražen u zajednici, to će biti, ponovnim ponavljanjem, korak ka centralizaciji: neko se muči sa sopstvenim serverom, a neko koristi zajedničke, zašto da ne.

Ovim tempom ću sebi još normalno povezati novčanik sa Nostrom (trenutno radi praktično samo za primanje), podesiti Lightning čvor, ili čak početi nešto da vibekodiram…

Čitaoci takođe raduju svojim primerima korišćenja neuronskih mreža. Tako je jedan od njih otvorio resurs gde besplatno postavlja knjige koje su ozvučile neuronske mreže, uključujući one o libertarijanizmu/AEP. Naravno, određeni deo „krinža“ u ozvučavanju neuronskim mrežama i dalje postoji, ali je to toliko jeftinije da je greh ne koristiti. Onima kojima je lakše da slušaju nego da čitaju, dobrodošli: sajt, telegram bot. Uzgred, tamo već leži i ozvučavanje moje dve knjige (direktne linkove za preuzimanje sam već prebacila na svoje stranice knjiga: Ankap, Rat).

Kako psihologija predviđa podršku ratu

Sporevi o ratu često se vrte oko pitanja morala, prava ili geopolitike. Međutim, veoma zanimljiv momenat otkrivaju savremena psihološka istraživanja: odnos čoveka prema ratu u velikoj meri ne određuju argumenti, već njegove lične osobine. Tako je nedavno u Britaniji sprovedeno istraživanje koje je pokazalo da je podrška ratu tesno povezana sa određenim stabilnim psihološkim karakteristikama, a ne samo sa racionalnom procenom situacije.

Pre svega, primetićemo da važnu ulogu igra takozvana orijentacija na socijalnu dominaciju (SDO) – sklonost ka uverenju da društvo treba da bude hijerarhijsko i da određene grupe ljudi zaslužuju moć nad drugima. Ispostavilo se da ljudi sa visokim SDO pokazateljima češće podržavaju ratne akcije, jer svet doživljavaju samo kao arenu konkurencije i borbe za moć. Nasuprot tome, ljudi sa niskim SDO pokazateljima skloni su egalitarnijim pogledima: oni češće smatraju sve ljude jednakima i stoga su manje skloni opravđavanju nasilja kao instrumenta politike.

Na šta još vredi obratiti pažnju, jeste zlostavljanje u detinjstvu. Kao što je poznato, postoji veza između iskustava proživljenih u detinjstvu i stava prema pitanju nasilja u odraslom dobu. Shodno tome, utvrđeno je da su ljudi koji su u detinjstvu bili izloženi i emocionalnom i fizičkom abjuzu od strane članova porodice mnogo skloniji da istupe u podršku ratu.

Nećemo zapostaviti ni spremnost na pokoravanje autoritetu. Ljudi koji poseduju izrazito pokoran tip ličnosti skloni su da se pridruže agresivnoj politici države, uključujući vođenje ratova. Po njihovom shvatanju, nije dozvoljeno istupati protiv autoriteta i sejati beskorisne sumnje u misli ljudi. Nasuprot tome, ljudi sa niskim pokazateljima pokornosti autoritetu i koji podržavaju slobodu istupanja protiv njega nisu skloni izjašnjavanju u korist rata.

Konačno, ne zaboravimo na mračne crte ličnosti. Ispostavilo se da je sadizam veoma jako povezan sa podrškom ratu. Ljudi sa ovom crtom uživaju u okrutnosti i nanošenju štete drugima, i stoga su izuzetno skloni zastupanju nasilja kao metode rešavanja konflikata. Takođe, podrška ratu karakteristična je za ličnosti sa psihopatijom, budući da su oni emocionalno distancirani od drugih ljudi i ne osećaju ništa loše u vezi sa vršenjem nasilja.

Sve ovo pokazuje da izbor „za“ ili „protiv“ rata nije objašnjiv samo racionalnom procenom situacije od strane čoveka. U praksi se često dešava obrnuto: čovek prvo ima određenu psihološku postavku, a tek potom se biraju argumenti koji će se u nju dobro uklopiti. Određene crte ličnosti dovode do toga da čovek počne da racionalizuje vojnu agresiju, preuveličavajući argumente koji su za to pogodni i ignorišući sve ostalo.

Sa tačke gledišta libertarijanizma ovo je posebno važno, jer ako je podrška ratu povezana sa ličnim crtama kao što su težnja za dominacijom ili psihopatija, to dovodi u pitanje samu ideju predaje „monopola na nasilje“ stacionarnom banditu. Jer, u tom slučaju odluke o ratu neće odražavati objektivnu potrebu, već psihološke distorzije onih kojima je data moć da ih donose.

Zanimljivo je i to što su ovakve postavke tesno povezane sa odnosom prema slobodi i kontroli uopšte. Ljudi koji prihvataju nasilnu hijerarhiju kao normu češće opravdavaju ne samo spoljnu agresiju, već i unutrašnja ograničenja – od jačanja policijskih struktura do potiskivanja građanskih prava. Postojanje takvih ljudi u društvu je veoma korisno državi, jer joj daje mogućnost da bez prepreka uvodi autoritarne poretke.

Zato bilo koje debate o ratu nisu samo spor oko argumenata, već i sudar psiholoških tipova. A to znači da za postizanje mira i slobode nije dovoljno samo „ubediti“. Potrebno je razumeti koje psihološke postavke čine ljude sklonim opravđavanju nasilja i raditi upravo na njima. Jer, sve dok u društvu postoji dovoljan broj ljudi koji su psihološki spremni prihvatiti rat, povod za njegov početak će se uvek naći.

Voluntarist, Bitarh

Beleške o decentralizaciji, deo 3. Publikacije.

Internet je počeo tako što su ljudi počeli da objavljuju podatke u elektronskom obliku: to jest, ne samo da ih čuvaju kod sebe, već i da omogućavaju pristup njima putem udaljenog povezivanja. Da bi se to obezbedilo, potreban je minimalni skup komponenti: 1) uređaj za skladištenje podataka; 2) kanal komunikacije na koji je povezan uređaj za skladištenje podataka; 3) protokol za omogućavanje udaljenog pristupa tim podacima. Različitih tipova uređaja, kanala i protokola može biti veoma mnogo, sve dok mogu nekako da se povežu. Izgleda prilično perspektivno u pogledu obezbeđivanja decentralizovane razmene podataka, zar ne? Naravno. Ali i za produbljivanje centralizacije ovde postoji nepregledno polje.

Jednotipne uređaje je jeftinije proizvoditi. Jednotipne kanale komunikacije je jeftinije održavati. Korišćenje jedinstvenog protokola je uopšte neprocenjivo korisna stvar. Ali najvažnije je — uključuje se funkcionalna podela između različitih komponenti sistema, kada se ispostavi, na primer, da je podatke jeftinije čuvati na velikom stacionarnom serveru sa stabilnim i brzim kanalom komunikacije, a pristup njima je jednostavniji sa jeftinim personalnim klijentima. I to je to, počinje platformska ekonomija u kojoj se oni kojima je potrebno čuvati i konzumirati podatke nalaze u potpunoj zavisnosti od pravila koja postavlja platforma za skladištenje i objavljivanje.

Naravno, takvo stanje stvari je kroz celu istoriju strašno iritiralo i proizvođače i potrošače podataka, koji bi radije zadržali kontrolu kod sebe, samo što je pitanje kako doći do te kontrole bez prevelikog novca, tako da sve radi brzo i da ne zahteva od svakog korisnika ogromne veštine. Borba za korisnika, praćena uključivanjem države kao regulatora konflikata i sopstvenim inicijativama države za obezbeđivanje interesa političara — sve je to dobro dokumentovano i generalno poznato. Borba za digitalnu autonomiju je takođe prilično dokumentovana i dovoljno poznata. Moglo bi se napraviti pregled dinamičke ravnoteže između procesa centralizacije i decentralizacije u trenutku pisanja ovog teksta, ali ja želim da pristupim sa druge strane. A konkretno: kako ja lično vidim idealan rad interneta za sebe pri trenutnom nivou tehnologije?

Trenutni presek nivoa tehnologije

  1. Skladištenje podataka. Bez ulaganja u kupovinu specijalizovanih uređaja, prosečan korisnik lako obezbeđuje kapacitete od redi stotina gigabajta na telefonu i redi terabajta na glomaznijim personalnim uređajima.
  2. Kanali komunikacije. Više ili manje stacionarni korisnik relativno lako može priuštiti celodnevni neograničen kanal sa brzinama od nekoliko do desetina megabajta u sekundi. Korisnik koji aktivno putuje, bez dodatnih ulaganja, može s vremena na vreme biti oflajn, imati limite saobraćaja i skromniji kapacitet kanala.
  3. Oblaci. Za cenu koja je uporediva sa troškovima personalnog pristupa internetu, korisnik može iznajmiti oblak kapacitete za skladištenje i obradu podataka, koji malo premašuju snagu njegovih personalnih uređaja.
  4. Novac. Zahvaljujući kriptovalutama, korisnik tehnički može putem mreže plaćati bilo koje servise direktno njihovim dobavljačima proizvoljno malim delovima sa proizvoljno visokom učestalošću.

Sada ću malo sanjati

Mesečno proizvedem svega nekoliko gigabajta podataka, uglavnom loših fotografija. Sa lošim video snimcima, recimo, to bi bilo desetine gigabajta (najveću subjektivnu vrednost za mene, naravno, predstavljaju tekstovi, to su uopšte jadne stotine kilobajta, a sa svim ćaskanjem u četovima, recimo, nekoliko megabajta). Želeo bih da imam bezuslovan pristup svemu tom sadržaju sa bilo kog svog uređaja, kao i mogućnost deljenja pristupa pojedinačnim jedinicama sadržaja kako za ograničen, tako i za neograničen krug lica. Za to mi je potrebno da moji tekstovi budu potpuno sinhronizovani između nekoliko mojih personalnih uređaja i oblaka skladišta, a da fotografije i video snimci postepeno slegnu u jeftinija i kapacitetnija skladišta, nenametljivo napuštajući, recimo, telefon — ali uz mogućnost da se bilo koji arhivski podaci lako vrate u lokalni pristup.

Pored toga, konzumiram tuđi sadržaj. Tu se radi o stotinama gigabajta mesečno. Potrebna mi je mogućnost da selektivno čuvam bilo koje podatke u lična skladišta. Veoma poželjno — uz čuvanje metapodataka o tome gde i kada sam taj sadržaj nabavio. Takođe bi bilo dobro da se lokalno sačuvani sadržaj ubacuje prilikom ponovnog surfovanja istim mrežnim resursom, kako ne bih morao ponovo da preuzimam — a ako se sadržaj na mreži ažurirao, da imam mogućnost da zamenim svoju verziju novijom ili da sačuvam arhivsku varijantu kod sebe.

Takođe mi je važna zgodna mogućnost da direktno doniram za tuđi sadržaj i primam donacije za svoj. Za to je potrebna mogućnost vezivanja metapodataka o platnim detaljima za proizvoljan objekat.

Dakle, zapravo mi je potreban operativni sistem za rad na mreži koji bi povezivao lokalno smeštene materijale sa mrežnim adresama preko kojih bi oni trebali biti dostupni, obezbeđivao fleksibilnu sinhronizaciju podataka između skladišta, omogućavao podešavanje prava pristupa, sadržao sredstva za pregled i uređivanje podataka, kao i alat za upravljanje novcem. Naravno, sve to mora biti dovoljno pouzdano zaštićeno od neovlašćenog pristupa.

Ispada da je, kako bi mi se obezbedio maksimalno decentralizovan rad na mreži, potrebno prilično kompleksno centralizovano rešenje. Ono, naravno, može se sastojati od modula različitih dobavljača, međutim, ti moduli moraju usklađeno raditi zajedno, stoga se centralizacija ovde direktno nameće.

A šta imamo danas?

Postoje pojedinačni servisi za organizaciju lokalnog skladištenja podataka i za organizaciju oblaka skladištenja. Postoje servisi za sinhronizaciju lokalnih foldera sa oblacima. Postoje alati za određene mrežne aktivnosti: objavljivanje fotografija, videa, tekstova, traka, razmenu poruka, novca, planova, lista zadataka i mnoštva drugih tipova podataka. Postoji mogućnost iznajmljivanja servera i održavanja sajtova na njima. Postoji mogućnost iznajmljivanja domenskog imena. Ukratko, postoji ogromna, cvetuća raznolikost alata za rad na mreži, čiji je razvoj prilično decentralizovan. I sve to mi ne daje mogućnost potpune kontrole nad mojim podacima.

Eto jednog paradoksa.

Zašto siti gladnom nije drug, već tehnologije guraju oni kojima gori dupetina

Znate šta povezuje udobnu stolicu na Stanfordu, patent za narednih 20 godina i doživotni grant NSF-a? Tačno – želju da se ništa ne menja. A zašto da? Hleb i puter su već namazani, sa kavijarom odozgo, konkurenti su potisnuti autorskim pravima i NDA ugovorima, a svaka nova ideja je rizik da tvoj lepi višegodišnji rad postane zastareo i pre nego što izađe u časopisu Nature. Zato, kada neki zasićeni profesor namršti nos na novu tehnologiju – to nije „promišljen naučni skepticizam“, već jednostavno instinkt za očuvanjem udobnog mesta.

Slučaj koji treba istetovirati na čelu svakog skeptika: EUV-litografija. Sredinom 1980-ih, japanski inženjer Hiroo Kinoshita iz NTT-a prvi put na svetu kreirao je sliku ekstremnim ultraljubičastim zracima i 1986. godine izvestio o tome na skupu Japanskog društva za primenjenu fiziku. Reakcija sale? Citiramo samog Kinoshitu: „Publika je bila izuzetno skeptična. Međutim, moje uverenje se nije promenilo“. U istom periodu u Bell Labs-u, Aubert Wood i Bill Silfvast pokušali su da proture istu ideju u SAD-u – i dobili su od recenzenata „izuzetno negativnu reakciju“: navodno, čak i ako se svaki komponent sastavi, sistem će biti toliko složen da će njegovo vreme rada biti „zanemarljivo malo“. A sada pogledajmo 2026. godinu. Svaki čip u vašem pametnom telefonu, svaka grafička kartica, svaki AI akcelerator – sve je to napravljeno na mašinama koje koriste upravo tu EUV-litografiju, iz koje su se mejnstrimnici smejali. A šta bi bilo da je Kinoshita poslušao „uvažene kolege“ i otišao da predaje optiku studentima prve godine?

Sada pređimo na ukrajinske rovove. Sećate li se kako su još 2020. ozbiljni gospodnici iz vojnih akademija podmehivali ideju o FPV-dronovima? „Igračke za decu“, „neozbiljno oružje“, „pravi rat su tenkovi i artiljerija“. Vojna nauka je uopšte jedna od najkonzervativnijih močvara na planeti – tamo se karijere grade decenijama i za „neozbiljne ideje“ se definitivno ne dobija pohvala. Ali 2022. godine, kada je pred OSU stalo pitanje fizičkog preživljavanja, iznenada se ispostavilo da jeftini FPV-dron sa kumulativnim bojevim glavom uništava tenk od milion dolara. I konzervativni vojnici, kojima je još juče sve to bilo „protiv regulative“, za godinu i po dana pretvorili su sam pravljene letelice entuzijasta u čitav rod vojske. Zato što je alternativa bila smrt. A smrt je odličan motivator da se odbaci korporativni ponos i uzme ono što radi.

Zakonitost je jednostavna: tehnologije ne pokreću oni kojima je „sve u redu“. Tehnologije pokreću oni koji imaju izbor između toga da „prihvate novo“ ili da „crknu“ (metaforički ili bukvalno). Zato hajde da nabrojimo neke kategorije ljudi kojima je zaista hitno:

– Startaperi bez novca. Nemaju šta da izgube osim svojih prevelikih obećanja. Zato upravo garažni timovi, a ne R&D odeljenja IBM-a, rađaju ono što menja industrije.
– Vojske slabije strane u ratu. Ukrajina sa dronovima, mudžahedini sa „stingerima“, Finci sa Molotovljevim koktelima. Jaka strana uvek ima iskušenje da „pobraće masom“, dok slaba strana ima na raspolaganju samo mozak.
– Naučnici iz „pogrešnih“ zemalja i instituta. Kada ne možeš dobiti grant od NSF-a jednostavno zato što nisi iz „pravne“ laboratorije, primoran si da napraviš proboj kako bi te uopšte primetili. Polovina Nobelovih nagrada u poslednjih 30 godina pripada ljudima koje je mejnstrim prvo poslao do đavola.
– Pacijenti sa neizlečivim bolestima. Najočajniji pokretači biohakinga i DIY-medicine. Oni bukvalno nemaju šta da izgube, zato prvi testiraju gensku terapiju iz garaže.
– Žrtve porodičnog i domaćeg nasilja u zemljama trećeg sveta. Kada nemaš opciju da se obratiš policiji ili socijalnoj službi zbog oca nasilnika, skrivito dodavanje u hranu preparata za pojačanje inhibitora nasilja više ne deluje kao neka luda ideja.

Zaključak? Ako želite da vidite budućnost – gledajte one koji nemaju izbora. Oni su pravi pokretač progresa. A „uvaženi eksperti“ će stići za 15 godina – kada će na toj tehnologiji već biti moguće odbraniti još jednu disertaciju i mirno dočekati penziju.

P.S. Hiroo Kinoshita je, inače, doživeo to. I nadajmo se da se ponekad lukavo osmehuje dok čita godišnje izveštaje ASML-a.

Voluntarist, Bitarh

Strategija „Bogatog Siromaha“: kako prevariti državu i sačuvati kapital

Zamislite dvojicu momaka. Prvi vozi sjajni Ferrari, obučen je u Brioni odelo i objavljuje slike ostriga na Instagramu. Ima gomilu dugova, nesanicu i hladan znoj svaki put kada stigne pismo iz poreske uprave. Drugi ide metroom u nenapadnom dresu bez logotipa, jede šaurmu na uglu i uzdiše u razgovoru sa komšijom o tome kako su komunalije opet poskupele. A u njegovoj glavi je seed-fraza od novčanika na kojem leže stotine bitkoina. Ko od njih je zaista slobodan? Odgovor je, za svakog agoristu koji sebe poštuje, očigledan.

Mi živimo u eri u kojoj se država pretvorila u ogromnog Tyrannosaurus Rex-a. A kao što se sećamo iz „Juraškog parka“, vid tiranosaurusa se zasniva na kretanju. U našim realijama – on se zasniva na hvalisanju. Ako želite da živite slobodno, gradite svoj kapital i ne privlačite pažnju „druga majora“, poreske inspekcije ili jednostavno kriminalnih elemenata, morate ovladati najvećom umetnošću 21. veka – biti „siromašni“ bogataš.

Pre svega, treba sve iznajmljivati, a ne kupovati u vlasništvo. Znate šta znači kupovina luksuzne kuće ili automobila na svoje ime? To je dobrovoljno pričvršćivanje ogromne mete na leđa sa natpisom: „Tu sam! Muljite me!“. To je idealna imovina za konfiskaciju, zaplenu ili nametanje ogromnih poreza. Iznajmljujte smeštaj i transport. U idealnom slučaju – čak i ne na svoje ime, već preko poverenika, kooperativa ili anonimnih kompanija, ako razmer to dozvoljava. Možete živeti u penthausu i voziti Bentley, ali po papirima ste samo prolaznik.

Takođe je važno odreći se luksuza: Roleksi, Birkin torbe, Gucci kaiševi – to je porez na nesigurnost u sebe. U agorizmu je vaša odeća kamuflaža. Oblačite se uredno, ali tako da vas bude nemoguće zapamtiti. Steve Jobs i Mark Zuckerberg nisu popularizovali osnovne majice bez razloga. Kada na sebi nemate etikete, ljudi (i činovnici) vas ne mogu „proceniti“. Stopite se sa masom.

Naravno, ne smete pričati o svojoj imovini! Prijatelji će početi da traže pozajmice (i uvrediću se ako odbijete). Poznanici mogu slučajno probrbljati o vašem bogatstvu u baru gde sedi neko ko ne bi trebalo. Novac voli tišinu, a kripto – grobnu tišinu. Za sve ostale morate biti onaj lik koji „nešto tamo radi na internetu, kao da mu stiže za hranu“.

Ne bi bilo loše naučiti se profesionalno predstavljati siromašnim. U našem društvu uspešnim ljudima se zavidi, a siromašnih se žale i ostavljaju na miru. Žalite se na inflaciju, uzdišite kada plaćate račun u kafiću, uvek tražite popuste i promo-kodove, cenjkanje na pijacama. I ovde nije stvar u ušteđenih 5 dolara – stvar je u kreiranju alibija. Kada konstantno pokazujete da brojite sitnice, nikome vam neće ni pasti na pamet da vas mogu „razkulčiti“.

Još jedan savet – obrišite dođavola Instagram, ili bar prestanite da objavljujete slike iz biznis klase. Društvene mreže su otvorena baza podataka za poreske inspektore i prevarante. Vaš profil treba da izgleda kao da odmor provodite u bakinoj kući na selu, a ne na Maldivima.

Osim toga, investirajte svoj novac u ono što se ne može oduzeti. Umesto zlatnih lanaca, ulažite u svoje zdravlje (najbolja medicina, kvalitetna ali jednostavna hrana, biohacking) i u znanje. A strani pasoši i boravišne dozvole (o kojima, naravno, nikome nećete reći) su najbolje osiguranje, nevidljivo za komšije.

I na kraju, koristite keš i P2P. Ako svuda plaćate imenovanim bankovnom karticom, vaš profil potrošnje je vidljiv kao na dlanu. Plaćajte svakodnevne troškove gotovinom gde god je to moguće, jer papirni novac ne ostavlja tragove.

Na kraju treba reći da agorizam nije samo filozofija slobodnog tržišta, već svakodnevna špijunska igra. Stacionarni bandit želi da budete transparentni, predvidivi i vezani za jedno mesto. Ali možete živeti tako da ćete se samo smeškati gledajući kako sistem pokušava da vas zgrcne za vrat, a njegovi prsti hvataju prazninu. Jer za sistem vi jednostavno nećete postojati, bićete duh. Veoma imućan, slobodan i neuranjiv duh.

Voluntarist, Bitarh

Kako politika lišava nauku i medicinu mogućnosti razvoja

Zamislite – naučnici aktivno istražuju novi pristup lečenju različitih psihičkih poremećaja, uključujući depresiju, anksioznost, alkoholizam i čak agresivnost. Postižu dobre rezultate koji ukazuju na to da ovaj pristup ima značajan potencijal. Ali tada političari, oslanjajući se na lične interese i razmišljanja, a ne na naučne podatke, strogo zabranjuju ovaj pristup kao nešto izuzetno opasno i nedopustivo, često ne dozvoljavajući čak ni naučna istraživanja u ovom pravcu iza zatvorenih vrata laboratorija. Istovremeno, druge podjednako rizične stvari oni iz nekog razloga ne žure da zabrane tako strogo. Mislite da je ovo izmišljotina ili zaplet nekog romana? Međutim, upravo se takva priča već desila u stvarnom životu.

Sredinom 20. veka, psihedelne supstance kao što su LSD i psilocibin aktivno su istraživane u naučne i medicinske svrhe. Naučnici su u njima videli ogroman terapijski potencijal, što potvrđuju i brojni savremeni studije sprovedene poslednjih godina. Međutim, između onih i ovih istraživanja postoji ponor dug skoro pola veka. Zašto je to tako? Odgovor je jednostavan – psihedelne supstance su počele da se povezuju sa nizom stvari koje nisu bile po volji političara.

Pre svega, u poteri za senzacijama, mediji su počeli svakako da ih ocvrljavaju, aktivno šireći informacije o mogućim rizicima: psihozama, zavisnosti, socijalnoj degradaciji i opasnosti po mlade. Naravno, takve rizike ne može se potpuno negirati, ali su oni bili izuzetno preuveličani. Tvrdnje o visokoj zavisnosti ili masovnim socijalnim posledicama praktično nisu imale ubedljive dokaze, a naučna baza na koju su se u takvim tvrdnjama pozivali bila je veoma ograničena.

Takođe, širenje takvih tvrdnji poklopilo se sa rastom kontrkulturnih pokreta, naročito u SAD-u i Zapadnoj Evropi. Psihedelici su počeli da se povezuju sa hipijima, protestima protiv rata i širim kulturnim promenama. Kao rezultat toga, narkotička politika je počela da se posmatra ne samo kao pitanje javnog zdravlja, već i kao instrument socijalne kontrole. Ne može se, naime, očekivati od stacionarnog bandita da neće želeti da zabrani sve što je povezano sa pokretima koji se protive njegovoj politici. I psihedelici su tako bili pogođeni.

Svoju ulogu je odigrao i geopolitički kontekst Hladnog rata. SSSR i druge zemlje Istočnog bloka u svojoj propagandi su aktivno koristili temu narkotika kao argument protiv zapadnih društava, prikazujući ih kao moralno degradirane. Naravno, kao odgovor, zapadne države su odlučile da pokažu da su sposobne da kontrolišu problem narkotika i zaštite javno zdravlje.

Pored svega rečenog, jednostavno nije bilo nikoga ko bi zaštitio psihedelike. Malo ko će osporiti da duvan, alkohol, kao i mnogi sedativi i stimulansi nose ne manje rizike po zdravlje ljudi. Međutim, njihova proizvodnja imala je snažnu podršku industrije i država. To im je pomoglo da izbegnu najstroža ograničenja. Psihedelici, naprotiv, nisu imali moćne ekonomske ili političke lobiste, proizvodio ih je privatni sektor, što je političarima omogućilo da preduzmu strože mere.

Kao rezultat, međunarodna politika u odnosu na psihedelike formirana je daleko od toga da bude zasnovana na naučnim podacima o rizicima. Tim više što su uvođene stroge zabrane ne samo za njihovu privatnu distribuciju i upotrebu, već i za njihovo proučavanje. Tako je u SAD-u istraživanje psihedelika dozvoljeno samo pod strogim nadzorom regulatornih organa, čime je ta mogućnost zapravo zatvorena za većinu laboratorija, dok su vlade Francuske i SSSR-a u jednom trenutku uopšte zastupale potpunu međunarodnu zabranu čak i ograničenog naučnog istraživanja psihedelika. Politika strogih zabrana prema psihedelikima formirana je pod uticajem kulturnih strahova, političke borbe i institucionalnih interesa. Upravo je tako nauka i medicina na dugo vremena izgubile mogućnost razvoja perspektivnog pravca u lečenju mnoštva poremećaja.

Voluntarista, Bitarh

Libertarianska teorija rata. Epigraf.

Lavovi Davida Fridmana nisu mi davali mira, a želela sam i da ubacim malo patosa u knjigu. Zato sam, potrošivši jedno veče, ipak opremila knjigu epigrafom. Sada se može snimati audio-knjiga, ako se nađu željni.

Ljudi teže da žive u miru sa sobom.
Ljudi teže da žive u miru sa drugima.
Šta nas onda kažnjava ratom?
Duhovi rata — šta se krije iza njih?

Kovati lukave, tajne planove,
Sakupljati sile, nabavljati oružje,
Vežbati se u umetnosti obmane…
Da li je to potrebno? Kome je to potrebno?

Zar je gospodar pakleno stvorenje?
Zar se nisi navikao na ropstvo tokom godina?
Ustati i udariti? A možda nije potrebno?
Učini to. Tako zahtevaju Duhovi slobode.