Mehanika „Slobode“

Ne razumem baš najbolje izdavanje knjiga na papiru, osim ako to nisu knjige za malu decu koje mogu fizički da se žvaću ili, u nešto starijem uzrastu, kreativno razmrljaju. Čak i ako osoba vodi ustaljen život u sopstvenom domu, čuvanje papirnih knjiga kod kuće je luksuz, jer za njih treba nabaviti tako čudan vintage predmet enterijera kao što je knjižni regal (ako knjiga u domu ima malo, bolje je odgovarala mala polica u toaletu). A ako osoba iznajmljuje stan, prinuđena je s vremena na vreme da se seli i čak ne zna u kojoj će državi biti za pola godine, tada je za nju izraz „papirna knjiga“ definitivno nešto za bogataše. Zato papirne knjige migriraju u javne prostore i češće ih možete videti u nekim tajm-kafeima pored društvenih igara. One retke papirne knjige koje su mi iz nekog razloga završavale u rukama poslednjih godina, brzo su prelazile u jedan od takvih prostora, a sada u apartmanu koji iznajmljujem stoji jedan jedini strip na srpskom o Corto Malteseu, koji je „zalutao“ sa festivala stripa.

Ipak, papirne knjige, ovaj duboko nišni proizvod, neko i dalje ne samo da kupuje, već čak proizvodi i nove primerke. Tako su se moji poznanici time bavili još u Rusiji, osnovavši izdavačku kuću „Sloboda“, potom su nastavili u Crnoj Gori, a sada i u Nemačkoj. Uostalom, oni su i dalje orijentisani na rusko tržište i prodaju se uglavnom na Ozonu. Sumnjam da će moje sopstvene knjige biti izdavane na taj način, jer su ekstremno male po obimu, što znači da bi udeo poštavnih troškova u troškovima nabavke gotovog proizvoda bio nesrazmerno veliki. Uпрочем, ako uspejem da napišem još jedan rad, onda tri knjige pod jednim koricama već imaju šanse.

Zato je „Sloboda“ izdala moj prevod Fridmanove „Mehanike slobode“, i tamo na Ozonovom sajtu postoji čak nekoliko desetina recenzija. Prevod sasvim možete pročitati potpuno besplatno u elektronskom obliku, ali ako vam je prijatno da posedujete težak suvenirni ciglić, izvolite. Koliko razumem, u linkovima koje ću ovde davati ugrađeno je pominjanje da su primljeni baš od mene. Mislim da je to za analitiku, kako bi izdavači razumeli koliko je efikasno reklamirati se na taj način. I sama nemam pojma, videćemo.

Šta tamo ima o libertarijanizmu, osim Fridmana?

2. Alja Zanoza. Priručnik za racionalni egoizam. Pa, ovde sam odmah izbacila as iz rukava, naravno. Sa Aljom ste verovatno upoznati preko njenog jutjub kanala, kojem, očigledno, sija skorije preimenovanje u „Srpsku polit-topku“. Tekst knjige nije u otvorenom pristupu, tako da je kupovina cigle od dvesta strana ne samo suvenir, već i krajnje izopačen način da se upoznate sa samim sadržajem Aljinog kreativca. Ako me autor „bombarduje“ tekstom, možda ću čak objaviti recenziju.

3. Linda i Moris Tanehili. Tržište slobode. Ovo je još jedan ekskluziv, koji ranije nije bio izdat na ruskom jeziku. Fridman i Tanehili su gotovo sigurno aktivno razmenjivali ideje (sudim po gotovo podudarnim godinama izdanja i referencama kod Fridmana, pošto nisam direktno upoznata sa stvaralaštvom Tanehilija). Recimo, čuvena ideja privatnih agencija za obezbeđenje, koje treba da zamene najtoksičniju funkciju države, puštena je u mase u 20. veku upravo od strane Tanehilija.

4. Hans-Herman Hoppe. Teorija socijalizma i kapitalizma. Ovo više nije ekskluziv izdavačke kuće „Sloboda“, već reprint izdanja novisibirske Hyde Park Library. Sudeći po anotacijama, najvredniji deo knjige uopšte nisu razmišljanja o socijalizmu i kapitalizmu, već Hoppe-ova argumentativna etika, na kojoj on, pretpostavljam, gradi sve dalje konstrukcije.

5. Ajn Rand. Kapitalizam. Apologija. Ovo je već primetno manje popularan autor, ako sudimo po broju recenzija na Ozonu. Ovde je zbirka raznovrsnih članaka u kojima Ajn Rand primenjuje instrumentarijum svog razvijenog objektivizma za razmišljanje o različitim političkim pojmovima. Možda ću i ja u starosti sastaviti zbirku dodataka za različite aspekte stvarnosti za sopstvene teorije…

6. Dejvid Berglend. Libertarijanizam u jednoj lekciji. Nekako se desilo da sam znala za ovu knjigu o osnovama libertarijanizma, ali u svoje vreme nisam stigla da je pročitam, već sam odmah prešla na Rotbarda. U rezultatu, nemam pojma koliko je ovaj direktni konkurent mog Ankapa dobar za nosioce ruske kulture. Ako je neko poredio, podelite mišljenje.

Možda ću u predvidljivoj budućnosti uraditi detaljnije recenzije ovih knjiga, kao i noviteta izdavačke kuće, ukoliko se takvi pojave.

Zašto državu nazivamo Stacionarnim Banditom?

Mnogi od naših pratilaca i libertarijanci uopšte verovatno su već dobro upoznati sa akronimom „SB“ ili terminom „stacionarni bandita“. Ali uprkos tome što su nama uobičajeni, većina ljudi se još uvek nije naročito susrela sa njima. To važi i za nove učesnike našeg resursa, koji često ne razumeju šta to zapravo znači. Možda je neko od vas slučajno naišao na repost, ušao da pročita i sada se pita: „Zašto oni državu stalno nazivaju nekim banditom? Kakva je to teorija zavere?“.

Odmah ćemo napomenuti da ovakav termin nije samo neka fantazija ankapa, napisana na kolenu u podrumu. To je potpuno mejnstrim, klasična teorija o poreklu države Mansura Olsona, koja je priznata i poštovana u zvaničnoj akademskoj nauci. Ali šta ova teorija podrazumeva i kako je uopšte nastala?

Dakle, zamislite rani srednji vek. Gusta šuma, malo selo, seljaci mirno obrađuju zemlju, odgajaju decu i prasiće. Odjednom iz šume izleće banda naoružanih ubica. U akademskim radovima ih nazivaju nomadskim banditima. Oni pokolje polovinu sela, spaljuju kuće, uzmu 100% žita, odvedu stoku i nestanu u zalasku sunca. Ali postoji jedan mali problem. Kada se ista ta banda vrati nakon godinu dana, neće biti ničega da se pljačka! Seljaci su ili umrli od gladi ili pobegli. Kao biznis model – to je potpuni neuspeh, jer ovakvo ponašanje ne donosi nikakav dugoročni profit.

I tada jedan od vođa bandita, momak sa preduzetničkom žilom i dovoljnim nivoom inteligencije (nazovimo ga, recimo, Rurik ili neki vođa Franka), počinje da razmišlja: „A šta ako nigde ne odemo? Šta ako ovde ostanemo?“. Umesto da zakolje gusku koja nosi zlatna jaja, ovaj genije kriminalne misli nudi seljacima „dogovor“. On se proglasi kraljem (ili Vojvodom, knjazem, još nečim) i drži govor: „Od sada mi ne dajete sve, već samo 20% vašeg žita. Zauzvrat vas jednostavno neću ubijati. Štaviše, ako iz šume dođu drugi nomadski banditi, ja ću vas od njih braniti. Jer vi ste sada moja krava, koju smem da muzem samo ja!“

Upravo u tom trenutku na istorijskoj sceni rađa se Stacionarni Bandit.

Vremenom on shvata: da bi mogao da uzima više, ekonomija mora da raste. Počinje da gradi puteve (kako bi lakše prikupljao poreze i prebacivao ratnike), uvodi sudove (jer seljak koji pogine u tuči ne plaća porez) i, što je najvažnije, smišlja ideologiju (kako bi ljudi manje razmišljali o tome u kakvom su položaju završili). I nakon nekoliko generacija, on više nije reketiraš koji je vlast prisvojio silom, već „božji pomazanik“, „otac nacije“ ili „garant ustava“.

Zašto je ova koncepcija popularna među libertarijancima? Ona briljantno skida sve romantične maske sa lica Levijatana! Svima nam od školskog doba peru mozak pričama o „društvenom ugovoru“. Navodno su se jednog dana mudri ljudi okupili na trgu i dobrovoljno odlučili da osnuju državu. Da, naravno, možda možete pokazati gde sam ja lično to potpisao? A naročito to nisu potpisali oni koji su potčinjeni vojnim putem (setimo se da su granice država na mapi istorijski formirane upravo ratovima).

Državu nazivamo stacionarnim banditom jer se po svojoj suštini ne razlikuje od mafijaškog „pokrića“. Ona pokušava da nametne svoj monopol na nasilje na određenoj teritoriji. A porezi su samo legalizovan danak za to da vas jednostavno ne bace u kavez.

Naravno, za mnoge je spoznaja ove činjenice kao onaj trenutak u detinjstvu kada saznaju da Deda Mraz ne postoji, samo sto puta bolnije. Navikli smo da verujemo u dobroćutnost i brižnost države. Ali razumeti istinu je neophodno, jer tek skidanjem ružičastih naočara možemo početi da postavljamo prava pitanja. S kog razloga se neko meša u moj privatni život? Zašto grupa birokrata odlučuje šta smem da gledam na internetu, s kim da trgujem i koliko mog novca da uzmu za „važne projekte“ (tj. beskonačno prelepljivanje pločnika, palate ili još jedan krvavi obračun sa susednim SB)?!

Voluntarist, Bitarh

Filozofija siromašnih

Sperry UNIVAC

Njegovo Visocanstvo Tramp nastavlja da preuređuje svoju palatu, a skandal oko potpunog rušenja Istog krila Bele kuće i izgradnje plesnog dvorca na njegovom mestu, dimenzija dostojnih carevog ega, nastavlja da buja. Poenta nije samo u tome što je uništen arhitektonski spomenik u zaštićenoj zoni Vašingtona i što će na njegovom mestu biti izgrađeno nešto neprikladno, već i u tome što je budžet, prvobitno planiran na 200 miliona dolara, kao kod svakog dobrog developera (a Tramp je definitivno dobar), već u tri puta porastao, skoro do 600 miliona dolara. Za mnoge ljude ovo zvuči kao neki ludi brojevi, ali jednu drugu vest me je neočekivano privukla. Nesrećna kompanija Boeing (kod koje su inženjeri koji su pričali o haosu u sklapanju aviona počeli misteriozno da umiru, a sami avioni su počeli da se raspadaju) iznenada je ostvarila proboj veka i predstavila dron-tanker bez analogije MQ-25A. On je mali i nosi oko 7 tona na 900 km. 

U čemu je poenta, kada postoje drevni monstruozni tankeri Boeing KC-135 Stratotanker (čak iz 1957.) i McDonnell Douglas KC-10 Extender (1981.)? Poenta je u tome što oni ne mogu da rade sa 항공nosaca, preveliki su, a dopuna goriva je ponekad potrebna i palubnoj avijaciji. U konačnici, godinama se u te svrhe koristi… palubni lovac/jurišnik Boeing F/A-18E/F Super Hornet, koji je uopšte prilično univerzalna mašina. Konkretno, on može nositi spoljne rezervoare i sistem za dopunu umesto naoružanja, i u letu dopunjavati udarne konfiguracije F/A-18. Uglavnom, novi dron treba da rastereti nesrećne lovce od takvog teškog posla, i zato su oduševljeni USMC i US Navy, bez cinkanja i gledanja, odmah kupili 76 komada! A koja je ovde veza sa prethodnom vešću? U tome što je cena jednog takvog tankera… otprilike 3-4 puta veća od F/A-18 (zavisno od verzije i konfiguracije aviona) i iznosi 200 miliona dolara. 

Za cenu ovog ugovora može se ne samo preurediti Isto krilo, već srušiti pola Vašingtona i ponovo ga izgraditi u obliku Trampovih kula. Pri tome, preuređenje Bele kuće je već ušlo u anale korupcijskih skandala, i žele ga zaustaviti, između ostalog, zato što sumnjaju na pronevere i provizije. Dakle, ili je car-developer bio skroman i malo je uzeo, ili je Boeing potpuno izgubio osećaj za stvarnost i nametnuo neke nerealne cene. Razmislite, leteći kanister od 7 tona košta više od legendarnog F-22, prvog i jedinog pravog aviona 5. generacije na svetu, o čijem je preplaćivanju u svoje vreme mnogo raspravljalo, koliko i nesrećni F-35 — najkorumpiraniji projekat u istoriji naoružanja, a za cenu pet takvih može se kupiti stealth bombarder B-2.

Da bi se razumelo šta se ovde uopšte dešava, treba se malo vratiti u istoriju. Američke megakorporacije vide ankap u košmarima, jer im je najbolji i jedini prijatelj u sve vreme bila država. Nijedna američka tehnološka (a ne resursna, poput Standart Oil, U.S. Steel ili čikaških mesnih kraljeva kao što je Armour) korporacija ne bi mogla ni da nastane, ni da postane monopolista, ni da zaradi milijarde, da nije bilo države. IBM je osnovan kao TMC kako bi prodavao tabulatore za analizu državnog popisa stanovništva, AT&T se razvio zahvaljujući tome što je Teodor Vejl direktno otišao vladi i ponudio posao veka: vi nam dajete potpuni monopol na telefone u celoj zemlji — mi vam dajemo telefonizaciju — i ništa drugo. Vilijam Sjuard Berouz (deda svima voljenog bitnika-narkomana Vilijama Sjuarda Berouza III) izumeo je savršen tasterni arifmometar i osnovao AAC, koja je kasnije postala kompjuterska korporacija Burroughs, ali milijune je počeo zarađivati tek kada je 1913. ratifikovan 16. amandman, koji je dao pravo državama da prikupljaju porez na dohodak. Porezi su se računali ručno, a greške su strogo kažnjavane, pa su se Berouzovi arifmometari prodavali kao topli hlebovi. Kasnije će Burroughs postati jedan od tri glavna vojna izvođača u SAD (zajedno sa Sperry Corporation i IBM), njihovi računari su ugrađivani i u nuklearne rakete i u podmornice, a mejnfrejmove je nabavljala Federalna rezerva.

Uspon detroitskog automobilskog baroka zapametno se poklopio sa početkom izgradnje federalnog sistema međudržavnih autoputeva u SAD; bez prvog SAGE sistema PVO-a ne bi bilo modernog upravljanja vazdušnim saobraćajem, pa čak ni onlajn rezervacije karata; ARPANET je kreiran u Kancelariji za napredne istraživačke projekte Ministarstva odbrane SAD o troškovu države i dugo se razvijao za novac Chunje Sama; zapravo, čak su i tranzistor i cela Silicijumska dolina proizvod državnih (i isključivo vojnih) investicija. Tek kada su HP, Xerox, Motorola, Fairchild Semiconductor (usput, deo ogromnog holdinga koji je uključivao, na primer, Fairchild Aircraft, koji je za državu proizvodio rakete i lovce) i drugi bili dovoljno „nahranjeni“ od strane države — došlo je vreme za razne AMD, Apple i ostale Intel (koji su takođe bili duboko umešani u vojne projekte). Čak je i prehrambena megakorporacija General Mills većinu novca zarađivala ne od pahuljica za decu, već od komponenti za bezdimni barut, vojnih racija, pa čak i nuklearnih bombi i sistema za navođenje. 

Otac superkompjutera Sejmur Krej celog života je radio za državu. Sve njegove kompanije — CDC, Cray Research i CCC — proizvodile su isključivo vojnu opremu: mašine za CIA, NSA i federalne nuklearne laboratorije (i za državnu meteorološku službu). O korporacijama kao što su Lockheed, Northrop Corporation i Boeing ne treba ni govoriti — one su bile, jesu i biće pre svega vojne državne kompanije koje većinu novca zarađuju od odbrambenih porudžbina. Nije slučajno što su, kada je Hladni rat završen, američki industrijalci skoro počinili samoubistva od očaja, jer su se Nijagarini vodopadi megabaksa iz Pentagona bukvalno za par godina osušili do tankog potoka. U tom trenutku su propali gotovo svi kompanije zlatne ere: svi, od Creya do McDonnella, bili su primorani da se spajaju, konsoliduju i međusobno apsorbuju kako bi nekako preživeli. Od cele avijacijske industrije SAD preživela su samo dve kompanije: Lockheed i Boeing (a Northrop se pretvorio u monozadatnu državnu kompaniju: već 30 godina grade, održavaju i modernizuju jedini avion — bombarder B-2, i nedavno su kreirali njegovu novu verziju B-21, od toga i žive). Uopšte, čak i Google i Ilon Mask su po vrat gde je glava u vojnim ugovorima (ista ta Tesla je bila duboko u gubitku čak i sa neverovatnim subvencijama države).

Upravo time su objašnjivi monstruozno naduvani, nerealni budžeti (u prevodu na današnji novac skuplji od Manhetenskog projekta i leta na Mesec), koje su Lockheed i Boeing potrošili na razvoj najskandaloznijih projekata. Životni ciklus F-35 do kraja eksploatacije (tj. do 2050-ih) procenjuje se na nekoliko triliona — korporacija je baš lepo sela na vratove poreskih obveznika. Usput, Lockheed je umešan i u još jednu ne manje skandaloznu proneveru — projekat „morskog F-35“ — takozvane brodove priobalne zone, Freedom-class LCS (da, oni grade i brodove), koji su ispali skoro još skuplji. Ironično je što su od završetka Hladnog rata budžeti Pentagona pokušavali da se smanje na svakoj sesiji Kongresa, ali je iz nekog razloga ispalo tako da su tokom relativno siromašnih 1990-ih i 2000-ih za megakorporacije ipak uspeli da isisaju iz države ukupno oko 5–6 triliona dolara. Ko još može da plati toliko, bez cinkanja, i za tako beskorisne gluposti? 

Dakle, kao što vidimo, Boeing se kreće potpuno u skladu sa tradicijom: sada će Pentagon imati leteći kanister koji košta više od najsavršenijeg lovca na planeti. činilo se da je nemoguće oboriti rekord pronevere koji je postavio Lockheed, ali stara škola je još jednom pokazala vrhunsku klasu. Nekada je jedan od filozofa izneo paradoksalnu misao: marksizam je filozofija privilegovanih slojeva, radnicima i seljacima je on odvratan. Analogno tome, može se postaviti ne manje paradoksalan postulat: libertarijanstvo je filozofija siromašnih i neprivilegovanih slojeva, kapitalistima je ono odvratno.

Paločni sistem ili zašto policajci toliko vole „ zločine“ bez žrtava

Zašto policija voli da te uhvati u pušenju na nedozvoljenom mestu ili zbog reposta pesme na „VKontakte“, ali ne žuri da potraži ukradeni bicikl ili razreši stvarni zločin? Sve je jednostavno: za sve je kriva ozloglašena „paločna sitem“ (KPI).

Zamisli: policajac mora da sakupi određeni broj „palica“ – razrešenih zločina, kazni, zapisnika. Ako tokom kvartala ne sakupi potreban broj, nadređeni će biti nezadovoljni: nema premije, nema unapređenja, a mogu ga čak i ozbiljno opomenuti. Pri tome, svake godine mora da poboljša rezultate, takmičeći se sa samim sobom iz prošlosti (to se zove princip „APPG+1“: analogni period prošle godine + jedna palica više). To je neka vrsta večnog trčanja u krug, gde je svaka naredna godina još gora od prethodne.

Kao rezultat toga, pravi zločini su često teški za razrešenje, a neki čak i kvare statistiku. Ukrali su ti telefon ili su čak počinili težak zločin? Srećno u pokušaju da nateraš na registraciju prijave, jer je to istražiti teško i zamorno, jednostavnije je pretvarati se da zločin nije postojao. Posebno nerado preuzimaju teške zločine bez jasnih dokaza – jer oni samo povećavaju procenat nerazrešenih predmeta, što znači da pogoršavaju statistiku. Policija preferira da se hvati za „zločine“ bez žrtava – na njima je najlakše zatvoriti izveštaj. Uhvaćen si na ulici sa pivom ili si prekršio neku ludačku zabranu „propagande“ – odlična palica za izveštaj! I policajac je zadovoljan, i statistika cveta.

Pritisak da se plan ispuni po svaku cenu gura neke zaposlene na direktno falsifikovanje. Ako nema dovoljno stvarnih zločina, statistika se mora „praviti“. Jer za ispunjenje i preispunjivanje planova, nadređeni ne samo da hvale, već redovno isplaćuju premije i nagrade zaposlenima. To mogu biti novčani bonusi, dodatni godišnji odmori ili čak ubrzano napredovanje u karijeri. Priča se da „uspešnim“ policajcima ponekad čak dodeljuju i stanove. Paločni sistem se podstiče na svim nivoima, stvarajući ogroman mamac da se jure sitni „prestupici“ bez oštećenih i čak fabriciraju predmeti.

Na Zapadu, s druge strane, takav sistem se u principu smatra divljštinom i lošim tonom. U 26 američkih saveznih država zakonski su uopšte zabranjene bilo kakve „kvote“ za hapšenja i kazne. U ostalim državama takve prakse zvanično nisu podstaknute i pod strogom su društvenom kontrolom, jer se smatraju formom korupcije.

Naravno, ne idealizujemo zapadne zemlje – i tamo je država takav isti stacionarni bandit. I u nekim mestima dolazi do preterivanja. Na primer, u Kanadi postoji neobjavljena statistika, i odatle redovno stižu vesti o sličnim progonima zbog raznih „zločina“ bez žrtava. Ali ipak se često može primetiti razlika između motivacije činovnika i pripadnika sigurnosnih službi na Zapadu i onoga kako se to dešava kod nas, što ima ogroman uticaj na živote običnih ljudi.

Što je najtužnije – ovaj paločni sistem bukvalno motiviše policiju na represije protiv mirnih ljudi. Kada je potrebno hitno ispuniti plan, lako je fabricirati predmet ili kazniti zbog neke gluposti, čak i ako niko nije nastradio od tvojih postupaka. Zato imamo toliko „zločina bez žrtava“, gde ljudi sede bez krivice, dok pravi kriminalci šetaju slobodno.

Voluntarista, Bitarh

Dokonačila sam je!

Sve, Libertarijanska teorija rata je napisana i čak odmah vrstovana u epub – preuzmite kao jedan fajl i čitajte udobno.

Povodom korica imam određene primedbe: portretna sličnost Rotbarda sa njegovim duhom na slici ostavlja mnogo toga da se poželi, a i neuronska mreža je uporno želela da me vidi baš u tom obliku, uprkos referenci koju sam joj dao. Ipak, rezultat mi više prija, tako da ću ostaviti kako jeste. Ali ako neko odluči da pokuša da poboljša rezultat, ja sam samo za, šaljite svoje varijante u komentare.

Takođe smatram da je završetak knjige dobar povod da čitaocima podsetim link za donacije autoru: https://ancapchan.info/donate/

Podeli, vladaj i… smej se svim zubima!

Obično razgovaramo o nasilju u fizičkom smislu. Ali postoji još jedna vrsta agresije koja je sa biološke tačke gledišta mnogo elegantnija. To nije palica neandertalca, već hirurški skalpel. Ili, preciznije – slatki otrov. Pre nekoliko dana je o tome u Psychology Today objavljen odličan članak Winifred Rule. Ona pokreće temu o tome kako upravo psihopatske ličnosti razbijaju socijalne veze. Ako na tržište ljudskih odnosa gledamo kao na slobodnu razmenu vrednosti, onda je psihopata prevarant-monopolista. A njegova glavna valuta je zbunjenost. Hajde sada da razmotrimo ovaj problem po stavkama.

Kao prvo, psihopate koriste šarm kao kamuflažu. Rule piše: „Za psihopate je šarm njihov šljokice“. Biološki gledano, to je mimikrija. Psihopata ne može da oseća empatiju, zato je simulira. Primer: vidite harizmatičnog lidera koji govori prave stvari. Vaš mozak, podešen na traženje „alfe“, vrišti: „O, njega možemo pratiti!“. A u stvarnosti to je predator koji je jednostavno naučio u kom tonu treba da prede.

Kao drugo, oni pribegavaju taktici „Klina“. U članku je naveden jeziv primer: majka (psihopata) kaže ćerki preko telefona: „Govori, draga, sami smo, ovo je privatno“. Ćerka izliva dušu. A u to vreme majka namiguje drugoj sestri, koja sedi pored i sve sluša. Zašto? Da bi stvorila veštački deficit informacija i poverenja. Dok se vi međusobno grizete, ne gledate onoga ko vuče konce. Klasika upravljanja državom, prenesena u kuhinju.

Kao treće, oni „hakuju“ hijerarhiju. Istraživanja Paula Babiaka (autora knjige „Snakes in Suits“) pokazuju: u korporacijama psihopate unapređuju. Zašto? Zato što savršeno probijaju vertikalne sisteme upravljanja. Šefu „prodaju“ samopouzdanje i laskanje (psihopate ne osećaju anksioznost, pa izgledaju super-kompetentno). A kolege i podređene terorišu, sabotiraju i potvaraju. Ishod: gore vide „efikasnog menadžera“, dole – spaljenu zemlju. Dok informacija stigne do vrha, psihopata je već ostvario svoju korist i prešao u drugi odeljenje.

Zašto je evolucija ostavila takve ličnosti među nama (oko 1% populacije)? To je strategija parazitizma. Ako svi oko sebe sarađuju i veruju (kooperativna strategija), onda se pojavljuje jedinka koja može eksploatisati to poverenje sa maksimalnom koristi za sebe. Bez trošenja resursa na savest, refleksiju ili strah. Čist profit.

Kako ne postati hrana? Autorka članka naglašava: glavni marker toga da je pored vas psihopata je vaš osećaj „ludim“. Ako vam osoba A u tajnosti govori ružnosti o osobi B, a zatim vidite kako se on sa njom grli – javlja se kognitivna disonanca. Počinjete da sumnjate u sopstvenu adekvatnost.

I šta onda raditi? Gledajte u dela, a ne u šljokice: harizma je jeftina, reputacija i poštovanje ugovora su skupi. Zato decentralizujte proveru činjenica. Ako vam kažu: „Ceo odeljenje misli da si idiot“, ne verujte na reč. Idite i razgovarajte sa odeljenjem direktno. Psihopate se plaše direktne komunikacije žrtava kao vatre, jer laž živi samo u mraku. Zato čuvajte svoje neurone i svoje granice. Sloboda počinje tamo gde prestaju manipulacije!

Voluntarist, Bitarh

Libertarianska teorija rata, dopisan odeljak 3.3.4, o ratu između država

Dakle, knjiga o libertarianskoj teoriji rata tik pred sam kraj konačno je dotakla zapravo rata. Izvučeno je nekoliko paradoksalnih zaključaka i nekoliko banalnih, formulisane su preporuke o tome šta libertarijanci da rade u celom tom haosu – ukratko, prilično sam zadovoljna novim odeljkom.

Sada je ostalo samo da se glatko sumiraju zaključci celog teksta, a nakon toga se knjiga već može sastaviti u jedinstveni epub, ilustrovati i nekako predstaviti široj javnosti.

I baš sada kada je završetak već veoma blizu, počeo je da me iritira jedno neumesno pitanje. Zapravo, volim u knjigama razne sočne i atmosferske detalje. Ali obe svoje – o ankapu i o teoriji rata – napravila sam maksimalno suvim i sažetim. Sabijanje ideja u minimalni obim bilo je ponekad do đavola teško, i baš sada se pitam: da li je uopšte trebalo toliko trošiti energiju na to? Možda je imalo smisla obilno pustiti tok svesti, dodajući preko razne istorijske anegdote i lirske digresije? Možda bi to lakše progutali?

Kako država i veliki biznis pritiskaju privatno farmerstvo

Nedavno je izbio ogroman skandal: na mreži su se pojavili brojni video snimci na kojima veterinarske službe oduzimaju i uništavaju stoku farmerima i vlasnicima privatnih gazdinstava u različitim regionima Rusije. Ljudi pokušavaju da blokiraju puteve i protestuju, jer je za mnoge porodice to jedini izvor prihoda. Formalno se kao razlog navodi izbijanje infektivne bolesti, međutim, farmeri tvrde da im se ne pokazuju rezultati analiza i da im dijagnoza nije objašnjena, a državni veterinari dolaze kod njih bez ikakvih dokumenata. Istovremeno, analogne mere se ne primenjuju na velika poljoprivredna preduzeća, čak i kada se ona nalaze u epicentru navodne epidemije.

Naravno, ovo je sama po sebi veoma uznemirujuća situacija. Međutim, mnogo je važnije to što ona dobro ilustruje širi trend: u mnogim zemljama državni zakoni i prakse usmereni su na totalno uništavanje privatnog farmerstva i malih gazdinstava.

Jedan od najčešćih instrumenata je regulisanje semena. Na primer, u Rusiji su poljoprivrednici obavezni da unose podatke o kupljenom i korišćenom semenu u specijalne državne registre i da poštuju brojne zahteve u vezi sa njihovim poreklom i kvalitetom. Formalno se ovo objašnjava borbom protiv falsifikata i biljnih bolesti. Ali u praksi, takav sistem stvara neizdrživ birokratski teret za mala farmerstva koja, za razliku od velikih agroholdinga, ne mogu sebi priuštiti održavanje celog pravnog odeljenja. Takođe postoje ograničenja za uvoz i upotrebu semena, koja farmerima jednostavno ostavljaju veoma malo mogućnosti i izbora u razvoju svojih gazdinstava, što ih ponovo čini nesposobnim da konkurišu velikim igračima.

Slična logika važi i u Evropi. U okviru zakonodavstva EU, mnoge vrste semena koje se prodaju ili distribuiraju moraju proći zvaničnu sertifikaciju i proveru kvaliteta. To znači da postaje praktično nemoguće uzgajati i trgovati nesertifikovanim sortama. Štaviše, čak i u sopstvenom vrtu upotreba sopstvenog semena može biti zabranjena i kažnjiva, a seme za to će morati kupovati po trostruko višoj ceni od dobavljača licenciranih od strane države. Takođe vredi se setiti neizdrživih ekoloških zahteva i glasnog slučaja iz Holandije, kada se nakon uvođenja novih ekoloških normi 2022. godine ispostavilo da mala farmerstva jednostavno neće moći da ih izdrže i da će morati da se zatvore.

Takvi zakoni imaju očigledan ekonomski efekat. Veliki agroholdingovi se lako prilagođavaju novim zahtevima: oni imaju pravnike, laboratorije i pristup sertifikovanom sadnom materijalu. Čak i ako im neki zakoni ipak malo otežaju život, treba razumeti da će oni za mala gazdinstva biti potpuno smrtonosni, jer ova potonja nemaju ogromne prihode i ušteđevine. Upravo zato svaki novi regulativ, licenca ili zahtev nesrazmerno pogađa mala gazdinstva. Za korporacije to je samo još jedna stavka u budžetu, dok je za porodičnu farmu pitanje opstanka.

Kao rezultat, poljoprivredno tržište se postepeno koncentriše u rukama sve većih igrača. To je rezultat tipične simbioze države i velikog biznisa. Državna birokratija dobija mogućnost da sve drži pod svojom kontrolom, pošto na tržištu ostaje samo veoma ograničen broj agenata, a stanovništvo u svojoj masi postaje nesposobno čak i da se samostalno prehrani. A velike kompanije dobijaju mogućnost da postanu monopolisti, što znači da mogu manipulisati kvalitetom, količinom i cenom proizvoda kako žele, i pripisati sve moguće prihode od poljoprivredne aktivnosti samo sebi.

Što je više regulacija oko hrane, to manje ljudi može samostalno da je proizvodi. A to znači da moć nad hranom i samim ljudima sve više dospeva u ruke stacionarnog bandite i velikih korporacija. Upravo zato je pravo na uzgoj sopstvene hrane ne samo poljoprivredna tema, već direktno pitanje ekonomske i lične slobode.

Voluntarist, Bitarh

Liberland

Od 11. do 13. aprila bio sam sa grupom monteliberijanaca na jedanaestom rođendanu Liberlanda. Žurka se održala kod Apatina, najbližeg srpskog grada na Dunavu do Liberlanda. Tamo je Liberland otkupio zemlju i izgradio turistički kompleks The ARC — veoma prijatno eko-selo.

  • kućice za goste
  • kanu
  • letnji kafić
  • sauna
  • na suprotnoj obali jezera pasu razne stoke
  • i traže šargarepu
  • ostaci odvodnika iz još jednog jezera, tamo je takođe Liberland otkupio zemlju, ali je još nije sredio
  • glavna zgrada, gde se sve dešavalo
  • ogroman kamin – dominantni deo cele kuće
  • prvi sprat, sa trpezarijom, barom i scenom
  • prvi sprat
  • drugi sprat – konferencijska sala
  • kućice za goste
    • kućice za goste
  • kanu
    • kanu
  • letnji kafić
    • letnji kafić
  • sauna
    • sauna
  • na suprotnoj obali jezera pasu razne stoke
    • na suprotnoj obali jezera pasu razne stoke
  • i traže šargarepu
    • i traže šargarepu
  • ostaci odvodnika iz još jednog jezera, tamo je takođe Liberland otkupio zemlju, ali je još nije sredio
    • ostaci odvodnika iz još jednog jezera, tamo je takođe Liberland otkupio zemlju, ali je još nije sredio
  • glavna zgrada, gde se sve dešavalo
    • glavna zgrada, gde se sve dešavalo
  • ogroman kamin – dominanta cele kuće
    • ogroman kamin – dominanta cele kuće
  • prvi sprat, sa trpezarijom, barom i scenom
    • prvi sprat, sa trpezarijom, barom i scenom
  • prvi sprat
    • prvi sprat
  • drugi sprat – konferencijska sala
    • drugi sprat – konferencijska sala

    Uzgred, na sajtu Liberlanda postoji lista Diaspora villages, gde su, pored samog Liberlanda i Arc Village-a, predstavljeni takođe Montelibero, neka zajednica u Meksiku koja mi nije poznata i nekoliko naselja jednog investitora ECI Development. Čini mi se da bi kolegama iz Green Zyland-a imalo smisla da se povežu sa Liberlandom, kako bi na njihovoj mapi na kraju pojavila se i gruzijska i antiguanska naselja Greenzyland-a..

    Prvog dana je program razgovora bio previše gust, pred kraj mi je glava natekla od engleskog i umesto normalnog netvorkinga bežala sam od svih anglofonaca kako bih barem malo odmorila od njih, zato smo dosta ćaskali sa svim prisutnim Rusima. Nije bilo neke jedinstvene teme nastupa, čini se da je predsednik Edlička jednostavno okupio sve do koga je mogao dohvatiti, i ako je neko imao šta da kaže, izvlačio ga je na scenu. Tako da je ispalo raznoliko, a zapravo priča o Liberlandu bilo je relativno malo, osim preglednog izveštaja o tome kakvih je uspeha postigao za 11 godina.

    Drugog dana smo imali šetnju Dunavom kako bi nam pokazali zapravo Liberland.

    • mali liberlandski houseboat
    • veći iznajmljeni
    • i motorca koja je plovila iza houseboata na šlepu, a po potrebi je služila kao mostići
    • pozvali su koloritnog pevača po imenu Branimir, koji liči na Mileja
    • Edlička pokazuje odakle se pripremao napad na Liberland
    • Levo je ostrvo Gornja Siga, desno Donja Siga, oba čine teritoriju Liberlanda
    • Naseljenik po imenu Martin živi na teritoriji Liberlanda već nekoliko nedelja i priprema se da tamo otvori letnji kafić. Sa palube su ga ohrabrili.
    • potpisali su se na zastavi Liberlanda
    • potpisali su se u pesku srpskog ostrva
  • mali liberlandski houseboat
    • mali liberlandski houseboat
  • veći iznajmljeni
    • veći iznajmljeni
  • pa i motorna čamaca, koja se vukla za hausbote, a po potrebi je služila kao pomost
    • pa i motorna čamaca, koja se vukla za hausbote, a po potrebi je služila kao pomost
  • pozvali su koloritnog pevača po imenu Branimir, koji liči na Mileja
    • pozvali su koloritnog pevača po imenu Branimir, koji liči na Mileja
  • Edlička pokazuje odakle se pripremio napad na Liberlend
    • Edlička pokazuje odakle se pripremio napad na Liberlend
  • Levo je ostrvo Gornja Siga, desno Donja Siga, oba čine teritoriju Liberlenda
    • Levo je ostrvo Gornja Siga, desno Donja Siga, oba čine teritoriju Liberlenda
  • Naseljenik po imenu Martin živi na teritoriji Liberlenda već nekoliko nedelja i priprema se da tamo otvori letnji kafić. Sa palube su ga ohrabrili.
    • Naseljenik po imenu Martin živi na teritoriji Liberlenda već nekoliko nedelja i priprema se da tamo otvori letnji kafić. Sa palube su ga ohrabrili.
  • potpisali su se na zastavi Liberlenda
    • potpisali su se na zastavi Liberlenda
  • potpisali su se na pesku srpskog ostrva
    • potpisali su se na pesku srpskog ostrva

    Kada se ekskurzija približila obalama Liberlenda, iznad i ispod njega pojavio se po jedan čamac hrvatske policije, a hrvatskom obalom nas je pratio i patrolni automobil. Hrvatska ljubomorno čuva nepovredivost tuđe zemlje. Fabula konflikta je izložena na Vikipediji, neću je prepričavati. Ipak, sa obale manjeg od dva ostrva koja čine Liberlend, pomahao nam je naseljenik po imenu Martin. Pominjalo se da on namerava da tamo izgradi plažni kafić, ali ne isključujem da je to rečeno u šali.

    Šta generalno može reći o Liberlendu? Projekat čvrsto stoji na nogama 11 godina nakon osnivanja. Uprkos tome što se u ovoj pseudodržavi redovno održavaju kvartalni izbori za kongres, izvršna vlast ne planira ponovni izbor do zvaničnog uspostavljanja države, što potpuno odgovara onome što Baladži Šrinivasan piše u svojoj knjizi „Mrežna država“ – navodno, bez jedinstvene figure osnivača ništa neće uspeti, samo pod vođstvom blagonaklonog diktatora slobodoljubivi voluntaristi mogu da se kreću u bilo kom pravcu. Projekat nije u oskudici, živi i slavi bez prekomernog luksuza, ali prilično raskošno, a njegov establišment su sasvim imućni preduzetnici.

    Poslovni pristup se primećuje i u odnosu prema učesnicima pokreta. Ulaznice za događaje se plaćaju, uključujući i samu mogućnost gledanja transmisije. Elektronsko rezidentstvo se plaća. Državljanstvo košta čak osećajnih 10 hiljada dolara, što je, naravno, jeftinije nego kod „velike braće“, ali i snaga liberlendskog pasoša je za sada skoro nula. Ukratko, ovo je veoma zanimljiv venture projekat koji može postojati u suspendovanom stanju dovoljno dugo, ali čim dobije pravo diplomatsko priznanje, akcije projekta će naglo skočiti, jer u svetu trenutno uopšte nema izobilja libertarianskih jurisdikcija sa slobodnim pristupom.

    Pošto planiram da se tokom godine preselim u Srbiju, neizbežno ću i dalje sarađivati sa Liberlendom. Videćemo kakve su perspektive za povezivanje ovog ili onog biznisa sa njim.

    Nastavljam da doživljavam Liberlend bez preterane ozbiljnosti, ali sa poštovanjem.

    Misija „Serenity“ – može li bio-pojačanje morala da nas uništi?

    U filmu pod nazivom Serenity, čiji se događaji odvijaju u univerzumu serije Firefly, glavni junaci otkrivaju planetu sa milionima poginulih stanovnika. Ispostavilo se da je na ovoj planeti sproveden eksperiment sa raspršivanjem preparata protiv agresivnosti. Međutim, on je istovremeno potisnuo i samu želju za životom, a kod 10% stanovništva je izazvao nuspojavu sa suprotnim efektom – potpuno uklanjanje etičkih barijera i pretvaranje u krvožedne predatore.

    protivnici ideje bio-pojačanja morala, koja se sastoji u poboljšanju moralnih kvaliteta ljudi pomoću biomedicinskih tehnologija, mogu iskoristiti zaplet ovog filma kao još jednu priliku da je kritikuju. Uostalom, oni su već iznosili različite argumente protiv takve prakse. Ali definitivno ne bi trebalo da žure sa tim, jer se na sve njihove strahove može odgovoriti. Upravo to je uradila filozofkinja Barbara Stok u jednom od svojih članaka, koji ćemo sada detaljnije razmotriti.

    Prvi problem sastoji se u nemogućnosti donošenja opšte definicije morala, jer različite moralne teorije nude različite odgovore na pitanja o dobrom i lošem. Međutim, kao što Stok primećuje, to nije potpuno tačno, pošto ipak postoje određene opšteprihvaćene vrednosti. Ako pogledamo primer iz filma, iako su glavni junaci krijumčari koji krše zakon (naravno, mi kao libertarijanci u tome ne vidimo ništa loše), oni nisu lišeni osnovnih moralnih principa, kao što su briga jedni o drugima, pravda prema ranjivima i spremnost da rizikuju zarad drugih.

    Drugi problem ukazuje na to da sve može završiti loše, kao što se desilo u zapletu filma. Ali treba razumeti – u filmu se prikazuje krajnje nepromišljeno mešanje – bez kliničkih ispitivanja, bez etički dopustivih procedura, bez razumevanja rizika uopšte. Naravno, niko neće osporiti da realni istraživači moraju uzeti sve to u obzir u svim svojim postupcima.

    Treći problem proizilazi iz toga što moral nije neka zasebna crta, već složen sistem međusobno povezanih kvaliteta i motiva. Međutim, to je takođe pitanje pravilnog pristupa realizaciji ideje. Potrebno je orijentisati se na intervencije koje su minimalne i koje uzimaju u obzir takve međusobne odnose. Dodajmo takođe Stokinom argumentu činjenicu da u stvarnosti nije neophodno potiskivati baš agresiju – potrebno je samo ojačati inhibicione mehanizme kada ih čoveku nedostaje.

    Četvrti problem sastoji se u opasnosti i represivnosti primoravanja na prolazak biomedicinskih procedura. Mi, naravno, znamo da je totalno primoravanje etički nedopustivo. Ali šta je sa umerenim društvenim metodama pritiska na prolazak procedure (i obaveznim bio-pojačanjem morala samo za one koji su već počinili nasilne akte)? Štaviše, čak i sada se javljaju situacije kada učenici i radnici pribegavaju upotrebi nootropika kako bi poboljšali svoju budnost i pažnju, i time se nosili sa zadacima koji im je zadati. I bio-pojačanje morala, koje omogućava nasilnom pojedincu da se izbori sa tim da drugi ljudi u njemu ne vide pretnju i ne isključe ga iz društvenih interakcija, u tom smislu se ne razlikuje od pitanja drugih oblika poboljšanja čoveka.

    Poslednji problem je podrivanje slobode i autonomije čoveka. Postoje tvrdnje da je moral sposobnost biranja između dobra i zla, i da, ako čovek ne može izabrati činjenje zla, njegovi moralni postupci gube svaki smisao. Ali Stok ispravno primećuje da bilo koji trenutni predlozi za bio-pojačanje morala ne sastoje u pretvaranju ljudi u mehaničke robote bez izbora, već samo u pomeranju njihovih sklonosti ka onima koje su moralnije. I uopšte, možemo li poštovati autonomiju, na primer, osobe koja direktno preti da će izvršiti nasilje nad nama? Teško da biste to sami činili!

    Naravno, ideja bio-pojačanja morala zahteva oprez i detaljnu razradu. Ona zaista može nositi niz ozbiljnih rizika. Ali ti rizici nisu neprevazivna prepreka koja zahteva kategoričko odbacivanje takve ideje. Oni sasvim mogu biti uzeti u obzir i razrađeni.

    Voluntarist, Bitarh