Kada državni grantovi nestanu: čime finansirati nauku u eri mrakobesa

Država voli da se predstavlja kao „jedini spasitelj“ nauke. Novac iz budžeta deluje kao nešto pouzdano, ali to traje samo dok na vlast ne dođe sledeći ljubitelj „istinskog znanja“. I to je to – vaš odeljak nauke odmah bude proglašen „neprijateljem naroda“ i, u najboljem slučaju, jednostavno bude lišen sredstava.

Sećate li se kako je Donald Tramp jednim potezom pera odrezao finansiranje klimatologije i istraživanja u oblasti obnovljive energije? Naučnici su godinama prikupljali znanje, pisali članke, računali na obećane grantove, a onda – bum – finansiranje se pretvorilo u bundevu. Zato što „ne verujem“ i „ne dopada mi se“. Nauka nije Holivud: nastavka možda neće biti ako novac iznenada nestane. A naučnicima preostaje ili da sami traže sponzora, ili da tužno prekinu istraživanja.

I tu na scenu stupaju alternativni izvori finansiranja, od kojih su mnogi kroz istoriju već više puta dokazali svoju održivost.

1) Još od epohe renesanse, ljudi umetnosti i nauke živeli su od bogatih pokrovitelja. Savremeni filantropi, kao što su Bil Gejts, Ilon Mask ili čak (ko bi pomislio!) Pavel Durov, izdvajaju milione dolara za obrazovanje, istraživanja u oblasti medicine, veštačke inteligencije, pa čak i istraživanja svemira. Zašto? Jednostavno im se dopada. Ili žele da čovečanstvo prestane da bude tako dosadno i jednobrazno. Ko zna! U Rusiji je primer bio fond Dmitrija Zimina „Dinastija“, koji je udahnuo novi život mnogim talentovanim mladima, dok država iznenada nije odlučila da je to „strani agent“. Ali sama ideja nije umrla – pojavili su se fondovi „Trajektorija“, „Evolucija“ i druge inicijative. Ukratko, čak i kod nas je nauka na privatni novac realnost.

2) Ne smejte se – ponekad je tražiti novac od naroda mnogo efikasnije nego od strogih gospodnika iz Ministarstva obrazovanja. Ljudi sa zadovoljstvom podržavaju neobične projekte, bilo da je to satelit „Majak“, koji su lansirali ruski studenti, ili istraživanja mikroflore creva koja su prikupila više od 350 hiljada dolara na Kickstarter-u. Da, creva su se pokazala daleko harizmatičnijim nego što su eksperti mislili. To funkcioniše jednostavno: napraviš efektna prezentaciju, objasniš ljudima zašto je to važno (ili barem zabavno), i narod glasa novcem.

3) Ako vaše istraživanje ima makar malo komercijalnog potencijala, vredi razmisliti o venture kapitalu i biznisu. Primera ima mnoštvo: od Bell Labs-a i IBM-a, koji su svetu dali tranzistore i lazere, do SpaceX-a, koji je privatnu kosmonautiku učinio realnošću. Da, to nije „čista nauka radi nauke“, ali upravo biznis može dati potisak tehnologijama koje bi inače ostale samo u izveštajima na polici.

4) Nagrade i konkursi. Nekada je preduzetnik Piter Diamandis objavio nagradu od 10 miliona dolara onome ko prvi dva puta za dve nedelje poleti u svemir privatnim brodom. Na kraju je pobednik potrošio skoro 25 miliona na pripreme, ali poenta nije u tome. Konkurs je stvorio čitavu industriju privatnog svemirskog transporta.

5) Za one potpuno napredne: DAO i kripto-nauka. DAO (decentralizovane autonomne organizacije) omogućavaju ljudima da se ujedine i finansiraju nauku preko blokčejna. Primer je VitaDAO, koja je uspešno prikupila milione dolara za istraživanja u oblasti produženja života. Šta ako kripto-entuzijasti glasaju tokenima za vašu ideju?

6) Pretplata na rezultate: ljudi i kompanije plaćaju kako bi prvi dobili pristup vašim naučnim podacima i otkrićima. Što je vaše istraživanje zanimljivije i važnije – to više pretplatnika. Gotovo kao Netflix, samo što su umesto serija tu vaša otkrića.

7) Zamislite berzu predviđanja, gde investitori ulažu na naučne ideje i rezultate. Ako vaš projekat izgleda ubedljivo – dobićete finansiranje od onih koji veruju u vaš uspeh i žele da zarade na tačnom predviđanju.

Voluntarist, Bitarh

Šta nije u redu sa ratom, deo 2

Sada ću dopisati i svoje mišljenje o dve navedene teme: degenerisanju strategije i nestanku spremnosti na žrtve.

Šta istorijski predstavlja uspešna ofanzivna strategija? Iznenadni početak rata, brzo izvršenje unapred određenih ciljeva i političko učvršćivanje uspeha. Najbolji strateg svih vremena i naroda je Džingis-kan. Uspešna defanzivna strategija: poremećivanje planova napadača, nanošenje ubedljivog poraza, okretanje drugih komšija napadača protiv njegovih nezaštićenih leđa i, ponovo, političko učvršćivanje uspeha.

Neuspešna ofanzivna strategija je ili potpuni razlogom poraz na operativnom nivou, ili, nakon što se potencijal iznenađenja iscrpi, uvlačenje u rat istrapersanja. Neuspešna defanzivna strategija je dozvoliti protivniku da obesglavi sopstvenu centralizovanu strukturu upravljanja i ne uspeti da se izbegne demoralizacija odbrambenih snaga.

Kada se u svetu pojavila jasna podela na klub velikih sila i sve ostale zemlje, brzo se ispostavilo da ofanzivne strategije velikih sila jedne prema drugima više ne rade: čak ni strana koja je čisto izgubila nije spremna da prihvati poraz, a još manje su druge velike sile spremne da prihvate poraz jedne velike sile. Kao rezultat toga, dugo je to rezultiralo isključivo kolonijalnim ratovima, gde su ofanzivne strategije Evropljana po pravilu odlično funkcionisale.

Ali nakon Drugog svetskog rata počela je opšta demokratizacija svetske politike. Države su dobile formalno ravnopravnost, na međudržavnom nivu je prihvaćen dogmat o nenarušivosti granica, formirali su se novi veliki međudržavni savezi — i kao rezultat toga, era teritorijalnih osvajanja, a zajedno sa njom i era odgovarajućih strategija, završila se. Sada je kao zamena za strategiju osvajanja dominirala strategija podrške političkoj nestabilnosti u ciljnoj zemlji i dovođenje na vlast grupacije koja će potom proglasiti svoju zemlju saveznicom države koja ju je podržala. Agresivni rat postao je zadatak specijalnih jedinica, a uspešna vojska de facto konglomerat instrumenata za određene specijalne operacije. Jedini izuzetak ostao je Izrael, koji je nastao nakon Drugog svetskog rata putem rata sa svim svojim komšijama i decenijama nastavlja uspešno teritorijalno da se širi na njihov račun — sve dok ne dobije diplomatsko priznanje od sledećeg komšije, što omogućava fiksiranje dela granice.

Tako je jedina uspešna strategija teritorijalnog zauzimanja postalo višegodišnje „odgrickivanje“ zemlje komšije — pod uslovom da se uspešno ignoriše pritisak svetske javnosti za povratak na predratni status quo sve dok takav povratak ne postane nezamisliv. U principu, upravo tu strategiju trenutno sprovodi i Putin.

Što se tiče defanzivnih strategija, one su se u velikoj meri razvijale ogledalo onih ofanzivnih. Protivnik će poljuljati tvoj politički režim? Uspešna defanzivna strategija sastoji se u potpunom čišćenju unutrašnjopolitičkog polja od svih začetaka opozicije. Protivnik će ignorisati svetsku javnost — znači, svetska javnost mora vrištati u tvoju korist toliko glasno da je ne može ignorisati, i time se prvenstveno mora baviti opozicija u zemlji agresoru i njenim ključnim saveznicima. Protivnik teži specijalnim operacijama i nije spreman za rat istrapersanja? Znači, potrebno je razviti imunitet na udare koji obesglavljuju i pripremiti se za gerilsko ratovanje.

Ostaje dodati da sve ove strategije ne ostavljaju nikakvog prostora za korist naroda one zemlje čija vlada sprovodi bilo ofanzivnu ili defanzivnu strategiju. Za osobe koje ne ostvaruju direktnu korist od političkog kretanja, svi ratovi su unapred gubitak. Zato nije toliko važno da li je reč o hipsteru sa navikom na visoke zarade i veliki asortiman smuti-napitaka, ili o nekom vulkanizeru sa navikom na umerene zarade i veliki asortiman piva — oni neće postati politična potpora bilo kojoj ratnoj kliki. Otuda težnja agresivnih vlada ka lumpenizaciji podanika, kako bi im oduzeli sibaritske navike i učinili državu njihovom jedinom nadom za preživljavanjem.

Rezime: i Sonja i Speri, generalno korektno označavajući tendencije, donekle ih preuveličavaju. Strategije nisu potpuno degenerisale, iako su se snažno promenile prateći promenu karaktera ratova — i ljude se generalno može primorati na rat u interesu vlade, samo za to mora pažljivo raditi ceo politički režim. Otuda moj glavni zaključak: države još uvek nisu iscrpele sebe kao sistemski faktor spoljne agresije, ali toga mogu postići samo cenom snažnog povećanja unutrašnje agresije, a to je nespojivo sa dugoročnim ekonomskim rastom. One sile unutar država koje su zainteresovane za ekonomski rast će sдержиvati ratne raspoloženja u vladama.

Šta nije u redu sa ratom?

Na kanalu Stalag Null Sonja Širogorova, unapred se izvinjavajući što prelazi sa večnog na hitno, konstatuje da je otprilike od vremena Prvog svetskog rata u ratovima strašno degradirala strateška komponenta, odnosno umetnost primene oružanih snaga i ostalih resursa zemlje za postizanje vojne pobede. Taktika mnogih zemalja je na visokoj ravni, operativna umetnost se takođe aktivno razvijala, ali strategija otvoreno propada. Sperry UNIVAC razmišlja o sličnoj temi, i ja ću prvo predati reč njemu:

Klovnada koja se nastavlja sa onim što sada nazivaju ratom, primorava me da ipak prokomentarišem ovaj marazam. I slepom je jasno da je vojna umetnost degradirala potpuno i konačno: naoružanje postaje sve pametnije i eksponencijalno skuplje, iznad nas lete praktično Skynet hunter-killeri, zvon F-35 ima sopstveni internet sa podrškom za 4k video u realnom vremenu, Mask deli mrežu celom planeti, nevidljivi B-2 baca MOAB na neprijatelja, samo što je od svega toga više puta manje koristi nego od dede sa trocevnim puškom u vatniku 1943. godine. Najvažnije je – niko ne razume – šta je ovo dođavola? Zašto su ljudi, imajući višekratno efikasnija sredstva ubijanja od naših predaka, počeli tako očajnički da glupe? Zašto su im otpala jaja i zašto se uslovni Kijev ili Teheran još uvek nisu pretvorili u Drezden ili Hirošimu?

Stvar uopšte nije u nekim užasnim vojnim tehnologijama, poput FPV, jer su na kraju legendarni mesari Cadorno, Joffre, Nivelle, Haig, von Falkenhayn slali po 200-300 hiljada ljudi pred mitraljezere u jednom naletu, ponavljajući to 10-20 puta zaredom, i ljudi su prilično žestoko godinama koračali. Niti je stvar u nedostatku nekih tehnologija, „Bombirujte ih sve“ LeMay i Bomber Harris su zajedno pretvorili u prah oko 100 gradova, ubivši milione pomoću aviona koji nisu bili daleko od braće Wright, što je značajno približilo kraj Drugog svetskog rata. Sada, teorijski, imamo sve da ratujemo sa potpuno apokaliptičnim razmerama razaranja, što je upravo trebalo da učini ratove brzim (i neverovatno krvavim, čak i bez upotrebe nekonvencionalnog oružja). Želja za ratovanjem takođe nije isparila, ljudi i dalje strastveno žele da se time bave, samo što to rade nekako potpuno neukusno i glupo.

Odakle takva iskrivljenost u svesti ljudi? Zašto su na vrhuncu Modernizma ljudi bili spremni da pate i umiru u razmerama koje su danas nezamislive, dok su sada Janki bili primorani da tako delikatno ratuju u Avganistanu (i zbog toga sa takvim čudovišnim sporednim troškovima, da su razvukli stvar na 10 godina), da su izgubili svega 2,4 hiljade – manje od jednog čoveka dnevno (iz divljeg, čudovišnog mobilizacionog rezervara od 120 miliona!), pri čemu je to bilo dovoljno da odustanu i beslavno odu. Etalon besmislenog klanja XXI veka je rat u Ukrajini, gde maksimalna procena smrtnih gubitaka za 4+ godine iznosi oko pola miliona ljudi. Često se poredi sa Prvim svetskim ratom, ali dozvolite – Haig je toliko ubijao za mesec dana u jednoj operaciji za 10-15 km zemlje. Kod Verduna je za manje od godinu dana palo isto toliko ljudi (i pola miliona je ostalo invalidi) sa nultim rezultatom (zauzeto je samo 2 od 28 fortova, Vou i Douaumont, oba su vraćena neprijatelju, nisu stigli čak ni do Suvilea), nakon čega su i Nemci i Francuzi žestoko nastavili. Zapravo, i u Iranu vidimo istu sliku, samo na maksimumu – poginulo je do sada svega nekoliko desetina Amerikanaca, ali narod već vrišti i jeca da treba sve prekinuti, jer je to postalo previše skupo.

Šta sada vidimo? Žele li ljudi rat? Da. Mogu li u njemu pobediti? Uz određene napomene – sasvim. Suština napomena je u tome što je u praktično svim zemljama velika vojna industrija Hladnog rata demontirana skoro do nule tokom narednih trideset godina. Tako je u SAD, na primer, ostala samo jedna fabrika koja proizvodi heksogen, a od armade od 700 B-52 otpisan i rasklopljen je 90%, tako da se sve to prvo mora obnoviti. O stanju ruskih oružanih snaga ćemo uopšte ćutati. Jesu li se promenili metodi postizanja pobede? Pa u suštini ne naročito – kod istog tog Irana, ne samo rakete, već bi i stanovništvo nestalo brže nego bombe Janki zlatne ere Hladnog rata (Japan je pokazao da je teško ratovati samo na „banzaj“ bez gradova, luka, puteva, mostova, fabrika, i uopšte kada je zemlja pretvorena u izgorelu pustoš). Žele li ljudi da plate pravednu cenu svojim patnjama za takvu pobedu? Uopšte ne, oni uopšte ne žele da plate.

U konačnici, svaki savremeni rat degeneriše u cirkus: prskanje pljuvačkom i glasni vriskovi političara, lupanje papučom po govornicom, zakletve da će uništiti novu „osu zla“ (nebitno čiju – zapadnu ili istočnu), glavno je ne zaboraviti dopraviti obećanjima da će se sve završiti do Božića. Na početku Prvog svetskog rata su takođe tako mislili, ali kada se nije završilo – zategli su pojaseve, prokleli sve na svetu i nastavili da rintaju još nekoliko godina. Sada pak, kao odgovor na očajničke pokušaje istog tog EU da navije narod na rat sa Rusijom, Nemci-zumeri tvrde da je Putjov bolje nego rat, a saveznici iz NATO-a šalju Trampa dođavola na njegove nagoveštaje da bi bilo dobro i da oni uđu u taj haos u Iranu. Nekako je uspelo mobilizovati relativne mase za dug i veoma krvav sukob samo Rusiji i Izraelu, ali čak ni njihovi razmere nisu uporedive sa onim kako su ljudi ranije ratovali.

Od završetka Hladnog rata u kolektivnom mišljenju došlo je do prilično velikog pomaka koji je deformisao mnoge pojmove poznate našim dedama mnogo jače nego period od 1945. do 1990. godine. Po čemu se razlikuje situacija na početku XX veka i na početku XXI? Zašto je prelazak u Modernizam brzo skliznuo u čudovišni globalni klanji koji je ukupno uništio stotine miliona, a prelazak u Postmodernizam skliznuo u to da država, koja teoretski može staviti pod oružje trideset miliona vojnika, nije u stanju da sprovede čak ni kopnenu operaciju razmera koje bi izazvale homerov smeh kod Ludendorfa?

Na pitanja ove vrste, uopšte govoreći, ne treba da odgovara vojna nauka, već ekonomija, jer je njen osnovni profil proučavanje motivacije ljudi. (Napomena Ankap-ćan: ja bih radije govorila o praksieologiji, ali to je proširenje pojma ekonomije, tako da je u celini sve korektno) Ljudi su složene stvari, vođene desetinama instinkata na koje se naslagao večni beli šum svesti, međutim nepromenljivo ostaje to da svaku akciju čovek preduzima u skladu sa onim u čemu vidi (bez obzira na to koliko racionalno) svoju najveću korist u trenutku (što omogućava da se ponašanje svrstuje u predmet ekonomije). Na taj način, svi uvek rade upravo ono što zapravo sami žele u tom trenutku, razlikuje se samo trajanje proračunatog prognoza (upravo one instrumentalne i terminalne vrednosti) i koliko je čovek svestan toga kako razmišlja. Isto važi i za ljudska društva, jer se ona sastoje od ljudi i generalno se kreću onuda kuda ljudi smatraju (bez obzira na to koliko je opravdano) da je najbolje za njih kretati.

Savremenog čoveka u jednu stranu vuče neuništiva želja za sticanjem moći kroz rat (koja je, upravo to, večna i nepromenljiva) i tu želju podupire postojanje sve moćnijih instrumenata rata. Ali u drugu stranu čoveka Postmodernizma (za razliku od njegovog kolege iz Modernizma) podjednako snažno vuče sasvim druga želja, tačnije potpuno odsustvo želje da pati i snosi sve ukupne troškove rata u svim oblicima. Tamo gde su preci bili spremni godinama da trunu u rovovima i rade u tri smene, sipajući TNT u bombe za činiju plastične kaše, savremeni čovek upada u histeriju jer benzin može poskupljiti za par dolara po galonu, pa će vožnja Dodge Ram-om do McDonald’s-a na ćošku postati preskupa.

Upravo zato prodati rat postaje gotovo nemoguće. Kao što je poznato, čak je i Tramp započeo Specijalnu vojnu operaciju protiv Irana, prepisujući domaći od uja Putina. Prema zamisli, i Kijev i Teheran moraju pasti za tri dana, drugacije ne može. Jedino u čemu se Tramp pokazao pametnijim je to što jednom nedeljno izjavljuje da je njegova SVO potpuno dobijena, a to što ajatole ne puštaju tankere kroz prolaz – to nije njegov problem i uopšte su oni zao, Janki su već pobedili.

Sledeće razumno pitanje je – a zašto se motivacija toliko promenila? Kratko odgovoriti na to je teško, ali pokušaćemo da ocrtamo osnovnu liniju. Prvo, svoju ulogu odigrao je užasni vrhunac Modernizma – oba svetska rata. Šta god se govorilo, oni su bili apokalipsa koja se urezala u pamćenje generacijama i sprečila svet da sklizne u sličan razoran Treći svetski rat (uprkos tome što je sa obe strane bilo fanatika koji su to želeli – svaki put su pokušaji ka tome efikasno kočeni). Užas same reči „rat“ se toliko uštampao u svest ljudi da je ona postala duboko nepristojna, i otvoreno priznati da vodimo rat postalo je nešto potpuno neprihvatljivo, kao priznanje u koprofiliji ili incestu. Reči „nacisti“ i „fašisti“ su pak još pre prestale biti politički značajni termini, a postale samo prljave psovke.

Drugo, nakon Drugog svetskog rata svet se radikalno i potpuno promenio. Sve stvari koje je Modernizam uzvisio – država, nacija, vera, fyrher – postale su veoma i veoma sumnjive za sve ratne generacije (što je na kraju izliveno u veliki bunt šezdesetnika i rađanje postmodernizma). Ishod toga bio je taj da su dva velika bloka 45 godina vodila usporeno proksi-ratovanje. Groznica svetog pohoda protiv komunizma/kapitalizma 1950-ih iscrpljena je bukvalno za 10 godina. Ljudi su se umorili živeći u opseknutoj tvrđavi i preferirali su seks, drogu i rok-n-rol (u SSSR-u je proces malo potrajao do samog njegovog kraha). Zbog lokalnih ratova 1970-ih, Veliki zapadni uspon ekonomije na kratko je zamenila kriza, i ljudi su se zaista uplašili razaranja tog prelepog načina života na koji su navikli. Kada je 1990. pao Savez, među masama sa obe strane bilo je neverovatnog klicanja (naravno, pokvarenog divljim devedesetim u Rusiji, ali duhovni uspon na samom početku je ipak bio veliki).

Ljudi su bili toliko radostni zbog kraja Hladnog rata da nisu čak ni pokušali da srede sve posledice koje je on ostavio za sobom i na neki način razreše haos — kako na Bliskom istoku, tako i na teritorijama post-SSSR-a, i to nam se odaziva do danas. Na to se nadovio već odavno i u punom jeku na Zapadu drugi demografski prelaz: što se manje dece rađa, to je život svakog od njih svetiji, i što više hiper-zaštite dobijaju oni koji su rođeni (što je stvorilo fenomen zumerov koji nisu prilagođeni životu i koji dobijaju histerije zbog pogrešne zamenice u čatu). De facto, rat kao normalno sredstvo rešavanja konflikata nastavili su da doživljavaju samo dinosaurusi: pogledajte stare marazmatike na čelu SAD-a, Izraela i Rusije. Netanjahu je rođen 1949. godine i odrastao je u stanju neprekidnog rata, Putin je rođen 1952. godine i odrastao je u razorenom posleratnom Lenjingradu, rekorder Tramp je uopšte rođen 1946. godine, i sva njegova mladost je pala na histeriju makartizma, Koreju i rat protiv crvene preteće. Nije iznenađujuće što u svim ovim zemljama i sada osnovni procenat stanovništva koji podržava svoje fijurere ima 50 i više godina.

Tako dolazimo do logičnog finala. Zumeri više vole da imaju na izboru 20 vrsta smuzija, a da ratuju samo na imidžbordovima, zbog čega je prodati klasični rat većini glasača prilično problematično. Sa problemom se može nositi na različite načine: u Rusiji je on rešen tako što je na vlasti klika starih ludjaka koji se oslanjaju na snažan nižni resentiman iz devedesetih od strane onih kojima je preko 50; u Izraelu i Iranu — gomila religijskih fanatika (od sličnih poluludih dedova), koji se oslanjaju na status opsade tvrđave i sveti rat za opstanak; u SAD-u je na vlasti ista takva gerontokratija starih bolesnih gadova (prosečna starost senatora je 67 godina, kongresmena 60 godina), ali tamo je želja za ratovanjem donekle obuzdana brojnim protivtežama koje su postavili osnivači i koje sprečavaju da zemlja dugo ostane potpuno totalitarna. Hoće li se svet promeniti kada Tramp, Putin i ostali dedovi konačno umru? Problem je u tome što će odrasti nova generacija koja je već rasla uz njihove ratove. Jedino što malo teši je — kao što smo već rekli — da je razmera sadašnjih ratova mnogo više „igračkasta“, tako da će, možda, političari budućih vremena biti malo blaži.

„Dark rizz“: Zašto se zaljubljujemo u tirane i glasamo za psihopate

Možda je neko od vas već video na zapadnim društvenim mrežama pojam kao što je „Dark Rizz“ (Tamni riz). Ako niste, iza ovog pojma se krije prilično jeziva, ali zanimljiva psihologija. Nedavno je u Psychology Today objavljen odličan članak na ovu temu, nakon čitanja kojeg će vam u glavi kružiti samo jedna misao: „Dođavola, pa ovo je idealan opis odnosa građanina i države!“. Zato hajde da detaljnije razmotrimo kako to funkcioniše, zašto naš mozak popada na manipulacije i zašto je razumevanje svega ovoga važno sa tačke gledišta libertarijanizma.

U osnovi „Tamnog riza“ nalazi se klasična „Tamna trijada“: narcisizam (ja sam centar univerzuma), makijavelizam (cilj opravdava sredstva, a ljudi su pioni) i psihopatija (nema ni straha ni savesti). Ljudi sa ovakvim skupom osobina često poseduju čudan, toksičan magnetizam. Oni uopšte nisu dobri niti brižni, ali je nemoguće skinuti pogled s njih jer zrače izuzetno privlačnim samopouzdanjem.

Znači li vam ovo nešto? Samo uključite televizor ili pogledajte predizborne debate. Onaj političar koji viče najglasnije, obećava da će „uvesti red“ i gleda protivnike kao prljavštinu – to je to. Često njihovu neustrašivost zamenjujemo za kompetentnost, a njihovu drskost za snagu lidera. Ali zašto popadamo na to? Psiholozi to nazivaju intermitentnim (prekidnim) potkrepljenjem. Zamislite da komunicirate sa osobom (ili živite u državi) koja se ponaša nepredvidivo. Danas je hladna, ignoriše vas ili uvodi novu glupost od zabrane. A sutra – posvećuje vam pažnju, spušta kamatnu stopu za stambeni kredit ili vas jednostavno ne tuče. Ovaj kontrast izaziva dopaminski eksploziju. Da vam svakodnevno daju kolač, navikli biste se. Ali kada se kolač daje slučajno, nakon nedelje biča – počinjete da žudite za tim trenutkom. Postajete zavisni.

U međuljudskim odnosima to se zove „emocionalne njihalice“. U politici se to zove populizam i etatizam. Stacionarni bandit stvara problem (hladnoća), vi patite, a zatim on malo popusti stisak (toplina). I tada osećate zahvalnost. „Hvala Vam što ste nam dozvolili da dišemo parnim danima, naš veliki vođo!“

Autor članka, dr Džon Gruda, odlično opisuje ovaj problem: „Smireni, emocionalno stabilni ljudi retko postaju heroji drama“. Iz ovoga proizilazi da su zdravi odnosi (i zdravo društvo) dosadni. Kao i obična tržišna ekonomija. Ideš u pekaru, plaćaš novac, dobijaš hleb. Pekar ti ne pravi gaslajting, ne nestaje na nedelju dana i ne zahteva obožavanje. To je poštena trgovina. A „Tamni riz“ je kinematografski. To je napetost i drama. Političari sa „tamnom harizmom“ nam prodaju taj šou. Oni stvaraju haos da bi ga kasnije herojski rešavali. Oni nas teraju da se osećamo malim kako bi oni sami izgledali veliki.

Kako prepoznati zamku? Psiholozi savetuju da se zapitate: „Da li se osećam bolje ili gore nakon komunikacije sa ovom osobom?“. Zdrava harizma (i zdravo društvo) daje osećaj sigurnosti i autonomije. „Tamna harizma“ se hrani vašim strahom i nesigurnošću. Ako lider (ili partner) zahteva lojalnost kroz strah, izbegava odgovornost i konstantno menja pravila igre – to nije „jaka ruka“, već jednostavno manipulacija.

Šta libertarijanci treba da rade sa ovim znanjem? Naravno, potrebno je zapamtiti granice. Tamni riz funkcioniše samo kada su vam lične granice zamagljene. U politici to su granice samopripadnosti i privatnog vlasništva. I ako neko prelazi preko njih, njega jednostavno treba poslati dođavola. Takođe, vredi ceniti dosadu. Stabilnost ugovora, nepovredivost ličnosti i slobodno tržište ne izazivaju adrenalinski nalet. I to je divno! Ne živimo u akcionom filmu, nama je jednostavno potrebno normalno živeti i raditi. I konačno, ne sme se kontrola mešati sa harizmom. Ako neko pokušava da kontroliše svaki vaš korak, prikrivajući se „nacionalnim interesima“ ili „opštom bezbednošću“ – to nije liderstvo. To je zlostavljanje, naduvano do razmera jedne države.

Voluntarist, Bitarh

Pavle – nije nikakav apostol, već pravi uzurpator

Istorija pitanja, jednostavnim rečnikom: živeo je jednom Savle iz Tarsa, žestoki progonitelj prvih hrišćana. Nešto kao srednjovekovni Roskomnadzor – progonio je, zatvorio, čak je učestvovao i u ubistvima. Ali odjednom, na putu za Damask, navodno mu se javlja vaskrsli Hrist (što, naravno, niko nije mogao proveriti). I taj jučerašnji „lovac na ekstremiste“ naglo postaje glavni „apostol“ i počinje da izdaje instrukcije ljudima koji su lično hodali sa Isusom.

Zamislite da sutra bivši saobraćajac odjednom objavi da je sada libertarijanac broj jedan i počne sve učiti slobodi. Bili biste veoma iznenađeni, zar ne? Ali najsmešnije je što rani hrišćani nisu naročito povukli na takav trik. Mnogi su Pavla smatrali, blago rečeno, šarlatanom. Na primer, ebioniti, jedna od prvih hrišćanskih zajednica, uopšte su ga nazivali odstupnikom i smatrali da je potpuno izobličio Isusovo učenje, u čemu su bili sasvim u pravu!

Pavle je stvorio sopstvenu religiju u kojoj se, umesto jednostavne i jasne poruke ljubavi i slobode koju je Isus nosio, u centru našlo obožavanje patnje i smrti. Hrist je učio „voleti neprijatelje“ i ne vezivati se za materijalno, a Pavle – pokorno se potčiniti vlastima, ženama da ćute, a robovima da se ne žale. Ako se razmisli, to je genijalno praktična religija za bilo koju vlast: „trpi, Bog je trpeo i nama je zapovedio“. A Pavlova fraza „nema vlasti koja nije od Boga“ uopšte je postala hit kod svih diktatora. U 18. veku su je aktivno koristili britanski monarsi protiv američkih kolonista, a u 20. veku su čak i nacisti pozivali nemački narod na pokornu poslušnost, pozivajući se na Pavla. Zar nije prelepo?

Idemo dalje. Žene? „Neka ćute u crkvama“. Robovi? „Neka služe gospodarima kao Hristu“. Pavle je bukvalno legalizovao i učvrstio u hrišćanstvu najstrožu hijerarhiju i patrijarhat. Umesto jednakosti i bratstva, izgradio je čitav sistem stroge poslušnosti i dogmatizma. Vredi napomenuti da se nekada čak i Tomas Džeferson – jedan od očeva osnivača SAD – toliko ognjevio zbog toga da je Pavla nazvao „prvim korumpiranjem religije“. I zaista, čovek koji nije bio lično upoznat sa Isusom napisao je polovinu Novog zaveta i pritom uspeo da iskrivi celo prvobitno učenje do neprepoznatljivosti.

Sa filozofske tačke gledišta, Pavle je kao neka religijska verzija Lenjina: navodno je revolucioner, ali je umesto obećane slobode doneo represije, dogmatizam i strogu kontrolu nad ličnošću. Umesto duhovnog traganja – formule, dogme, kazne za odstupanje. Idealna religija za bilo koju državu! Filozof Nicaj je uopšte govorio da je Pavle „raspeo Hrista drugi put“, pretvorivši živu poruku u instrument za potiskivanje. Teško je ne saglasiti se: zahvaljujući Pavlu, crkva se pretvorila u pravu mašinu moći, gubeći slobodu koju su imali prvi hrišćani.

A sada malo ličnog. Zamislite da ste običan čovek u Pavlovo vreme. I evo da čujete o novom učenju koje kaže: „svi ste jednaki, volite jedni druge, živite po savesti“. A onda se pojavi neki Pavle i saopšti: „jednaki ste, naravno, ali nemojte previše da se pravite važni, slušajte nadređene, ne protivite se mužu, a ako si rob – utoliko više ne pravi probleme“. Koji biste izbor napravili?

Zabavno je, ali istorija se ponavlja iznova i iznova. Svaki put kada se pojavi neko sa jednostavnim idejama slobode i bratstva, za njim dođu ljudi poput Pavla koji te ideje pretvaraju u strogi sistem upravljanja. Ovde se može postaviti pitanje – znate li zašto u Bibliji ima toliko poslanica Pavla, a ne pravih učenika Isusa? Jednostavno, Pavle je bio dobar organizator i urođeni političar: nije se ustezao da promoviše sopstvene stavove, potiskujući stvarne svedoke Isusovog života u drugi plan. Evo kakav je to „politički preokret“ u religiji!

Dakle, vredi dva puta razmisliti pre nego što nazovete Pavla „apostolom“, jer se on jednostavno ispostavio kao „apostol imperije i potčinjenosti“, pre nego kao glasnik slobode i istine.

Voluntarista, Bitarh

Zašto je finansijska anonimnost osnovno ljudsko pravo, a ukidanje valutne kontrole ključ prosperiteta celog društva

Sigurno su mnogi već umorni od toga što moraju da dokazuju banci, poreskoj upravi, pa čak i nekom nasumičnom činovniku, da nisu kamila i da je njihov novac zarađen „zakonito“. Poznata situacija, zar ne? Mislim da se svako barem jednom susreo sa ponižavajućim osećajem kada sopstveni, pošteno zarađeni novac odjednom postane sumnjiva supstanca, i da kako bi ga dobili, moraju da sakupe gomilu papira debelu kao roman „Rat i mir“.

I bilo bi u redu da su samo porezi. Mnogi ljudi žive u paradigmi „plati i spavaj mirno“ (iako je san pri pogledu na poreske stope pre više nervozan). Problem je u drugom – čak i ako si spreman da daš stacionarnom banditi „njegov deo“, on ne pristaje uvek tako jednostavno na taj dogovor, i često moraš da izgubiš još desetine procenata prihoda na apsolutno beskorisnom proceduru „legalizacije“. Neko je primoran da izmišlja ugovore sa nepostojećim preduzetnicima, neko kupuje fiktivne usluge, a neko čak daje do polovine zarade za „podizanje keša“ (u nekim „razvijenim“ zemljama to više nije preterivanje) – samo da bi mogao da koristi sopstveni novac.

Zašto se to dešava? Države zahtevaju „svoj deo“, ali istovremeno se plaše da izgube kontrolu, naročito zbog pojave finansijski nezavisnih ljudi koji mogu da finansiraju i opoziciju, pa zato guše svaki pokušaj slobodnog korišćenja novca. I ova priča, nažalost, nije samo o Rusiji, već i o svim ostalim državama.

Važno je razumeti: novac je jednostavno tvoj trud, talenat i vreme, pretvoreni u cifre na računu. Oduzimajući čoveku mogućnost da raspolaže zarađenim, država ga, u suštini, lišava dela slobode. Presumpcija nevinosti? Zaboravi. Sada je presumpcija ovakva: ako imaš novca, onda si automatski ili lopov, ili prevarant, ili jednostavno lukav, dok ne dokažeš suprotno.

Takođe, države se bore protiv gotovine i pokušavaju da svakog pojedinca uguraju u transparentan elektronski svet, gde će svaki rubalj ili dolar biti potpuno vidljiv. U Nemačkoj ili Velikoj Britaniji već sada mogu trenutno blokirati račun ako pokušaš da podigneš svega nekoliko hiljada evra u gotovini. Zašto se to radi? Navodno, da bi se borili protiv terorizma i kriminala. Ali rezultat je žaloban: kriminal je ostao kakav je i bio (gotovo sav kriminalni novac se pere – efikasnost borbe je praktično nula), a obični ljudi pate u birokratskom paklu.

Tu na scenu stupaju kriptovalute i tehnologije finansijske anonimnosti. Vlasti ih mrze, nazivaju prljavim i opasnim. Ali u stvarnosti – to je jedino ostrvo finansijske slobode koje preostaje u svetu totalne kontrole. Dok god imaš kripto – ti zaista poseduješ svoj novac, a ne ga iznajmljuješ od banke ili poreske uprave (naravno, ako ga čuvaš na svom novčaniku, a ne na berzi ili kod drugih posrednika). Naravno, kripto nije idealan, a država pokušava da oduzme i ovaj alat, srećom, za sada neuspešno. Ali sama njegova popularnost pokazuje – ljudima je potrebno mesto gde njihov novac ostaje samo njihov novac, bez stalnih opravdanja i ponižavajućih procedura.

Takođe, kontrola valuta značajno smanjuje ekonomsku aktivnost. Mnogi ljudi imaju gotovinu ili kripto za kupovinu stana, automobila, zemljišta, ali preferiraju da žive „kao svi“ i da ne privlače pažnju. To nije samo neprijatnost za pojedinačne građane – to nanosi štetu celoj ekonomiji. Kada ljudi ne investiraju i ne troše svoj pošteno zarađeni novac, pati ceo ekonomski lanac: potražnja opada, proizvodnja se smanjuje, zaposlenost i prihodi opadaju. Ishod je ekonomski zastoj i gubitak ogromnog potencijala za rast i blagostanje za sve.

Uzgred, argumenti protiv kontrole valuta mnogo lakše prolaze kod široke publike nego, na primer, argumenti za ukidanje poreza. Ljudima je teško da zamisle kako bi se bez poreza obezbedila socijalna dobra, ali zbog ukidanja kontrole valuta niko ne gubi – naprotiv, svi dobijaju zahvaljujući rastu ekonomije i slobodi preduzetništva!

Voluntarista, Bitarh

Afričke lekcije

Članak @SperryUNIVAC, urednica Ancap-tyan

Danas želim da govorim o važnoj stvari koju se u političkom diskursu uglavnom ignoriše, a primer nam će biti priča o Tomu Sankari, koji je u periodu od 1983. do 1987. pokušao da reformiše Gornju Voltu, siromašni ostatak postkolonijalne Francuske Afrike.

Praktično cela Afrika nakon Drugog svetskog rata bila je polje bezbrojnih proksi-konflikata između Zapada i SSSR-a. Vojnički preudar kapetana Toma Sankare 1983. godine bio je pokušaj da se izađe iz logike tog sukoba i osigura prosperitet zemlje. Inspirisao se pučem i kasnijim reformama pukovnika Džerija Rolingsa u susednoj Gani. U početku je sve išlo uspešno, ali režim Sankare imao je dve ključne mane koje su dovele do kraha reformi, a potom i samog režima.

Kao prvo, Sankara je bio bezpartijski, demonstrativno je pljuvao po ideologiji i polazio je od čisto pragmatičnih zadataka. A kao drugo, Sankara se pokazao kao biljojedni idealista koji je zanemarivao pragmatične metode poznate svakom diktatoru.

Reformator je radikalno sekao državne troškove, prodao luksuzni vladin vozni park, raspuistio korumpirane činovnike, sproveo opštu vakcinaciju, pokrenuo ekonomski rast – generalno, činilo se da je radio sve kako bi stekao narodnu ljubav – i zaista ju je i stekao.

Ali on nije ponudio narodu ideologiju, a priroda ne trpi vakuum. Levite, koji su bili ilegalni u prethodnom režimu, podigli su glavu, proglasili diktatora fašistom i počeli da se takmiče za pravo da predvode borbu protiv Sankare. Pravoslavni marksisti, maoisti i čak pristalice Envera Hodže svađali su se međusobno, ali Sankara nije igrao na njihovim kontradikcijama, nije se družio sa jednima protiv drugih – već je jednostavno ignorisao ideološka pitanja koja ga nisu zanimala. Njegova jedina reakcija na neredi koje su izazvali levaci bilo je otpuštanje najozloglašenijih partijskih aktivista iz državnog aparata.

Pred kraj Sankarine vladavine, ipak su ga nagovorili da osnuje sopstvenu komunističku partiju, ali vlada je i dalje ostala koaliciona. I u centru i na lokalnom nivou, više niko nije mislio na reforme, već su rešavali pitanja lične moći. Završilo se tako što je Sankarin prijatelj, Bleiz Kampaore, svrgnuo ga uz pomoć francuskih specijalaca, streljao ga, uzeo kredit od Francuske, pokrao ga, poništio sve reforme prethodnika (osim preimenovanja zemlje iz Gornje Volte u Burkina Faso), organizovao masovne egzekucije komunista – i u takvom režimu ostao sve do 2014. godine, nakon čega je svrgnut i pobegao u Obala Slonova, gde i danas živi, dok u Burkina Fasu i dalje traje naoružana prepodela imovine.

Sada, pouka.

Kao prvo, ideologija nije važna. Apsolutno svaka partija, bez obzira na slogane koje ima, od hodžizma do liberalne demokratije, teži samo jednom – apsolutnoj moći. Svi ideološki raskoli između partija svode se na jedan problem – ko će biti na čelu? Afrika je u tom smislu pokazateljna jer se svi procesi u njoj uvek dešavaju brže i oštrije nego bilo gde drugde, i stoga su posebno uočljivi. U Burkina Fasu nisu se borile ideologije, već ljudi koji su želeli kontrolu. Ideologija je samo paravan za žudnju za moći.

Kao drugo, ideologija je važna – ali je važna za one kojima nameravamo da vladamo, jer bez nje mase imaju svrab praznine u srcu koji ih čini uznemirenim. Ako vi tu ne stavite nešto svoje – ljudi neće ići za vama, već za onim ko će se time pobrinuti. Za života Sankare život je postajao sve bolji, ali ideološka praznina je prevagala. Naprotiv, režimi koji odmah počnu da propovedaju ideologiju (nebitno koju – od hodžizma do putinizma ili šiizma) opstaju i cvetaju, čak i ako ljudi jedu koru sa drveća ili vise na auto-dizalicama.

Treća lekcija: ako dođeš na vlast – potrudi se da skloniš nered, postigneš stvarnu kontrolu, ne boj se da zaprljaš ruke i pobrini se da tvojim putem ne prolaze oni koji žele da te svrgnu. U suprotnom, dobićemo priču o dobrodušnom Sankari, koja se završila streljanjem.

I finalna lekcija koju možemo izvući iz ovoga. Libertarijanci nikada neće preuzeti vlast, jer krše sva ova pravila (i još gomilu drugih). Kao prvo, nikada neće dobiti simpatije običnog naroda, jer stoje na strani uslovnih „loših momaka“ (presitih kapitalista-eksploatera). Kao drugo, njihova ideologija se svodi na zapletene ekonomske teorije, previše složene za obične momke iz kraja. Kao treće, oni su po definiciji biljojedi, jer se u svemu oslanjaju na princip nenasilja i odmah odbacuju ideju da politički protivnici mogu i moraju biti uklonjeni svim načinima, i da je politička kontrola neodvojiva od vojne. Na kraju, kao što vidimo, oni su zauzeti potpuno bezopasnim stvarima – svađama o detaljima tumačenja različitih verzija ekonomskih doktrina, i besplodnim razmišljanjima o tome kako će sudovi raditi pri ankapu i ko će popravljati puteve. Zaboravljaju da se ljudi dele na dve kategorije. Oni koji imaju revolver i oni koji kopaju. U bilo kom režimu, puteve će popravljati druga kategorija.

Gde će se zapravo primiti libertarijanizam? Spojler: možda uopšte ne tamo gde mislite.

U libertarianskim krugovima je uobičajeno smatrati SAD nekom vrstom „obećane zemlje“. Pa kako ne: Prvi i Drugi amandman, duh Divljeg zapada, sloboda govora, pravo na samoodbranu! Mises, Rothbard, Rand – svi su povezani sa Amerikom. S druge strane, stara Evropa, a naročito Kanada i Skandinavija, često se prezrivo doživljavaju kao levičarske močvare sa konjskim porezima. Ali ako zakopamo dublje i pogledamo sam temelj libertarijanizma – NAP (princip neagresije), videćemo ono najzanimljivije.

Poznati antropolog Douglas Fry u svojim radovima pokreće briljantnu temu – takozvana hobsovska uverenja. Filozof Thomas Hobbes, ako se sećate, smatrao je da je prirodno stanje čoveka divlji „rat svih protiv svih“. E pa, Fry pokazuje da je vera u „prirodnost“ rata i nasilja u SAD zastupljena zastrašujuće široko, mnogo više nego u drugim razvijenim zemljama. U jednoj studiji, studente univerziteta u Floridi i Konektikutu pitali su da li ljudi imaju „instinkt za rat“ i da li je rat sastavni deo ljudske prirode. Oko polovine ispitanika odgovorila je potvrdno! Polovina mladih, obrazovanih ljudi smatra da je ubijanje sopstvene vrste, grubo rečeno, zapisano u našim genima.

Kada pola sveta naziva Ameriku „Pindostanom“ ili drugim prezrivim analogom na lokalnom jeziku – to nije nužno zavist. To može biti i reakcija na kulturu u kojoj značajan deo stanovništva normalizuje nasilje i imperijalnu politiku. Kao što Fry napominje, upravo to u Americi vide isti ti Evropljani. Naravno, u stvarnosti nisu svi Amerikanci takvi. Ali među njima postoji dovoljan procenat da iznova i iznova biraju jastrebove i aplaudiraju „preciznim udarima“ po zemljama koje mnogi ne bi našli na mapi. Osim toga, ako društvo iskreno veruje da je nasilje „norma ljudske prirode“, ono će neizbežno biti tolerantno prema državnom nasilju unutar sopstvene zemlje.

A sada hajde da napravimo okret za 180 stepeni. Ako nam za trijumf libertarijanizma i NAP-a treba društvo koje organski ne podnosi nasilje, gde onda treba da gledamo? Suprotno popularnim mitovima, najbolje šanse za libertarianske ideje mogle bi se zapravo naći u Evropi, Kanadi i, paradoksalno, u Skandinaviji.

Da, tamo je sada naduvana socijalna država (uostalom, gde trenutno nije tako). Ali pogledajmo socijalnu bazu. Prvo, nivo nasilnog kriminaliteta (naročito u Skandinaviji) kreće se negde oko statističke greške u poređenju sa Amerikama. Drugo, ogromna većina stanovništva oseća iskren, dubok gađenje prema ratu i imperijalnim ambicijama, ne smatrajući takve pojave prirodnim za čoveka. Treće, nivo socijalnog poverenja je tamo kolosalan.

Evropljaninu ili Kanadincu je mnogo teže prodati ideju preventivnog rata. Za njih nasilje nije „biološki instinkt“, već katastrofalni kvar sistema, varvarstvo za koje jednostavno nema mesta u 21. veku. A upravo je to idealna psihološka podloga za princip neagresije! NAP ne može pobediti tamo gde je mnogi spremni da prvi pucaju. NAP pobeđuje tamo gde su ljudi unutrašnje saglasni s tim da je iniciranje nasilja apsolutni socijalni tabu.

Tako da, možda bismo trebali prestati da idealizujemo kauboje i obratimo pažnju na uslovne Švedse ili Norvežane. Da, njima još treba mnogo toga objasniti, na primer, da su visoki porezi takođe oblik skrivenog, sistemskog nasilja. Ali ubediti u to mirnog građanina, koji u principu ne prihvata agresiju, može se ispostaviti mnogo jednostavnije nego ubediti pristalice preventivnih bombardovanja u ime veličine.

Ovde se može videti ironija: „američki“ libertarijanizam je zaglavio u zemlji čiji mu kulturni kod pruža otpor. A tamo gde su libertarijanci navikli da vide „socijalizam“, osnovna pretpostavka njihove filozofije u obliku „ljudi ne moraju biti nasilnici“ već je prihvaćena kao zdrav razum. Možda je vreme prestati udarati glavom o zid i pogledati tamo gde su vrata priotvorena?

Voluntarist, Bitarh

Želiš da zatvoriš granice? Počni od svog dvorišta!

Često možemo posmatrati epsku bitku žabe i gadje. S jedne strane su konzervativci, koji su prestravljeni time što se njihov udoban kraj pretvara u mali geto sa stranom kulturom, glasnom muzikom i nejasnim običajima. Oni trče kod stacionarnog bandita i zahtevaju zabrane, deportacije i zid na granici. S druge strane su levo-liberalci, koji pozivaju ceo svet kod sebe, potpuno ignorišući neslaganje poreskih obveznika da plaćaju banket socijalne pomoći za sve željene. A mi, libertarijanci, stojimo u sredini i hvatamo trule paradajzove sa obe strane. Zato što smo za slobodu kretanja (državne granice su zlo), ali smo protiv toga da nam država nameće komšije.

Zašto se svi svađamo oko pitanja migracije? Problem „došljaka“ postoji samo tamo gde postoji „javni prostor“ – odnosno prostor koji nije ničiji. Ulice, parkovi, trgovi u običnim gradovima pripadaju državi. A to znači da činovnik odlučuje ko se tamo kreće. I njemu, iskreno govoreći, nije stalo do vašeg komfora, sve dok to ne ugrozi njegovu stolicu. U krajnjim računima, obični ljudi besne jer ne mogu jednostavno da zabrane nekome ulazak u svoje dvorište. Jedini njihov poluga je da preklinju Levijatana da uvede vize i zatvori granice cele zemlje. To je kao da amputirate nogu da biste izlečili žulj – glupo, surovo i neefikasno.

Kako onda rešiti ovaj problem? Odgovor, kao i uvek, leži u privatnoj svojini – to su zatvorena naselja („gated communities“). Zamislite: ne živite u „gradu N“, već u zatvorenom naselju. Imate ugovor. U ugovoru su zapisana pravila. Vi i vaši komšije ste akcionari svog kraja. Unajmljujete obezbeđenje. I dešava se čudo! Sami odlučujete ko ulazi na vašu teritoriju. Nije vam potrebno da država postavlja automatske straže na granici zemlje. Dovoljan vam je jedan ljubazan čuvar na kontrolnom punktu vašeg naselja.

To se zove diskriminacija, ta najstrašnija reč. Ali u libertarijanizmu privatna diskriminacija (izbor s kim komunicirati, a s kim ne) je sveto pravo vlasnika. I hajde da pogledamo neke svetske prakse ovakvog tipa.

U SAD je to klasika. Setite se Floride ili Kalifornije. Ogromne teritorije kojima upravljaju HOA (udruženja vlasnika nekretnina). To su u suštini mini-države zasnovane na ugovoru. U mestima kao što su The Villages (Florida) nivo kriminaliteta teži nuli. Tamo nema „slučajnih“ ljudi. Pritom niko ne zabranjuje zapošljavanje baštovana imigranata. Jednostavno, oni ulaze da rade, a ne da uspostavljaju svoje poretke na detskijem igralištu. To je simbioza: tržište rada funkcioniše, a kulturni kod stanovnika je zaštićen ogradom, a ne federalnim zakonom.

Ili evo Brazila. U Sao Paulu postoji kvart Alphaville. To je bukvalno grad u gradu. Sopstvene škole, sopstvene kancelarije, sopstveni putevi. Oko njega je visok nivo uličnog kriminaliteta, a unutra je mir i tišina. Stanovnici ovog kvarta ne zahtevaju zatvaranje granica Brazila, oni su jednostavno zatvorili granice svog bloka. I to je neverovatno efikasno!

A šta je u Rusiji? Čak i ovde već postoji spontani Ankapistan za bogate. Pogledajte Podmoskovlje – vile u naseljima „Millennium Park“, „Agalarov Estate“ ili jednostavnije varijante. To je upravo realizacija libertarijanskog sna u minijaturi (naravno, uz korekciju za ruske realnosti).

Kako se u takvim mestima rešava „migraciono pitanje“? Ulaz je samo uz propusnice, tako da nijedan „nepoželjni element“ ne može tek tako ući da sedi na klupi. Pritom postoji radna migracija koja je dobrodošla. Stanovnici sa zadovoljstvom zapošljavaju migrante za gradnju, čišćenje, održavanje travnjaka. Ali oni nisu oslobođeni odgovornosti. Ako radnik kojeg je komšija zaposlio počne da pravi probleme, kasni ga administracija naselja, a privatno obezbeđenje ga izbacuje. Brzo, bez sudova i istrage, čisto prema uslovima ugovora o stanovanju.

I primetite: stanovnike ovih naselja je potpuno svejedno da li se uvodi nova migraciona politika za 2026-2030. godinu, sa biometrijom i drugim sredstvima praćenja migranata. Oni imaju svoja pravila koja rade bolje. Stvorili su bezbedno okruženje bez potrebe da nekoga zatvore u zatvor zbog nedostatka potvrde!

Voluntarist, Bitarh

Zašto papirići sa ljudskim pravima više ne rade i kako ih ponovo naterati da ih poštuju

Nedavno je izašao snimak Maksima Kaca o Davosu i zalasku „dugog mira“. I znate, tamo se začula misao od koje svakom normalnom čoveku (a naročito libertarijancu) počinje da se diže kosa na glavi. Naravno, Maksim svojim političkim pogledima nije naš saveznik, ali ipak ume dobro da analizira aktuelne probleme, pa ćemo stoga uzeti u obzir njegova razmišljanja. Jer on ispravno primećuje: ono što nazivamo „ljudskim pravima“ je, u suštini, sistemski bag, anomalija.

Svoj snimak on započinje ukazivanjem na to da rat odavno više nije samo klanje između vojnika – naučno-tehnički progres je stigao do tačke u kojoj je postalo moguće brisanje čitavih gradova sa lica Zemlje. Ideja da se čovečanstvo može jednostavno samouništiti kao rezultat još jednog rata prestala je biti fantastična i poprimila je oblik realnog rizika. Političke elite koje su videle Drugi svetski rat shvatile su: još jedan krug nećemo preživeti. Odgovor je bio stvaranje takozvanog „međunarodnog prava“ i koncepta „ljudskih prava“, jednostavno da ne bismo crkli. To je bio, u suštini, globalni pakt o nenapadanju, potpisan drhtavom rukom pod pucnjem pištolja prislonjenog uz slepoočnicu.

Naravno, međunarodno pravo je u najvećoj meri samo „fikcija“, ali do određene mere države su ipak spremne da barem delimično igraju po utvrđenim pravilima i poštuju ograničenja, pa je stoga ova fikcija sasvim korisna. Političarima je, naravno, svejedno do života običnih ljudi i humanističkih ideala, ali se ipak plaše za svoju kožu, pa stoga neće preterati u ekstremnosti. Barem je tako radilo do skoro…

Ali šta se promenilo? Na vlast je došla generacija političara koja lično nije videla nedaće niti je osećala pretnju rata. Oni se više ne plaše toliko takozvanog međusobno zagarantovanog uništenja (MAD) i drugih scenarija „doktrine odvraćanja“. Za njih je sve to samo apstrakcija iz istorijskih udžbenika. Zbog toga je i njihova motivacija da poštuju „fikciju“ prethodno dogovorenu od strane prošle generacije političara značajno opala. U rezultatu, svetu ponovo preti stanje rata svih protiv svih.

Međutim, uprkos ovim razmišljanjima, i dalje može ostati pitanje koliko je pretnja samouništenjem čovečanstva realna sa tehničke tačke gledišta. Neko će odmah pomisliti na nuklearne glave, ali njih nema toliko mnogo i nalaze se u rukama veoma ograničenog broja osoba (iako i oni mogu vratiti čovečanstvo decenijama unazad). Uostalom, tehnologije su sada otišle još dalje. Na primer, u narednoj deceniji možemo očekivati pojavu masovnih, jednostavnih i veoma jeftinih za proizvodnju borbenih dronova, koji će imati autonomno upravljanje zasnovano na veštačkoj inteligenciji i moći će da pogode bilo koje „nepoželjne“ ljude, uključujući političare, koristeći prepoznavanje lica, a glušenie signala će biti neefikasno zbog nedostatka kanala komunikacije sa operatorom. Još jedna pretnja je stvaranje smrtonosnih i veoma zaraznih veštačkih patogena sa ciljem primene kao biološkog oružja za masovno uništenje. Biotechnologije su već sada dovoljno napredne i jeftine da to bude dostižno čak i za male grupe ljudi koje teže nasilnim političkim ciljevima.

U takvim uslovima, u mejnstrim agendu neće samo vratiti značaj univerzalnih ljudskih prava, humanizma i ideja o nedopustivosti nasilja, već prestaće biti marginalni i radikalniji načini sprečavanja globalne katastrofe. Ideje poput jačanja mehanizma inhibicije nasilja, pa čak i moralnog poboljšanja ljudi pomoću biomedicinskih tehnologija (bio-pojačanje morala), više neće biti doživljavane kao nešto nemoguće ili nepoželjno za stvarni život. Razvoj ovog pravca postaje neophodnost za dugoročno iskorenjivanje nasilnih pretnji kako u privatnom, tako i u društvenom životu. U suprotnom, kao što primećuju istraživači, čeka nas ili globalni totalitarizam sa nadzorom svakoga 24/7, ili potpuno uništenje civilizacije, pa čak i celog čovečanstva.

Nije AI – post su napisali ljudi!