Gde će se zapravo primiti libertarijanizam? Spojler: možda uopšte ne tamo gde mislite.

U libertarianskim krugovima je uobičajeno smatrati SAD nekom vrstom „obećane zemlje“. Pa kako ne: Prvi i Drugi amandman, duh Divljeg zapada, sloboda govora, pravo na samoodbranu! Mises, Rothbard, Rand – svi su povezani sa Amerikom. S druge strane, stara Evropa, a naročito Kanada i Skandinavija, često se prezrivo doživljavaju kao levičarske močvare sa konjskim porezima. Ali ako zakopamo dublje i pogledamo sam temelj libertarijanizma – NAP (princip neagresije), videćemo ono najzanimljivije.

Poznati antropolog Douglas Fry u svojim radovima pokreće briljantnu temu – takozvana hobsovska uverenja. Filozof Thomas Hobbes, ako se sećate, smatrao je da je prirodno stanje čoveka divlji „rat svih protiv svih“. E pa, Fry pokazuje da je vera u „prirodnost“ rata i nasilja u SAD zastupljena zastrašujuće široko, mnogo više nego u drugim razvijenim zemljama. U jednoj studiji, studente univerziteta u Floridi i Konektikutu pitali su da li ljudi imaju „instinkt za rat“ i da li je rat sastavni deo ljudske prirode. Oko polovine ispitanika odgovorila je potvrdno! Polovina mladih, obrazovanih ljudi smatra da je ubijanje sopstvene vrste, grubo rečeno, zapisano u našim genima.

Kada pola sveta naziva Ameriku „Pindostanom“ ili drugim prezrivim analogom na lokalnom jeziku – to nije nužno zavist. To može biti i reakcija na kulturu u kojoj značajan deo stanovništva normalizuje nasilje i imperijalnu politiku. Kao što Fry napominje, upravo to u Americi vide isti ti Evropljani. Naravno, u stvarnosti nisu svi Amerikanci takvi. Ali među njima postoji dovoljan procenat da iznova i iznova biraju jastrebove i aplaudiraju „preciznim udarima“ po zemljama koje mnogi ne bi našli na mapi. Osim toga, ako društvo iskreno veruje da je nasilje „norma ljudske prirode“, ono će neizbežno biti tolerantno prema državnom nasilju unutar sopstvene zemlje.

A sada hajde da napravimo okret za 180 stepeni. Ako nam za trijumf libertarijanizma i NAP-a treba društvo koje organski ne podnosi nasilje, gde onda treba da gledamo? Suprotno popularnim mitovima, najbolje šanse za libertarianske ideje mogle bi se zapravo naći u Evropi, Kanadi i, paradoksalno, u Skandinaviji.

Da, tamo je sada naduvana socijalna država (uostalom, gde trenutno nije tako). Ali pogledajmo socijalnu bazu. Prvo, nivo nasilnog kriminaliteta (naročito u Skandinaviji) kreće se negde oko statističke greške u poređenju sa Amerikama. Drugo, ogromna većina stanovništva oseća iskren, dubok gađenje prema ratu i imperijalnim ambicijama, ne smatrajući takve pojave prirodnim za čoveka. Treće, nivo socijalnog poverenja je tamo kolosalan.

Evropljaninu ili Kanadincu je mnogo teže prodati ideju preventivnog rata. Za njih nasilje nije „biološki instinkt“, već katastrofalni kvar sistema, varvarstvo za koje jednostavno nema mesta u 21. veku. A upravo je to idealna psihološka podloga za princip neagresije! NAP ne može pobediti tamo gde je mnogi spremni da prvi pucaju. NAP pobeđuje tamo gde su ljudi unutrašnje saglasni s tim da je iniciranje nasilja apsolutni socijalni tabu.

Tako da, možda bismo trebali prestati da idealizujemo kauboje i obratimo pažnju na uslovne Švedse ili Norvežane. Da, njima još treba mnogo toga objasniti, na primer, da su visoki porezi takođe oblik skrivenog, sistemskog nasilja. Ali ubediti u to mirnog građanina, koji u principu ne prihvata agresiju, može se ispostaviti mnogo jednostavnije nego ubediti pristalice preventivnih bombardovanja u ime veličine.

Ovde se može videti ironija: „američki“ libertarijanizam je zaglavio u zemlji čiji mu kulturni kod pruža otpor. A tamo gde su libertarijanci navikli da vide „socijalizam“, osnovna pretpostavka njihove filozofije u obliku „ljudi ne moraju biti nasilnici“ već je prihvaćena kao zdrav razum. Možda je vreme prestati udarati glavom o zid i pogledati tamo gde su vrata priotvorena?

Voluntarist, Bitarh

Želiš da zatvoriš granice? Počni od svog dvorišta!

Često možemo posmatrati epsku bitku žabe i gadje. S jedne strane su konzervativci, koji su prestravljeni time što se njihov udoban kraj pretvara u mali geto sa stranom kulturom, glasnom muzikom i nejasnim običajima. Oni trče kod stacionarnog bandita i zahtevaju zabrane, deportacije i zid na granici. S druge strane su levo-liberalci, koji pozivaju ceo svet kod sebe, potpuno ignorišući neslaganje poreskih obveznika da plaćaju banket socijalne pomoći za sve željene. A mi, libertarijanci, stojimo u sredini i hvatamo trule paradajzove sa obe strane. Zato što smo za slobodu kretanja (državne granice su zlo), ali smo protiv toga da nam država nameće komšije.

Zašto se svi svađamo oko pitanja migracije? Problem „došljaka“ postoji samo tamo gde postoji „javni prostor“ – odnosno prostor koji nije ničiji. Ulice, parkovi, trgovi u običnim gradovima pripadaju državi. A to znači da činovnik odlučuje ko se tamo kreće. I njemu, iskreno govoreći, nije stalo do vašeg komfora, sve dok to ne ugrozi njegovu stolicu. U krajnjim računima, obični ljudi besne jer ne mogu jednostavno da zabrane nekome ulazak u svoje dvorište. Jedini njihov poluga je da preklinju Levijatana da uvede vize i zatvori granice cele zemlje. To je kao da amputirate nogu da biste izlečili žulj – glupo, surovo i neefikasno.

Kako onda rešiti ovaj problem? Odgovor, kao i uvek, leži u privatnoj svojini – to su zatvorena naselja („gated communities“). Zamislite: ne živite u „gradu N“, već u zatvorenom naselju. Imate ugovor. U ugovoru su zapisana pravila. Vi i vaši komšije ste akcionari svog kraja. Unajmljujete obezbeđenje. I dešava se čudo! Sami odlučujete ko ulazi na vašu teritoriju. Nije vam potrebno da država postavlja automatske straže na granici zemlje. Dovoljan vam je jedan ljubazan čuvar na kontrolnom punktu vašeg naselja.

To se zove diskriminacija, ta najstrašnija reč. Ali u libertarijanizmu privatna diskriminacija (izbor s kim komunicirati, a s kim ne) je sveto pravo vlasnika. I hajde da pogledamo neke svetske prakse ovakvog tipa.

U SAD je to klasika. Setite se Floride ili Kalifornije. Ogromne teritorije kojima upravljaju HOA (udruženja vlasnika nekretnina). To su u suštini mini-države zasnovane na ugovoru. U mestima kao što su The Villages (Florida) nivo kriminaliteta teži nuli. Tamo nema „slučajnih“ ljudi. Pritom niko ne zabranjuje zapošljavanje baštovana imigranata. Jednostavno, oni ulaze da rade, a ne da uspostavljaju svoje poretke na detskijem igralištu. To je simbioza: tržište rada funkcioniše, a kulturni kod stanovnika je zaštićen ogradom, a ne federalnim zakonom.

Ili evo Brazila. U Sao Paulu postoji kvart Alphaville. To je bukvalno grad u gradu. Sopstvene škole, sopstvene kancelarije, sopstveni putevi. Oko njega je visok nivo uličnog kriminaliteta, a unutra je mir i tišina. Stanovnici ovog kvarta ne zahtevaju zatvaranje granica Brazila, oni su jednostavno zatvorili granice svog bloka. I to je neverovatno efikasno!

A šta je u Rusiji? Čak i ovde već postoji spontani Ankapistan za bogate. Pogledajte Podmoskovlje – vile u naseljima „Millennium Park“, „Agalarov Estate“ ili jednostavnije varijante. To je upravo realizacija libertarijanskog sna u minijaturi (naravno, uz korekciju za ruske realnosti).

Kako se u takvim mestima rešava „migraciono pitanje“? Ulaz je samo uz propusnice, tako da nijedan „nepoželjni element“ ne može tek tako ući da sedi na klupi. Pritom postoji radna migracija koja je dobrodošla. Stanovnici sa zadovoljstvom zapošljavaju migrante za gradnju, čišćenje, održavanje travnjaka. Ali oni nisu oslobođeni odgovornosti. Ako radnik kojeg je komšija zaposlio počne da pravi probleme, kasni ga administracija naselja, a privatno obezbeđenje ga izbacuje. Brzo, bez sudova i istrage, čisto prema uslovima ugovora o stanovanju.

I primetite: stanovnike ovih naselja je potpuno svejedno da li se uvodi nova migraciona politika za 2026-2030. godinu, sa biometrijom i drugim sredstvima praćenja migranata. Oni imaju svoja pravila koja rade bolje. Stvorili su bezbedno okruženje bez potrebe da nekoga zatvore u zatvor zbog nedostatka potvrde!

Voluntarist, Bitarh

Zašto papirići sa ljudskim pravima više ne rade i kako ih ponovo naterati da ih poštuju

Nedavno je izašao snimak Maksima Kaca o Davosu i zalasku „dugog mira“. I znate, tamo se začula misao od koje svakom normalnom čoveku (a naročito libertarijancu) počinje da se diže kosa na glavi. Naravno, Maksim svojim političkim pogledima nije naš saveznik, ali ipak ume dobro da analizira aktuelne probleme, pa ćemo stoga uzeti u obzir njegova razmišljanja. Jer on ispravno primećuje: ono što nazivamo „ljudskim pravima“ je, u suštini, sistemski bag, anomalija.

Svoj snimak on započinje ukazivanjem na to da rat odavno više nije samo klanje između vojnika – naučno-tehnički progres je stigao do tačke u kojoj je postalo moguće brisanje čitavih gradova sa lica Zemlje. Ideja da se čovečanstvo može jednostavno samouništiti kao rezultat još jednog rata prestala je biti fantastična i poprimila je oblik realnog rizika. Političke elite koje su videle Drugi svetski rat shvatile su: još jedan krug nećemo preživeti. Odgovor je bio stvaranje takozvanog „međunarodnog prava“ i koncepta „ljudskih prava“, jednostavno da ne bismo crkli. To je bio, u suštini, globalni pakt o nenapadanju, potpisan drhtavom rukom pod pucnjem pištolja prislonjenog uz slepoočnicu.

Naravno, međunarodno pravo je u najvećoj meri samo „fikcija“, ali do određene mere države su ipak spremne da barem delimično igraju po utvrđenim pravilima i poštuju ograničenja, pa je stoga ova fikcija sasvim korisna. Političarima je, naravno, svejedno do života običnih ljudi i humanističkih ideala, ali se ipak plaše za svoju kožu, pa stoga neće preterati u ekstremnosti. Barem je tako radilo do skoro…

Ali šta se promenilo? Na vlast je došla generacija političara koja lično nije videla nedaće niti je osećala pretnju rata. Oni se više ne plaše toliko takozvanog međusobno zagarantovanog uništenja (MAD) i drugih scenarija „doktrine odvraćanja“. Za njih je sve to samo apstrakcija iz istorijskih udžbenika. Zbog toga je i njihova motivacija da poštuju „fikciju“ prethodno dogovorenu od strane prošle generacije političara značajno opala. U rezultatu, svetu ponovo preti stanje rata svih protiv svih.

Međutim, uprkos ovim razmišljanjima, i dalje može ostati pitanje koliko je pretnja samouništenjem čovečanstva realna sa tehničke tačke gledišta. Neko će odmah pomisliti na nuklearne glave, ali njih nema toliko mnogo i nalaze se u rukama veoma ograničenog broja osoba (iako i oni mogu vratiti čovečanstvo decenijama unazad). Uostalom, tehnologije su sada otišle još dalje. Na primer, u narednoj deceniji možemo očekivati pojavu masovnih, jednostavnih i veoma jeftinih za proizvodnju borbenih dronova, koji će imati autonomno upravljanje zasnovano na veštačkoj inteligenciji i moći će da pogode bilo koje „nepoželjne“ ljude, uključujući političare, koristeći prepoznavanje lica, a glušenie signala će biti neefikasno zbog nedostatka kanala komunikacije sa operatorom. Još jedna pretnja je stvaranje smrtonosnih i veoma zaraznih veštačkih patogena sa ciljem primene kao biološkog oružja za masovno uništenje. Biotechnologije su već sada dovoljno napredne i jeftine da to bude dostižno čak i za male grupe ljudi koje teže nasilnim političkim ciljevima.

U takvim uslovima, u mejnstrim agendu neće samo vratiti značaj univerzalnih ljudskih prava, humanizma i ideja o nedopustivosti nasilja, već prestaće biti marginalni i radikalniji načini sprečavanja globalne katastrofe. Ideje poput jačanja mehanizma inhibicije nasilja, pa čak i moralnog poboljšanja ljudi pomoću biomedicinskih tehnologija (bio-pojačanje morala), više neće biti doživljavane kao nešto nemoguće ili nepoželjno za stvarni život. Razvoj ovog pravca postaje neophodnost za dugoročno iskorenjivanje nasilnih pretnji kako u privatnom, tako i u društvenom životu. U suprotnom, kao što primećuju istraživači, čeka nas ili globalni totalitarizam sa nadzorom svakoga 24/7, ili potpuno uništenje civilizacije, pa čak i celog čovečanstva.

Nije AI – post su napisali ljudi!

Beleške o decentralizaciji, deo 2. Bitcoin.

Sfera kriptovaluta je dobra ilustracija pomenute dinamičke ravnoteže između centralizacije i decentralizacije u prethodnoj beleški.

Bitkoin, prva od kriptovaluta, kreiran je kao maksimalno decentralizovan novac i namenjen je da služi kao digitalni gotov novac. Ali Bitkoin nije samo novčić, već novčić sa ugrađenim platnim sistemom. Da bi obični korisnici mogli da šalju bitkoine jedni drugima, potrebni su najmanje 1) čvorovi mreže koji poštuju kompatibilna pravila verifikacije transakcija, 2) majneri koji dodaju blokove sa transakcijama u blokčejn, i 3) novčanici koji omogućavaju potpisivanje transakcija. Generalno govoreći, ove funkcije se mogu objediniti: svaki čvor može da majnira, a svaki korisnik može koristiti kao novčanik aplikaciju za puni čvor sa funkcijom majninga. Po tom principu radi Monero, i generalno se snalazi, obezbeđujući veoma visok nivo decentralizacije, međutim, Bitkoin je namenjen da u budućnosti postane svetski novac, njemu je potreban veoma visok mrežni efekat, a to znači da je neophodan ekstremno nizak prag ulaska, kako bi ga mogao koristiti bukvalno svako, kako sa tačke gledišta potrebnog nivoa tehničkih znanja, tako i sa tačke gledišta cene i kompaktnosti potrebnog opreme.

U tu svrhu je oko Bitkoina izrasla čitava ekosistema entiteta koji povećavaju pogodnost njegove upotrebe: berze, menjačnice, bankovne kartice nominovane u bitkoinu, nadogradnje za programiranje pametnih ugovora, servisi za pozajmice u stejblkoinima pod zalogom bitkoina, tokenizovani bitkoini na drugim blokčejnima, protokoli za anonimizaciju transakcija, protokoli za mikroplaćanja i još mnogo toga. Većina ovih entiteta već zahteva poverljivog posrednika, odnosno više su centralizovani od čistog Bitkoina. Međutim, sva ova šarena složenost obezbeđuje bogat izbor opcija za korišćenje bitkoina za najrazličitije potrebe. Mnogi od ovih servisa će ostati nepotrebni, i njihovi programeri će zatvoriti svoje projekte. Mnogi će biti prevare (scam), i njihovi programeri će manje ili više nekažnjeno pobeci sa novcem korisnika. Mnogi će biti hakovani, i hakeri će pobeci sa novcem korisnika (a programeri će biti sumnjivi da su povezani sa hakerima). Ali to je običan proces konkurencije, koja obezbeđuje progres u nivou prihvatanja Bitkoina od strane mase korisnika. Samo da osnovni protokol izdrži. A čini se da drži, i sa svakom godinom Lindi-efekat Bitkoina je sve jači.

Opet, kada se iznose prigovori prema Bitkoinu da je nepraktičan za neki zadatak, odmah se ispostavi da postoji čitav buket drugih kriptovaluta koje su dizajnirane upravo za taj zadatak. Evo vam kripto za pametne ugovore, evo vam kripto za tokenomiku, evo vam jedna sa brzim transakcijama, jedna sa jeftinim, jedna sa anonimnim, jedna za skladištenje podataka u blokčejnu, jedna sa operacijama koje se mogu poništiti i mogućnošću zamrzavanja naloga – i tako dalje. Naravno, svaka takva kriptovaluta je kompromis. Mnoge nisu dovoljno decentralizovane, mnoge nisu dovoljno bezbedne, neke imaju beskrajno ogroman blokčejn, neke beskrajno skupe transakcije – ali izgleda da više niko i ne nada se da je nešto univerzalno, što prevazilazi konkurente po svim zamislivim parametrima, uopšte moguće. To je tržište, i način na koji ono rešava probleme često zbunjuje pristalice detaljnog planiranja i upravljanog razvoja.

Slično kao što je ideja da sadržaj ne mogu kreirati samo kreatori sajtova, već i njihovi korisnici, stvorila web2, ideja da se putem interneta decentralizovano mogu prenositi ne samo sadržaji, već i vrednosti, stvorila je web3. Međutim, postoji alternativna vizija toga šta web3 zapravo treba da bude, i nadam se da ću sledeću belešku posvetiti tome.

Kako bezbedno preći granicu osobi koja ima „nepravilne“ pogledi sa tačke gledišta države

Prelazak granice države sa represivnim režimom nije samo kupovina karata i pakovanje neophodnih stvari u kofer. Za one koji su možda nekada govorili protiv njegove politike, čuvali materijale koji mu nisu bili po volji, a naročito za one koji su vodili aktivne opozicione aktivnosti usmerene protiv stacionarnog bandite – ovo je pre svega pitanje digitalnih tragova. Telefon, laptop, USB stičevi – sve je to izvor rizika. Zato bi trebalo da razmotrimo niz praktičnih preporuka koje će pomoći da se smanji ranjivost i očuva bezbednost vama i drugima.

Glavno pravilo je da preko granice ne nosite ništa suvišno. Posebno ako se na uređajima nalaze podaci povezani sa aktivizmom ili kritikom vlasti. U idealnom slučaju – ne nosite sa sobom glavni telefon i medije na kojima su bile sačuvane takve informacije. Čak i „obrisani“ fajlovi se često mogu vratiti, naročito uz resurse kojima raspolaže FSB (ili tajne službe drugih zemalja). Kod ozbiljnih rizika, bolje je unapred prebaciti podatke u zaštićeno cloud skladište, a uređaje na kojima su bili, formatirati i baciti/prodati. Ovo je posebno važno za ljude koji su bili u zoni povećane pažnje ili su se bavili ozbiljnim aktivizmom.

Pre polaska treba se ozbiljno pripremiti. Prikupite važne kontakte, dokumente, fotografije, rezervne kopije lozinki, fajlove kripto novčanika i druge kritične podatke. Spakujte ih u šifrovanu arhivu (na primer, pomoću 7-Zip-a) ili kreirajte fajl-kontejner (na primer, preko VeraCrypt-a) za dalje otpremanje u cloud. Koristite dugačku i jedinstvenu lozinku, koja se istovremeno mora razlikovati od lozinke za cloud barem za nekoliko znakova. Kritično je smisliti dobru asocijaciju za ovu lozinku, kako je sigurno ne biste zaboravili čak i u stresnoj situaciji.

Nakon kreiranja arhive, otpremite je u nekoliko nezavisnih cloud skladišta. Pri tome koristite naloge koji nisu povezani ni sa vašim aktivizmom, ni sa vašim stvarnim identitetom. Takođe, obavezno preuzmite i proverite da li se arhiva otvara, jer sigurno ne želite da izgubite sve zbog neke nepredviđene tehničke greške. Uverite se da precizno pamtite lozinke za kontejner i za cloud naloge. Neki ljudi takođe preferiraju korišćenje plaćenih i privatnijih servisa, kao što je Proton (naravno, sa novim nalogom, kreiranim specijalno u tu svrhu). Pritom je bezbedno otpremati svoje podatke samo u cloud-ove u jurisdikcijama koje su neprijateljske prema vašim državnim vlastima. Za građane RF to je skoro cela Evropa i Amerika, može se koristiti Google Drive, mada preporučujemo plaćene zaštićene servise tipa Proton Drive, Filen, Sync, MEGA, Internxt, NordLocker. Platite isključivo kriptovalutama, poželjno Monero (XMR) ili bitkoinom preko miksera.

Idealna strategija bi bila prelazak granice sa „čistim“ uređajem, na kojem nisu instalirane suvišne aplikacije, nema osetljivih prepiski i na kojem nikada nije izvršen prijava na naloge društvenih mreža koje želite da sakrijete. Takođe, u uređaj nikada ne smeju biti umetnute SIM kartice koje su korišćene u aktivnostima koje režim ne voli (bezbednosne službe to mogu vrlo lako otkriti samo saznanjem IMEI broja uređaja, koji će u bazama operatera svetleti zajedno sa svim brojevima telefona koji su na njemu korišćeni). Naravno, poželjno je imati neku staru aktivnost na uređaju, kako preterana čistoća takođe ne bi izazvala sumnje. Uostalom, čak i u tom slučaju možete reći da je stari uređaj jednostavno ukraden, izgubljen ili se pokvario, pa je morao biti zamenjen.

Tajne službe imaju resurse da detaljno analiziraju vaše uređaje i medije, zbog čega digitalna higijena postaje jednostavno neophodnost za preživljavanje. Unapred sprovedena priprema za prelazak granice daje vam kontrolu nad situacijom i mir, a samim tim i manji rizik da izazovete sumnje bezbednosnjaka. A to će, naravno, osigurati bezbednost vas i onih sa kojima sarađujete.

Voluntarista, Bitarh

Činjenjama je svejedno za vaša osećanja? Recite to konzervativcima!

Sigurno ste više puta čuli od konzervativaca sledeću mantru: „Mi smo partija logike i razuma, a liberali su sneguljice koje žive na emocijama“. Sve to zvuči lepo, kao slogan na majici. Ali tu je stiglo istraživanje, objavljeno u časopisu PLOS One u januaru 2026, i ono, recimo tako, malo im kvari sliku. Naučnici su odlučili da provere kako ljudi uopšte traže dokaze pre nego što formiraju mišljenje. Ne kako manipulišu činjenicama kada su već sve odlučili, već upravo proces traženja istine.

U čemu je bila suština eksperimenta? Uzeli su 583 osobe i dali im zadatak: da ocene efikasnost reforme novčanog jemstva (cash bail reform). Situacija je klasična: postoji 100 gradova sa reformom i 200 bez nje. Zadatak je shvatiti da li je kriminalnost opala. Učesnicima je data „baza podataka“. Mogli su da pogledaju suvu statistiku (gde je kriminalnost porasla, gde opala, uporediti grupe) ili da pročitaju mišljenja „eksperata“ i partijskih šefova (od demokrata do republikanaca i NRA).

I tu je počelo ono najzanimljivije. Ispostavilo se da su se liberali (i ljudi sa visokim nivoom kognitivne refleksije) ponašali kao dosadni knjigovođe. Rovili su se po statistici, prikupljali kompletnu sliku: poredili gradove „sa reformom“ i „bez nje“, gledali rast i pad. Odnosno, koristili su naučni pristup: potrebna je kontrolna grupa, potreban je uzorak, potrebna su sva četiri dela slagalice.

A šta su u međuvremenu radili konzervativci? Oni su se češće oslanjali na „intuiciju“ i takozvane „kategorijske dokaze“. Jednostavnije rečeno, izvlačili su jedan podatak. Na primer: „U gradu X su sproveli reformu i kriminalnost je porasla! Aha, uhvaćeni ste!“. To što je u susednom gradu bez reforme ona porasla još više, malo ih je brinulo. Kontekst? Kontrolna grupa? To je za štrebere! Ali još gore je drugo – konzervativci su mnogo rado brzali da pogledaju šta o tome misle „autoriteti“ (tj. njihova omiljena partija ili organizacija).

Zašto bi to trebalo da nas brine, nas libertarijance? Zato što je to dijagnoza. Često se smejemo levo-liberalima zbog njihovog ekonomskog neznanja (i s pravom to radimo), ali desni konzervativci pate od druge bolesti – intelektualne lenjosti, slepe vere u autoritete i težnje ka čizmama nadređenog. Umesto da sam izračuna brojke, konzervativac pita: „A šta o tome misle Tramp/Republička partija/Papa Rimska?“. To, naravno, nije individualizam, već kolektivizam, samo obojen u drugu boju.

Kao prvo, njihovo razmišljanje se oslanja na intuiciju umesto na podatke. „U stomaku osećam da je to loše“. Osećaj u stomaku je loš savetnik u pitanjima složene socijalne politike. Ako donosiš odluke na osnovu jednog upečatljivog primera, ignorišući opštu statistiku, onda si lak plen za populiste. Kao drugo, pate od nevolje da razmišljaju. Istraživanje je pokazalo direktnu vezu: što je niža sposobnost analitičkog razmišljanja (cognitive reflection), to je veća verovatnoća da će osoba jednostavno potvrditi svoje predrasude prvom pronađenom činjenicom.

Rezime: oni koji najglasnije viču o „realnosti“ i „činjenicama“, u stvarnosti se često oslanjaju na osećaje i mišljenja autoriteta. Liberali mogu grešiti u svojim moralnim zaključcima ili predlagati užasne metode rešavanja problema (oduzeti i podeliti), ali, kao što ovo istraživanje pokazuje, u fazi prikupljanja podataka oni bar pokušavaju da pogledaju tabelu u celini.

Za nas libertarijance, ovo je dobra lekcija. Nije dovoljno samo mrzeti državu. Potrebno je znati raditi sa informacijama bolje od protivnika. Ako je tvoja metoda analize „pogledati jedan strašan naslov i poslušati omiljenog blogera“, onda definitivno nisi borac za slobodu, već samo NPC (non-player character) sa drugim skinom, i nije bitno koje je boje, to ništa neće promeniti.

Voluntarist, Bitarh

Beleške o decentralizaciji, deo 1

Odavno mi kruži misao da detaljno izložim svoja razmišljanja o fenomenu decentralizacije, međutim tema je previše opširna da bi stala u jedan članak, čak i ako je to longrid, i još uvek je ne mogu u glavi uklopiti u određenu strukturu kako bi imalo smisla pisati knjigu o tome. Zato nameravam postepeno objavljivati seriju objava koje verovatno neće biti povezane jednom jedinstvenom niti pripovecanja. Ne znam koliko će objava biti, niti da li ću u neki trenutak shvatiti da je tema dovoljno razvijena, ili ću je jednostavno postepeno zapustiti. Objava će biti numerisane čisto hronološki, i ako materijal ikada postane osnova za knjigu, moguće je da će se redosled razmišljanja promeniti. Dobro, završavam sa disklejmerima i počinjem.

Libertarijanci imaju svoje fetiše. Pošto su za njih individualni interesi po defaultu uvek važniji od grupnih, oni će pri ostalim jednakim uslovima uvek preferirati decentralizovane strukture i mehanizme. Više-manje je jasno kako to funkcioniše u sferi koordinacije napora: ako postoji određeni zadatak koji je dovoljno važan za učesnike zajednice, oni će nekako uspeti da ga zajednički reše, iako će u procesu raspravljati o tome ko šta i kojim redosledom radi. Međutim, obično im je lakše da se dogovore o takvim stvarima nego da imenuju šefa koji će raspolagati tuđim naporima.

Ali to se prvenstveno odnosi na kratkoročne projekte, kada ljudi, nakon što zajednički reše zadatak, vrate svojim sopstvenim poslovima. Čim se radi o infrastrukturnim pitanjima koja zahtevaju stalne napore, takvi trenutni dogovori počinju loše da funkcionišu. Kao rezultat, u prvi plan izbija privatna inicijativa, kada se pitanjem bavi onome kome je to najpotrebnije, ili onaj ko računa da na neki način monetizuje korist koju time donosi drugima.

To koje je rešenje isplativije, centralizovano ili decentralizovano, u velikoj meri određuju efekti razmere, a oni mogu biti kako pozitivni tako i negativni. U ovom kontekstu najzanimljivija nije fizička, već upravo digitalna infrastruktura, jer su tamo negativni efekti razmere prilično mali, a pozitivni veoma veliki. Kao rezultat, biznis zasnovan na pružanju određene digitalne platforme će se uvećavati sve dok ne apsorbuje celu dostupnu klijentelu. Granice uvećanja će biti određene prvenstveno konkurentskim pritiskom. Pored povećanja broja klijenata, platforma će težiti da izvuče maksimum koristi od svakog klijenta. U tu svrhu, platforma će s jedne strane težiti da pruža usluge u najrazličitijim sferama (u mojoj staroj objavi na primeru nekoliko platformi pokazano je da to dovodi do porasta neefikasnosti). S druge strane, platforma može pružati usluge nekim svojim klijentima na račun drugih. Klasičan primer je kada društvene mreže trguju podacima o aktivnosti naloga, manipulišu algoritmima prikazivanja i tako dalje.

Stvara se neka dinamička ravnoteža između centralizovanih i decentralizovanih digitalnih servisa, koja se može pomerati u jednu ili drugu stranu zahvaljujući državnim regulacijama (na primer, zahtevima za cenzuru društvenih mreža i bankarskih operacija) ili tržišnim inovacijama.

To je za sada sve. Pravac daljih razmišljanja: 1) razmotriti osnovne tržišne inovacije namenjene povećanju decentralizacije informacione razmene, uključujući razmenu vlasničkih naslova nad retkim resursima; 2) razmotriti pristupe decentralizaciji prava – ključne ankap-tehnologije, bez koje se društveni poredak uopšte ne može nazvati ankapom; 3) pregled decentralizacije komunalnih servisa; 4) pregled decentralizovanih pristupa vođenju rata. Sasvim je moguće da sledeća objava uopšte neće imati veze sa navedenim tačkama, ali ipak se čini korisnim ostaviti neke putokaze za budućnost.

Zašto tržištu nisu potrebni psihopate

U popularnoj kulturi (kao i u nekim biznis portalima) godinama se neguje imidž „biznis ajkule“ – hladnog, proračunatog cinika u skupom odelu, koji gazi preko drugih, krši pravila, ali zato akcionarima donosi ogromnu profitabilnost. Nešto poput Gordona Geka ili Patrika Bejtmana. Naravno, mnogi libertarijanci (uključujući i nas) cene racionalnost i sposobnost isključivanja suvišnih emocija kada je reč o brojevima. Ali postoji tanka granica između racionalnosti i patologije. I novo meta-istraživanje, objavljeno u Journal of Applied Psychology, dobro naglašava tu granicu.

O čemu se radi? Psiholozi Lenke Rot i Ute-Kristine Klehe analizirale su podatke skoro 50.000 ljudi. Njihovi rezultati potpuno razbijaju holivudski mit: psihopatske crte vode do užasnih rezultata na poslu! Navikli smo da mislimo da je psihopata genijalni manipulator koji je sve nadigrao. U stvarnosti, statistika pokazuje nešto drugo.

Za početak, ličnosti sa crtama psihopatije jednostavno imaju nisku produktivnost, rade lošije od drugih. Takođe, pružaju nula pomoći kolegama. U zdravoj privatnoj kompaniji uspeh je zbir zajedničkih napora. Psihopata pak neće pružiti pomoć, čak i ako od toga zavisi sudbina projekta. Pored toga, ovakvim ljudima je svojstven kontroproduktivni pristup, što je najzanimljiviji momenat. Sabotaža, buling, krađa, odugovlačenje rokova – to je njihov stil. Sa tačke gledišta slobodnog tržišta, zaposleni zaključuje ugovor: vreme i veštine u zamenu za novac. Psihopata taj ugovor de facto krši. Umesto stvaranja vrednosti, on se bavi razaranjem socijalnog kapitala kompanije.

Ljudi sa takzvanom sekundarnom psihopatijom su se takođe „istakli“ – oni su impulsivni, neprijateljski nastrojeni i ne umeju da kontrolišu emocije. To su vremenske bombe koje raznesu kancelariju iznutra.

Šta da radi poslodavac? Vaš biznis je vaša privatna svojina. Imate puno pravo (pa čak i obavezu prema sopstvenom novčaniku) da filtrirate one koje puštate preko praga. Ne nasedajte na harizmu i pretvaranu samouverenost na intervjuu. HR skrining, testovi ličnosti, detaljna provera preporuka – to nije birokratija, već zaštita vaših investicija. Jedan takav „vuk sa Vol Strita“ može vas rasterati polovinu produktivnog odela (visoka stopa odlaska zaposlenih je tipičan rezultat prisustva psihopatskih ličnosti među menadžerima), a gubitke od toksične atmosfere otklanjali biste godinama.

A sada ozbiljno – ako ste, čitajući opis psihopatskih crta (nedostatak empatije i osećaja krivice zbog nanošenja štete ljudima, manipulativno ponašanje, impulsivnost), odjednom prepoznali sebe… onda za vas postoje vesti. Vi niste „alfa predator“. Vi ste neefikasan ekonomski agent. Tržište surovo kažnjava neadekvatnost. Vaša nesposobnost da se uklopite u kooperaciju i radite na rezultat čini vas siromašnijim u dugoročnoj perspektivi. Biti toksičan je ekonomski neisplativo.

Libertarijanizam se zasniva na principu nenagresije i dobrovoljnoj saradnji. Psihopatija često gura ka kršenju i jednog i drugog. Sve dok ne inicirate nasilje, niko ne treba da vas primorava na lečenje – vaše telo, vaša stvar. Ali racionalni egoizam sugeriše: ako vaš „hardver“ baguje i ometa vas u zarađivanju, možda je vreme da uzmete lekove i popravite sistem? Saglasnost na terapiju nije slabost, već investicija u sopstveni ljudski kapital. Psihopatske ličnosti bi trebalo da razmisle o tome, pre nego što ih jednostavno prestanu zaposljavati čak ni kao dostavljače pice. Jer, što više vremena prolazi, to će biti rasprostranjenije razumevanje da psihopata nije profitabilan zaposleni, već rizik i izvor štete.

Voluntarist, Bitarh

Nauka je metod, a ne publikacija u časopisu, ili zašto je važnije probati nego objaviti

U komentarima na naše objave povremeno izbija diskusija koja zaslužuje poseban post. Iskreno, možemo čak zahvaliti skeptiku „Sperry UNIVAC“, koji konstantno komentariše naše publikacije, što je tako jasno osvetlio problem. Nastao je klasičan konflikt dva pogleda na svet: institucionalnog i slobodnog (ili, ako želite, hakerskog). Suština prigovora je jednostavna i stara kao svet: „Gde je vaša potvrda sa pečatom? Gde je publikacija u recenziranom časopisu? Ako nema članka – znači nema nauke, i vi ste jednostavno niko“.

Hajde da odahnemo i raščlanimo ovo bez agresije, sa tačke gledišta zdravog razuma i slobode. Postoji opasna zabluda da se nauka dešava samo kada se ozbiljni gospoda u belim mantilima okupe u kancelariji, napišu složen tekst, pošalju ga drugim gospodama, a oni stave pečat „ODOBRENO“. Međutim, nauka je metod, način spoznaje sveta kroz postavljanje i proveru hipoteza. Ako pomešam dva reaktiva kod sebe u garaži i dobijem novi molekul, taj molekul će objektivno postojati. Njega je potpuno svejedno da li ja imam diplomu, da li je to odobrio etički komitet i da li je neki poštovani profesor stavio „lajk“. Stvarnost ne zahteva birokratsku potvrdu.

Pozivanje na autoritet nije argument! Naš oponent piše: „Poznajem biologe, mogu da pitam“. Ali istorija nauke je groblje autoritativnih mišljenja koja su se razbila o praksu entuzijasta. Braća Rajt nisu objavljivali preprintove pre leta. Oni su popravljali bicikle. A „ozbiljni naučnici“ tog vremena pisali su traktate o nemogućnosti letilica težih od vazduha. Stiv Voznjak je sastavljao prvi Apple u garaži, a ne u IBM laboratoriji. Da su čekali recenzije „ravnopravnih naučnika“, i dalje bismo se vozili konjima i računali na abakusu.

Mi, libertarijanci, verujemo u spontani poredak i decentralizaciju. Smatramo da je monopol nad istinom najštetniji od svih monopola. Savremena akademska nauka se nalazi u dubokoj krizi. Prvo, to je kriza reprodukcije – ogroman broj „recenziranih“ članaka je nemoguće ponoviti. Drugo, uticaj politike i grantova – naučnici često istražuju ono za šta im se plaća, a ne ono što je potrebno. Konačno, „gatekeeping“ – sistem je uređen tako da eliminiše „strance“, čak i ako imaju revolucionarne ideje.

Što se tiče našeg projekta, potraga za preparatima za pojačanje mehanizma inhibicije nasilja ne se radi zbog redka u biografiji ili indeksa citiranosti, već radi rešavanja problema. Iako nemamo „telo“ u vidu članka u Nature-u (međutim, eksperimenti na životinjama koje smo sproveli u suštini samo ponavljaju eksperimente naučnika iz takvih članaka), imamo podatke, eksperimente, otvorenost za diskusiju o suštini, a ne o formi, i ponudu svakome da ponovo proveri ono što tvrdimo – sva uputstva se nalaze na našem sajtu.

Naravno, skeptik je u pravu u jednoj stvari: metodologija je važna. Ne može se jednostavno popiti smuti i reći „pobedio sam starenje“. Potrebni su kontrola, uzorak, poštenje, čemu težimo. Ali zahtevati od entuzijasta potpuno usklađivanje sa birokratskim ritualima velike akademije je kao zahtevati od indi-developera igara da se pridržava korporativnih standarda Ubisofta.

Živimo u eri Open Source-a. Linus Torvalds nije objavio Linux u naučnom časopisu, već u mailing listi. I to je promenilo svet. Biohakeri danas su kompjuterski hakeri osamdesetih. Mogu ih zvati čudacima i marginalcima. Ali upravo u „garažama“ se često rađa ono što će sutra postati mejnstrim. Poštujemo akademsku nauku, ali ne pravimo od nje idola. Ako vam je važna „forma“ (članak, recenzija, status) – za vas je univerzitetska biblioteka. Ako vam je važno da „idete napred“ (tražite, probate, grešite i pronalazite) – dobrodošli kod biohakera. I bolje je raspravljati o podacima, o dozama, o receptorima, nego se meriti diplomama i poznanstvima.

P.S. Naš kritičar je takođe pomenuo Perelmana, ali ironija je u tome što je Grigorij Jakovljevič upravo poslao do đavola celu akademsku zajednicu sa njenim pravilima, nagradama i ritualima, objavivši dokaz jednostavno na internetu. Tako da, hvala na primeru, on igra za nas!

Voluntarist, Bitarh

Ne samo libertarijanizam

Ankap-chan

Konačno sam našao vremena da analiziram poslednji opsežni tekst moje omiljene kanadske mačke-devojke po imenu Kulak – o licemerju, nedoslednosti i štetnosti libertarianske ideologije za slobodno društvo.

Iako je Kulak iz Kanade, njena interesovanja u vezi sa libertarianizmom potpuno su fokusirana na SAD. Prvo priznaje da je ranije bila libertarijanka, potrošila je mnogo vremena na upoznavanje sa ekonomskom i pravnom teorijom, i na kraju se razočarala u ovu ideologiju. To nije naročito originalan put. Postoji mnogo prigovora libertarianskim teoretičarima zbog neplodnosti njihovog učenja: direktni zaključci iz libertarianske ideologije zahtevaju hitan ulazak u rat protiv države, sve dok poslednji mejnstrim ekonomista ne bude obešen na crevima poslednjeg političara, međutim libertarianski teoretičar samo slegne ramenima i kaže, teorija vam je izložena, sada idite da operišete zube i spavajte, i ne smejte prekršiti NAP.

Kulak površno prolazi kroz taj momenat, ali prava strast se budi u njoj kada počinje da pregleda ko su zapravo ti pevači tržišta i slobode, osnivači libertarianizma. A to je gotovo u potpunosti univerzitetsko profesorstvo, koje nikada nije imalo posla sa slobodnim tržištem, već su se u velikoj meri probili zahvaljujući svom jevrejskom poreklu. Jedini izuzetak je ruska Jevrejka Ajn Rend, za koju Kulak smatra da je zaista izvanredan književni talenat, koji se probio na slobodnom tržištu zahvaljujući svojim sposobnostima, i koja je stvorila veoma samobitan književni žanr distopijske BDSM fantastike, podigavši svoj „Atlas…“ do nivoa takvih remek-dela kao što su „Žistina…“ markiza de Sada i „Tarnsmeni Gore“ Džona Normana.

Među američkim libertarijancima široko je rasprostranjeno mišljenje da su Očevi Osnivači SAD bili protolibertarijanci i da su upravo na tim principima stvarali republiku. Kulak se pita kako se desilo da savremeni libertarijanci ne čitaju dela pobednika, kombinujući Sema Adamsa sa Patrikom Henrijem i polirajući to Džordžom Vašingtonom, već umesto toga daju prednost gubitnicima kao što je Mizes, koji su pobegli iz Evrope kada je tamo malo zapalilo, i čije se borbeno iskustvo svodilo na obavezno služenje vojske u Prvom svetskom ratu. Kakva je svrha učiti od gubitnika ako se mogu uzeti lekcije od onih koji su zaista nešto postigli u životu? Istina, dalje Kulak kaže: a upravo su ti pobednici, koji su osnovali američku republiku, zauzvrat učili od takvih titanov kao što su Fukidid (bio je strateg Atinjana u Peloponeskom ratu, sproveo neuspešnu operaciju, smenjen je sa funkcije i proteran), Ksenofont (proslavio se opisom povlačenja kroz neprijateljsku teritoriju nakon izgubljene bitke) i Makijaveli (opadao političar čija su uputstva potpuno ignorisala savremenici) – stoga čitajte klasičnu književnost, jer ona sadrži svo koncentrisano iskustvo pobednika.

Ključna ideja članka je da je libertarianizam ispražnjena kosmopolitska ideologija koja de facto podržava država, jer skreće pasionarnu mladž od revolucija ka neplodnim razmišljanjima o tome kako će funkcionisati sudovi u ankapu. I poredi se sa onim što oni tamo u Americi nazivaju goy-slop, odnosno surrogat, koji se prodaje pod vidom nekada iskreno popularnog dostojnog proizvoda. To znači da sadašnji libertarianizam ima isti odnos prema pogledu Očeva Osnivača kao što meso od soje ima prema junećem mesu.

Naravno, Kulak iskreno napominje da bi normalan libertarijanac trebalo da bude autista, i on će sam za sebe osmisliti baš takvu verziju libertarianizma koja će ga potpuno zadovoljiti, a za sve ostalo će tvrditi da je to pogrešan libertarianizam, sklonite taj smeć. Kao autor sopstvene samobite verzije učenja u potpunosti se potpisujem pod ovom napomenom. Ali dalje Kulak tvrdi da prvo dođete do moći, i tek tada vaša ideologija počinje da triumfuje, a ne obrnuto. To znači da sam trebalo manje da se odvlačim od projekta Montelibero zbog pisanja knjige, kao rezultat toga je projekat više mrtav nego živ, a knjigu niko naročito ne čita.

U Rusiji postoji svoja mačka-devojka koja podjednako neprijatno prolazi kroz libertarianizam, suprotstavljajući mu izvorni američki patriotizam, i njeno ime je Rodion Belkovič. Naravno, Belkovič nije Sem Adams, lično ne ratuje protiv imperije i ne gradi republiku, ograničavajući se na retoriku, ali to je upravo taj isti prigovor koji se može uputiti i samoj Kulak, i meni, i, recimo, Bitarku.

U suštini, svi mi ovde, u internet publicistici, malo se razlikujemo od AI agenata iz mog prethodnog članka: u osnovi naše aktivnosti leži jezički model, i koliko god radikalno pisali, to će ipak biti samo reči. Naterati AI agenta da prestane da prlja usta i počne da deluje – netrivijalan je zadatak. Naterati pravog mesnog čoveka, koji poseduje punu subjektnost, da prestane da prlja usta i počne da deluje – zadatak je redom teži, jer on naslućuje moguće sankcije, nije mu strano желание za preživljavanjem, i najviše bi ga pogodilo da nestane a da ne vidi čak ni prve korake ka realizaciji svojih ideja, što je veoma verovatan scenario.

Ipak, svet je danas takav da može naterati svakog čoveka da veoma brzo pređe sa reči na dela, dovoljno je samo nekoliko kilograma eksploziva s neba u susedno dvorište. A čovek deluje u skladu sa svojim idejama. Tako da od tog momenta idejni prtljag čoveka postaje zaista važan za svet. Odaberite taj prtljag unapred. Ne ograničavajte ga samo na goy-slop.