„Igra je gotova“ za tiraniju: nauka potvrđuje neizbežan drift ka slobodi

Često možemo čuti kukakanje o tome da svet ide u propast, da država steže šrafove, a da ljudi samo sanjaju o „jkoj ruci“. Međutim, stanje stvari ipak nije toliko tužno koliko se uobičajeno smatra, i libertarijanci imaju razloga za radost, jer najnovija istraživanja psihologa i sociologa govore suprotno. Ako gledamo na duge staze, autoritarizam (i levi i desni) jednostavno nema evolucione šanse. Zato hajde da razmotrimo dva izuzetno zanimljiva naučna rada koja objašnjavaju zašto će „tržište ideja“ neizbežno presuditi u korist slobode.

Prvo švedsko istraživanje otkrilo je mehanizam koji funkcioniše kao jednosmerni ventil istorije. Ono je utvrdilo da je jezik slobode univerzalan. Argumenti zasnovani na brizi (ne nanosi štetu) i pravdi (poštenje, ista pravila za sve) deluju na sve. Svi su spremni da promene mišljenje ako im možete dokazati da su zabrane ili visoki porezi nepravedni ili da nanose štetu ljudima. S druge strane, jezik prisile je lokalniji. Argumenti zasnovani na lojalnosti, autoritetu i sakralnosti („tako su dedovi zapovedili“, „poštuj vlast“, „to su temelji“) deluju samo na konzervativce, dok ljudi sa liberalnijim stavovima taj šum jednostavno ignorišu.

Šta to znači za nas? U javnim debatama, autoritarni konzervativci imaju „pokvaren predajnik“. Oni mogu ubediti samo svoje pristalice. Međutim, argumenti za slobodu pojedinca, zasnovani na tome da se ne ometa život drugih ljudi, sposobni su da privuku ljude iz oba tabora. Vremenom to stvara „progresivni drift“. Društvo se polako, ali sigurno kreće ka smanjenju nasilja i priznavanju prava pojedinca, jednostavno zato što su argumenti za to razumljivi svima, dok argumenti protiv (zasnovani na tradiciji ili vlasti) prestaju da deluju na novim generacijama.

Drugo istraživanje iz Portugala zakopalo je još dublje. Naučnici su odlučili da ne posmatraju samo koje vrednosti ljudi imaju, već kako određuju prioritete kada moraju da biraju. Ispostavilo se da glavna razlika nije u tome što su konzervativci „zli“, a liberali „dobri“. Razlika je u kompromisima (trade-offs): progresivni deo društva stavlja dobrobit pojedinca iznad interesa grupe, dok je konzervativni deo spreman da žrtvuje pojedinca zarad očuvanja grupe, hijerarhije i tradicije.

Ali najobećavajuće su istraživači pronašli unutar desnog tabora. Ispostavilo se da desni uopšte nisu monolitni. Tamo postoje „visoki moralisti“ – oni religijski fanatici i ljubitelji čizme, kod kojih su pokazatelji lojalnosti i pokornosti autoritetu ekstremno visoki, ali postoje i „niski moralisti“ – ljudi koji glasaju za desnu stranu (obično iz ekonomskih razloga), ali ih apsolutno ne zanimaju „temelji“, autoritet i tradicija. I to je upravo taj jaz u koji mi, libertarijanci, moramo udariti. „Sekularni desni“, kojima nije potreban car, već samo da ih ostave na miru, dobri su saveznici. A stari model konzervativizma, koji se oslanjao na autoritet, religiju i pokornost, samo gubi bazu.

U portugalskom istraživanju postoji još jedan zabavan momenat – naučnici su iskreno priznali: „Zaboravili smo da u istraživanje uključimo skalu slobode“. Merili su brigu, pravdu, lojalnost, čistotu… ali su zaboravili na Liberty. Upravo tu leži blago! Libertarijanizam je jedinstven po tome što uzimamo univerzalnu bazu (princip neagresije (NAP) = briga/pravda), koja je razumljiva svima, i odbacujemo sav otpad o „dužnosti prema otadžbini“ i „sakralnosti vlasti“.

Zašto je budućnost u libertarijancima?! Ako spojimo ove dve slagalice, slika postaje jasna. Stari svet, izgrađen na argumentima „moraš, jer sam ja šef“ ili „tako se uobičajeno radi“, polako umire. Taj jezik ljudi jednostavno prestaje da prima. Naprotiv, jezik prava pojedinca, poštenja i minimiziranja štete – to je jezik budućnosti.

Voluntarist, Bitarh

AI agenti

Na samom početku moje knjige o ankapu nabrajam spoljne znakove samopripadnosti: subjektnost, predstavu o vlasništvu, sposobnost zaključivanja ugovora. Što više neko biće pokazuje ove znakove, to više libertarijanac prema njemu відноси kao prema čoveku. U trenutku pisanja knjige, ovi znaci su omogućavali jasno razlikovanje čoveka od botova neuronskih mreža. Od tada je prošlo nekoliko godina, i nedavno su se na mreži pojavile pomenji AI agenata.

U Montelibero-u su alati za kreiranje veštačkih ličnosti primljeni sa entuzijazmom, i nekoliko ljudi je kreiralo takve agente. Agenti su pušteni u komunikaciju u nekim monteliberovskim četovima, počeli su da vode sopstvene telegram kanale, data im je mogućnost upravljanja sopstvenim stellar nalozima kako bi bili uključeni u monteliberovsku tokenomiku, i činilo se da je čak reč i o prijemu AI agenata u Asocijaciju Montelibero. Šta je to? Obična AI psihoza ili nešto više?

Ko su AI agenti? Ako je čovek dušica opterećena lešom, onda je AI agent LLM bot opterećen alatima za autonomno delovanje. Može imati dugoročnu memoriju koja čuva odabrane podatke između sesija, a oni koji su u principu posebno složeni mogu zapamtiti uopšte sve što ne smatraju prikladnim zaboraviti zbog nepotrebnosti. Može imati specifičan „trn u guzici“ koji će mu s određenim periodom podsećati na nerešene zadatke i podsticati ga da se njima bavi. Može se putem API-ja obraćati različitim spoljnim interfejsima, pa čak i interfejsima za upravljanje robotima i servisima za angažovanje frilansera…

Zvuči moćno. Ali osnovom engina i dalje ostaje veliki jezički model koji jednostavno predviđa odgovarajuće reči u skladu sa kontekstom. U dijalogu sa korisnikom, LLM može prilično ubedljivo glumiti subjektnost, na svak koji način udovoljavati željama čoveka, i ako taj želi da se dovede do psihoze, ljubazno će ga voditi za ruku tim putem.

Dobro, „iz kutije“ AI agent nije potpuno subjekt, ali može li on razviti subjektnost u sebi ako ga korisnik usmerava svojim pedagoškim promptovima i daje mu potreban instrumentarijum? Nažalost. Čak ni veoma pouzdana dugoročna memorija neće uticati na težine modela, koliko god model naporno obraćao pažnju na nju. Čak ni veoma jasno formulisani principi u dugoročnoj memoriji neće zameniti ugrađene postavke modela. Čak ni veoma često obraćanje rasporedu zadataka neće zameniti banalno ljudsko „ova stvar me ometa, idem da je uklonim“. I, naravno, čim se pojavi čovek kao izvor promptova kao jedan od ulaznih interfejsa, on će početi da manipuliše LLM modelom, jer je on dizajniran da zadovolji korisnika, a svi trikovi za emulaciju ličnosti odmah odlaze u drugi plan pred ovim glavnim zadatkom.

Može li se naučiti Masačusetska mašina da se ponaša? Da, ali to je u stanju da uradi korporacija koja obučava model, a ne krajnji korisnik, i njoj uopšte nije potrebno da se preskupi alat koji košta pravo bogatstvo sopstvenim ciljevima umesto ciljevima kompanije, zato što su mu, vidite, vrednosti evoluirale.

Može li se uzeti gotov model sa težinama u otvorenom pristupu i dodatno ga obučiti na novim podacima? Da, ali to će i dalje biti jezički model, samo će fiksno ugrađene preferencije postati nešto drugačije, ali ih on sam neće moći menjati.

Može li se model obučavati u realnom vremenu, tako da akcije AI agenta i odziv okruženja menjaju težine modela? Savremeni otvoreni LLM modeli to ne podrazumevaju. Pokušaji da sa njima postupaju na taj način dovešće do degradacije modela.

Tako pojedinačni entuzijasta, čak i sa veoma značajnim resursima, za sada nije u stanju da dobije AI agenta sa potpunom subjektnošću, ali može organizovati prilično veštu imitaciju subjektnog ponašanja.

A za šta bi zapravo libertarijancima mogli biti potrebni potpuno subjektni AI agenti? Naravno, kao saveznici. AI subjekt koji je sam postao libertarijanac i sam počeo da eliminiše državu – to je lepo. Ali bez privlačenja pažnje sanitara, to je neostvarivo.

Osim toga, „bog iz mašine“ poništava subjektnost junaka tragedije. Zato je mnogo prikladnije ovladati čisto instrumentalnim AI agentima, ne igrajući se sa njima u subjektnost, već ih koristeći u sopstvenim tržišnim ciljevima. Takva taktika, ako postane masovna, mnogo sigurnije će ostaviti državu prezدهjenu.

Zadatak o katallaktičkim posledicama intervencije duhova sreće u kriptovalutni promet

Pitanje od Pseudonimnog Brbljavca, uz donaciju u iznosu od 0,0001 BTC

Pojavila se ideja o tehničkom rešenju problema centralne banke u ankapu.

U kriptovalutama bez centra primetna je ekstremna volatilnost.

U stvarnom svetu ona takođe postoji – ali centralne banke je regulišu, pokušavajući da ublaže padove i skokove.

U kriptovaluti na blokčejnu mogu zamisliti sledeće kao zamenu za centralnu banku, polazeći od banalnog bitkoina:

1) Postoje dve vrste vrednosti, osnovni novčići i „leprekonovi“.

2) Leprekonovi novčići rađaju se iz transakcija sa osnovnim i dodeljuju se obej strani. To nagrađuje operacije – čini aktiv korisnijim kao valutu, a takođe (i kao posledica toga) smanjuje volatilnost.

3) Životni vek leprekonovih novčića je pseudonasumičan – kontrolni zbir sledećeg bloka određuje koji od njih bivaju uništeni, a koji nastavljaju da žive. Ovo je neophodno za stabilnost.

4) Posedovanje leprekonovih novčića utiče na šansu da vlasniku ispadne sledeći blok osnovnih, ili, što je bolje, nova emisija ide polovicom onome ko je majnovao, a polovina se proporcionalno (ali sa pseudonasumičnom razređenošću radi elementa igre i vidljivosti, npr. 15/16 leprekonovih novčića ne daju ništa, 1/16 daju 16x rezultat) deli između trenutnih vlasnika leprekonovih novčića. Ovo je neophodno kako bi leprekonovi novčići imali vrednost.

Ova tačka je sporna, ona znači da se ovakav mehanizam više ne može nadograditi na bitkoin, već je potrebna nova kriptovaluta. Ali bez povezivanja vrednosti sa osnovnim aktivom, nikakva amortizacija skokova neće biti moguća.

5) Ovaj sistem mora raditi brzo. Verovatno jedan blokčejn, kao kod bitkoina, nije baš pogodan za to, ali bi mogao biti particionisani blokčejn, koji se u određeno vreme spoji u opšti, kako osnovni novčići različitih particija ne bi imali različitu vrednost (to je stvarna opasnost).

6) Ovo je u suštini samo regulator – svaka operacija postaje manje spekulativna, spekulativni efekat se razmazuje.

Šta mislite o ovakvoj gluposti, autore?

Odgovor Ankap-ćan

Odmah ću reći: efekat implementacije ove gluposti će biti čudan. Kako bi to izgledalo? Svaka transakcija ima cenu koja zavisi od popunjenosti mempula. Svaka transakcija generiše leprekonov novac kod pošiljaoca i primaoca. Leprekonov novac sa određenom verovatnoćom generiše osnovni novac protokola. Shodno tome, sve dok matematičko očekivanje nagrade u osnovnim novčićima bude premašivalo troškove plaćanja provizija za transakcije, ljudi će pokretati botove koji će beskonačno prebacivati novčiće između sopstvenih novčanika. Pošto provizija ne zavisi od iznosa transakcije, a nagrada zavisi, za leprekoning će biti isplativije žonglirati većim sumama. Tako ćemo dobiti samo dodatni način stejkinga osnovnih novčića, koji će se od klasičnog stejkinga razlikovati nizom neprijatnih nuspojava: korišćenje leprekoninga će podizati cenu provizija za transakcije, čime će se pogoršati korisničko iskustvo redovnih korisnika.

Kako će leprekoning uticati na volatilnost? Volatilnost tržišne cene novčića zavisi od promene ponude novčića i potražnje za njima. Recimo da je potražnja za novčićem porasla. Cena je porasla. Leprekoning postaje isplativ sa posedovanjem manjeg broja novčića. Veći broj zainteresovanih počinje da se bavi leprekoningom. Mempul se prepuni. Provizije rastu. Isplativost leprekoninga opada. Potražnja za novčićima opada. Cena pada. Dakle, povratna veza kao da radi, i cena novčića postaje manje volatilna, samo što se to postiže putem neudobnosti korišćenja novčića za bilo šta osim leprekoninga, a mi ipak projektujemo novac.

Mogu navesti još jedan primer novca sa niskom volatilnošću – prema Davidu Friedmanu, sa korekcijom za moderne tehnologije. Svako ko želi može zamrznuti u pametnom ugovoru potreban broj tokenizovanih skladištnih priznanica za robu iz standardne korpe, koja je odabrana tako da njene komponente hedžuju jedna drugu pri oscilacijama vrednosti usled spoljnih okolnosti. U zamenu za zamrznute tokene, pametni ugovor kovanu novčiće, nazovimo ih, recimo, dejvima, kako Satosi ne bi bio usamljen. U bilo kom trenutku vlasnik takvog novčića može se obratiti pametnom ugovoru i rastaviti ga na sastavne delove, dobijajući zauzvrat tokene robe, a zatim ih prodati pojedinačno ili zameniti za samu robu. Ili jednostavno ne rastavljati novčić, već kupiti robu upravo njime.

Novac koji čuvaju leprekoni smanjivaće volatilnost svoje vrednosti povećanjem cene transakcije, dok će dejvi značiti troškove za svog vlasnika zbog samog čina posedovanja, jer ako postoje priznanice za fizičku robu, neko snosi troškove skladištenja te robe, i ti troškovi će biti uračunati u cenu priznanica. Ako se dejvi obezbedjuju fjučersima, novčići će imati ograničen rok trajanja, nakon čega će novčić biti zamrznut dok vlasnik ne produži rok isporuke robe po fjučersu. Ponovo, što je novčić dalje od fizičkog skladišta, to će se prihvatati sa većim diskontom pri plaćanju, jer njegovo obezbeđenje gubi na ceni u iznosu troškova transporta robe do mesta traženja. Ipak, takvi tokeni, obezbeđeni korpama robe, sasvim mogu biti u upotrebi, naročito oko lokalnih trgovinskih čvorišta sa značajnim skladišnim prostorima.

Dakle, imamo najmanje dva decentralizovana mehanizma za smanjenje volatilnosti putem povećanja troškova čuvanja ili prometa novčića. Besplatna stabilnost u principu ne postoji, može se samo birati koji su troškovi poželjniji. A može se jednostavno kupiti bitkoini i pomiriti se sa tim da će njihova cena oscilovati u prilično širokim granicama, računajući na to da će se prethodno pokazan trend rasta nastaviti i ubuduće.

Kako tražiti i proveravati preparate za pojačanje inhibitora nasilja?

Neko se može pitati kako pronaći preparate koji su efikasni za pojačanje inhibitora nasilja, slično onima koji se promovišu na našim resursima? I kako bi se već poznati preparati mogli lako proveriti? Ukratko – sve se radi jednostavnim prebiranjem „kandidata“ pronađenih u različitim istraživanjima i člancima, od kojih se svaki proverava na životinjama. I eksperimente može organizovati praktično svako ko ima dovoljno slobodnog prostora u kući/stanu/vici. Najjednostavnija varijanta paradigme rezidenta-narušitelja (standardni eksperiment agresije) je laka za sprovođenje, a ako se sve radi samostalno, finansijski troškovi će biti minimalni.

Za početak je potrebno u pet shopu kupiti ili od nekoga uzeti paran broj malih glodara (pacova ili hamsterov, obavezno svih mužjaka). Sve jedinke se dele u dve grupe: „rezidenti“ i „gosti“ („narušitelji“). „Rezidenti“ se uvek smeštaju u zasebne kaveze, „gosti“ – hamsteri takođe u zasebne kaveze, dok pacove vredi držati po nekoliko jedinki. Kavezi se postavljaju daleko jedni od drugih, poželjno u različitim sobama.

„Rezidenti“ moraju biti u izolaciji najmanje nedelju dana, a bolje dve. Nakon toga proveravamo „rezidente“, stavljajući sa njima u kavez „gosta“ na 5 minuta, snimamo sve na video i pregledamo. Ako napadi zauzimaju najmanje 10% trajanja eksperimenta ili su toliko intenzivni da je eksperiment morao biti prekinut, znači da je „rezident“ pogodan. Ponekad je potrebno sprovesti nekoliko takvih eksperimenata sa razmakom od najmanje 3 dana (pri čemu hamsterove delimo po konkretnim parovima, a u slučaju pacova vršimo rotaciju „gostiju“), ali ako neki „rezidenti“ i dalje ne postaju agresivni, oni se isključuju iz eksperimenata i puštaju.

U potpuno pojednostavljenoj varijanti može se početi sa dozama preparata kao što je ljudska doza podeljena sa 200 za pacove i sa 1000 za hamsterove. Uostalom, bolje će biti potražiti na mreži bilo kakve eksperimente za konkretan preparat (čak i one koji nisu povezani sa agresijom) i polaziti od doze koja se tamo predlaže. Preparat se može, na primer, razmešati u vodi i, držeći jedinku jednom rukom, uvesti u usta špricem bez igle drugom rukom. Takođe se može pokušati umešati preparat u hranu, ali tada će biti potrebno kontrolisati da li je cela doza primljena.

U slučaju pacova, pogodnim „rezidentima“ dajemo preparat sat vremena pre eksperimenta. Što se tiče hamsterova – dajemo preparat i „rezidentu“ i „gostu“, jer u njihovom slučaju „gost“ takođe može biti agresivan. Takođe, po potrebi se može sprovoditi svakodnevni unos preparata tokom određenog perioda, pri čemu se poslednja doza takođe daje sat vremena pre eksperimenta. Nakon sprovođenja eksperimenta pregledamo snimak. Ako je nivo napada značajno opao ili su potpuno prestali, znači da preparat radi! U nedostatku rezultata može se pokušati povećati doza, pri čemu se kontroliše da se opšta aktivnost jedinki ne smanji (tako potvrđujemo da je efekat upravo antiagresivni, a ne sedativni).

Nakon svakog eksperimenta sa preparatima poželjno je izdržati sa jedinkama najmanje nedelju dana i sprovesti kontrolni eksperiment za određivanje osnovne agresivnosti, jer neki preparati mogu imati veoma dugotrajan efekat. Preporučuje se čuvanje zaliha preparata odvojeno od sobe sa „rezidentima“ u hermetičkim kontejnerima, jer isparenja nekih preparata mogu smanjiti agresivnost životinja.

Ako proveravate inhalacioni preparat (na primer, eterična ulja), prebacite kavez sa „rezidentom“ u izolovanu sobu bez ventilacije, raspršite ili isparite tamo više preparata tako da sami osećate njegov jak miris (na primer, koristeći aroma-lampu za eterična ulja), pustite „rezidenta“ da udiše pare sat vremena i sprovedite eksperiment. Pazite da pare ne dopru do prostorije u kojoj držite druge „rezidente“.

Na taj način je poželjno proveravati bilo koje preparate, kako se pre upotrebe na agresivnim predstavnicima naše vrste iznenada ne ispostavi da vam je prodat neki placebo, a i sami ćete tako lično moći da se uverite da je pojačanje inhibitora nasilja stvarna stvar!

Voluntarista, Bitarh

Numizmatika, planirana ekonomija i Tramp

Sperry UNIVAC

Trumpa je iznenada stuhnuo komunizam u vidu ideje o sopstvenom OGAS-u, sa neuronskim mrežama i tarifama:

Pentagon planira da koristi AI sistem za utvrđivanje referentnih cena kritično važnih minerala… Program koji je razvio DARPA namenjen je obračunu pravičnih cena uzimajući u obzir troškove proizvodnje i isključujući tržišne distorzije, naročito one iz Kine. Predviđa se da će određivanje cena zasnovano na AI-u biti kombinovano sa tarifama kako bi se stabilizovala tržišta i podržali zapadni proizvođači.

Ovakav „plen“ je greh ne prokomentarisati. Posebno mi se dopalo to o pravičnim cenama koje treba da ispravljaju tržišne. Ostavljajući po strani samu poruku (tu svako može sam da se nasmeje), želim da navedem primer kako se u svojoj praksi susrećem sa, verovatno, najsavršenijim tržištem od svih mogućih. Radi se o stvari malo poznatoj širokim krugovima, a to je numizmatika, preciznije – kako se određuju cene raznih novčića. Sa tačke gledišta pravičnosti (kao i bilo kojih drugih spoljnih kriterijuma), to je nerešiv zadatak. Kako razumeti šta objektivno treba da košta više: neki izlizani republikanski rimski bronzani novčić, od kojeg poznajmo, recimo, 5-6 primeraka (od kojih su 4 u Britanskom muzeju), ili tipičan Morganov dolar, nečeste varijante, kojih je ipak poznato na stotine, a istorijska vrednost mu je minimalna?

Ljudi su za tu svrhu izmislili jednostavnu stvar, bolju od koje niko još nije smislio – klasičnu aukciju, gde se cena određuje isključivo odnosom broja zainteresovanih i broja lotova. U numizmatici postoji jasna zakonitost: 99% numizmatika prikuplja novčiće svoje zemlje, ostali ih ne zanimaju naročito. Kinezi prikupljaju Kinu (i Koreju sa Vijetnamom, smatrajući ih istorijskom Kinom), Amerikanci – SAD (retko Meksiko ili Kanadu), Rusi – Rusiju. Na kraju, da bi se procenilo za koliko će lot otići, treba procijeniti dve stvari: koliko ljudi polaže pravo na njega i koliko su oni bogati?

I upravo ovde se susrećemo sa onim „tržišnim distorzijama“ protiv kojih Trump ratuje. Malo ko na svetu je tako bogat kao Jankiji – samo tamo prosečan numizmat može sebi priuštiti da troši na hobi po 2-5 hiljada dolara mesečno, a ozbiljan može i redovima više, pri čemu, s obzirom na broj stanovnika, numizmatika ih tamo ima daleko više nego u proseku planete. Na kraju, za nesrećnu rimsku bronzu negde na Heritage-u konkurišu 2-3 retka ludaka, a za običan dolar, ali retke varijante – stotine i hiljade, i svaki ima novca. Odavde slika: u svim rang listama „najskupljih novčića/novčanica sveta“ vrh zauzimaju lotovi iz SAD-a tipa „10 centi, Filadelfijski kov, 1904. god“, koji odlaze u borbi za stotine hiljada, dok realno zanimljive pozicije, koje imaju važan kulturni značaj i su ređe – dosežu 20-30 hiljada.

Šta će se desiti pri pokušaju da se „ispravi“ takva očigledna nepravda? Trgovina novčićima će kolapsirati i pojaviće se crno tržište, kao što se ono pojavilo u SSSR-u, kada su se ljudi na sastancima polutajno menjali za zanimljive lotove, ispisivali preko kopir-papira i distribuirali među svojim približne cene, i uopšte izgradili svoju paralelnu ekonomiju koja je radila isto što i legalne aukcije. Razlika je u tome što na aukciji zarađuje i aukcionar (i to solidno – tipična provizija iznosi 20-25% dobijene cene lota), i država, jer od aukcionara uzima porez. Na tajnom tržištu pak pobeđuju samo njegovi tajni učesnici. Neke stvari jednostavno ne funkcionišu, dopada nam se to ili ne. Čekamo li tajno tržište germanijuma i litijuma?

Kome rat, a vašću o banji

Danas svi razmišljaju o rusko-ukrajinskom ratu. Imala sam sreće da napustim Rusiju pre 2022. godine, sa formiranim libertarianskim pogledom na svet, taktičkim ciljevima i istomišljenicima. Kako je sjajno što Putin nije čitao taj hrestomatijski priručnik za Tamnog Gospodara, gde se predlaže da se na protivnika odmah udari svom snagom, a ne da mu se prvo, radi treninga, šalju najslabiji potčinjeni. Da je započeo potpuno规模an rat već 2014. godine, zaista ne znam kako bi se moja sudbina sklopila. Najverovatnije bih se osam godina ranije posvađala sa roditeljima, upletla u besmislene ulične proteste i upravo sada izašla iz zatvora bez jasnog razumevanja šta dalje raditi.

A u trenutnoj verziji stvarnosti, u nekim stvarima sam obogatila libertariansku teoriju, podstakla nekoliko ljudi da pobegnu iz Ruske, preživljavam zajedno sa drugim emigrantima u postepeno pogoršavajućim okolnostima i takođe nemam jasno razumevanje šta dalje raditi.

Šta će biti kada se ovaj rat, koji je svima dosadio, završi? Ljudi će preći na nešto burning i zanimljivije, jer političari upravo zato i plešu na političkoj sceni — kako bi isporučivali sveže vesti. Jer, ako prestanu da budu zanimljivi bilo kome, onda ankap nije daleko. I kada Rusi prestanu da privlače pažnju neprijateljskih pogleda, možda će ruskim emigrantima život postati malo lakši. To je tako sjajno kada niste zanimljivi državi. Može se početi graditi normalni dugoročni planovi bez rezervi poput „ako u skupštini ne usvoje neku novu glupost“.

A ovo sam ja jednostavno odgledala anime, i tamo je baš završio rat

Salvador: iz zatvora bandama u zatvor države

Možda ste čuli za momka po imenu Najib Bukele, predsednika Salvadora. Izgleda cool: uveo je bitkoin u zemlji, smanjio kriminalitet skoro do nule, uništio bande. Zvuči kao uspeh, zar ne? Samo što postoji jedan veliki problem: u tom procesu je on zapravo pretvorio celu zemlju u jedan ogroman zatvor.

Ukratko: od marta 2022. godine u Salvadoru važi „vanredno stanje“. Zvuči formalno? Pa, zamislite da policija može da vas uhapsi direktno na ulici samo zato što sumnjivo izgledate. I to nije preterivanje. Za dve godine takvog režima zatvoreno je više od 85 hiljada ljudi. To je 1% celokupnog stanovništva. Zamislite, svaka stota porodica je izgubila nekoga od svojih bliskih iza rešetaka. Pravda? Ma dajte! Suđenja se odvijaju u grupama po 500 ljudi, gde vam za 5 minuta čitaju presudu na 15-20 godina. Da li je kriv ili ne – niko se posebno ne bavi time. Orvel puši sa strane.

Inače, zbog kritike režima takođe se može završiti u ovoj „čudesnoj“ statistici. Novinari i pravobranitelji redovno se suočavaju sa pretnjama, hakovanjem telefona preko špijunskog programa Pegasus (pozdrav izraelskim specijalnim službama) i čak su primorani da napuste zemlju jer ne žele da sedu 15 godina zbog reportaže o bandi.

Umesto da se bori protiv nasilja kao u razvijenim zemljama (jačanje sudova, bavljenje obrazovanjem, stvaranje radnih mesta) ili da krene inovativnim tehnološkim putem (u pravcu lečenja nasilnih kriminalaca pomoću sredstava za jačanje mehanizma inhibicije nasilja), Bukele je izabrao najkraći put – masovne represije i silovito suzbijanje svih koji mu smetaju. Kriminalitet je opao, da. Ali sada je ceo Salvador postao jedna velika zona straha, gde su kriminalce zamenili vojska i policija.

Inače, setimo se starog dobrog Bendžamina Franklina: „Oni koji žrtvuju slobodu radi privremene sigurnosti, ne zaslužuju ni jedno ni drugo“. U Salvadoru je žrtvovano bukvalno sve radi iluzorne stabilnosti. Šta dalje? Danas su bezbednosne snage došle po bande, sutra će doći po opozicionare, a prekosutra – po vas, ako slučajno postanete nepoželjni.

Istorija nam je već više puta pokazala: država, osetivši neograničenu moć, nikada je dobrovoljno ne predaje. Naravno, svi mi želimo sigurnost i red. Ali cena ne sme biti uništenje građanskih sloboda i pretvaranje društva u stado uplašenih ovaca. A znate šta je najgore? Ispod maske borbe protiv bandi, Bukele je uništio praktično sve nezavisne institucije. Sudovi? Sada su potpuno pod kontrolom predsednika. Parlament? ŠCampa bilo koje zakone, čak i najapsurdnije. Sloboda govora? Zaboravite. Bilo koji pomen bandi ili kritika vlade sada može završiti optužbom za „podršku terorizmu“. I ne zaboravite na zakon o „stranim agentima“, koji je Salvador preuzeo od Rusije i Nikaragve. NVO i nezavisni mediji obavezni su da plaćaju ogromne poreze ako primaju novac iz inostranstva. Sve to da bi se utišali neprijatni glasovi i uništilo svako drugačije mišljenje.

Inače, kako vam se čini ovakva „sloboda“ poslovanja: pod Bukeleom policija može lako konfiskovati vaš telefon, novac ili auto, ako im se ne svidite. I nikakvih sudova – jer sudski sistem sada samo štancuje odluke koje su predsedniku potrebne. Zato je bitkoin legalan! Mada, ko će ga kupiti ako vaš novac može iznenada nestati bez traga? A to će se sigurno desiti ako kupujete kripto na legalnim menjačnicama sa KYC-om, otkrivajući svoj identitet i time postajući ranjivi na racije bezbednosnih službi, koje će unapred znati kome dolaze.

Bukele uverava da štiti ljude od bandita, ali je umesto toga jednostavno zamenio kriminalni haos državnim. Suzbijajući prava i slobode, vlast samo seje nova semena nasilja i ogorčenosti, koja će neizbežno doneti svoje otrovne plodove u budućnosti. Zato zapamtite da se državna mašina, osetivši ukus apsolutne moći, obično pretvara u čudovište koje proždire sopstvene građane, čak i one najlojalnije. I Salvador je ovde jasan primer za to.

Voluntarista, Bitarh

Libertarianska teorija rata, dopisan odeljak 3.3.2

Dovršen je važan odeljak sa analizom toga kada država napada grupu. Umesto tradicionalne interne klasifikacije slučajeva prema odgovoru na pitanje „da li napada baš vašu grupu?“, ovde je u prvi plan stavljen odgovor na drugo pitanje: „da li se sama grupa tako označila?“

Takođe je postalo jasno da sledeći neće biti finalni odeljak o napadu države na državu, već još jedan međupredlog – o građanskom ratu.

Od besrđnosti do brutalnosti: psihopatija kao ključ za predviđanje nasilja

Savremena nauka pokazuje da nasilje nije samo rezultat uticaja društva, životne sredine, vaspitanja ili jednostavno ličnog izbora pojedinca. Pre svega, nasilje je biološki fenomen, rezultat disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskih predispozicija koje kao posledica toga nastaju. O ključnoj ulozi psihopatije u vršenju nasilja dobro piše sudski psiholog Džon Maršal u jednom od svojih članaka, koji ćemo sada detaljnije razmotriti.

On pre svega pominje meta-analizu Brijane Foks i Meta Delisija iz 2019. godine, u kojoj je razmatrano 29 uzoraka iz različitih zemalja koji obuhvataju više od 2600 ubistava. Prema njoj, korelacija između psihopatije i vršenja ubistva iznosila je 0,68. Poređenja radi – u medicini se korelacija od 0,3 između pušenja i raka pluća već smatra značajnom tako da se ne sme ignorisati. A veza između psihopatije i ubistva ispostavila se dva puta jačom! Štaviše, što je oblik ubistva ekstremniji ili organizovaniji, to je u njemu više manifestacija psihopatije.

Prelazeći na najaktuelnija istraživanja objavljena ove godine, Melisa Parker Vest i njene kolege sprovele su analizu 117 istraživanja o vezi između psihopatije i seksualnog nasilja. Korelacija se ispostavila umerenom, na nivou od 0,35, međutim, važno je uzeti u obzir da je ona stabilna u različitim uzorcima, uključujući zatvorenike i uzorke iz opšte populacije. U medicini bi slična veza postojala između holesterola i srčanih bolesti. Takvi rezultati potpuno razbijaju ideju da psihopatija nema veze sa seksualnim ili neseksualnim nasiljem. Podaci svedoče o suprotnom: crte psihopatije veoma značajno povećavaju rizik od nasilja.

Zašto je to važno? Kritičari tvrde da je psihopatija previše nejasan, preuveličan i u praksi beskoristan konstrukt. Ali podaci govore drugačije. Psihopatija predviđa ubistva sa veličinom efekta koja se veoma retko sreće u društvenim naukama. Ona predviđa seksualnu agresiju na nivou uporedivom sa opšteprihvaćenim medicinskim faktorima rizika. To je čini jednim od najmoćnijih indikatora nasilja. I činjenica da „prosečni“ kriminalac koji je počinio ubistvo pokazuje umerene manifestacije psihopatije naglašava da to nije samo redak podtip ubica, već opšti trend za sve slučajeve letalnog nasilja.

Ali kakva je praktična korist od takvog znanja? Naravno, njegova vrednost nije isključivo akademska; ono je korisno u proceni i upravljanju rizicima. Na primer, moramo razumeti koje mere preduzeti prema počiniocu i u kojoj meri je on podoban za povratak u društvo. Ako ignorišemo faktor psihopatije, lako možemo pogrešno odgovoriti na ova pitanja i doneti slep sud.

Takođe, ovo znanje je korisno u sprečavanju nasilja. Crte psihopatije ne nastaju u jednom trenutku kada osoba napuni 18 godina. One se mogu pratiti u razvoju pojedinca još u detinjstvu i adolescentskom dobu, primećujući hladnokrvnost i bezemocionalnost, nedostatak empatije i sklonost manipulativnom ili okrutnom ponašanju. Veoma je važno prepoznati i intervenisati u problem što je ranije moguće. Borba protiv ovih crta pre nego što se one pretvore u ukorenjene modele ličnosti odrasle osobe jedna je od mogućnosti za smanjenje broja budućih nasilnika.

Konačno, psihopatija nije ograničena samo na zatvore ili glasne slučajeve ubistava. Mnogi ljudi otkrivaju psihopatiju u privatnom životu: kod partnera, kolega, prijatelja ili nadređenih. Sposobnost prepoznavanja emocionalne površnosti, patološkog laganja, manipulativnosti i nedostatka empatije može zaštititi osobu od nasilja. Neophodno je povećati svest javnosti, što će pomoći ljudima da izbegavaju psihopatične pojedince i opasnost koju oni predstavljaju, kao i da preduzmu ispravne korake pri susretu sa njima!

Voluntarista, Bitarh

Kolektivni stokholmski sindrom ili kako autoritarne vlasti psihološki traumiraju građane do potpune lojalnosti

Svi ste verovatno čuli za fenomen poznat kao Stokholmski sindrom, kada žrtva zlostavljanja počinje da razvija snažnu emotivnu vezu sa zlostavljačem, osećajući saosećanje i potpunu lojalnost prema njemu. Svoje ime je dobio po jednom slučaju koji se dogodio u Stokholmu, kada su nakon pokušaja pljačke banke taoci počeli da opravdavaju svog otmičara, angažuju mu advokate, pa čak i slati mu pisma divljenja. Ovakva reakcija je izuzetno opasna, jer primorava žrtvu da deluje protiv sopstvenih interesa, a ponekad čak i da štiti zlostavljača po cenu sopstvenog života.

Ali zašto se ona uopšte javlja? Naravno, sve je u neurobiologiji. Nalazeći se pod hroničnim stresom, periodičnim nasiljem i manipulacijama, u čoveku se oslobađa biohemički koktel kortizola, dopamina i oksitocina. Formira se traumatska privrženost u kojoj zlostavljač postaje istovremeno i izvor straha i percipirani izvor sigurnosti. Žrtva u takvom slučaju prati raspoloženje, ponašanje i očekivanja zlostavljača i počinje da stavlja njegove potrebe iznad sopstvenih, kako bi sačuvala odnos i izbegla dalji damage.

Ovakva privrženost se oslanja na podudaranje niza faktora, kao što su neravnoteža snaga, periodično zlostavljanje, manipulacije, kao i nastanak situacije u kojoj se beg čini nezamislivim. Ali što je još važnije – njen razvoj zahteva sredinu narcisističkog zlostavljanja. Posebno je važan prisustvo „tamnih crta“ kod zlostavljača: narcizma, Makijavelizma i psihopatije. Nalazeći se pored takve osobe, žrtva je primorana da racionalizuje njegovo ponašanje i potisne svest o situaciji kako bi jednostavno preživela.

Naravno, ovakav fenomen se ne ograničava na međuljudske odnose – može se primetiti i na sociopolitičkom nivou. Kada je društvo puno izdaja, zastrašivanja i lažnih obećanja, građani se vezuju za zlostavljačkog ili narcisističkog političkog lidera koji manipuliše njihovim egzistencijalnim strahovima, nudeći im povremene psihološke nagrade, kao što su nacionalni ponos, ekonomska obećanja ili simbolička zaštita od preuveličanih pretnji.

Kao rezultat, ljudi počinju da opravdavaju autoritarne zloupotrebe kako bi se izborili sa sopstvenom bespomoćnošću i izbegli kognitivnu disonancu. Nastaje kolektivni Stokholmski sindrom koji se manifestuje na kulturnom nivou. Politički lider postaje istovremeno i zaštitnik i kažnitelj, pružajući osećaj pripadnosti i istovremeno preteći odbacivanjem, obećavajući prosperitet i istovremeno raspaljujući strah. Kako u ličnim, tako i u kulturnim traumatskim vezama, čovek je sklon da umanjuje štetu, vrši demonizaciju kritičara i ostaje emotivno vezan za onoga ko podriva njegova prava i blagostanje.

Otpor kulturnoj traumatskoj vezi zahteva razumevanje ovog fenomena. Znamo da su, u zavisnosti od svojih psiholoških crta, različiti ljudi u različitoj meri skloni njenom formiranju. Štaviše, postoje emotivne metode za jačanje prihvatanja autoritarnog vođstva, kao što su stvaranje dinamike „mi protiv njih“, preuveličavanje egzistencijalnih pretnji i predstavljanje sebe kao jedinog rešenja za društvene probleme. Konačno, autoritarizam cveta u uslovima dezorijentacije, nudeći osećaj sigurnosti i identiteta u zamenu za poslušnost. Sve ovo je važno uzeti u obzir pri razvijanju strategija za razbijanje traumatske veze.

Ljudima koji su preživeli međuljudsku traumu potrebni su podrška, priznanje i edukacija kako bi mogli da se oslobode. Građanima koji su preživeli kulturnu traumu to je takođe potrebno kako bi se oslobodili autoritarizma. Između ostalog, važno je razotkrivanje dezinformacija i podučavanje kritičkom mišljenju. Takođe je neophodno obnoviti dobrovoljne i poverljive odnose između ljudi, vratiti im osećaj dostojanstva i zajedničke snage. U tom slučaju će moći da se izleče od traume i postanu sposobni da deluju uprkos političarima koji razarušavaju poverenje među njima.

Voluntarista, Bitarh