Dakle, ruske vlasti su se konačno odlučile da blokiraju sveto – Telegram, na kojem se nalazi ne samo veći deo ruskojezikične zajednice, već su na njega vezani i praktično svi procesi u samoj zemlji – od slanja mimova među poslanicima tokom sednica, do koordinacije akcija jedinica na frontu. Prirodno, to je izazvalo požar sličan onom u Čikagu i svi uglas (i levi i desni) mole drugarstva Staljina iz RKN-a da poništi ovu divlju odluku.
Međutim, ovde je važno nešto malo drugačije. Blokada Telegrama je samo posledica, a ne uzrok. I ne, stvar uopšte nije u cenzuri radi cenzure – na primer, ruska digitalna infrastruktura uopšte nije spremna za masovnu upotrebu „nacionalnog mesindžera“ od strane stanovništva zbog banalnog nedostatka servera, koje je, uzgred, Moskva neuspešno pokušavala da iznajmi u zemljama Centralne Azije i Kini. Uzrok leži u drugoj ravni: Ruska Federacija se nalazi na pragu krize, priчём krize otvorene, i ona će se, očigledno, otvoreno manifestovati u tekućoj godini. Ekonomske sankcije, silni pritisak na infrastrukturu izvoza, nedostatak stabilnih savezničkih odnosa (što je takođe povezano sa ekonomijom) već direktno pokazuju svoj uticaj na funkcionisanje države. Ruski ekonomski izveštaji pak pokazuju nedostatak budžetskih sredstava, smanjenje izvoznih prihoda, rastuću inflaciju i sve ostale troškove „mobilizacione transformacije“.
Do određenog trenutka, Moskva je vešto maskirala rastuću gomilu problema pred stanovništvom. Verujem da takva politika ubrzo više neće biti u potpunosti opravdana – i zato je potrebna preventivna, još stroža čistka informacionog prostora. Nikakvi čak ni uslovno „nezavisni“ (nije tajna da su zapravo svi ruski kanali sa više od 100 hiljada čitalaca finansirani i de-facto u vlasništvu onog ili drugog resora i pod kontrolom činovnika u mnogo većoj meri nego što bi se moglo činiti) informativni resursi i sredstva komunikacije dostupna širokim masama ne smeju postojati. Opšte je znanje i to da su inicijatori zatezanja svih šrafova čekisti (jednostavno po principu – šraf viri? okrećemo!), čak i ako to nije samo logički neopravdano, već i katastrofalno ekonomski i socijalno. KGB je sama po sebi organizacija koja nije prijatna, ali kada KGB radosno trči u pravcu IRGC-a – to tera na razmišljanje o tome šta ih tako goni.
I, po mom subjektivnom mišljenju, zapravo stanovništvo RF treba više da razmišlja upravo o ovoj složenoj temi, a ne da kukrika i žali se na posledice u vidu strože cenzure. Pravi pitanja se nalaze u oblasti primarnih uzroka ove cenzure, a ne njene prirode – i odgovori na njih su mnogo aktuelniji i stoga zastrašujuće neprijatni za mnoge.
Nedavno je na našem kanalu objavljen zanimljiv longread korisnika pod nadimkom „Sperry UNIVAC“. Autor, koji je uzeo nadimak po kompaniji proizvođaču računara, koja je, uzgred, decenijama živela od bogatih državnih ugovora i radila skoro u potpunosti za vojsku, odlučio je odjednom da iznese „bazu“. Ali umesto baze, dobili smo tipično opravdanje etatizma sa laganim primesom marksizma. Sperry pokušava da nam proda ideju staru kao svet: pljačka je neizbežna, „društveni ugovor“ je blago, a privatni sektor je ista stvar, samo iz drugog ugla, i uopšte, recite hvala što vas država samo šišta, a ne raspušava iz mitraljeza. Ali hajde da razložimo ovu gomilu zamena pojmova pre nego što počne da smrdi.
Sperry tvrdi da korporacija koja uzima deo profita „krade“ od radnika apsolutno na isti način kao što država uzima poreze. „Između državnim porezima i korporativnim naplatama nema naročite razlike“, piše on. Ali ako ovo pitanje analiziramo detaljnije, shvatićemo da je razlika između privatnih kompanija i stacionarnog bandite kao razlika između seksa po pristanku i silovanja.
U prvom slučaju (tržište) ti dobrovoljno prodaješ svoje vreme i veštine za dogovorenu sumu. Ako ti uslovi ne odgovaraju, ustaješ i odlaziš. Tražiš drugog kupca svog rada ili otvaraš sopstveni posao. U drugom slučaju (država) do tebe dolaze momci sa palicama i kažu: „Daj 40% onoga što si zaradio, a mi ćemo možda izgraditi put za tebe. Ili palatu našem vođi. Ili bombardovati nekoga na drugom kraju sveta. A ako ne daš – zatvorićemo te u kavez“. Osecate nijansu? U Sperryjevom svetu ona ne postoji. Za njega je dobrovoljno odricanje od dela profita u zamenu za zagarantovanu platu i odsustvo rizika ista stvar kao i prisilna oduzimanje sredstava pod pretnjom nasilja.
Zatim nas Sperry plaši pričama o „divljem kapitalizmu“, United Fruit Company-ju i streljanjima radnika. On zaboravlja (ili namerno ćuti) da United Fruit Company i ostali „bananski kraljevi“ nisu postojali u vakuumu slobodnog tržišta. To su bili privilegovani monopoli koje je hranila država. Ko im je davao zemlju? Lokalni vladari. Ko je slao američke marince da uguše pobune kada lokalni despoti nisu mogli da se snađu? Vlada SAD-a.
To nije „slobodno tržište“, to je klanonski kapitalizam (crony capitalism) u čistom obliku. Kada se korporacija srasta sa državnom vlašću, ona dobija pristup „legalizovanom“ nasilju. Libertarijanci se protive svakom iniciranju nasilja, bilo da je reč o privatnoj vojsci ili državnoj gardi. Ali istorija pokazuje da su najmasovnija ubistva i najveće GULAG-e uvek uređivale upravo države, a ne proizvođači stolica.
Poseban smeh zaslužuje pasus o „korporativnim porezima“ u vidu teretana i keksa. Navodno, korporacija odlučuje umesto tebe gde da troši profit – na tvoj fitnes ili u tvoj džep, i to je isto što i državna raspodela. Ali u takvim razmišljanjima se odmah može videti logička greška. To se zove „konkurencija za kadrove“. Svesni ljudi biraju poslodavca ne samo po cifri u platnoj listi, već i po uslovima. Ne sviđa ti se fitnes i želiš keš? Idi tamo gde plaćaju više u kešu. Tržište nudi opcije. Država opcije ne nudi. Ne možeš reći poreskoj upravi: „Ljudi, ne treba mi vaša besplatna medicina i policija, vratite mi novac, sam ću kupiti usluge od privatnika“.
Sperry nas dovodi do misli: „Kradiće svi i uvek“. To je filozofija naučene bespomoćnosti. „Opustite se i uživajte dok vas siluju u baršunastoj rukavici, jer bi mogli i u oklopu“. Mi pak kažemo da nasilje nije norma i nudimo puteve rešenja. Bilo koji porezi su pljačka. Bilo koje regulacije su ograničenje slobode svesnih ljudi. I to što stacionarni bandit pokušava da kupi našu lojalnost, bacajući nam kosti sa gospodskog stola u vidu „socijalnog zbrinutosti“ (kupljene našim novcem, ali uz ogromnu proviziju birokrata), ne čini ga dobročiniteljem.
Sperryjev članak o tome da nema smisla protiviti se porezima, aktivno je diskutovan u komentarima telegram kanala, što je u velikoj meri i bio cilj objave. Ukratko, tekst govori o tome da ćete, jednom ili drugim načinom, čak i na slobodnom tržištu, ipak biti prisiljeni da date iznos uporediv sa državnim porezima i da će taj novac biti potrošen otprilike na isto ono na šta bi ga potrošila država, a pošto nema razlike, zašto se onda bunjiti.
U članku se prikazuju dve krajnosti. Jedna krajnost je organizacija preduzeća koje zahteva ogromnu količinu nekvalifikovanog rada, u uslovima gde postoji ogroman višak radne snage. Pozivajući se na istorijske primere, Sperry podseća da je u tom slučaju obično isplativije plaćati radnicima mrvice, i bolje je da to ne budu novac, već tokeni za hranu, dok se nezadovoljstvo potiskuje organizovanim nasiljem. Druga krajnost je organizacija preduzeća koje zahteva retke, visoko kvalifikovane stručnjake koje je teško pronaći, a uz to je potrebno paziti da ih ne preotmu konkurenti. Ovde poslodavac ne samo da im plaća poznu platu, već obezbeđuje i ozbiljne bonuse, od obične aparata za kafu u prostoriji za odmor do teretana, skupog zdravstvenog osiguranja za celu porodicu radnika, fleksibilnog radnog vremena i opcija za akcije kompanije.
U oba ekstremna slučaja, Sperry daje do znanja da radnik nije slobodan i primoran je da prihvata ono što mu se daje. U jednom slučaju – tokene za oskudnu hranu u prodavnici pri plantaciji umesto obične ljudske plate. U drugom – nepotreban teretan umesto jednostavnog povećanja plate. A zašto se, zapravo, to dešava?
Da bi bilo isplativo prisiljavati na rad pomoću nasilja, taj rad mora biti veoma monotonan, koncentrisan u prostoru i ne sme podrazumevati aktivna kretanja. Samo u tom slučaju može se završiti sa mobilnim naoružanim nadzornicima, kojih mora biti veoma malo u odnosu na radnike, inače trud izvođača prestaje da bude isplativ. Tako je obrada žbunja ili iskopavanje mineralnih sirovina odlično optimizovano za masovni robnički rad, dok to za ispašu stoke više nije slučaj. Ali, bilo kako, u uslovima slobodnog tržišta, ako već okupljate bandu razbojnika za organizaciju prisilnog rada, moraćete biti vođa te bande. Opustite se – i sutradan ćete otkriti da je vaš brigadir zauzeo vaše mesto, a vas već teraju da berete banane.
Naravno, plantator nije zainteresovan za takav ishod, on želi da njegovo pravo vlasništva bude zaštićeno, a da radnici, čak i naoružani, znaju svoje mesto. I tu mu u pomoć dolazi država. Ona postaje garant toga da će brigadir obezbeđenja umereno vredno obavljati svoj posao za pravi novac, a ne zapremiti plantaciju za sebe. Za to država uzima poreze, i od njih izdržava vojsku i policiju. Od tog trenutka plantator je osuđen. Sutra će država podići poreze na zemlju, uvesti poreze na nasledstvo, nacionalizovati latifundije ili na neki drugi način optimizovati privilegovanu klasu, jer ta klasa previše troši, a njena konfiskacija će neizbežno biti popularna među narodom. Ispada da za udeo svog profita plantator dobija iste te tokene za zaštitu, slično kao što njegovi radnici dobijaju tokene za hranu. A kvalitet obezbeđenja tih tokena će proizvoljno opadati kako se povećavaju apetiti emitenta.
Dakle, ili ste surovi spartijat koji lično sa kolegama organizuje kriptije kako bi iloti znali svoje mesto i ne mislili o pobuni, ili degenerišete u razmazjenog sibarita koji je svoje funkcije prisile delegirao na outsource, i pitanje vašeg ukidanja postaje praktično rešeno.
A šta je sa drugim ekstremnim slučajem? Uopšteno govoreći, na slobodnom tržištu mega-kvalifikovani stručnjaci neće prihvatiti bilo šta što im se ponudi. Poslodavac mu oprema teretanu u kancelariji jer on upravo to želi. Lenjo mu je da ide na trening posle posla, želi da ima tu mogućnost kada mu zakrpi, a ako poslodavac nije spreman na to, tu su njegovi konkurenti. I ako radniku dosadi teretana, bez problema će mu pored postaviti bar, samo radi, zlato moje. Ne želiš ništa suvišno, samo više novca – evo ti više novca, i radi makar od kuće. Naravno, sve ove mere za povećanje lojalnosti donose poslodavcu korist samo u slučaju da stručnjak iskreno uživa u svom poslu, ali drugačije i ne može biti, jer u suprotnom ne bi stekao svoje izuzetne kvalifikacije.
Međutim, čak i ako su glavni pokretači korporacije nekoliko mega-profesionalaca, ona ipak ne može bez tima prosečnih radnika, neko mora preuzeti rutinske poslove. I njih već ne moraju da biraju između teretane, bara ili gotovine u ruke. Prvo, to nije po njihovom rangu. A drugo, socijalni paket smanjuje profit, sledećićim smanjuje porez na profit. Plata pak, naprotiv, zahteva plaćanje poreza na platu. Zato korporaciji često bude isplativije da običnim zaposlenima isplaćuje manje u gotovini, a zauzvrat pruža usluge u naturi, što, naravno, stvara asocijacije na tokene za hranu u menzi pri plantaciji.
Dobro, a zašto korporaciji treba država? Iz istog razloga kao i plantatoru: da štiti interese korporacije grubom silom (prvenstveno kroz ograničavanje ulaska konkurenata na tržište, plus državne narudžbine). Naravno, korporacija kao rezultat takođe postaje ranjiva ako neki ili drugi visoki državni funkcioner odluči da je konfiskuje. Šta može biti zamena za državnog regulatora? Kao i u slučaju saveza plantatora, to bi morao biti neki situativni savez predstavnika industrije, koji se dogovara o dobrovoljno poštovanim normama i standardima. Ako sam biznis korporacije nije zasnovan na prisili, onda joj je život bez države ipak nešto lakši nego latifundištima.
Na taj način, država samim svojim postojanjem vrši razgradnju velikog biznisa: ona smanjuje njegove troškove nasilja nad radnicima ili konkurentima, i kao rezultat biznis dobija državne odlike. Malom biznisu je daleko teže priključiti se ovom mehanizmu, zato on čak i u postojećoj državi ostaje čistiji tržišni agent, a samim tim će mnogo lakše preživeti ukidanje države. Ovde ankapima ostaje samo jedno pitanje: može li društvo bez države održati visok nivo strukturne složenosti i duboku podelu rada u odsustvu velikog biznisa? Ili može li veliki biznis ostati takav u odsustvu države? Ovo pitanje ću za sada ostaviti otvorenim.
Ponekad se okolnosti tako slože da se površna i netačna predstavljanja o nečemu veoma duboko ukorene u umovima ljudi. Tako dobijamo izraze poput „čovek čoveku vuk“, što podrazumeva da je vuk navodno izuzetno sebično, neprijateljsko i agresivno biće prema sopstvenoj vrsti, a da se ljudi, analogno tome, malo razlikuju od vukova. Sa vukovima se uopšte poredi mnogo loših stvari. Na primer, neko čak može nazivati autoritativne političke lidere vukovima zbog njihove lažnosti, zlokobnosti, progona drugih ljudi i psihopatske ravnodušnosti prema njihovom bolu. Međutim, stvarnost je ponekad sasvim drugačija od onoga što se opšteprihvaćeno smatra.
U stvarnosti, ako se pažljivo prouči ponašanje vukova u prirodnim uslovima, može se razumeti da je njihova socijalna organizacija više kooperativna nego hijerarhijska. Organizaciona struktura društva vukova više liči na krug nego na piramidu. Igre i uzajamna podrška ih povezuju, a nikako neprijateljstvo i borba za dominaciju u čoporu. Vukove se zapravo nikako ne mogu nazvati nemilosrdnim i antisocijalnim bićima.
Svima nam je nekada pričano da u vučjem društvu postoji neki „alfa-mužjak“, koji svoje polozaj zauzima, ne bez značaja, putem agresivne dominacije. Međutim, u stvarnosti ispoljavanje agresije lidera čopora prema svojim potčinjenima je velika retkost. Uopšte, nasilna hijerarhija dominacije u vučjim društvima nastaje samo u slučaju kada se nepoznate jedinke smeste u jedan zatvoreni volijer, dok zapažanja vukova u prirodnom okruženju potpuno opovrgavaju mit o postojanju nekog jedinstvenog i najagresivnijeg „alfa-mužjaka“.
Može se takođe pomenuti istraživanje etologa Konrada Lorenca, koji u svojim radovima, a posebno u članku „Moral i oružje“, otkriva kod vukova postojanje inhibitora nasilja, koji se aktivira kod jednog od vukova koji se bore kada drugi vuk pokaže poze pokornosti ili ranjive delove tela, kao što su vrat ili stomak. Posmatrajući to, zatečeni agresor gubi sposobnost da nastavi napad. A drugi etolog, Jason Badridze, je čak jednom uspeo da se infiltrira u čopor vukova i veoma blisko posmatra njihov život. Između ostalog, on primećuje da previše agresivne jedinke tamo nisu dobrodošle i da su jednostavno izbačene iz čopora.
Kao što vidimo, u prirodnim uslovima agresija među vukovima se ne podstiče. Vuka koji je nemilosrdan prema svojim srodnicima i spreman da im naudi radi sopstvene dominacije, uspeh može čekati samo u uslovima kaveza iz kojeg niko jednostavno ne može pobeći. I brutalnost i nasilna hijerarhija koje postoje u ljudskom društvu verovatno su u većoj meri moguće samo zato što je i ono zatvoreno u „države-kaveze“. Naravno, prirodno stanje stvari uopšte ne bi trebalo da bude takvo, a izraz „čovek čoveku vuk“ trebalo bi da znači prijateljstvo i kooperaciju, a ne neprijateljstvo i nasilje.
Preambula od Ankap-tjan Na našem kanalu imamo novu autorsku kolumnu, ovde će se kolati „sveti krave“ libertarijanstva. Pošto se čitaoci žale da je dosadno komentarisati mene, a Bitarku je dosadilo, evo vam materijala za diskusije.
Juče sam imao dispute koji me je podstakao na pisanje ovog posta. Ironično sam opisao kako vikingovska družina nije bila profesionalna vojska, jer nije živela od plate, već od onoga što su uspeli da opljačkaju, na šta sam dobio zlobnički komentar da profesionalna vojska našeg vremena živi od onoga što je uspela da opljačka, pa znači da razlike nema. Navodno, vojnici su u službi države, država im plaća platu, plata ide iz budžeta, budžet su porezi, a porezi su, kao što je poznato — pljačka. Upravo tu „svetu kravu“ želim malo da potresam.
Razumevanje poreza kod vulgarnog libertarijanca obično je sledeće: došao sam da radim za nekog šefa, krivio leđa, šef mi je dao 100$ za trud, i tada dotrči neki levi (u svim smislovima) čovek sa palicom, udari me po kičmi, oduzme 20$ i potrči da ih preda nekom zlobno kihkaćem beskućniku na ćošku koji nije radio ni dan. SOCIJALIZAM JE KRAĐA! U takvom postavljanju pitanja, naravno, to je krađa. Standardne teze u odbranu poreza, da će se od njih graditi putevi, svi znamo i nema smisla ih diskutovati. Želim da pristupim malo sa druge strane i pokažem da, u nekom smislu, svaka korporacija krade istih onih 20$ iz svake plate, i time obavlja potpuno istu državnu ulogu. I tako, „pravedna“, tj. bez „krađe“ raspodela zarađenog novca — zapravo više liči na socijalizam nego na državno oporezivanje, i ne treba automatski drhtati čujći tu reč. To što nam oduzimaju novac uvek, svi i svuda — neizbežnost je, oduzimaju ga i pri komunizmu i pri ankapu, a između državnih poreza i korporativnih dažbina nema velike razlike.
Kako to funkcioniše u praksi? Uzmimo nasumičnog lika koji je negde nabavio 10k$ i organizovao, recimo, fabriku stolica. Zaposlio je 2 kvalifikovana zaposlena (recimo, pravnika i računovođu) i 8 nekvalifikovanih koji sklapaju stolice, kupio mašine, prostor, daske i posao je zakaputao. Za sada sve ide po ankapu. Recimo da je sve dobro i da je firma odmah ostvarila neto profit od 11k$. Pitanje je kako ga podeliti? Socijalista bi rekao: na 11 delova, svakome po 1k$, sve je pravedno. Ali mi nismo socijalisti i uzećemo u obzir da radnik nije kvalifikovan i da je „običan čovek“ (i nije uložio ni cent da prestane da bude takav), što znači da ga lako može zameniti bilo koji drugi. Znači, on je zaradio najmanje, iako je rintao od jutra do noći. Računovođa i pravnik nisu obični, njih je teže zameniti, i oni su uložili u svoje obrazovanje, uzdižući se iznad mase, što znači da im plaćamo više. I na kraju, šef, njegova zasluga je što je od nekoga izmolićo 10k$ za biznis, ne može svako to, što znači da njemu plaćamo najviše. Na kraju, radnici su dobili, uslovno, po 100$, „bele kragne“ po 500$, a sve ostalo ide šefu u džep.
U praksi, međutim, naš etalonski ankap neće proleteti. Zašto? Zato što nikome nije prijatno biti „običan“, kao ni videti da si polomio leđa noseći daske i popunio ruke trnjima sečući ih, i tako 30 dana, a za to dobio 10 puta manje od onog čiji je posao da obavi par poziva bogatim ortacima i par puta potpiše papir. Dakle, ovakva šema će raditi samo pod uslovom da radnici uopšte nemaju gde drugde da odu — svi poslodavci oko njih su iste takve gmazovi, a u fabrici dežura privatna vojska, uvek spremna da udari palicom po bubrezima onoga ko pomene jeres socijalizma, odnosno sindikat, pravo na štrajk, pravo na zaštitu rada i bar jedan slobodan dan u nedelji.
Da li je bilo takvih primera u istoriji? Više puta, uglavnom u eri divljeg kapitalizma 1880-ih do 1920-ih. Union Stock Yard & Transit Co — čikaške klanice; United Fruit Company, koja je napravila pravi GULAG na plantacijama u Gvatemali i Kolumbiji; ugaljni titani SAD-a koji su policijskim palicama zakopavali radnike u zemlju. Već vidim kako ankapci trijumfalno trljaju ruke: tako ih, gnječite te komi-parazite, pucajte u njih iz mitraljeza da ih ne bi napalo da kradu šefu pošteno zarađenu zaradu. Uglavnom, da, baš tako je i bilo, „Bananska klanica“ u Kolumbiji završila se tako što je UFCo zamolila vladu da pošalje vojnike sa mitraljezima i pobije sve štrajkove koji su tražili ljudske uslove rada, što je i urađeno. I to nije jedini slučaj. Ali čekajte… zamolila… koga? Vladu? Ko je kod nas razbijao demonstracije? Policajci i vojska…? Pritom, kompanije su dareživo plaćale poreze (a pored poreza, i podmazivale predsednike bananskih republika i njihove državne generale i vojnike, da pucanje u narod bude veselije).
Koji ispadne zaključak, da bismo izgradili idealan etalonski ankap, u kojem šef uzima 99% profita, a običan radnik rinta od jutra do večeri za mesingovene tokene UFCo-a, čak i ne za pravi novac (a tako je i bilo na plantacijama kafe i banana, tokeni su se menjali za činiju kaše u menzi — i nazad na rad), potreban nam je moćan represivni aparat kako bismo uterao strah pred svetim Henrijem Fordom u duše onih koji ne veruju u kapitalizam (na kraju će ispasti nešto sumnjivo slično… da, upravo onom socijalističkom GULAG-u kojim nas plaše kapitalisti, dok paralelno postoje primeri izgradnje još gore stvari, recimo, kaučukovih plantacija u Amazoniji). Za taj aparat moraju ići ogromne sume novca, inače ćemo, kao plantatori iz prošlih vremena, morati spavati sa sabljom pored kreveta i pištoljem pod jastukom, čekajući da robovi dođu po nas. Najbolje sa suzbijanjem bunta nosi upravo ona država od koje toliko želimo da se oslobodimo, a njena vojska se hrani, između ostalog, od poreza.
Dobro, hajde da sklonimo te užase i pristupimo sa druge strane, mi smo dobri i principijelni ankapci, ne želimo represivni aparat države, niti želimo jednom nedeljno organizovati decimaciju naših radnika snagama policije i hraniti ih plastičnom kašom. Verujemo da će nas u svetu idealnog ankapa, koji se sastoji isključivo od korporacija, suzbijanje radničkog bunta koštati više nego stvaranje ljudskih uslova rada (to je sporno pitanje, ali dobro, poenta nije u tome). I da u svetu postoji toliko kompanija da, ako ponudimo loš posao za mrvice, čak i poslednjeg beskućnika će nam „hajtovati“ susedna korporacija koja će mu platiti rukavice da ne popuni ruke trnjima od balvana. I ostaćemo bez radnika. Zapravo, to je glavni argument onih koji tvrde da država sa svojim levističkim sindikatima, porezima i zakonima o 8-časovnom radnom danu sve kvari, dok će pri ankapu svaki radnik živeti kao kralj. Recimo da je baš tako, ok.
Ali šta tada sledi? Sledi da moramo da potrošimo novac na bezbednu mašinu, naočare za zaštitu od opiljaka, rukavice protiv trnja, respirator protiv mirisa lepka, a ako gradimo složenu kompaniju sa složenim radom, poželjno je da naši radnici imaju sve, pa čak i fitnes salu, besplatnog psihoterapeuta i stomatologa za njihovog sinčića, jer inače pametni ljudi neće doći kod nas, već kod onih koji imaju primamljivije uslove. I vidimo da Apple i ostali IT-giganti zaista konkurišu u tome ko će ponuditi više bonusa svojim skupocenim zaposlenima (nećemo pričati o tome da će radnici u Amazonovim skladištima biti kažnjeni polovinom plate ako odu da piške duže od 30 sekundi češće od jednom dnevno). Ali ti isti bonusi za zaposlene: medicina, odmor, čak i obrazovanje — oni nešto moraju dolaziti iz nekog izvora? Da, dolaze iz profita, onog istog koji bi se mogao potrošiti, na primer, na iste te plate.
Znači, to je zapravo porez…? Pa, u suštini da, korporacija može, uslovno rečeno, svim zaposlenima dodati +10% na platu iz profita, a može i ne dodati, već otvoriti fitnes centar za sve. I da, možda sam ja lenja guzica i ne želim fitnes centar, želim da proprotram svojih 10% plate u baru, a ne da se tresem na traki za trčanje. Ali mene niko nije pitao — hajde, Vasja, mi smo za tebe sve odlučili, ti odaješ deo plate za keksi za sve u kancelariji, tako stvaramo pozitivne vibracije dobrote, ne budi škrt. Ali, oprostite, po čemu se to razlikuje od državnog sportskog kompleksa izgrađenog od mojih poreza? Ja sam možda hteo državnu kafanu, alo! Jedini prigovor ovde je taj da, ako ti se ne sviđa što korporacija odbija tvoju platu za fitnes — pa idi kod onoga ko odbija platu za bareve. Dobro, ali:
1. Svi odbijaju, a ja možda želim čistu zaradu!
2. Odbijaju +/- isto: za medicinu, obrazovanje, sport — da, uglavnom za isto ono za šta i država.
3. Ne sviđa ti se poreska politika supersocijalne države — ok, beži u drugu gde je drugačija, evo u Argentini su uopšte izbacili sav socijalni deo, pravi ankapistan, raj! Istina je da porezi sada idu Mileju u džep, a takođe i za finansiranje državne policije i tajnih službi, kako bi gnječili jadne prole-komiste koji sanjaju o državnoj medicini, evo ih lopova, gmazova! A narod, iz nekog razloga, sanja o životu u Skandinaviji, gde je indeks sreće praktično maksimalan na planeti.
Tako, dolazimo do zaključka: nije toliko važno koji režim imamo. Krađariće svi i uvek, ako pod krađom razumemo raspodelu novca koja tebi lično, dragi čitaoče, ne odgovara. Druga stvar je da li svi libertarijanci veruju da će uspeti da dospu u takvu vrstu budućnosti gde će ta raspodela odgovarati baš njima (!). Na primer, ako imaju dete i žele mu dobrog stomatologa, ženi psihoterapeuta, a sebi teretanu posle posla, i da sve to bude besplatno — onda je razumno da je smešno žaliti se na korporaciju koja ti sve to daje za tvoj trud. Ali to ne poništava sam princip: ne žele svi na svetu upravo ono što želiš ti. U svakom slučaju, neko će od nekoga uzeti novac (kako god se zvao: doprinosi, porezi, osiguranje, itd.) za nešto što njemu lično uopšte ne treba (ili on preferira da to uzme u novcu i sam reši, ali mu to ne dozvoljavaju). Zato, dragi moji, ne treba ulaziti u drhtavicu od reči „porez“, to je samo jedan od oblika naplate koji će biti sa nama uvek, pri svakom uređenju i pri svakoj ekonomskoj formaciji. Jer alternativa takvoj blagoj vlasti preko fitnes centara i besplatnih keksa je vojnik sa M1919 Browningom, ograda sa bodljikavom žicom i mesingani žeton za kašu od piljevine u menzi. Tako ili onako, bićemo nasilno iskorišćeni — razlika je samo u tome šta će biti navučeno na pesnicu u tom procesu, somotska rukavica ili oklopna.
Zamislite da su jednog dana svi zakoni ukinuti, makar samo na jedan dan. Kako bi se ljudi tačno ponašali u takvim okolnostima? Nekome bi se odmah mogao prikazati scenario „Noći čistki“, u kojoj bi mnogi krenuli da siluju, ubijaju, osvete se neprijateljima ili jednostavno stvaraju haos radi zabave. Sigurno bi do takvog zaključka došli zagovornici pozicije „majmuna ubica“, tvrdeći da je čovek okrutno i krvolžno biće koje, prema takozvanoj teoriji odvraćanja, od vršenja nasilja zaustavlja samo postojanje zakona koji preti kaznom. Ali šta bi se zapravo dogodilo?
Takvim pitanjem su se 2020. godine zapitali istraživači sa Međunarodnog univerziteta Floride. Odlučili su da sprovedu anketu među 500 Amerikanaca o tome kolika je verovatnoća da bi počinili zločine ako bi to jedan dan u godini bilo legalno. Naravno, unapred je bilo jasno da će određeni deo anketiranih dati potvrdan odgovor, pa su odlučili da ispitaju i koje tačno osobine ličnosti podstiču na ovakav izbor.
Rezultat je bio sledeći: samo 18% ljudi je izjavilo spremnost da učestvuje u „Noći čistki“ ako im se pruži takva mogućnost. To odmah odbacuje ideju da je zakon glavni ili jedini značajan faktor koji sprečava kriminalitet. Barem za većinu ljudi on nije toliko važan kao drugi faktori, inače bi se prema teoriji odvraćanja moglo očekivati saglasje skoro svih učesnika. Štaviše, utvrđeno je da je veća verovatnoća pristanka na učešće u ovakvom događaju u određenoj meri povezana sa slabom samokontrolom, kao i, u znatnijoj meri, sa prisustvom psihopatskih crta kod osobe, kao što su bezdušnost i egocentrizam.
Drugi istraživači sa Univerziteta Tilburg ove godine su objavili materijal u kojem su odlučili da ponove i dopune rezultate prethodnog istraživanja, anketirajući 865 ljudi. Primetili su da ranije nije bilo podele na konkretne zločine, već je ispitanicima postavljano samo jedno pitanje u vezi sa njihovom željom da učestvuju u „Noći čistki“. Zato je sada odlučeno da se postavljaju pitanja i o različitim vrstama zločina.
Na prvi pogled, rezultat se pokazao šokirajućim – više od 76% anketiranih priznalo je da bi, u nedostatku legalne kontrole, počinilo najmanje jedan zločin. Međutim, veoma je važno pogledati o kojim se tačno zločinima radi. Na primer, spremnost da ukradu osnovne potrepštine priznalo je 50% ljudi, a da ukradu novac ili uđu na neku teritoriju gde im nije dozvoljeno – po 45% ljudi. Oko 33% je izrazilo spremnost da prekrši pravila saobraćaja, a 28% da proba zabranjene supstance. Sve je to označeno kao neznatni zločini.
A šta je sa teškim zločinima? Ovde je rezultat bio potpuno drugačiji. Samo 4% anketiranih izrazilo je spremnost da ubije nekoga, a približno 1-2% su dobila pitanja o seksualnom nasilju, otmicaju, zločinima iz mržnje i drugim aktovima ozbiljnog nasilja. Kontrast je vidljiv golim okom! Naravno, onih koji žele da počine bar jedan zločin bilo je mnogo više nego što su istraživači očekivali, ali se skoro uvek radilo o nenasilnim zločinima male težine. U isto vreme, onih koji su spremni da počine nasilne zločine može se nabrojati na prste, i to su tipično ličnosti sa visokim pokazateljima psihopatskih crta.
Istraživači zaključuju da zakon i krivične kazne igraju ključnu ulogu samo u sprečavanju neznatnih zločina. Međutim, za nasilne zločine, koji zahtevaju da osoba prekrši sve moralne i društvene norme, to više nije toliko važan faktor, i ako za nekoga zaista može biti odlučujući, to je samo za mali procenat stanovništva sa visokim pokazateljima psihopatije. To nas samo još jednom podseća – u normalnom stanju, čovek ipak poseduje snažan unutrašnji mehanizam inhibicije nasilja.
„Praktična anarhija“ je sada dostupna za preuzimanje u epub formatu, tako da oni koji preferiraju da čitaju tekst u celini, a ne u delovima, konačno mogu to i da urade.
Sudbina autora u kontekstu njegovih razmišljanja čini mi se veoma ironičnom. Molynieu gradi model bezdržavnog društva zasnovanog na prilično strogom diktatu komercijalnih osiguravajućih društava, koja po uzajamnom dogovoru ne dozvoljavaju nikome da obavlja ekonomsku delatnost ako nije ugovorno vezan za jednu od takvih kompanija. Mnogima takva budućnost deluje užasno, dok on tvrdi da pošten čovek nema čega da se plaši i da su ti kavezi samo za zveri. Međutim, njegova sopstvena sudbina pokazuje koliko komercijalne kompanije mogu da zakomplikuju život privatnom licu koje samo objavljuje neprijatne stvari, i koliko ih malo brine promena njihovog profita i kapitalizacije usled primene deplatforminga. Ipak, Molynieu je živ, zadržao je svoju publiku i nastavlja da obavlja ekonomsku delatnost.
Tako, za mene je Molynieuova vizija anarhije nešto što, srećom, neće se ostvariti. Isti pravila ne odgovaraju svima, i niko neće moći da ih nametne celom čovečanstvu. To je nemoguće čak i u eri državnog diktata, a znatno više neće postati moguće u bezdržavnim društvima, amin.
O ostalim novostima.
Od februara 2026. godine, sa kanalom na stalnoj osnovi počinje da sarađuje @SperryUNIVAC, moj dobry poznanik sa veoma širokim krugom interesovanja. Njegov sopstveni kanal posvećen je numizmatici, a to je previše uska oblast, tako da ostaju neke zanimljive misli koje očigledno izlaze iz tematike kanala, ali mogu pronaći potražnju kod mene.
Telegram je mesto sa preplavljenim autorskim kanalima, kolektivni projekti su u njemu retkost. Ipak, u mom slučaju suočavate se sa čudnom upornošću u razblaživanju sopstvenog sadržaja tuđim. Pa, sada će poštovani čitaoci moći da hejtuju još jednog autora, i za to im neće biti potrebno čak ni da se pretplate na novi kanal.
Svi mi znamo za Orelova dela „1984“ i zapitali smo se: kako uopšte nešto takvo može da se dogodi? Zašto su ljudi koji su želeli slobodu odjednom poverovali da je „sloboda ropstvo“, „neznanje snaga“, a „rat mir“? Na ovo pitanje je veoma efektno odgovorio psiholog Erich Fromm u svojoj knjizi „Beg od slobode“.
Fromm kaže: sloboda je kontradiktorna stvar. Čovek dobije slobodu i raduje se… prvih 15 minuta. A zatim počinju: anksioznost, usamljenost, odgovornost. Niko ti više neće reći šta da radiš, i odjednom se ispostavi da je samostalno razmišljanje zamorno. I tada čovek, sasvim nesvesno, počinje da traži nekoga ko će mu reći: „Hej, nisi sam, samo radi kao mi. Mi znamo šta je najbolje“.
Zatim se uključuju tri Frommov mehanizma. Prvi od njih je autoritarizam – želja da se pronađe neko kome se može prepustiti odgovornost za sopstveni život (bilo da je to država, partija, crkva ili harizmatični lider), a uz to i potreba za potvrđivanjem sopstvene vrednosti kroz dominaciju nad nekim slabijim. Drugi je destruktivnost – ako sloboda donosi bol, zašto ne uništiti ono što nas iritira? Ili usmeriti agresiju na nekoga ko „ometa život“? I konačno, najlukaviji način – automatski konformizam. Kao da si slobodan, ali nesvesno radiš „kao svi“. Moda, društvene mreže, reklameri i političari su ti veoma dragi. Jer je mnogo lakše prodati ideju „normalnom“, a ne slobodnom čoveku.
Šta je još Fromm rekao? On opisuje zanimljiv prelaz od srednjeg veka ka modernom kapitalizmu. U srednjem veku, čovek je bio deo zajednice, crkve, zanatske esnafa. Slobode gotovo da nije bilo, ali je postojala sigurnost u sutrašnjicu i jasnoća o tome ko si i gde je tvoje mesto. Kada su tradicionalne veze propale, čovek se našao slobodan, ali usamljen i zbunjen. Ova negativna sloboda (sloboda od nečega) vrlo brzo postaje problem ako čovek ne zna šta on sam želi (sloboda za nešto). Tada počinje panika, želja da se ponovo postane deo nečeg većeg i moćnijeg. Upravo tada se pojavljuju država ili partija koje su spremne da „pomognu“.
Fromm takođe primećuje da mnogi moderni ljudi rade u veoma velikim preduzećima i korporacijama, gde, budući da su samo jedan radnik među hiljadama, ne mogu imati realnu kontrolu nad rezultatima svog rada. To vodi ka osećaju otuđenosti i nemoći. Formalno slobodan, čovek postaje šraf u ogromnom sistemu, gde mu govore da je važan, ali zapravo on ništa ne odlučuje.
Sada pređimo na Orela i njegove paradoksalne slogane.
Sloboda je ropstvo: čoveku postane strašno od sopstvene slobode, on počinje da je smatra teretom, dok mu poslušnost autoritetu donosi olakšanje. Tako se sloboda pretvara u ropstvo, a ropstvo se čini kao sloboda od anksioznosti i odgovornosti.
Neznanje je snaga: zašto se mučiti, sumnjati, analizirati? Mnogo je jednostavnije poveriti se „onima koji znaju bolje“. Što manje znaš, to se sigurnije osećaš. Barem ti se tako čini, i u to si iskreno uveren, čak i ako to uopšte nije tako.
Rat je mir: spoljni neprijatelj idealno ujedinjuje i tera na zaborav unutrašnjih problema. Konstantni rat ne dopušta ljudima da razmišljaju o slobodi, jer sada „nije vreme“.
I ovde se javlja veoma zanimljiva misao za libertarijance: Sloboda nije samo odsustvo prisile. Ona zahteva unutrašnju zrelost, odgovornost, kritičko razmišljanje i razumevanje da je tvoj život samo tvoja odgovornost. U suprotnom, nakon slobode neizbežno sledi beg nazad – u tople i udobne zagrljaje Velikog Brata. Zato je neophodno biti slobodan ne samo spolja, već i iznutra! Inače će neko sigurno smisliti slogan i umesto nas odlučiti šta je prava sloboda.
Nedavno je u zajednici Pacta Civitas, zasnovanoj na decentralizovanoj blokčejn platformi za kreiranje društvenih mreža SAVVA, pokrenuta diskusija o pitanju bio-pojačanja morala. Zbog toga smo tamo objavili članak koji razmatra kritike upućene ovoj ideji: https://pacta-civitas.org/post/Biousilenie_morali
U ovom članku su sakupljene sve ključne tačke u vezi sa tim šta je mehanizam inhibicije nasilja kod čoveka, odakle tačno potiče nasilno ponašanje, na šta se može i treba ciljati radi njegovog iskorenjivanja, kao i niz etičkih pitanja u vezi sa dopustivošću primene biomedicinskih tehnologija u rešavanju problema nasilja.
Ako vam se dopadne ovaj članak, takođe ga možete podržati i pomoći u njegovoj promociji u zajednici pomoću SAVVA tokena, o čemu detaljne informacije (kao i uopšte o tome kako koristiti SAVVA platformu, kao i kako lako i brzo otvoriti kripto novčanik i nabaviti tokene, čak i ako u tome još uvek ništa ne razumete) možete pronaći ovde: https://savva.app/post/SAVVA_for_Beginners_From?lang=ru
Završen je prevod poslednja dva poglavlja „Praktične anarhije„. Jedno se ticalo problema abortusa i ostavilo je na mene pozitivan utisak time što autor nije počeo da fantazira o svetloj totalitarnoj budućnosti, u kojoj svemoćna libertarianska privatna pravna društva izlažu one koji rade abortuse totalnom ostracizmu, primoravajući ove strašne kriminalce da crknu pored ograde – već je samo podsetio da državno subvencionisanje obezbeđuje prekomernu proizvodnju onoga što se subvencioniše. Iznenađujuće blago za konzervativnog moralnog filozofa.
Poslednje poglavlje se ispostavilo ne kao standardni zaključak na kraju knjige, gde se ukratko sumira ono čemu je čitalac upravo posvetio nekoliko sati svog života – već kao par potpuno odvojenih svetonazornih eseja. Jedan – o tome kako je sam Molinj imao veliku sreću što je rođen u tako divno vreme, kada može u relativnoj fizičkoj sigurnosti da „pali“ ljude rečima, i koliko bi mu bilo dosadno da živi u svetu pobedničke anarhije, gde više nikoga ne treba paliti. Drugo – kako je divno kada očistiš mozak i shvatiš da ne treba tebi da se dopadneš čitaocu, već čitalac tebi, i tada ga možeš milostivo ne banovati u komentarima. Uglavnom, tekst je veoma ličan i iskren.
U bliskoj budućnosti planiram da složim tekst u epub format, ispravljajući u procesu razne sitne greške, i, osveživši ovaj dugotrajan projekat u svojoj memoriji, iznesem već povezanu recenziju cele knjige, a ne njenih pojedinačnih poglavlja.
