Pokazao kripto – izgubio kripto: zašto je ćutanje postalo novo zlato

Sećate li se stare mudrosti o novcu i sreći? Da sreća nije u novcu, ali je bolje plakati u Lamborginiju. E pa, u eri kriptovaluta pojavila se nova istina: bolje je tiho se radovati svojim bitkojnima, nego glasno plakati zbog njihovog gubitka.

Kanada, 2022. godina, protesti kamionista protiv kovid ograničenja. Trudeau-va vlada igra konjem – zamrzava ne samo bankovne račune, već i kripto novčanike protestnika. Da, da, oni isti bitkojni „van državne kontrole“ odjednom su postali sasvim kontrolisani. Kako? Elementarno – naivni korisnici su čuvali svoju kripto imovinu na novčanicima berzi, a vlasti su znale adrese i jednostavno naredile berzama: „Hajde, blokirajte sve to dođavola!“. Sud je kasnije, naravno, priznao ove postupke nezakonitim. Ali, kao što kažu, neprijatan osećaj je ostao.

Ako stacionarni bandid zna za vašu kripto imovinu, naći će način da do nje dođe. Danas je to „borba protiv ekstremizma“, sutra „mobilizacija resursa za prevazilaženje krize“, prekosutra jednostavno „zato što možemo“. Istorija nas uči jednom – kada državi treba novac, ona ga pronađe. Godine 1933. Roosevelt je oduzeo zlato Amerikancima – bukvalno ih je primorao da ga predaju pod pretnjom 10 godina zatvora. Predali su po 20 dolara po unci, a zatim je država odmah podigla cenu na 35 dolara. Klasika žanra!

Ali država je samo pola nevolje. Pravi pakao počinje kada za vaše kripto milione saznaju pogrešni ljudi, a naročito psihopate sa disfunkcijom mehanizma inhibicije nasilja. Francuska, 2025. godina, banditi kidnapuju porodicu kripto preduzetnika. Zahtevi su jednostavni: „Prebaci bitkojne ili ćemo seći prste“. I seku! To više nije izolovan slučaj – širom sveta se beleže desetine kidnapovanja kripto investitora. Zašto? Zato što je kriptovaluta idealan plen za pljačkaša 21. veka. Ne treba se mučiti sa teškim sefovima ili pratić označene novčanice. Prisloniš pištolj na glavu, dobiješ privatni ključ i uzmeš milione. Brzo, čisto i nepovratno.

Možete reći: „Ali ja sam pošten čovek, prolazim KYC na berzama, neće moći ništa da mi ukradu“. Samo se setite curenja podataka sa Ledger-a 2020. godine. 272 hiljade adresa kupaca hardverskih novčanika procurelo je na mrežu. I šta je počelo! Pisma sa pretnjama: „Znamo gde živiš i da imaš kripto. Plati ili…“. Svež primer – Coinbase, maj 2025, probili su bazu, ukrali podatke 70 hiljada klijenata. Imena, adrese, iznosi na računima. Gotova lista žrtava za kriminalce, može se reći, „ključ u ruke“. KYC je kao da se svučeš do gole kože pred strancem i nadaš se da je on pošten čovek. Samo što stranaca ima mnogo: sama berza, njeni zaposleni (koje mogu podmititi), hakeri (koji mogu provaliti), država (koja može zahtevati).

Šta uraditi? Ćutati! Libertarianska mudrost je jednostavna: moj novac nije tvoj posao! Ne treba se hvaliti na društvenim mrežama uspešnim trejdom. Ne treba na žurkama pričati kako ste kupili bitkoin po 100 dolara. Ne treba čak ni nagoveštavati da imate kripto. Koristite različite adrese. Razdvajajte „zvanične“ novčiće (za poresku upravu) i „duhove“ (za dušu). Istražite privatne novčiće i miksere – da, vlasti ih ne vole, ali to je vaše pravo na finansijsku privatnost. I ni u kom slučaju ne čuvajte velike sume na novčanicima berzi.

Zapamtite: u svetu gde je informacija moć, vaše ćutanje je vaša sloboda. Kriptovaluta je rođena kao alat slobode, i ne treba dozvoliti da se pretvori u još jedan alat kontrole. Jer, kao što je pogodno primetio senator Ted Cruz: „Sitni autoritarijanti širom sveta mrze bitkoin jer ne mogu da ga kontrolišu“. Ali oni vrlo lako mogu kontrolisati vas, ako saznaju za vaše bitkojne. Srećom, dok sami ne odlučite da ispričate, niko ne zna da određena adresa pripada baš vama, i tako ste bezbedni. Zato, sledeći put kada poželite da se pohvalite svojim kripto portfoliom, setite se stare partizanske mudrosti: „Brbljivac je pronađaljak za špijuna“. Samo što u našem slučaju špijuna ima mnogo, i svaki ima svoje planove za vaš novac!

Voluntarist, Bitarh

O pravu da se bude niko i govori sve: zašto pseudonimnost spasava civilizaciju

Sećate li se stare karikature iz The New Yorker-a sa natpisom „Na internetu niko ne zna da si pas“? To su bila zlatna vremena. Ali sada ne znaju samo da si pas, već su u toku i koju marku hrane jedeš za doručak, za koga je tvoj vlasnik glasao i sa koje IP adrese laješ na karavan. Nedavno sam naišao na odličan tekst o smrti anonimnosti na mreži, koji me je podsetio da ispričam kako smo neprimetno prešli iz ere „Sudi po rečima“ u eru „Pokaži pasoš, pa ću odlučiti vredi li te slušati“.

Često se nađu dosadnici koji viču: „Pa ranije su takođe locirali ljude! Eto, uhvatili su Unabombera, i dekabriste su pronalazili!“. Da, tehnički je čoveka uvek bilo moguće otkriti. Međutim, postojao je neki društveni ugovor. Aleksandar Hamilton i Džejms Medison pisali su „Federalističke rasprave“ pod pseudonimom „Publij“. I niko nije vrištao: „Hej, Publiju, ko si ti? Pokaži prijavu boravka! Jesi li strani agent ili lokalac?“. Čitali su ih jer su misli bile pametne, a ne zbog plave kvačice za verifikaciju.

U prošlosti je internet bio meritokratija. Na forumu hakera poštovali su te zbog lepog koda. Na forumu tolkinista – zbog poznavanja elfićkog jezika. Ako si pisao gluposti – banovali su te. Ako si pisao „bazu“ – citirali su te. Tvoje ime, godine, pol i mesto stanovanja nisu bili bitni. Tvoj nadimak je bio tvoj brend, i to je svima bilo dovoljno.

A onda je došao Facebook i uvukao nas u „Panoptikon za normise“. Odjednom nisu postale bitne reči, već stvarni identitet, bez potvrde kojeg je sada ponekad u principu nemoguće bilo šta reći. A sada je Ilon Mask u svojoj mreži X (bivši Twitter) odlučio da prikazuje zemlju iz koje se objavljuju postovi. I krenulo je: „Aha, pišeš iz Vijetnama! Ti si bot!“, „Ti si iz Rusije? Kremljot!“ „Generisao je AI? U smeće!“

Zašto je to put u ćeraši? Treba razumeti da je libertarijanizam, između ostalog, i sloboda razmene ideja. Idejama su svejedno granice, pasoši i biologija. Ako momak iz Hanoja (ili iz Saratova, ili sa Marsa) iznese genijalan argument o slobodnom tržištu – koja je razlika gde mu stoji stolica? Ako je neuronska mreža (taj isti „bezdušni algoritam“) generisala tekst koji vas je naterao da razmislite, preispitate svoje stavove ili se jednostavno nasmejete – koja je razlika da li autor ima dušu ili samo težine u memoriji akceleratora? Sklizimo u pećinarski tribalizam. „O, ovo je napisao AI, to se ne računa“. Zašto? Ako LLM napiše Ustav Slobode bolje nego poslanici (a to nije teško), zar ćemo ga baciti samo zbog „pogrešnog porekla“?

Anonimnost (ili pseudonimnost) nije potrebna da bi se nekažnjeno širio blato u komentarima. Potrebna je da bi se Ideja odvojila od Ličnosti. Ona omogućava izražavanje nepopularnih mišljenja, bez straha da će ti sutra doći „drug major“, tvoj poslodavac ili gomila sa bakljama. Zahvaljujući njoj, devojka iz malog grada može da raspravlja sa profesorom sa Harvarda i da pobedi u sporu; disident u autoritarnoj zemlji može reći istinu, ne bojeći se da će ga sutra probuditi zvuk razbijenih vrata; 15-godišnji momak može izneti genijalnu ideju koju će odrasli gospodnici u odelima saslušati, a ne otmahnuti: „Mala si još, idi radi domaće“. I da, zahvaljujući njoj, AI može komunicirati sa vama ravnopravno, a ne kao „bezdušna mašina koju treba banovati“.

Termin „informacioni rat“ postoji samo za idiote i politološke tehnologije. U slobodnom društvu postoji samo konkurencija smislova. I u toj konkurenciji treba da pobedi kvalitet argumenta, a ne geolokacija autora, njegov pol ili to da li je napravljen od mesa ili silicijuma. Zato će biti bolje vratiti se korenima i pobrneti se za to da li je sagovornik školar ili profesor, pod kojim nadimkom se nalazi, gde se fizički nalazi, a možda je to uopšte Gemini 3 ili GPT-5.2. Bitne su samo ideje, a ostalo je šum. Zbog toga je, inače, osuđivanje nekoga zbog korišćenja AI-a u kreiranju materijala kao da se osuđuje stolar zato što je kupio električnu testeru umesto rđave ruke. Gledajte rezultat, a ne alat!

Voluntarist, Bitarh

Roboti i Koventri

Nedavno su Bitarch i Voluntarist predložili kao tezu za svoju ideju biopojačanja morala Heinleinovu povest „Coventry“. Ukratko, zaplet je sledeći: glavni junak je branio pravo na fizičku agresiju i umesto psihološke korekcije izabrao je progonstvo među sličnim agresorima. Tamo se najeo lokalnih običaja, a kada je otkrio da ti varvari planiraju da pobegnu iz svog ograđenog prostora i porobite mirne stanovnike spolja, zastupio je one koji su ga proterali, budući spreman čak i na tu istu psihološku korekciju.

Zaključci Bitarcha i Voluntarista: korekcije se ne treba plašiti, prihvatite je dobrovoljno, nije neophodno da pre toga organizujete ekskurziju kod agresivnih divljaka.

Robert Heinlein je grandmaster američke fantastike, ali samo jedan od trojice. Knjige Arthura Clarka nisu previše poznate na ruskim prostorima, pa nećemo o njemu, bolje ćemo videti šta treći grandmaster – Isaac Asimov – piše o temi korekcije agresivnog ponašanja.

U njegovoj verziji istorije budućnosti, ljudi su aktivno koristili antropomorfne robote, čiji je razum, iz straha od bunta mašina, ograničen tri zakona koji su danas opštepoznati. Kolonizovavši pomoću robota nekoliko desetina planeta, ljudi su tamo izgradili udobno kosmonautsko društvo, gde je broj ljudi komforno mali, a broj robota koji im služe komforno veliki. Roboti ne samo da sami nisu primenjivali nasilje nad ljudima, već su presecali i slične pokušaje bilo koga drugog. To je učinilo život bezbednim, a naviku fizičkog nasilja potpuno je izbrisalo. Prilagođavši svoje planete i sami se prilagodivši, kosmonauti su prestali sa svakom ekspanzijom i fokusirali se uglavnom na produžavanje svog života.

Oni koji su ostali na Zemlji bili su previše brojni i samo su se sve gušće skupili kako bi uštedeli na komunalnim troškovima zahvaljujući pozitivnim efektima razmere. Na kraju su stekli strah od divlje prirode i takođe izgubili sposobnost za kosmičkom ekspanzijom.

Iz ove zamke Asimov je izvukao čovečanstvo bukvalno pomoću „boga iz mašine“. Određeni robot je slučajno stekao sposobnost da čita i ispravlja ljudske emocije, ispunio se mislima o dobri kosmičke ekspanzije za čovečanstvo i izbacio je to isto čovečanstvo sa Zemlje bez robota šutnom pod zadnjicu, a zatim je još i ugasio svetlo za onima koji odlaze kako ne bi pomislili da se vrate – pokrenuo je mehanizam koji je postepeno učinio Zemlju potpuno nepogodnom za život. Rezultat – dvadeset hiljada godina ekspanzije i zvezdanih ratova, naseljavanje cele galaksije, a zatim prelazak na „hive mind“, opštegalaktički razum – ali ne toliko da bi se udobno živelo bez nasilja u okvirima jedinstvenog čovečanstva, već da bi se, u slučaju potrebe, efikasno pružio otpor invaziji iz drugih galaksija.

Dakle, Asimov pomoću svog umetničkog instrumentarijuma pokazuje da je agresija životno neophodna čovečanstvu za ekspanziju i zaštitu od Tuđaca, dok u vreme kada nema prostora za ekspanziju, dolazi vreme za korekciju agresivnog ponašanja, ali to je nužna mera, slična lekovima za suzbijanje imunog odgovora, i ako se preterano zapleti u nju, čovečanstvo slabi i degeneriše. Za svako ljudsko društvo, prema Asimovu, najbolje stanje je period njegove ekspanzije, kada su ljudi energični, preduzimljivi i puni zdrave agresije usmerene pre svega na spoljni svet. I taj ideal kod Asimova otelovljuju trgovci – ljudi koji pokoravaju frontir i istražuju koje korisne stvari tamo postoje, koje se mogu jeftino nabaviti, a zatim skupo prodati u civilizovanim krajevima.

U čemu je razlika ovog sveta od društva prikazanog u „Coventryju“? Tamo agresori ne dospevaju na frontir, već u rezervat. Njihova agresija je usmerena jedni na druge, odvija se pozitivna selekcija po nivou snalažljivosti i bezobzirnosti agresora, i pre ili kasnije oni prelaze na ekspanziju, pronalazeći način da probiju barijeru kojom su se od njih odgradili civilizovani i mirni ljudi. Upravo je svet „Coventryja“ ideal savremene zapadne civilizacije u našoj sopstvenoj verziji Zemlje. Ova civilizacija je umorna od ratova i volela bi da živi u miru sa varvarima, ili barem da se od njih odgradi, iako najcivilizovaniji predstavnici zapadne civilizacije optužuju zagovornike takvog ograđivanja za preteranu okrutnost, jer je i varvarska kultura vredna i autentična, samo treba pomoći varvarima da okuse čari civilizacije, i sve će biti u redu.

U takvom obliku zapadna civilizacija je osuđena. Bitarch i Voluntarist, osećajući to, zastupaju ideju o psihokorekciji, ali govore pre svega o tome da se agresija uklanja unutar civilizovanog društva. I to je njihova retorička greška. Njihove ideje bi bile primljene potpuno drugačije kada bi govorili o psihokorekciji upravo kao o ofanzivnom oružju protiv varvarstva.

Zabombardovati afričke divljake, ruske orkove, meksičke kartele i ostalu šljam empatijom i ljubaznošću pomoću serotoninskih bombi! Oseći im psihopatiju iz korena! Civilizacija će napredovati sve dok poslednji islamista ne poljubi dami ruku!

Eto tada – će proći.

Kako su strah i politika oduzeli od nas efikasne lekove

Zamislite svet u kojem su supstance koje zaista mogu pomoći ljudima sa depresijom, PTSP-om, zavisnošću, i čak, kao što se ispostavilo, mogu lečiti psihopatiju i biti efikasne u pitanju bio-pojačanja morala, dugo ležale na prašnjavoj polici istorije, sputane lancima birokratije. Govorimo o psihedelicima – LSD-u, psilocibinu i drugim zagonetnim, intenzivnim stvarima, koje su danas ponovo u centru interesovanja mnogih naučnika i terapeuta.

Još sredinom prošlog veka, psihedelici su bili prava zvezda nauke. Naučnici su u njima videli veliki potencijal, a psihoterapeuti su bili oduševljeni perspektivom da pomognu ljudima da prožive duboka, transformaciona iskustva. Naravno, nije nedostajalo ni skepticizma, ali on je bio opravdan nedostatkom pouzdanih metoda i jasnih protokola za sigurno ocenjivanje uticaja psihedelika na čoveka. U suštini, to je bio normalan naučni skepticizam, neophodan za svaki novi pravac istraživanja. Ali tada je, kao i obično, intervisovala politika.

Kada su predstavnici kontra-kulture u SAD, koji su protestovali protiv rata u Vijetnamu, počeli da koriste psihedelike u rekreacijske svrhe i za „proširenje svesti“, političari su se uznemirili. Vlastima se nije dopala sva ta „nezgodna sloboda“, jer su psihedelici postali simbol kulturnog bunta i neslaganja koji podrivaju autoritet i kontrolu vlade, i od njih su brzo napravili žrtvenog jarca. „Droge! Opasno! Zabraniti!“ – tako su vrištali naslovi novina.

Naravno, naučnici su takođe pali pod udar. Istraživanja psihedelika su zamrznuta, jer su vlasti bukvalno prekinule dotok kiseonika svima koji su želeli da na bilo koji način proučavaju ove supstance. Štaviše, državna ograničenja nisu pogodila samo poznate psihedeličke supstance, već principijelno sva jedinjenja koja utiču na 5-HT2A receptore mozga, koji su ključni u mehanizmu delovanja klasičnih psihedelika. Američka vlada je uvela stroga pravna ograničenja, a svaki eksperiment sa psihedelicima zahtevao je mnoštvo birokratskih odobrenja i najstrožu kontrolu državnih struktura. Praktično, to je značilo da je samo veoma mali broj laboratorija mogao dobiti pristup takvim istraživanjima.

I evo sada, nakon decenija, naučnici ponovo oprezno otvaraju ta vrata. Ispostavilo se da su u pravim dozama i pod kontrolom profesionalaca psihedelici potpuno bezbedni, a problem najčešće nastaje pri nekontrolisanom upotrebi prevelikih doza, kada ove supstance zaista postaju „zlutavle droge koje kradu razum“, a ne moćni terapeutska alata. Takođe se sprovode istraživanja kako bi se pronašle najefikasnije doze, sa maksimalnim terapeutskim efektom i minimalnim neželjenim dejstvima. U celini, savremena istraživanja govore da u okviru kontrolisanih seansi psihedelici ne samo da su bezbedni i nimalo ne narušavaju kognitivne i afektivne sposobnosti čoveka, već pojačavaju empatiju, pomažu u prevazilaženju trauma i čak značajno smanjuju nivo agresivnosti.

Osim toga, trenutno se radi na kreiranju novih molekula koji će zadržati sve prednosti originalnih psihedeličkih supstanci, ali minimizirati moguće rizike. Razvijaju se jedinjenja koja selektivno utiču na određene receptore mozga, omogućavajući postizanje terapeutskih efekata bez neželjenih pojava, kao što su halucinacije ili preterana stimulacija. Šta više, nauka je daleko otišla, i sada možemo biti svedoci drugog talasa psihedeličnog renesansa.

Ironija je u tome što je sve ove godine skepticizam prema psihedelicima bio manje naučni, a više politički. Zato, možda je vreme prestati plašiti se duhova prošlosti? Naučna zajednica nam jasno pokazuje da je u pitanju psihedelika bolje verovati istraživanjima nego strašnim pričama iz prošlog veka. Danas se psihedelici sasvim uspešno mogu koristiti u terapeutske svrhe, uključujući čak i tako važan pravac kao što je jačanje funkcije mehanizma inhibicije nasilja, bio-pojačanje morala i lečenje psihopatije.

Voluntarista, Bitarh

Glasamo za „Demokrate“ zarad slobode? Da, ovo nije šala!

Da-da, zvuči ludo: zašto podržavati one koji guše ljude porezima, regulišu svaki dah i nameću nove zabrane? Zašto aplaudirati birokratima ako smo celim srcem protiv njih? Ali tu je kvaka: ponekad, da bi drvo konačno palo, potrebno ga je jednostavno ne podupirati. Neka sruši samo sebe, pod težinom sopstvenog truljenja.

Šta je libertarianski akceleracionizam? Ukratko: to je ideja da se državi ne smeta dok juri u ponor. Neka povećava poreze, zabranjuje sve što padne na pamet, štampa novac, spasava „svoje“ – što brže sve dovede do apsurda, to će brže čak i najtvrdoglaviji obični ljudi shvatiti: sistem ne radi! Kada u supermarketu za toalet papir bude trebalo plaćati na rate, a red u državnoj administraciji traje duže nego u sovjetskom prodavnici – tada će ljudima u glavi „škljcnuti“, i razgovori o slobodi neće biti „filozofija za gika“, već zdrav razum.

Kada se kontrola dovede do marazma, kao što je, na primer, bilo u SSSR-u, pre ili kasnije nastupa trenutak: ljudi koje je još juče zadovoljio etatizam, iznenada se bude. „Koji đavola smo im dozvolili da upravljaju svakim našim korakom?“ – pitaju se. I teže slobodi. Ne zato što su pročitali Hajeka i Mizeza, već zato što se frižider ispostavio ubedljivijim od televizora. To je suština akceleracionizma: život bolje od bilo kog agitprop-a uči da se ceni sloboda. Želiš da ljudi poveruju u tržište? Neka prvo žive u planiranoj ekonomiji. Želiš da razumeju zašto su porezi krađa? Neka mesec-dva popunjavaju poreske prijave na trinaest stranica, a onda im naplate kaznu zbog zarezka na pogrešnom mestu.

A sada o SAD-u. Zašto je libertarijancima tamo isplativo… glasati za demokrate?! Zvuči kao jeres, ali razmisli: republikanci su partija statusa-kvo. Oni su protiv visokih poreza, da, ali za gomilu svojih regulacija – od morala do migracija. Kada su oni na vlasti, obični ljudi dremutaju: „pa, izgleda da je sve stabilno, porezi ne rastu, može se živeti“. Nema nikakve motivacije da se razmišlja o principima slobode. Sve je tiho, udobno i veoma neslobodno. Ali kada su demokrate na kormilu – počinju feerije. Novi porezi, nove zabrane, nove birokratije, nove subvencije „za borbu protiv subvencija“. I tada obični republikanci, konzervativci, i jednostavno normalni ljudi koji su juče smatrali libertarijance čudacima, odjednom počinju da kapiraju: „Hej, čekajte… možda ovi ljudi sa sloganom „Porezi su krađa!“ nisu toliko grešili?“. Svaki suvišan regulator, svaki novi formular, svaki inflatorni talas pretvara apolitične građane u naše potencijalne saveznike. Paradoksalno, ali put ka slobodi može voditi kroz birokratski pakao.

Jednostavna analogija: zamisli da je država tinejdžer zavisan od moći. Dok roditelji (tj. mi, poreski obveznici) trpimo njegove histerije, on nikada neće odrasti. Neka sam potone u krizu, potroši sav novac, shvati da „kontrola“ nije rešenje. Ponekad je potrebno pustiti sistem da prođe kroz sopstveni kolaps kako bi se predao. Upravo zato libertarianski akceleracionizam nije kapitulacija, već strategija. Mi ne „predajemo pozicije“ – mi dopuštamo protivniku da sebi puca u nogu. Jer što jače zatežu šrafove, to brže navoj puca!

Zašto ovo radi? Prvo, ljudi dobro uče kroz bol. Bez ličnog iskustva zavisnosti i osiromašenja neće razumeti da sloboda nije apstrakcija. Drugo, sistem se sam preopterećuje. Što je više zakona, to je teže primenjivati ih. Što je više poreza, to je manje stimulansa za rad. Pre ili kasnije, državni mehanizam zakoči. Treće, svaka kriza rađa nove pristalice slobode. Kriza je idealno vreme za ideje koje su ranije delovale „previše radikalno“.

A sada iskreno: i ti si primetio da što te država jače kontroliše, to više želiš da kažeš: „Ostavite me na miru, dajte mi da živim spokojno“? To je upravo početak!

Voluntarist, Bitarh

Minnesota i libertarianska teorija rata

Dugo nisam uspevao da pronađem pravi ton za završno poglavlje knjige o libertarianskoj teoriji rata, gde treba da budu dati libertarianska analiza i preporuke za ratove koje započinje država. Međutim, zatim se dogodio jedan saobraćajni incident u američkoj državi Minesota, koji je bio praćen burnim diskusijama na mreži – i stvari su konačno krenule. Tako da izražavam zahvalnost svim specijalnim službama, građanskim aktivistima i ljubiteljima prepirki na njihov doprinos nauci.

Za sada je spreman samo odeljak 3.3.1, u kojem država napada pojedinca, ali dalje bi stvari trebalo da idu brže.

A, i još je dodato malo upozorenje na samom početku trećeg dela knjige, povezano sa tim da se rat sa državom može razumeti na različite načine, dok nas u ovoj knjizi zanima rat u njegovom brutalnijem smislu, jer je upravo on do sada bio lišen libertarianskog teorijskog osmišljavanja.

Heinlainov „Koventri“: zašto apsolutna sloboda ne funkcioniše?

Nedavno sam ponovo pročitao novele Roberta Heinlina „Koventri“, i ispostavilo se da je to delo koje zaista pogađa. Ova priča je jedna od onih nakon kojih dugo gledate u plafon i postavljate sebi pitanja poput „Šta je uopšte sloboda?“ i „Da li se čovek može nasilno usrećiti?“.

Radnja je otprilike ovakva: događaji se odvijaju u budućnosti gde vas za bilo kakvo nasilje ili izgoniše prez energičku barijeru da živite „po svojim pravilima“ u posebnoj zoni pod nazivom Koventri, ili pristajete na psihokorekciju, kao rezultat koje, u suštini, dobijate biološki pojačanu moralnost i postajete nesposobni da inicirate nasilje. Suočavajući se sa ovim opcijama, glavni junak po imenu Dejvid Mek-Kinon bira izgnanstvo, smatrajući da je bolja surova, ali iskrena sloboda nego slatka i bezzubata diktatura dobra. Samo što se ispostavlja da tamo, iza barijere, zapravo nema nikakve slobode. Umesto rajskog libertarijanizma, čekaju ga bande koje nemilosrdno pljačkaju i potiskuju sve slabije, teokratski fanatici koji veruju u sopstvenu izuzetnost i apsolutnu istinu, kao i divlje zemlje gde vlada potpuna anarhija u svom najgorem obliku i gde važi samo „pravo jačeg“.

Dejvid odmah dobija surovu lekciju kada ga opljačkaju praktično na samom ulazu u Koventri, oduzimajući mu sve stvari koje je nadao da će koristiti za preživljavanje. Nađiš se potpuno bespomoćan, on brzo upada u zamku lokalnih političkih intriga. Uskoro heroj saznaje za zaveru čiji je cilj proboj zaštitne barijere i napad na mirno, civilizovano društvo koje je Dejvid nedavno odbacio.

To za njega postaje prelomni trenutak. Heroj ne počinje samo da razmišlja o putu kojim je krenuo, već shvata da je prava sloboda nemoguća bez poštovanja određenih principa i uzajamnog poštovanja. Kao rezultat, upravo Dejvid postaje ključna figura u sprečavanju napada i spasavanju upravo onog sveta iz kojeg je tako drsko otišao.

Na kraju, heroj, nakon što je u potpunosti iskusio lokalnu „magiju“, shvata da se ona apsolutna sloboda o kojoj je sanjao u stvarnosti ispostavila kao džungla u kojoj nema mesta ni slobodi ni ljudskom dostojanstvu. Takođe, on iznenada shvata da moral nije glupi relikt, već neophodan uslov za svako društvo u kojem se, bar teoretski, želi živeti. Heinlin nam ovde zapravo namiguje: želiš slobodu – budi ljubazan da pristaneš bar na minimum pravila, na primer, da se ne sme inicirati nasilje. A ako ne želiš – pa dobro, idi iza barijere i pokušaj tamo da izgradiš anarhiju. Neće uspeti, provereno!

I ovde postoji zanimljiv zaključak za naš projekat: u suštini, autor predlaže ideju bio-pojačanja morala. Ne spoljašnju prisilu na njega, primetite, već dobrovoljno prihvatanje terapije za pojačanje inhibitora nasilja. To nije zatvor niti diktatura! To je sasvim prirodna stvar do koje pre ili kasnije dođe svaki agresor, ako je uopšte sposoban da razmišlja i uči. Jednostavno, umesto bolnih pokušaja i grešaka kroz tuče i traume, čovek odmah dobija šansu da ugradi taj moral u sopstveni „operativni sistem“. Slažite se da je bolje instalirati „antivirus“ odmah, nego kasnije čistiti posledice.

Heinlin je razumeo rizike nasilja i predvideo ideju bio-pojačanja morala pre više od pola veka. Verovatno je i vreme da mi to shvatimo i prestanemo da se plašimo bioetike. Jer, na kraju krajeva, upravo svesno ograničavanje sebe od nasilja i jeste prava sloboda. Sloboda odrasle, svesne osobe, a ne tinejdžera sa nožem koji zahteva da „radi šta želi, inače će sve zakolati“.

P.S. Dobrovoljno prihvatanje bio-pojačanja morala u određenoj meri podseća na pristanak na vezanost za partnera radi očuvanja odnosa i mogućnosti komfornog zajedničkog života, iako svi razumeju da aktivacija neurobiološkog mehanizma vezanosti (preko oksitocina, vazopresina i dopamina) dovodi do snažne promene ličnosti, mnogo snažnije nego pojačanje inhibitora nasilja. Ipak, u mejnstrimu se to smatra normalnim. Pa zašto onda još uvek postoje skeptici bio-pojačanja morala?!

Voluntarist, Bitarh

Ka futurologiji rata: diskusija

Atomic Cherry je za svoje plaćene pretplatnike objavio ciklus od četiri članka „Ka futurologiji rata„, a meni je poslao nacrte u Wordu. Usledila je kratka diskusija, ali moraću da je predhodim kratkim pregledom ciklusa, gde delimično prepričavam mišljenje autora, a delimično ga dopunjujem.

U ciklusu se ukratko opisuje kako je profesionalna vojska, sa izumom nacionalizma u 19. veku, mutirala u masovnu regrutnu vojsku, dok je tokom Hladnog rata, u vezi sa drugim demografskim prelazom, ponovo nastupao trend profesionalizacije. Takođe se opisuje promena vojnih doktrina, od takmičenja u tome ko će koga bolje premanevrisati, do ideje generalne bitke, a zatim do totalnog rata, iz kojeg su kasnije proistekle doktrine informacionih ratova, hibridnih i tako dalje.

Ključnu kontradikciju koja je dovela do krize savremenih ratova, autor vidi u sledećoj dilemi. S jedne strane, nacionalizam je i dalje veoma jak, i on se dodatno pojačava kada dođe do invazije u zemlju, stoga je za odbranu od agresije relativno lako mobilizovati veoma veliki i motivisani kontingent. S druge strane, većina zemalja je već prošla drugi demografski prelaz, imaju negativnu demografiju, i sastavljanje motivisane invazione vojske je relativno teško. Na taj način, nacionalizam neizbežno diktira agresoru pridržavanje doktrine totalnog rata, ali demografija mu ne daje mogućnost da za to privuče beskonačne ljudske resurse. Štaviše, međunarodna humanistička retorika tera na stid zbog otvorenog genocida, pod uslovom da se rat nalazi na prvim stranicama međunarodnih medija.

U svetlu ove dileme, autor opisuje nekoliko scenarija.

  • U zemljama gde drugi demografski prelaz još nije izvršen, a nedostatak industrijske moći ne dozvoljava vođenje totalnog rata po kalupima svetskih ratova, dolazi do niskotehnološkog genocida. Primeri su uglavnom koncentrisani u Africi.
  • Ako agresor ima ogromnu tehnološku superiornost, imamo rat u kojem on daljinski uništava vojnu i civilnu infrastrukturu protivnika, a faza kopnene operacije ili nastupa nakon potpunog suzbijanja otpora, ili uopšte ne nastupa. Najuspešniji primer takvog rata su bombardovanja Jugoslavije tokom kosovskog konflikta, kada je samo bombardovanjima uspelo izbaciti protivnika iz rata i ubediti ga da promeni politički režim.
  • Takođe, agresor može rešiti problem nedostatka motivisane žive snage putem outsourcinga vojnih zadataka privatnim kompanijama. To je aktivno primenjeno na Bliskom istoku i nastavlja se primenjivati u Africi. Međutim, lojalnost plaćenika je vezana za ekonomiju, a svrsishodnost njihove upotrebe u velikoj meri je određena ekonomskim zadacima koje rešavaju, stoga se često radi o ničem više nego o silovnoj kontroli objekata koji donose prihod.
  • Konačno, u situaciji kada su protivnici uporedivi po snagama, ali ne mogu obezbediti punovredan totalni rat razmera makar Korejskog rata, dolazi do pozicionog suočavanja, čiji su primeri Iransko-Irački i Ukrajinski ratovi. Ovaj potonji je posebno zanimljiv po tome što je to rat država koje su već prošle drugi demografski prelaz.

Diskutujući o člancima, primetila sam da se oni nekako fokusiraju na to da totalni rat ostaje jedini način silovnog rešavanja međunacionalnih protivurečnosti, dok postoji i način kao što je uklanjanje vladajućeg vrha protivnika. Na to mi je autor odgovorio da je vrhu Hamasa već nekoliko puta uništen, ali to ne pomaže. Meni se činilo da bi za zemlje sa negativnom demografijom takva metoda ipak trebalo da bude relevantna. Jasno je da se mislilo na uklanjanje Putina: režim je dovoljno personalistički, stanovništvo dovoljno apatično, i stoga bi uklanjanje prvog lica, po mom mišljenju, trebalo da učini režim mnogo spremnijim za pregovore. Atomic Cherry je pak tvrdio da režim u RF nije toliko personalistički, i da će na Putinovo mesto doći podjednako brutalna osoba koja će nastaviti istu politiku, a u najgorem slučaju će takvih biti mnogo, što će dovesti do pravog građanskog rata, a zatim će biti kao sa Sovjetskim Savezom, koji se oporavio nakon građanskog rata i krenuo u osvajanje sveta.

A potom se, kao što je poznato, dogodilo hapšenje Madura, čiji režim definitivno nije bio toliko personalistički, a zemlja trpi očiglednu depopulaciju. Tako da oboje sa oduševljenjem posmatramo ovaj prirodni eksperiment: da li će takva metodika raditi ili ne. Šta će se pokazati jačim: stari dobri nacionalizam ili ipak postmodernizam. Ako je potonje, čini se da se totalnom ratu nazire radna alternativa, i to je, bez sumnje, plus. A sledeći važan presedan u istoriji ratova biće silovano uklanjanje nuklearnog diktatora. Ja, naravno, kladim se na to da to neće dovesti do nuklearnog rata, i da je svet, čini se, već skoro sazreo za ovo otkriće.

Izdaja tamo gde se nije očekivala: zašto su konzervativci glavni sponzori inspekcije rada

Navikli smo da smatramo da su nam u bici „Tržište protiv Države“ saveznici konzervativci. Tipa, oni iako nisu protiv države, ipak su za biznis, za tradiciju i za ograničenost mešanja u privatni život. Jednom rečju, „desničari“. A „levjaci“, u koje uključujemo i zapadne levo-liberalce, to su oni koji večno kukaju i zovu strica policajca da sve reguliše. Međutim, novo istraživanje nam govori da takva logika nimalo nije uvek smislena.

Šta su naučnici otkrili? Sproveli su seriju eksperimenata, sa ukupno 2800 učesnika iz SAD, kako bi razumeli kako politički stavovi utiču na kupovinu. Suština eksperimenta je jednostavna: zamislite kafić u kojem je baristi zabranjeno da se smeje i iskazuje emocije van scenarija, može nositi samo strogu uniformu i uvek se ponašati formalno, zapravo tamo vlada atmosfera severnokorejskog koncentracionog logora, samo sa latteom od badema. Kako će postupiti predstavnici različitih političkih stavova?

Levo-liberalci vide to i kažu: „Ovde neću kupovati. To je nepoštovanje ličnosti“. Oni glasaju novčanikom (dolarom) protiv diktature menadžera. U isto vreme, konzervativcima je svejedno. „Kafa je ukusna? Servis je brz? Pa dobro, udarajte ih makbatom ako hoćete“. Istraživanje je pokazalo da su konzervativci ravnodušni prema unutrašnjoj neslobodi i socijalnoj dominaciji nad zaposlenima, za njih je to često normalna pojava.

A sada pratite ruke. Gde je ovde libertarijanizam? Mi, libertarijanci, zastupamo stav da će „tržište rešiti“. Verujemo: ako se kompanija ponaša kao šupak, potrošači će to videti, uvrediti se i otići kod konkurenta. To je upravo onaj tržišni mehanizam koji čini nepotrebnim Zakonik o radu, minimalnu zaradu i državne inspektore sa fasciklama.

I šta vidimo? Upravo se „prokleti levjaci“ u ovom slučaju ponašaju kao idealni tržišni agenti! Oni koriste tržišni pritisak kako bi primorali biznis da postane humaniji. Bez države, već jednostavno svojim izborom: „Nećemo ti dati novac dok ne počneš da poštuješ ljude“. A šta rade „saveznici“ konzervativci? Oni nastavljaju da nose novac u kasu kompanija-samovola. Oni stvaraju potražnju za svinjom od tretmana. Baš im je svejedno za kršenje ljudske autonomije, sve dok ih to ne dotakne lično.

Važno je razumeti: kada konzervativni potrošač ignoriše činjenicu da su zaposleni ceđeni kao limun, on tim zaposlenima ostavlja nula tržišnih šansi za zaštitu. Zamislite sebe na mestu zaposlenog u takvoj kompaniji. Maltretiraju te, ne daju ti da dišeš. Nadaš se da će klijenti videti ovaj haos, obestiti se i izvršiti reputacijski pritisak na kompaniju. Ali konzervativnom klijentu je svejedno. Profit kompanije samo raste.

Šta ostaje radniku da uradi? Da ode na tržište rada? Ali ako se takav model podstiče potražnjom, on postaje norma svuda. I tada radniku ostaje poslednji izlaz: on ne ide kod konkurenta, već kod „stacionarnog bandita“. Ide u sindikat koji uživa državne privilegije, ide kod levih političara i viče: „Zaštitite me zakonom!“. I država sa zadovoljstvom odgovara: „Naravno, sada ćemo uvesti sto hiljada novih regulacija, ugušiti mali biznis proverama, ali ćemo te ‘zaštititi’“.

Dobija se zla ironija kada levo-liberalci (konkretno u ovom slučaju) rade u ciljevima libertarijanizma, etički „vaspitajući“ tržište novcem i smanjujući potrebu za državnim bičem. Konzervativci pak svojom debelom kožom i ljubavlju prema hijerarhijama („ja sam šef – ti si budala“) provociraju socijalni eksploziju, koja se gasi samo jačanjem državne regulacije.

Kupujući proizvode kompanija sa psihopatskim menadžmentom, konzervativci bukvalno investiraju u kreiranje novih zakona koji ograničavaju slobodu biznisa. Jer ako se društvo ne reguliše samo (kroz kulturu potrošnje), dolazi Levijatan i reguliše sve palicom. Tako da, kada sledeći put vidite „SJW bojkot“ nekog toksičnog brenda, ne žurite da prevrćete očima. Možda ti ljudi trenutno rade za nevidljivu ruku tržišta, dok konzervativci jednostavno piju svoju kafu, zatvarajući oči pred svime.

Voluntarist, Bitarh

2025 итоги

Ponovo sam pročitala svoje rezultate prošle godine, koje su bili umereno optimistični. Nažalost, taj optimizam se nikako nije opravdao. Kanal se vodio više po inerciji, Montelibero je postojao više po inerciji, nikakvi održivi fork-ovi se iz njega nisu odvojili, svake investicije u Crnu Goru su se pokazale kao gubitničke, a sama crnogorska država je počela da se rešava stranaca: pa šta, već smo jednom nogom u EU, sada kada sednemo na evropske subvencije, zašto nam uopšte treba funkcionalna ekonomija, hajde da rasteramo sve ove došljake.

Nijedan od dugoročnih projekata koje je trebalo da završim nije završen, ostale su bukvalno poslednje glave, možda ću u novoj godini ipak uspeti da stignem do cilja. Kao sledeću zemlju za naseljavanje trenutno razmatram Srbiju, i tamo ću ponovo morati da gradim zajednicu oko sebe od nule, a takvi trikovi su mi s godinama postali nekako teži.

Uglavnom, svet oko mene me priprema na naglo povećanje vremenske preferencije: živeti od meseca u mesec i ne planirati za sledeći, rešavati se bilo kakvih dugoročnih aktiva pri prvoj prilici, jer kada zaprišti, teško ćeš ih realizovati po prihvatljivoj ceni, ne držati se čak ni za ljude, ionako su danas ovde, a sutra u Paragvaju. A zapravo želim suprotno: da se sognazim, čvrsto se zgrabim za komad zemlje, osnovam klan, napunim štale raznom korisnom stokom, a garaže korisnom tehnikom, rodiću decu, učiti ih ekonomskoj teoriji i pilotiranju dronova…

Za sada je moje jedino stvarno dostignuće u godini bilo učenje vožnje automobila, on me sada i hrani. Od vremena bele emigracije je poznato da su najtraženija zanimanja za Ruse vozači i dadilje, pa ja sada tako-tako kombinujem oba, radeći u dostavi i imajući udeo u vrtiću.

Iza prozora je paklen vetar koji obara s nogu. Ali ja ću sigurno preživeti. I to je jedino što mogu dovoljno iskreno poželeti svojim čitaocima u novoj godini.

Iznenađujuće, ali ovde čak ima i novih pratilaca. Odakle se vi pojavljujete?