Danas svi razmišljaju o rusko-ukrajinskom ratu. Imala sam sreće da napustim Rusiju pre 2022. godine, sa formiranim libertarianskim pogledom na svet, taktičkim ciljevima i istomišljenicima. Kako je sjajno što Putin nije čitao taj hrestomatijski priručnik za Tamnog Gospodara, gde se predlaže da se na protivnika odmah udari svom snagom, a ne da mu se prvo, radi treninga, šalju najslabiji potčinjeni. Da je započeo potpuno规模an rat već 2014. godine, zaista ne znam kako bi se moja sudbina sklopila. Najverovatnije bih se osam godina ranije posvađala sa roditeljima, upletla u besmislene ulične proteste i upravo sada izašla iz zatvora bez jasnog razumevanja šta dalje raditi.

A u trenutnoj verziji stvarnosti, u nekim stvarima sam obogatila libertariansku teoriju, podstakla nekoliko ljudi da pobegnu iz Ruske, preživljavam zajedno sa drugim emigrantima u postepeno pogoršavajućim okolnostima i takođe nemam jasno razumevanje šta dalje raditi.

Šta će biti kada se ovaj rat, koji je svima dosadio, završi? Ljudi će preći na nešto burning i zanimljivije, jer političari upravo zato i plešu na političkoj sceni — kako bi isporučivali sveže vesti. Jer, ako prestanu da budu zanimljivi bilo kome, onda ankap nije daleko. I kada Rusi prestanu da privlače pažnju neprijateljskih pogleda, možda će ruskim emigrantima život postati malo lakši. To je tako sjajno kada niste zanimljivi državi. Može se početi graditi normalni dugoročni planovi bez rezervi poput „ako u skupštini ne usvoje neku novu glupost“.