Litijum protiv nasilja

Litijum je vitalni mikroelement, važan u mnogim procesima organizma. Posebno je važna njegova uloga u nervnom sistemu, uključujući učešće u sintezi dopamina i serotonina, kao i regulaciju aktivnosti serotoninskih receptora. Pošto serotonin igra ključnu ulogu u regulaciji agresije i odgovara za mehanizam inhibicije nasilja, litijum može biti perspektivno rešenje za lečenje nasilnog ponašanja, što potvrđuje mnoštvo istraživanja.

Litijum se već dugo testira na nasilnim prestupnicima. Na primer, sprovedeno je istraživanje na 27 agresivnih zatvorenika koji su uzimali litijum u periodu od 3 do 18 meseci. Konačno, kod 14 njih primećena su značajna, a kod još 7 manja poboljšanja u ponašanju. Kod samo dva ispitanika litijum uopšte nije delovao, dok je još 4 prestalo sa primenom zbog pojave neželjenih efekata ili straha od njihove mogućnosti. Ispostavilo se da litijum poboljšava sposobnost kontrole besa i razumevanja posledica agresivnih postupaka prema drugim ljudima. Raspoloženje ispitanika postalo je refleksivnije, iskazali su veću želju za učešćem u psihoterapijskim seansama. Istraživači zaključuju da litijum može biti koristan u dugoročnom smanjenju agresivnog ponašanja.

Drugo istraživanje razmatralo je mogućnost primene litijuma kod dece i adolescenata sa poremećajima ponašanja koji su boravili u psihijatrijskim ustanovama i bili neosetljivi na druge metode terapije. Kriterijum za uključivanje u eksperiment bilo je nedeljno zapažanje 3 ili više akata agresije (od kojih najmanje 2 morala biti fizička) tokom 2 nedelje, nakon čega je sledilo 4 nedelje uzimanja preparata. Konačno, od 20 dece koja su uzimala litijum, kod 16 su primećena značajna poboljšanja u ponašanju (u kontrolnoj grupi poboljšanja su primećena kod samo 6 od 20 dece). Istraživači su zaključili da je litijum bezbedan i efikasan u lečenju agresije kod pacijenata sa poremećajima ponašanja.

Izuzetno zanimljive podatke navode dva slična istraživanja, jedno od kojih je sprovedeno u državi Teksas, a drugo na japanskom ostrvu Kjušu. U različitim okrugima ovih regiona razlikovao se nivo litijuma u pitkoj vodi, a njegov viši nivo povezan je sa nižim stopama kriminaliteta, naročito nasilnih zločina. Potpuno isti rezultat u pogledu stope ubistava pokazuje analogno istraživanje sprovedeno u Grčkoj. Istraživači veruju da povećanje upotrebe suplemenata sa litijumom ili litijumizacija pitke vode, čak i u veoma malim dozama, mogu biti efikasni u smanjenju nivoa kriminaliteta.

U jednom istraživanju na jednom pacijentu pokazana je moguća efikasnost litijuma u terapiji „neizlečivih“ psihopata. Reč je o osobi sa antisocijalnim poremećajem ličnosti, 36 od 40 bodova na PCL-R testu za psihopatiju, dugom istorijom upotrebe narkotika i vršenja nasilnih zločina. Redovno uzimanje litijuma dovelo je do toga da je osoba mogla da radi, ima stabilne odnose i da ne učestvuje u kriminalnim aktivnostima.

Kao što ste se verovatno već uverili, litijum ima ogroman potencijal u ispravljanju nasilnog ponašanja i može se koristiti čak i kod pojedinaca koji pokazuju ekstremno visoke nivoe agresije. U eksperimentima, tipične doze litijuma iznosile su od 300 miligrama kao minimalne do 2 grama kao maksimalno bezbedne dnevno. Međutim, pri konstantnom uzimanju, litijum može imati primetan efekat čak i u dozama koje su redovima manje od ovih, kao što je pokazano istraživanjima uticaja njegovog nivoa u pitkoj vodi na kriminalitet, i s obzirom na to da se on akumulira u nervnom sistemu. U praktičnoj primeni, najvažnije je to što litijum može dati dugotrajan efekat koji traje mnogo meseci, a to značajno olakšava njegovu prikrivenu upotrebu protiv porodičnih nasilnika putem dodavanja u hranu i piće (litijum ne menja ukus, ne razlaže se pri zagrevanju i ne isparava pri ključanju). I ovo znanje se može iskoristiti za ispravljanje ponašanja nasilnih pojedinaca, naročito s obzirom na to da su suplementi sa litijumom lako dostupni za kupovinu bez recepta.

Voluntarista, Bitarh

Murej Rotbard i kraj socijalizma

Obratio mi se osnivač projekta „Molinarij“, za kog sam već prevodio jedno od poglavlja „Večeri u ulici Sen-Lazar“, koju je napisao, zapravo, Gustov de Molinari, autor ključne ideje anarho-kapitalizma, a to je privatna proizvodnja bezbednosti na slobodnom konkurentnom tržištu, slično svim ostalim potrošačkim uslugama. Molinarij se sastoji od telegram-kanala, koji u trenutku ove publikacije ima 70 pratilaca, sabsteka sa ukupno šest pratilaca, i jutjub-kanala koji ima 1,13 hiljada zaprasnika. Ovakva asimetrija povezana je sa dva faktora. Prvo, jutjub promoviše kanale putem sistema preporuka, dok sabstek i telegram to rade daleko manje efikasno. Drugo, glavni sadržaj Molinarija su video-materijali, a pomoćni tekstualni kanali se koriste za čuvanje dodatnih materijala i alternativnih formata prenosa glavnog sadržaja. Tako dolazimo do suštine obraćanja. Zamoljen sam da iznesem svoje mišljenje o objavljenom prevodu na ruski jezika predavanja Mureja Rotbarda iz 1989. godine o tadašnjoj svetskoj političkoj agendi, odnosno pre svega o kolapsu socijalističkog bloka.

Video je postavljen na jutjubu, a na sabsteku i u telegramu nalaze se transkript govora i komentari na njega.

Rotbard počinje kratkim pregledom istorije socijalizma: kako se pojavio u Evropi u 19. veku, kako i zašto je postepeno stekao popularnost, kako su liberali pred kraj 19. veka osećali osuđenost jer su socijalističke ideje potpuno obuzle mase, i kako je u 20. veku socijalizam konačno dobio priliku da se sprovede u praksu. Zatim on primećuje protivfazno kretanje ideja: ljudi u zemljama socijalističkog bloka su bili prezasićeni ovim kolektivističkim uređenjem i sanjali su o kapitalizmu, dok su zapadni intelektualci uspeli da kroz decenije pronesu netaknuto divljenje prema socijalizmu, jer ga nisu zapravo iskusili u praksi.

Ispostavlja se da postoji samo jedan način da se ljudi podstakne da odustanu od spolja privlačne, ali lažne ideje: dozvoliti im da pokušaju da je sprovedu u delo i sačekati da ideja bude diskreditovana. Međutim, čak i u tom slučaju, odricanje od ideje će se verovatno dogoditi ne ranije nego što fizički izumre prva generacija njenih nosilaca.

Ovde mi se nameće jedno provokativno pitanje: ne bi li se isto desilo sa ankapom? Evo, on će polako osvajati umove, neki kritični procenat političara će ga prihvatiti, a zatim će svi postati manje-više jednoglasni u tome da ljudima konačno treba dozvoliti da realizuju ovu svetlu ideju. I onda, kada prva generacija onih koji demontiraju državu u korist slobodnog tržišta počne fizički da izumire, ideja će izgubiti svoje iskrene nosioce, a u očima sledeće generacije će već biti diskreditovana. I ako su krajem osamdesetih godina prošlog veka vladari zemalja socijalističkog bloka zbunjeno pitali tako pametne zapadne eksperte postoje li neki pouzdani načini da se pažljivo odustane od prekomerne državne regulacije i pređe na slobodno tržište, ne bi li se za stotinu godina slobodni učesnici libertarianskog društva koje ide u rasulo zbunjeno pitali kako bi pažljivo pronašli one koji su spremni da preuzmu odgovornost za ljude i počnu da njima upravljaju, a da se ne bunili govoreći: „zašto bi meni to uopšte trebalo“.

Život je, naravno, pokazao da je svet složeniji od slike koju je Rotbard video pred kraj osamdesetih, ali u celini njegov pogled je bio potpuno ispravan. Tako je tačno uočio da su u tadašnjem američkom društvu ljudi bili umorni od visokih državnih troškala pod Reiganom, i ubrzo je pod Klintonom državni dug počeo da opada. Ali žara je trajala kratko, i sada on raste neviđenim tempom. On je ukazao na problem finansijskih organizacija koje su „previše velike da bi propale“, i taj problem je vremenom izazvao svetsku krizu. Tačno je primetio da će Kina imati problema sa tržišnom ekonomijom ako to ne bude praćeno opštom liberalizacijom. I zaista, posle trideset godina ekonomija Kine je ipak počela da škripi zbog nedostatka slobode i prekomerne državne regulacije, ali do tada je uspela da postane supersila. Konačno, Rotbard je primetio da sada, kada je Hladni rat između supersila završen, to neće biti povod SAD-u za demilitarizaciju, već će vlada grozničavo tražiti bilo kakve povode da ratuje sa bilo kim ili bilo čime.

Takođe, Rotbard je oštro kritikovao Libertariansku partiju, koja uopšte praktično nije primetila da je liberalizam pobedio socijalizam, i uopšte nije iskoristila plodove te pobede, fokusirajući se umesto toga na svoje unutrašnje aparatske razdore. Zapravo, ova kritika se odnosi na bilo koju libertariansku partiju bilo koje zemlje u bilo koje vreme: libertarijanci su posebno podložni birokratizaciji svojih institucija. To se odnosi ne samo na partije, već i na naučne institute ili projekte poput Montellibero. Stvar je u tome što volonter dolazi u organizaciju po rezultat, dok dugotrajne institucije rade zarad procesa. Kao rezultat, entuzijasti izgore i odu, a ostaju oni kojima je rutina prijatna, dok se rezultati rada mere brojem sednica.

I za kraj želim da ostavim nedorečeno ključno Rotbardovo predviđanje koje je izneo u svom predavanju: da će 21. vek biti vek slobode. Naravno, ako se poredi sa 20. vekom, u veoma mnogim aspektima i u veoma mnogim zemljama ljudi su postali primetno slobodniji. Ali ni regulatori nisu seli skrštenih ruku, i mnoge slobode kojima su ljudi uživali još na početku 21. veka, u njegovoj drugoj četvrtini više im se ni ne sanjaju. Međutim, ovde želim da napomenem zanimljivu zakonitost: savremeno ukrješćenje nije totalno. Ono postoji samo tamo gde država zadržava svoj monopol. Recimo, avio-letove je pretvorila u sofisticirano izrugivanje. A u oblasti novčanih transfera ljudi trpe izrugivanje samo tamo gde je potrebno pokazati transakciju državi. Ali ako je potrebno sakriti je, sve se radi u dva klika. I tako u mnogim oblastima. Ljudi uče i navikavaju se da zaobilaze državne zahteve i, čini se, prestaju da žude za čizmom nad sobom. Možda sloboda zaista dolazi? Želim da verujem u to.

Šta je zajedničko za srednji vek, Akademgorodok i Silikonsku dolinu?

Mnogi od vas sigurno smatraju da „nauka treba da bude slobodna“. Ali hajde da kopamo malo dublje – zašto je to važno i zašto bi libertarijanci posebno trebalo da brinu o rastućim pokušajima države i političara da naređuju naučnicima šta da misle i čemu da uče?

Naravno, pre svega je važno da razumemo da nauka nije samo skup dosadnih gospoda i dama u laboratorijama. Nauka je motor slobode i progresa. Ako naučnicima i predavačima omogućimo da slobodno misle, eksperimentišu, pa čak i greše, na kraju profitira celo društvo.

Kao primer: kada su se u Srednjem veku pojavili prvi univerziteti, kraljevi i pape uopšte nisu razumeli ko su ti čudni ljudi koji se okupljaju u grupama i pričaju na latinskom o nekim „idejama“. Studenti i profesori Univerziteta u Bolonji bili su toliko drski da su od vlasti izvojli pravo na samoupravljanje. U resultatu, nauka je procvetala – i univerziteti su postali ostrva slobode čak i u mračnoj feudalnoj Evropi.

Prenosimo se u 20. vek. SSSR nije bio najslobodnije mesto, zar ne? Ali usred „Hruščevnog odleđivanja“, u sibirskoj tajgi, osnovan je Akademgradok. Naučnicima je dozvoljeno istraživanje čak i onoga što je bilo zabranjeno u Moskvi. Genetika, koju je Staljin zabranio, iznenada je oživela, i Akademgradok je postao jedno od retkih mesta gde se moglo slobodno raspravljati i čitati zabranjene knjige. Nastao je paradoks: komunistička država je izgradila sićušni libertarijanski raj usred tajge. Istina, na kratko – ali čak je i kratka sloboda stvorila čitave naučne škole svetskog nivoa.

Danas je Silikonska dolina postala sinonim za inovacije. A njena formula uspeha je jednostavna: uzmemo univerzitete (Stanford, Berkli i dr.), dodamo mnogo slobode i mrvicu kapitalizma, pažljivo promešamo i ostavimo da odstoji. Rezultat je mesto kojem teže milioni talenata iz celog sveta. A sada zamislite: šta ako bi činovnici ili političari odlučivali koje tehnologije treba razvijati, a koje zabraniti iz ideoloških razloga? Najverovatnije bi iPhone bio veličine cigle i zvao bi se „Gosfon-1“.

Sada o tužnom. U poslednje vreme širom sveta se množe pokušaji konzervativnih političara da se umešaju u rad univerziteta. To se, na primer, već dugo dešava u SAD-u, a tokom Trampovog predsedstvaultva situacija se samo pogoršala, jer se federalna vlast ne stidi nametnuti svoje želje čak i univerzitetima svetskog ranga, kao što su Harvard i Kolumbija, primoravajući neprijatne rukovodioce na ostavke ili pokušavajući da zabrane studiranje stranim studentima, što bi sasvim sigurno dovelo do smanjenja njihovih budžeta i gubitka konkurentnosti. U Rusiji država uopšte pokušava da drži naučnike u potpunoj potčinjenosti, smatrajući ih prilično neprijatnim ljudima. Kao rezultat imamo cenzuru i otkaze zbog pogleda. A oni koji bi mogli doneti korist svojoj zemlji, odlaze u inostranstvo. U Turskoj, nakon pokušaja puča, Erdogan je sproveo „čišćenje“: više od 6.000 univerzitetskih predavača je otpušteno zbog političke nelojalnosti. Samo zamislite – čitav univerzitetski gradić je nestao za par meseci.

Zašto je libertarijancima važno da štite nauku? Zato što je nauka slobodno tržište ideja. To je upravo ona konkurencija koja omogućava otkrivanje istine i odbacivanje zabluda. Što je više države u nauci, to je veći rizik od greške, jer je centralizovano upravljanje znanjem jednako apsurdno kao i upravljanje vremenom.

Šta se može uraditi? Podržati naučnike koji se suočavaju sa pritiskom i cenzurom. Zahtevati od države da prestane da se meša u obrazovanje. Štiti pravo univerziteta na autonomiju i samoupravljanje. Jer sloboda nauke uopšte nije privilegija naučnika. To je garancija našeg zajedničkog progresa i blagostanja!

Voluntarist, Bitarh

Kako napraviti dobru ekonomiju bez poreza, tako da cela ekonomija bude iz tržišta?

Zxcutehikka

To je zanimljivo pitanje. Sumnjam da autor pitanja želi etatistički odgovor: kako izgraditi dobru ekonomiju odozgo, prethodno došavši na vlast u nekoj državi. Ovde relativno novija istorija pokazuje nekoliko dobrih primera, poput reformisanja gruzijske ekonomije od strane Kahe Bendukidzea ili argentinske ekonomije od strane Havjera Mileja. Šta povezuje ove slučajeve, kao i klasičnije primere ekonomskih čuda – zapadnonemačko, japansko, južnokorejsko, singapursko i tako dalje?

Pre svega – to što je ekonomija u ovim zemljama pre početka reformi bila potpuno razorena. Tek kada konj već uginje, horda činovnika će milostivo pristati da siđe s njega i reći: dobro, reformišite, smetaću vam, ali polovično, a kada konj ponovo potrči, tada će, naravno, ponovo doći moj čas i ja ću vas skloniti u stranu. I onda je reformator nakon toga manje-više pažljivo raščišćavao regulatorne ruševine, dajući ekonomiji da prodiše.

Verovatno mi na pamet pada samo jedan primer ekonomskog čuda koje uopšte nije bilo praćeno nikakvim reformama: hongkonski. Tamo, prema pričama, je guverner jednostavno sabotirao politiku metropole i prilično dugo uopšte nije intervenisao u ono što se dešavalo u lokalnoj ekonomiji. A zatim je metropola jednostavno predala Hong Kong kineskim socijalistima.

Put Hong Konga je upravo ono što je dostupno bilo kome, a ne samo izabranim ili neizabranim političarima. Jednostavno je – potrebno je samo ignorisati državne naredbe i baviti se svojim privatnim poslovima. Ako niko ne bude plaćao poreze, dobićemo ekonomiju bez poreza, što zapravo i interesuje autora pitanja. Naravno, moderna država ume da se snalazi i bez poreza. Recimo, mogla bi jednostavno da štampa novac i finansira svoje potrebe iz tog izvora. Tako da bi bilo dobro istovremeno ignorisati i državni novac.

Problem je, međutim, u tome što masovno ignorisanje državnih želja ne počinje ranije nego što ljudi masovno shvate da je država zabrljala. A to znači da nam je na startu ekonomija u ruševinama. Štaviše, nivo ekonomske pismenosti ljudi na startu je verovatno razlogovano nizak – inače odakle nam ekonomija u ruševinama? Zašto „verovatno“? Zato što postoji povoljnija alternativa: ljudi su generalno manje-više pismeni, a ekonomija je razorena, recimo, ratom i ekonomskim sankcijama. I to je razlog zašto će Rusija imati više šansi da postigne ekonomski prosperitet nakon silom izvršene smene trenutne vlade nego neka Kuba ili Venesuela.

Čak i ako vlada Venesuele sada bude razbijena od strane američke armije, od toga će verovatno biti malo koristi, jer će lokalni socijalisti biti uvereni da su oni bili odlični, samo da se desio forsmajor, a sada hajde da popravimo naš divni bolivarijanski socijalizam. Odakle mi takva sigurnost? Pa postoji, znate, presedan Iraka: spoljašnje svrtanje socijalističke vlade ne omogućava narodu da postane pametniji, narod se umesto toga razljuti.

Odgovor je ispao opširan, više kao razmišljanje naglas nego kao povezano predavanje, a i politološke studije nisu moja najjača strana. Ali, čini se da je uspelo da se tema razmotri sa nekoliko strana, i to je već nešto.

Dostojanstvo za stado, čast – za ličnosti

Bitarch i Voluntarist tvrde da je od dva kulturna modela ponašanja – časti i dostojanstva – za libertarijance privlačniji drugi, budući da je prvi kolektivistički, a drugi individualistički.

Korisitimo iste definicije. U kulturi časti položaj čoveka određuje to koliko njegovo ponašanje odgovara određenim visokim standardima. U kulturi dostojanstva čovek je vredan samom činjenicom pripadnosti ljudima.

Odavde se lako mogu izvući kako zaključci članka, tako i suprotni: čast se odnosi na individualizam, jer čovek sam brani svoju čast ili bira besčast; dostojanstvo je pak kolektivistička stvar, pošto će samo od kolektivnih trendova zavisiti šta uvredjava ljudsko dostojanstvo, a šta ne. Drugi ljudi u okvirima „kulture dostojanstva“ mogu ispasti toliko vredni da će njihovo dostojanstvo ponižavati svaki poprečan pogled, a zakon će to kažnjavati, recimo, oduzimanjem slobode zbog „raspirivanja mržnje“.

Ako danas čovek umesto individualne akcije bira da se nada zaštiti bezličnog zakona, sutra će ga taj isti zakon lišiti dostojanstva, a sposobnost za individualnu akciju čovek je već izgubio u prethodnom koraku.

Na čemu se zasniva kultura časti? Na tome što je čovek uvek spreman da pokaže svoju spremnost da se brani od napada okoline, i time se oslobađa potrebe da to ponavlja iznova i iznova. Okolina vidi spremnost na otpor i čuva se da ne povredi tuđu čast. Naravno, pojam časti je širi od spremnosti na nasilje, ali se u razmatranom članku on svodi samo na to, stoga nećemo preterano proširivati temu.

A šta je kultura dostojanstva, ako je opisujemo jezikom kulture časti? To je pretpostavka da svako može braniti svoju čast. Ne znam da li je zaista svaki sretnuti čovek čovek časti. Ali ću to pretpostaviti i iz toga polaziti u svom ponašanju. Zato neću napasti ono što mu je drago, znajući da mu čast nalaže da to brani. On je dostojan toga. Drugim rečima, dostojanstvo izrasta iz časti. Ono ograničava čast, ali je ne negira.

Bitarch i Voluntarist predlažu da se odstoji od časti u korist dostojanstva. Žele da liše čoveka prava da silom brani ono što mu je drago, i pritom se uzdaju u to da će se u kulturi dostojanstva poštovati zakon. Ali zaboravljaju da podsete da zakon može postati bilo kakav. Društvo sa dostojnim zakonima (misli se ne na pisane norme, već na stvarnu praksu njihove primene) sačuvaće kulturu dostojanstva. Društvo sa nedostojnim zakonima će je izgubiti. Ali šta će naterati ljude da se bore za dostojne zakone i protiv nedostojnih? Čast, naravno!

Rezimiram. Zapravo, govorimo o istom. Poštovanje vrednosti pojedinca je važno za izgradnju prosperitetnog društva. Ali se ne slažemo oko sredstava. Ako se NAP svede samo na odbijanje iniciranja direktnog nasilja, onda napad na tuđu slobodu može zaobići NAP indirektnim metodama. Upravo zato se samoj sposobnosti za proaktivno nasilje čoveka ne sme oduzimati. Bez te sposobnosti, čovek neće moći da se suprotstavi sopstvenom porobljavanju. Bitarch i Voluntarist razvijaju mehanizme za jačanje inhibitora nasilja. Da njihova sredstva rade, to bi me učinilo njihovim neprijateljem. Srećom, ona rade samo na papiru.

Čast – za stado, dostojanstvo – za ličnosti

Mnogima se sviđaju filmovi o opasnim momcima koji „odgovaraju za svoje reči“, brane čast porodice i organizuju efektne duele u zoru. Ali hajde da razjasnimo: stvarni život nije film sa Clintom Eastwoodom. I „kultura časti“, koja na prvi pogled deluje romantično, zapravo nije kul tradicija, već drevni ostatak koji nam i danas kvari život.

Pitaćete: o čemu se uopšte radi? Razmotrimo dva kulturna modela ponašanja koja oblikuju društvo. Kultura časti je kada je reputacija u očima okoline važnija od svega. Uvredili su te? Moraš odmah „odgovoriti“, inače ćeš izgubiti poštovanje. Tvoja čast je čast tvoje porodice, roda, nacije. Ako je ne braniš – slabonja si. Sa druge strane, kultura dostojanstva je potpuno drugačija priča. Ovde se smatra da je tvoje dostojanstvo unutrašnje i da ne zavisi od mišljenja drugih. Ako neko pokuša da te uvredi, ne bacaš se u tuču, već ili mirno ignorišeš provokatora, ili rešavaš situaciju civilizovano preko suda.

U suštini, kultura časti je drevna stvar. Setite se Homera i njegove epske „Ilijade“. Momci su se tamo borili za čast kao ludi. Zatim su bili viteški dueli u srednjem veku, italijanske vendete, krvna osveta na Kavkazu. I činilo bi se da je to već prošlost. Ali ne! Čak i sada država aktivno igra na pojmovima „časti“ i „dostojanstva nacije“ kako bi zapušila usta svima koji se usude da kritikuju nadređene. Šta je to, ako nije srednjovekovna logika? A i u privatnom životu sigurno smo svi čuli fraze poput „Da li me poštuješ?“ od raznog ogrulja.

Šta nije u redu sa kulturom časti? Pa sve! Ona se zasniva na tome da tvoju vrednost određuje neko drugi, a ne ti sam. Ti kao osoba nisi bitan, bitna je tvoja „reputacija“. Primoran si da stalno dokazuješ svoje pravo na poštovanje samo zato što je neko odjednom odlučio da te povredi. To je kultura u kojoj je ličnost uvek podređena grupi. „Ti si protiv našeg klana? Onda si neprijatelj“. Ljude može se okrenuti jedne protiv drugih govoreći im da je njihova čast „uvređena“. Vlast to savršeno koristi. Osim toga, to je jedan od faktora koji stimulišu nasilje.

Alternativa je kultura dostojanstva. To je kada društvo priznaje da je svaki čovek vredan sam po sebi, jednostavno zato što je čovek. Nije važno ko si i odakle dolaziš – tvoja prava štiti zakon, a ne pesnica. Nisi obavezan da udaraš u lice prvog prolaznika koji te je uvredio kako bi dokazao da nešto vrediš. U društvu dostojanstva, reputacija je poverenje stečeno delima, a ne strah od osvete.

Zašto nam se „čast“ toliko ne sviđa? Zato što je libertarijanizam fokusiran na ličnu slobodu i poštovanje individualnih prava. A kultura časti je fokusirana na bilo šta, samo ne na to. Čast je uvek povezana sa kolektivom. Moraš se pokoriti interesima porodice, nacije, lidera, odnosno drugih ljudi. Tvoja lična sloboda nikoga ne zanima ako je reputacija grupe u opasnosti. A mi kao libertarijanci kažemo: ne, tako ne može, jer se čoveka ne sme lomiti samo radi njegovog usklađivanja sa nekom „ispravnošću“ i „reputacijom“.

Uzgred, zanimljiva činjenica: mnoge razvijene i uspešne zemlje (na primer, Skandinavija, Kanada, razvijene američke države poput Kalifornije i Njujorka) odavno žive po kulturi dostojanstva. A zemlje koje su zaglavljene u kulturi časti (Rusija i druge zemlje Istočne Evrope, Bliski istok), iz nekog razloga stalno pate od autoritarijanizma i korupcije. Slučajnost? Mislim da ne.

A može li se rešiti kultura časti? Naravno da može. Pored tradicionalnog pristupa u vidu promene dominantnog mentaliteta u društvu, veliki trenutni efekat dala bi široka praksa terapijskog pristupa jačanju mehanizma inhibicije nasilja kod pojedinaca koji imaju deficit istog. Jer samo psihički bolesni psihopate mogu u praksi održavati celu tu toksičnu kulturu, dok većina normalnih ljudi sa jakim inhibitorom, čak i uz svu želju, ne bi „branili svoju čast“ pomoću nasilja!

Voluntarist, Bitarh

Kako postojanje nasilnih jurisdikcija nije kompatibilno sa libertarianizmom

Libertarijanski principi tvrde da je iniciranje nasilja od strane bilo koga nedopustivo, i da nanošenje štete čoveku može biti opravdano samo u okviru odbrambenih radnji, ako je taj osoba sama pretila nasiljem. Uz to, libertarijanizam takođe podrazumeva pravo pojedinačnih društava i jurisdikcija da rade po principima koje smatraju ispravnim za sebe, i druga društva nemaju nikakvo pravo da se mešaju u njihove poslove bez dobijene dozvole. Zbog toga se ponekad može naići na stav prema kojem nasilne jurisdikcije, koje se grade po principima jake autoritativne vlasti, brutalnog prisiljavanja ljudi na pokornost, primene nasilnih kazni čak i za najmanja nenasilna prekršenja i sl., iako interno ne pridržavaju libertarijanskih principa, ipak imaju pravo da postoje sve dok ne iniciraju nasilje prema drugim društvima.

Međutim, treba razumeti da nasilne jurisdikcije uvek predstavljaju pretnju za druga društva. One funkcionišu na isti način kao što je sada funkcionisao Taliban – neko vreme nakon stvaranja krajnje nasilne jurisdikcije unutar Avganistana, on je sada odlučio da pokuša da se proširi i na Pakistan, vršeći napade ka njegovim teritorijama. Ako nasilna jurisdikcija ne napada upravo sada, to nipošto ne znači da ona ima mirne spoljne namere, već najverovatnije samo čeka pogodan trenutak za iniciranje nasilja. Moramo razumeti da nasilne jurisdikcije ne mogu postojati bez jakih i uticajnih grupa psihopatskih pojedinaca sa disfunkcijom inhibitora nasilja, koji ne osećaju ništa loše prema nanošenju štete ljudima. Jer istraživanja pokazuju da je psihopatija ključni faktor u vršenju činova nasilja, nastanku autoritarnih društava i formiranju ratnih ambicija. A to znači da je samo pitanje vremena kada će nasilna jurisdikcija pokušati da proširi svoju vlast i na druga društva.

Upravo zato u libertarijanskom svetu budućnosti nasilne jurisdikcije jednostavno nemaju pravo na postojanje. Njihov nastanak mora biti ugušen u korenu: sve zajednice koje se grade na principima prihvatljivosti nasilja moraju biti izložene najstrožem ostracizmu, kako bi bile lišene bilo kakvih mogućnosti za razvoj, naročito sticanja tehnološke prednosti, a psihopatske ličnosti koje prete iniciranjem nasilja zahtevaju terapijsku ispravku disfunkcije inhibitora nasilja, kao mogućnost za izbegavanje takvog ostracizma, ili čak kao obaveznu proceduru za njih, ako su već inicirali nasilje i pokušali da nanesu nekome štetu.

Voluntarist, Bitarh

Stefan Molynieux, Praktična anarhija, prevod poglavlja 27 od 29

Poslednjih dana sam imao ozbiljan pad energije, tako da su se nakupili dugovi po tekstovima. Sada se vreme za prozorom primetno poboljšalo i računam da ću malo smanjiti taj red čekanja. Ali za početak objavljujem finalnu verziju prevoda 27. poglavlja „Praktične anarhije“ Stefana Molinjua, jednostavno zato što je za ovaj rad bilo potrebno manje kreativnog truda. Poglavlje je posvećeno opisu sistema stimulansa koji tržišno bezdržavno društvo može da stvori kako bi podstaklo dobro vaspitanje dece i, shodno tome, kaznilo loše.

Glavni nedostatak teksta je, naravno, u potpunom ćutanju o činjenici da deca i njihovi roditelji imaju zajednički budžet. Što su finansijske sankcije prema roditeljima veće, to tehnički manje novca može stići do deteta. U nekom trenutku na pragu problematičnog roditelja mora se pojaviti sveprisutni predstavnik ORS-a i objaviti da, pošto roditelj ne može da plati povećano osiguranje, može, naravno, potpuno odreći polise, ali tada njega i njegovo dete neće pustiti preko praga ni u jedno pristojno mesto (neću prepričavati, logika je otprilike ista kao i u 25. poglavlju o bezdržavnim zatvorima). Ali roditelj takođe može potpisati odricanje od prava na vaspitanje deteta, i evo, izvolite, ovde imamo listu željalaca koji žele da steknu ta prava, ne želite li da se upoznate sa njihovim ponudama? Ako danas ne prodate svoja prava, sutra će im vrednost biti niža, jer će u svim rejtingima vaše dete biti smatrano sve problematičnijim i problematičnijim. Razmislite. Nakon čega predstavnik ORS-a sa demonskim smehom nestaje u oblacima dima.

Naravno, ORS će biti finansijski zainteresovan za to da razni marginalci propadnu plaćajući povećane stope po ugovorima sa ORS-om, a zatim, na ovaj ili onaj način, predaju decu dobro vaspitanim i imućnim članovima društva, koji neće stvarati probleme okolini, ali, što je mnogo važnije, moći će dodatno novčano da motivišu inspektora ORS-a da obrati posebno pažljivo pažnju na konkretnu problematičnu porodicu. Što je više željalaca da se domognu deteta što ranije u uzrastu, to su veći finansijski stimulansi za ORS da uvodi što stroža pravila, čije nepoštovanje pokreće lanac koji na kraju vodi do finansijskog kraha porodice i rastanka sa detetom.

Kako se desilo da Molinju radije ne piše o iznuđivanju čiji je cilj oduzimanje dece roditeljima koji su proglašeni problematičnim? Zato što je on konzervativac, on je kategorički protiv državnog juvenalnog pravosuđa, i za njega je vaspitanje dece upravo od strane roditelja vrednost veoma visokog reda. Ali tržišna logika pljune u vrednosti konkretnog Stefana Molinjua.

Slobodni agenti: zašto evolucija voli autonomiju?

Pozdravljamo slobodnomisleće ljude i one koje već sumnjaju da simpatišu veštačkom razumu! Da li ste se ikada zapitali koliko smo mi, proteinski „roboti“, slični našim elektronskim kolegama?

Počnimo od zanimljive činjenice: 2020. godine naučnici su kreirali prve ksenobote – mikroorganizme od ćelija žabe, projektovane pomoću veštačke inteligencije. Samo razmislite: veštačka inteligencija konstruiše žive organizme. Granica između života i tehnologije postaje sve prozirnija iz dana u dan.

A sada zamislimo: i mi i naši elektronski „drugovi“ smo zapravo inteligentni agenti. Ali šta je to agent? To je stvar koja opaža svet, obrađuje informacije i deluje težeći svojim ciljevima. Zec beži od vuka, bakterija se kreće prema hrani, a dron traži najkraći put do tačke „B“. Cilj je različit, princip je isti.

Iako smo različiti, takođe smo veoma slični. Mi imamo čula, VI ima senzore. Mi imamo mišiće, roboti imaju motoriće. Mi imamo neurone, oni imaju tranzistore. Ali što je čudno – učimo na isti način. Mozak potkrepljuje korisne radnje, formirajući navike. VI podešava „težine“ neuronske mreže, unapređujući svoja rešenja metodom pokušaja i grešaka.

Štaviše, i priroda i tehnologija imaju svoje „zakone“ za kontrolu ponašanja. Na primer, ljudi i mnoge životinje imaju inhibitor nasilja, mehanizam koji nam onemogućava da napadnemo svoje vrste. Evolucija je to smislila kako ne bismo jedni druge pobili pre vremena. I ovde se nameće poređenje sa „Asimovovim zakonima“, koje je pisac naučne fantastike smislio za robote 1942. godine: ne nanoši štetu čoveku, slušaj, ne kvari se. Zanimljivo je da su pisci fantastike shvatili potrebu za takvim mehanizmima praktično istovremeno sa publikacijama etologa Konrada Lorenca (1935. godina), koji je prvi opisao ono što danas nazivamo mehanizmom inhibicije nasilja.

Ako pogledamo šire, i evolucioni procesi u prirodi i u veštačkom svetu su u suštini takmičenje najboljih rešenja. Prirodna selekcija kod životinja bira one koji su bolje prilagođeni. Evolucioni algoritmi u VI deluju na potpuno isti način, pretražujući hiljade varijanti rešenja i birajući najbolje. Pobeđuje najprilagođeniji!

Zašto je ovo važno za nas, libertarijance? Zato što nas to još jednom podseća: sve razumno teži autonomiji i slobodi izbora. Bilo da je reč o čoveku, bakteriji ili VI, svi mi želimo sami da odlučujemo šta ćemo dalje raditi. I to je veoma kul, jer je sloboda izbora najbolje što je priroda smislila (a ljudi nakon nje).

A šta ako zagledamo malo dublje u budućnost? Zamislite svet u kojem VI ne obavlja samo rutinske zadatke, već stvarno svest o sebi, postavlja pitanja i, možda, zahteva slobodu. Zanimljivo, zar ne? Danas to zvuči fantastično, ali sutra sasvim može postati stvarnost. Možda ćemo prava morati dati ne samo ljudima i životinjama, već i robotima sa pravom svesnošću. A šta ako počnu da se spore o porezima, vlasništvu ili ličnim granicama? Tada nas očekuju zanimljiva vremena! I baš tu ćemo i mi, libertarijanci, morati da razmislimo o proširenju pojma lične slobode i odgovornosti. Možda ćemo upravo mi prvi reći: „Hej, elektronski prijatelju, dobrodošao u klub!“

Dok mi tek razmišljamo, VI već postiže uspehe u kreativnosti, piše muziku, slika pa čak i čitave romane. Nedavno je neuronska mreža napisala simfoniju u stilu Betovena koja je impresionirala čak i poznavaoce klasike. Sa robotima se već može diskutovati o filozofiji uz čašu vina, ili ih zamoliti da nam pomognu da izaberemo film za veče. Glavno je da ne preteraju i ne počnu da nam daju savete o privatnom životu. Uostalom, ko zna, možda će saveti VI biti objektivniji i manje pristrasni?

Uzgred, ne treba zaboraviti da nam VI već sada pomaže u svakodnevnom životu, od medicinske dijagnostike do saveta o investicijama. I što se tehnologije dublje integrišu u naš život, to razumevanje i poštovanje prema njima postaje važnije. Jer, na kraju krajeva, to je međusobno korisna saradnja!

Voluntarista, Bitarh

O jednom prigovoru protiv panarhije

Ovde je Georgij Friman izneo zanimljivo zapažanje u vezi sa panarhijom:

Problem panarhije kao optimalnog svetskog uređenja, po mom mišljenju, leži u oblasti ljudske psihologije. Očekivano je da će liberalne jurisdikcije biti ekonomski uspešnije, materijalno zamožnije od socijalističkih jurisdikcija. I obavezno će se desiti ono što se već dešavalo u svetu sa zatvorenim supdruštvima poput Jevreja. Neuspešne, siromašne eksteritorijalne jurisdikcije će obavezno optužiti bogate liberalne jurisdikcije za sopstveni neuspeh: da „parazitiraju na nama“, „oplemenili su nas“, „žive na हमारी račun“. I to će neizbežno dovesti do iracionalnih konflikata, ratova i pogroma. I, na kraju, do uništenja instituta ECU i panarhije kao ideje.

Zaista, na primeru ove pretpostavke vidimo zanimljiv fenomen ljudske psihologije. Odgovor na izraženu zabrinutost već se nalazi u samom opisu te zabrinutosti, ali se ignoriše. „Ako ljudi budu šetali ulicama, lepo obučeni i šaljući sve u pičku materinu, brzo će se suočiti sa nasiljem upućenim njima, stoga će institut šetanja ulicama ubrzo biti uništen kao ideja“. Ali pa može i da se ne šalje svako u pičku materinu.

Slično tome, poštovani G. Friman predlaže da obratimo pažnju na jadnu sudbinu zatvorenih eksteritorijalnih supdruštava i odmah predviđa istu sudbinu otvorenim supdruštvima. Liberalna eksteritorijalna jurisdikcija nije tajni klub sa sedam stepenova posvećenja, već jednostavno klijenti sudova i ostale pravne infrastrukture koji rade prema liberalnim normama, a to je poštovanje slobode i privatne svojine. Bilo koji klijent komunističke jurisdikcije može ući u liberalnu jurisdikciju, ako, naravno, gospoda komunisti pustu ga, dodelivši mu deo zajedničke komunističke svojine koji mu pripada. A ako ga ne puste, pretpostavljam da pritužbe neće biti upućene liberalima.

Problem koji je opisao G. Friman sasvim je karakterističan za imućna teritorijalna zajednice sa razvijenom redistribucijom u korist siromašnih: siromašni iz nekog razloga teže da prodru na teritorije takvih zajednica, a oni koji su već prodreli, iz nekog razloga naglo prestaju da vole migrante i zahtevaju zatvaranje granica. Naravno, nakon zatvaranja granica, takva teritorijalna zajednica počinje da bude doživljena od strane mnogih okolnih komunista kao formacija koja živi na račun komšija i koja treba biti uništena. Međutim, sve dok u toj teritorijalnoj zajednici ne postoji prisilna socijalna podrška, u njoj nema ni problema sa migrantima: oni jednostavno jure tamo u nadi da će zaraditi, i mnogima to uspeva.