Svi mi znamo za Orelova dela „1984“ i zapitali smo se: kako uopšte nešto takvo može da se dogodi? Zašto su ljudi koji su želeli slobodu odjednom poverovali da je „sloboda ropstvo“, „neznanje snaga“, a „rat mir“? Na ovo pitanje je veoma efektno odgovorio psiholog Erich Fromm u svojoj knjizi „Beg od slobode“.

Fromm kaže: sloboda je kontradiktorna stvar. Čovek dobije slobodu i raduje se… prvih 15 minuta. A zatim počinju: anksioznost, usamljenost, odgovornost. Niko ti više neće reći šta da radiš, i odjednom se ispostavi da je samostalno razmišljanje zamorno. I tada čovek, sasvim nesvesno, počinje da traži nekoga ko će mu reći: „Hej, nisi sam, samo radi kao mi. Mi znamo šta je najbolje“.

Zatim se uključuju tri Frommov mehanizma. Prvi od njih je autoritarizam – želja da se pronađe neko kome se može prepustiti odgovornost za sopstveni život (bilo da je to država, partija, crkva ili harizmatični lider), a uz to i potreba za potvrđivanjem sopstvene vrednosti kroz dominaciju nad nekim slabijim. Drugi je destruktivnost – ako sloboda donosi bol, zašto ne uništiti ono što nas iritira? Ili usmeriti agresiju na nekoga ko „ometa život“? I konačno, najlukaviji način – automatski konformizam. Kao da si slobodan, ali nesvesno radiš „kao svi“. Moda, društvene mreže, reklameri i političari su ti veoma dragi. Jer je mnogo lakše prodati ideju „normalnom“, a ne slobodnom čoveku.

Šta je još Fromm rekao? On opisuje zanimljiv prelaz od srednjeg veka ka modernom kapitalizmu. U srednjem veku, čovek je bio deo zajednice, crkve, zanatske esnafa. Slobode gotovo da nije bilo, ali je postojala sigurnost u sutrašnjicu i jasnoća o tome ko si i gde je tvoje mesto. Kada su tradicionalne veze propale, čovek se našao slobodan, ali usamljen i zbunjen. Ova negativna sloboda (sloboda od nečega) vrlo brzo postaje problem ako čovek ne zna šta on sam želi (sloboda za nešto). Tada počinje panika, želja da se ponovo postane deo nečeg većeg i moćnijeg. Upravo tada se pojavljuju država ili partija koje su spremne da „pomognu“.

Fromm takođe primećuje da mnogi moderni ljudi rade u veoma velikim preduzećima i korporacijama, gde, budući da su samo jedan radnik među hiljadama, ne mogu imati realnu kontrolu nad rezultatima svog rada. To vodi ka osećaju otuđenosti i nemoći. Formalno slobodan, čovek postaje šraf u ogromnom sistemu, gde mu govore da je važan, ali zapravo on ništa ne odlučuje.

Sada pređimo na Orela i njegove paradoksalne slogane.

Sloboda je ropstvo: čoveku postane strašno od sopstvene slobode, on počinje da je smatra teretom, dok mu poslušnost autoritetu donosi olakšanje. Tako se sloboda pretvara u ropstvo, a ropstvo se čini kao sloboda od anksioznosti i odgovornosti.

Neznanje je snaga: zašto se mučiti, sumnjati, analizirati? Mnogo je jednostavnije poveriti se „onima koji znaju bolje“. Što manje znaš, to se sigurnije osećaš. Barem ti se tako čini, i u to si iskreno uveren, čak i ako to uopšte nije tako.

Rat je mir: spoljni neprijatelj idealno ujedinjuje i tera na zaborav unutrašnjih problema. Konstantni rat ne dopušta ljudima da razmišljaju o slobodi, jer sada „nije vreme“.

I ovde se javlja veoma zanimljiva misao za libertarijance: Sloboda nije samo odsustvo prisile. Ona zahteva unutrašnju zrelost, odgovornost, kritičko razmišljanje i razumevanje da je tvoj život samo tvoja odgovornost. U suprotnom, nakon slobode neizbežno sledi beg nazad – u tople i udobne zagrljaje Velikog Brata. Zato je neophodno biti slobodan ne samo spolja, već i iznutra! Inače će neko sigurno smisliti slogan i umesto nas odlučiti šta je prava sloboda.