Njegovo Visocanstvo Tramp nastavlja da preuređuje svoju palatu, a skandal oko potpunog rušenja Istog krila Bele kuće i izgradnje plesnog dvorca na njegovom mestu, dimenzija dostojnih carevog ega, nastavlja da buja. Poenta nije samo u tome što je uništen arhitektonski spomenik u zaštićenoj zoni Vašingtona i što će na njegovom mestu biti izgrađeno nešto neprikladno, već i u tome što je budžet, prvobitno planiran na 200 miliona dolara, kao kod svakog dobrog developera (a Tramp je definitivno dobar), već u tri puta porastao, skoro do 600 miliona dolara. Za mnoge ljude ovo zvuči kao neki ludi brojevi, ali jednu drugu vest me je neočekivano privukla. Nesrećna kompanija Boeing (kod koje su inženjeri koji su pričali o haosu u sklapanju aviona počeli misteriozno da umiru, a sami avioni su počeli da se raspadaju) iznenada je ostvarila proboj veka i predstavila dron-tanker bez analogije MQ-25A. On je mali i nosi oko 7 tona na 900 km.
U čemu je poenta, kada postoje drevni monstruozni tankeri Boeing KC-135 Stratotanker (čak iz 1957.) i McDonnell Douglas KC-10 Extender (1981.)? Poenta je u tome što oni ne mogu da rade sa 항공nosaca, preveliki su, a dopuna goriva je ponekad potrebna i palubnoj avijaciji. U konačnici, godinama se u te svrhe koristi… palubni lovac/jurišnik Boeing F/A-18E/F Super Hornet, koji je uopšte prilično univerzalna mašina. Konkretno, on može nositi spoljne rezervoare i sistem za dopunu umesto naoružanja, i u letu dopunjavati udarne konfiguracije F/A-18. Uglavnom, novi dron treba da rastereti nesrećne lovce od takvog teškog posla, i zato su oduševljeni USMC i US Navy, bez cinkanja i gledanja, odmah kupili 76 komada! A koja je ovde veza sa prethodnom vešću? U tome što je cena jednog takvog tankera… otprilike 3-4 puta veća od F/A-18 (zavisno od verzije i konfiguracije aviona) i iznosi 200 miliona dolara.
Za cenu ovog ugovora može se ne samo preurediti Isto krilo, već srušiti pola Vašingtona i ponovo ga izgraditi u obliku Trampovih kula. Pri tome, preuređenje Bele kuće je već ušlo u anale korupcijskih skandala, i žele ga zaustaviti, između ostalog, zato što sumnjaju na pronevere i provizije. Dakle, ili je car-developer bio skroman i malo je uzeo, ili je Boeing potpuno izgubio osećaj za stvarnost i nametnuo neke nerealne cene. Razmislite, leteći kanister od 7 tona košta više od legendarnog F-22, prvog i jedinog pravog aviona 5. generacije na svetu, o čijem je preplaćivanju u svoje vreme mnogo raspravljalo, koliko i nesrećni F-35 — najkorumpiraniji projekat u istoriji naoružanja, a za cenu pet takvih može se kupiti stealth bombarder B-2.
Da bi se razumelo šta se ovde uopšte dešava, treba se malo vratiti u istoriju. Američke megakorporacije vide ankap u košmarima, jer im je najbolji i jedini prijatelj u sve vreme bila država. Nijedna američka tehnološka (a ne resursna, poput Standart Oil, U.S. Steel ili čikaških mesnih kraljeva kao što je Armour) korporacija ne bi mogla ni da nastane, ni da postane monopolista, ni da zaradi milijarde, da nije bilo države. IBM je osnovan kao TMC kako bi prodavao tabulatore za analizu državnog popisa stanovništva, AT&T se razvio zahvaljujući tome što je Teodor Vejl direktno otišao vladi i ponudio posao veka: vi nam dajete potpuni monopol na telefone u celoj zemlji — mi vam dajemo telefonizaciju — i ništa drugo. Vilijam Sjuard Berouz (deda svima voljenog bitnika-narkomana Vilijama Sjuarda Berouza III) izumeo je savršen tasterni arifmometar i osnovao AAC, koja je kasnije postala kompjuterska korporacija Burroughs, ali milijune je počeo zarađivati tek kada je 1913. ratifikovan 16. amandman, koji je dao pravo državama da prikupljaju porez na dohodak. Porezi su se računali ručno, a greške su strogo kažnjavane, pa su se Berouzovi arifmometari prodavali kao topli hlebovi. Kasnije će Burroughs postati jedan od tri glavna vojna izvođača u SAD (zajedno sa Sperry Corporation i IBM), njihovi računari su ugrađivani i u nuklearne rakete i u podmornice, a mejnfrejmove je nabavljala Federalna rezerva.
Uspon detroitskog automobilskog baroka zapametno se poklopio sa početkom izgradnje federalnog sistema međudržavnih autoputeva u SAD; bez prvog SAGE sistema PVO-a ne bi bilo modernog upravljanja vazdušnim saobraćajem, pa čak ni onlajn rezervacije karata; ARPANET je kreiran u Kancelariji za napredne istraživačke projekte Ministarstva odbrane SAD o troškovu države i dugo se razvijao za novac Chunje Sama; zapravo, čak su i tranzistor i cela Silicijumska dolina proizvod državnih (i isključivo vojnih) investicija. Tek kada su HP, Xerox, Motorola, Fairchild Semiconductor (usput, deo ogromnog holdinga koji je uključivao, na primer, Fairchild Aircraft, koji je za državu proizvodio rakete i lovce) i drugi bili dovoljno „nahranjeni“ od strane države — došlo je vreme za razne AMD, Apple i ostale Intel (koji su takođe bili duboko umešani u vojne projekte). Čak je i prehrambena megakorporacija General Mills većinu novca zarađivala ne od pahuljica za decu, već od komponenti za bezdimni barut, vojnih racija, pa čak i nuklearnih bombi i sistema za navođenje.
Otac superkompjutera Sejmur Krej celog života je radio za državu. Sve njegove kompanije — CDC, Cray Research i CCC — proizvodile su isključivo vojnu opremu: mašine za CIA, NSA i federalne nuklearne laboratorije (i za državnu meteorološku službu). O korporacijama kao što su Lockheed, Northrop Corporation i Boeing ne treba ni govoriti — one su bile, jesu i biće pre svega vojne državne kompanije koje većinu novca zarađuju od odbrambenih porudžbina. Nije slučajno što su, kada je Hladni rat završen, američki industrijalci skoro počinili samoubistva od očaja, jer su se Nijagarini vodopadi megabaksa iz Pentagona bukvalno za par godina osušili do tankog potoka. U tom trenutku su propali gotovo svi kompanije zlatne ere: svi, od Creya do McDonnella, bili su primorani da se spajaju, konsoliduju i međusobno apsorbuju kako bi nekako preživeli. Od cele avijacijske industrije SAD preživela su samo dve kompanije: Lockheed i Boeing (a Northrop se pretvorio u monozadatnu državnu kompaniju: već 30 godina grade, održavaju i modernizuju jedini avion — bombarder B-2, i nedavno su kreirali njegovu novu verziju B-21, od toga i žive). Uopšte, čak i Google i Ilon Mask su po vrat gde je glava u vojnim ugovorima (ista ta Tesla je bila duboko u gubitku čak i sa neverovatnim subvencijama države).
Upravo time su objašnjivi monstruozno naduvani, nerealni budžeti (u prevodu na današnji novac skuplji od Manhetenskog projekta i leta na Mesec), koje su Lockheed i Boeing potrošili na razvoj najskandaloznijih projekata. Životni ciklus F-35 do kraja eksploatacije (tj. do 2050-ih) procenjuje se na nekoliko triliona — korporacija je baš lepo sela na vratove poreskih obveznika. Usput, Lockheed je umešan i u još jednu ne manje skandaloznu proneveru — projekat „morskog F-35“ — takozvane brodove priobalne zone, Freedom-class LCS (da, oni grade i brodove), koji su ispali skoro još skuplji. Ironično je što su od završetka Hladnog rata budžeti Pentagona pokušavali da se smanje na svakoj sesiji Kongresa, ali je iz nekog razloga ispalo tako da su tokom relativno siromašnih 1990-ih i 2000-ih za megakorporacije ipak uspeli da isisaju iz države ukupno oko 5–6 triliona dolara. Ko još može da plati toliko, bez cinkanja, i za tako beskorisne gluposti?
Dakle, kao što vidimo, Boeing se kreće potpuno u skladu sa tradicijom: sada će Pentagon imati leteći kanister koji košta više od najsavršenijeg lovca na planeti. činilo se da je nemoguće oboriti rekord pronevere koji je postavio Lockheed, ali stara škola je još jednom pokazala vrhunsku klasu. Nekada je jedan od filozofa izneo paradoksalnu misao: marksizam je filozofija privilegovanih slojeva, radnicima i seljacima je on odvratan. Analogno tome, može se postaviti ne manje paradoksalan postulat: libertarijanstvo je filozofija siromašnih i neprivilegovanih slojeva, kapitalistima je ono odvratno.