Kada ste poslednji put razmišljali o tome zašto je za kupovinu određenih lekova potrebno prvo otići kod lekara po recept? U suštini, recept je još jedna birokratska prepreka koja sprečava ljude da brinu o svom zdravlju. Izdavanje lekova na recept nije samo neprijatno, već nanosi više štete nego koristi. A sada ćemo navesti nekoliko razloga zašto je to tako.
Prvi razlog je ograničenje slobode izbora. Zašto odrasla osoba nema pravo da odluči da su joj potrebni određeni lekovi? Zahtev za receptom nam kao da govori: „Nisi dovoljno kompetentan da se sam brineš o svom zdravlju, to mora uraditi lekar“. Ispada da država oduzima mogućnost donošenja svesnih odluka.
Drugi razlog je nepotrebno trošenje vremena i novca. Konsultacije sa lekarom, dodatne analize, ponovne posete – sve to košta. Naročito za one koji žive van velikih gradova, gde lekarov shortage već postoji, a zakazivanje termina može trajati nedeljama. U krajnjem zapletu, na zdravstveni sistem pada dodatni teret, od čega pate i oni kojima je pomoć zaista potrebna.
Treći razlog je rast crnog tržišta i rizici po zdravlje. Kada se pristup lekovima oteža, ljudi počinju da traže alternativne puteve. Međutim, tako se lako može naići na probleme, na primer, umesto kvalitetnih preparata može se naići na falsifikat koji će naštetiti zdravlju.
Četvrti razlog je smanjenje lične odgovornosti. Kada lekari i država odlučuju sve za nas, ljudi prestaju da se bave pitanjima zdravlja. Smatraju da će „lekar ionako reći šta treba raditi“. I to je veoma opasno: umesto da proučavaju preparate i analiziraju rizike, mnogi jednostavno prebacuju odgovornost.
Konačno, nije tajna da je izdavanje lekova na recept profitabilno za određene proizvođače lekova i medicinske organizacije koje lobišu za svoje interese preko države. Pomoću toga se mogu kontrolisati cene, pristup preparatima, pa čak i uticati na potražnju. To je više alat uticaja nego stvarna briga o zdravlju ljudi.
U odbranu izdavanja lekova na recept često se navodi problem otpornosti bakterija na antibiotike. Problem antibiotika rezistencije zaista postoji, ali njegovi razmere nisu ograničene samo na kupovinu lekova bez recepta. Prvo, lekari sami mogu neopravdano propisivati antibiotike, naročito ako zbog preopterećenosti nemaju mogućnosti da sprovedu preciznu dijagnostiku, a pacijenti koji već imaju recept često ne sprovode pravilno kurac lečenja. Drugo, daleko značajniji je uticaj masovne primene antibiotika u poljoprivredi, gde se koriste za ubrzanje rasta i prevenciju bolesti kod životinja. Treće, ako želimo da ljudi odgovorno pristupaju svom zdravlju, moramo staviti akcenat na pravilno obrazovanje, a ne na birokratske barijere. Kada osoba razume rizike i posledice nepravilne primene antibiotika, veća je verovatnoća da će ih koristiti svesno. Potrebno je popularizovati razumniju upotrebu antibiotika, a ne pribegavati etatističkim zabranama koje loše rešavaju problem i samo stvaraju dodatne komplikacije za one kojima su preparati zaista neophodni.
Libertarianski pristup podrazumeva da su ljudi sposobni da sami donose odluke i snose odgovornost za njih. Umesto strogih ograničenja, treba posvetiti više pažnje medicinskom obrazovanju, kako bi svako imao pristup pouzdanim informacijama. A izdavanje lekova na recept je primer preterane državne kontrole koja nas lišava prava da odlučujemo šta je najbolje za nas same.
