Veoma malo je napisano o metodama prelaska sa društva sa državom na slobodno anarho-kapitalističko društvo. Najbolje od onoga što je stvoreno, po mom mišljenju, je Novi libertarijanski manifest Konkina. Nedostaju i umetnička dela na ovu temu, barem ona koja pokazuju sve faze prelaska, a ne samo jedan neki upečatljiv trenutak.
Međutim, postoji Meganezijski ciklus Aleksa Rozova koji stoji pomalo zasebno, u početnom delu kojeg prelazak na bezdržavno društvo osvetljen je prilično detaljno, iako, naravno, sa nešto drugačih ideoloških pozicija. O prvom delu ciklusa, „Maui i Pele koji drže svet“, koji opisuje događaje takzvane Aluminijumske revolucije, želeo bih da razgovaram.
Deo 1. Igranje za pobunjenike na početnom nivou težine
Ukratko zaplet knjige.
Hrišćanski sektaši iz Gajanе presreću muslimanske sektaše iz Jemena u vodama ostrva Kuka u Tihom okeanu i oduzmu im pet tona zlata. Zlato je trebalo potrošiti na oružje za hrišćansku sektu, ali su specijalne službe SAD stigle ranije i istresile sektu, ostali su samo komandosi sa zlatom. Oni odlučuju da nastave delo sekte direktno na licu mesta i upoznaju lokalne autoritete. To su ispostavili:
- kontrabandisti kokaina iz Meksika i Haitija;
- proizvođači nelicencirane elektronike i mehanike iz Novog Zelanda, i pridružila im se pametnica i lepotica iz porodice američkih baptističkih misionara, koja drži prijateljstvo sa severnokorejskim komsomolcima;
- dosadan australijski filozof na jahti i njegov sin koji razvija vojne strateške igre;
- stimpankeri predvođeni nekim Čehom;
- potomci nemačkih kolonista sa Solomonovih ostrva;
- eskadrila avio-plaćenika iz Južne Afrike;
- i sasvim malo pravih polinezijskih starosedelaca.
Zatim sva ova družina konstatuje da su oni izbačeni iz civilizovanog sveta u ovu rupu, ali da sada civilizovani svet napreduje i ovamo. Moraju mu zadati boj pre nego što i ovu rupu civilizuje na svoj način, jer više nema gde bežati. Oni momentalno privuku nekoliko hiljada Indijanaca iz Gajane i crnaca sa Haitija, oslobađaju iz zatočeništa i odmah regrutuju nekoliko hiljada severnokorejskih komsomolaca, započinju rat i lako ga dobijaju bez ikakvog problema, uništavajući usput:
- avionosnu grupu SAD, plus oko jednog bataljona marince, plus dva stelt bombardera;
- zajedničku internacionalnu vojnu flotilu zajedno sa polovinom Singapura;
- britansku privatnu vojnu kompaniju;
- brigadu francuske strane legije;
- više od deset hiljada naoružanih indonezijskih gastarbajtera;
- nekoliko desetina hiljada mirnih građana, pretežno etničkih Evropljana i Indijaca, plus malo Arapa;
- lajner sa nekoliko stotina milijardera na brodu;
- avion sa princem iz UAE.
Opšti gubici pobunjenika nisu navedeni, ali u najkrvavijoj od operacija, prilikom zauzimanja Nove Kaledonije od Francuske, oni su iznosili 78 ljudi. Mislim da teško grešim ako kažem da je Narodna flota Meganezije ukupno izgubila par stotina ubijenih i toliko teško ranjenih. Ah, da, svim ratom upravlja onaj razvojni programer kompjuterskih strategija bez ijednog naoružanog podanika, kojeg su svi lokalni autoriteti jednoglasno izabrali za vođu i kojem su potčinili svoje ni malo male vojne kontingente.
Zatim oni sklapaju mir sa SAD, koji je za Amerikance bio jednako povoljan kao Trampov mir sa Iranom.
I negde u sredini teksta shvate da su već eliminisali gomilu ljudi u skladu sa nekom Hartijom, međutim, zaboravili su da sastave samu Hartiju. Morali su se okupiti na asambleji, gde je australijski filozof predstavio nacrt, i tada su lokalni autoriteti zamalo počeli da se međusobno pucaju. Ali sve je, naravno, prošlo u redu, i nakon toga su ljude eliminisali u skladu sa Hartijom uz potpuno poštovanje procedure.
Postavlja se logično pitanje: ako je pobediti državu vojnim putem tako jednostavno, šta je sprečavalo da se to uradi ranije? Naravno, neću davati najočigledniji odgovor da su sve to prazne fantazije autora i da je pobediti državu u ratu jednostavno nemoguće. Slažimo se oko toga da je ključni faktor bilo istiskivanje svih antidržavnih elemenata na jednu tačku, kao rezultat čega je nastala ovakva sinergija.
Jasno je da i dalje postoji masa prigovora na unutrašnju logiku ove vojne strategije, i ovde je najlogičnije objašnjenje sledeće: ova igra je prolazila na minimalnom nivou težine. Protivnici su glupi, neorganizovani, zanemaruju obavještajni rad i planiranje. Saveznici imaju beskonačne resurse i idealno rade u timu.
Zašto je to urađeno? Očigledno, kako bi se kod svih potencijalnih učesnika pokreta probudila maksimalna zainteresovanost. Venture investitoru su potrebne privlačne brošure, a detaljan opis svih mogućih rizika će ga samo odbiti. Tim više što države ponekad zaista pokazuju tako zapanjujuću neefikasnost da hipotetička Aluminijumska revolucija zaista ima šanse za uspeh.
Deo 2. Ankapovi se pridružuju igri
A sada zamislimo da je na početku igre na terenu bila još jedna frakcija — libertarijanska. Recimo, bilo je tako.
Prema prvobitnom Rozovom zapletu, nakon pljačke zlatnog galeona, sektaši se povlače da zalizu rane na atolu Suvorova, gde se nalazi tajni tranzitni punkt Kokainskog puta. A sada se vratimo četvrt veka unazad…
U 2011. godini ruski politolog Anton Bakov izjavio je da na atolu Suvorova utemeljuje Rusko carstvo — naslednika RC, uništenog tokom prevrata 1917. godine. U trenutnoj realnosti, Bakovljev projekat je propao nakon nekoliko godina, ne izašavši nikada iz okvira internet diskusija. Sličan tok događaja bio je i u Rozovljevoj knjizi. Međutim, u zapletu koji mi konstruišemo, Bakov se pokazao uspešnijim (jer igramo na niskom nivou težine). Uspeo je da se dogovori sa vladom ostrva Kuka o stvaranju memorijalnog kompleksa na atolu Suvorova u čast otkrića atola ruskom ekspedicijom Lazareva. Do 2014. godine na atolu je otvoren memorijal, ruski kulturni centar i pravoslavna crkva. Zatim se dogodila aneksija Krima i, na insistiranje SAD, Rusija je obustavila finansiranje projekta. Čečkisti i obavještajci iz kulturnog centra su se vratili u domovinu, ostao je pop, kao i deo doseljenika.
U Bakovljevom projektu bilo je dve frakcije: konzervatori i libertarijanci. Konzervatori su želeli da kopiraju Rusko carstvo, libertarijanci da grade slobodno društvo. Nakon obustavljanja državnog finansiranja, etatisti su otišli, a libertarijanci su smatrali da im nije u interesu da se vrate u zemlju obolelu od imperijalne histerije. Naprotiv, oni su pozvali određeni broj istomišljenika iz celog sveta. Podsetimo da je Vit Edlička objavio stvaranje Libertlenda tek 2015. godine; Free State Project je tek 2016. objavio da je dostigao prag od 20.000 potpisa, nakon čega je zvanično počelo naseljavanje Slobodne države; prva zemlja za buduću Prosperu kupljena je 2017. godine; projekat Montelibero je uopšte startovao 2021. Tako je, u našoj 2014. godini, pacifički libertarijanski projekat imao prednost, zahvaljujući kojoj su najstrastveniji završili upravo na atolu Suvorova, a ne u Granitnoj državi ili na ostrvu usred Dunava ili Karibskog mora, a kamoli na komadu zemlje u Crnoj Gori.
Glavne frakcije među prvim Suvorovcima:
- Rusija iz bakovskog projekta. Njihovo preseljenje je bilo delimično sponzorisano iz mutnih bakovskih kapitala, radi mase, a nakon toga su prepušteni sami sebi. Uglavnom su to IT stručnjaci, čiji je udeo među ruskim libertarijancima uvek bio nesrazmerno visok.
- Amerikanci koji tako i nisu stigli do Nju Hempšira. Relativno najbogatiji, zbog čega su imali mogućnost da se relociraju u komforu. Doneli su razvijenu individualnu kulturu posedovanja oružja i kult bitkoina.
- Australijski i novozelandski libertarijanci — oni su jednostavno živeli u blizini, i zato su se lako uklopili u ideološki bliski pokret. Pretežno jedriljasi.
Do početka radnje knjige, libertarijanska kolonija na atolu Suvorova živi već četvrt veka, odrasla je druga generacija kolonista. Brojnost kolonije neposredno na atolu je maksimalno nekoliko stotina ljudi, jer je sam atol prilično mali. Međutim, učesnici projekta žive na svim ostrvima Kuka.
Kako su se tehnologije razvijale u svetu Meganezijskog ciklusa? Revolucija neuronskih mreža se nije dogodila, niti Starlink. Zato su biotehnologije ispostavile se razvijenijim nego u našem svetu. Zbog toga postoje organska integrisana kola, slabija od naprednih silicijumskih, ali dostupnija za decentralizovanu proizvodnju. Takođe postoje transgenne kulture svih sorti i boja. Zašto je ispalo baš tako? Odgovor je očigledan: zato što je sa početkom Ukrajinskog rata KNR iskoristila priliku i silom prisvojila Tajvan, i svetska industrija poluvodiča je propala. Tako je svetska naučna misao krenula u drugom pravcu.
Satelitska veza je slaba, a našim ankapima je potreban pouzdan širokopojasni internet, jer ovde imaju IT stručnjake, koji su uz to zatrpani bitkoinima, plus jedriljase. Zbog toga se rado upuštaju u komplikovanu mrežu vazdušnih brodova-repetitora nad celim Pacifikom. Rozov ne opisuje kako su izgledali čvorovi mreže, ali je poznato da veza nije prekinuta, uprkos tome što su Sjedinjene Države uništile fabriku za proizvodnju odgovarajuće opreme. Znači, vazdušni brod je izuzetno autonoman i ne zahteva redovne popravke i tehničko održavanje. Mislim da, s obzirom na procvat biotehnologija, ovaj vazdušni brod predstavlja nešto poput vesterfeldove meduze, samo bolju. Kolonija mikroorganizama se hrani alkoholom, razlažući ga na ugljenik i vodonik. Od ugljenika ona izgrađuje grafenske zidove aerostata. Vodonikom puni aerostat. Reakcija razlaganja je egzotermna, a proizvedene toplote je dovoljno da se napaja elektromotor i predajnik. Kada alkohol priđe kraju, meduza postepeno gubi vodonik kroz zidove, spušta se ka okeanu i počinje da jede fitoplankton, prerađujući ga u alkohol. U to vreme, po želji, meduza može biti ulovljena i izvršeno tehničko održavanje serverske opreme. Meduze su teritorijalne životinje. One razmenjuju signale i pokušavaju da se rasporede u prostoru tako da ne budu na nekomforno maloj udaljenosti, ali ni toliko daleko da izgube signal. Signale koje prima, meduza retransmituje. Ne znam da li meduza ume da se razmnožava. Najverovatnije joj je za to ipak potreban inkubator, gde se ona okuplja oko servera sa prethodno instaliranim softverom, a zatim počinje da živi svoj meduzin život, noseći server na leđima.
Izvinite zbog ovako dugog tehničkog odstupanja, fantastičari uvek greše time, tako je zakon žanra.
Kratko rečeno, na početku radnje knjige imamo prilično veliku agorističku zajednicu koja se bavi IT-om, logistikom i decentralizovanim finansijama. Zajednica je udarila u granice razvoja jer nema mogućnosti širenja tamo gde su državne regulacije jake. Iz nje povremeno otpadaju grupe koje se nastanjuju na određenim ostrvima, ali zadržavaju vezu sa zajednicom, pre svega zahvaljujući bitkoin standardu i tokenomiki ala Montelibero. Međutim, to je prilično sporo širenje. Sa kokainskim donovima libertarijanci nemaju šta da dele, ali postoje određeni ekonomski kontakti. Donovi dobijaju vezu i pomoć sa prometom. Libertarijanci s vremena na vreme naručuju od donova usluge prinude (enforcement).
I tada, kao Roberta u Ruanapur, na njih padaju sektaši-socijalisti iz LiRe, sa pet tona zlata i planovima da započnu rat.