Na kanalu Stalag Null Sonja Širogorova, unapred se izvinjavajući što prelazi sa večnog na hitno, konstatuje da je otprilike od vremena Prvog svetskog rata u ratovima strašno degradirala strateška komponenta, odnosno umetnost primene oružanih snaga i ostalih resursa zemlje za postizanje vojne pobede. Taktika mnogih zemalja je na visokoj ravni, operativna umetnost se takođe aktivno razvijala, ali strategija otvoreno propada. Sperry UNIVAC razmišlja o sličnoj temi, i ja ću prvo predati reč njemu:

Klovnada koja se nastavlja sa onim što sada nazivaju ratom, primorava me da ipak prokomentarišem ovaj marazam. I slepom je jasno da je vojna umetnost degradirala potpuno i konačno: naoružanje postaje sve pametnije i eksponencijalno skuplje, iznad nas lete praktično Skynet hunter-killeri, zvon F-35 ima sopstveni internet sa podrškom za 4k video u realnom vremenu, Mask deli mrežu celom planeti, nevidljivi B-2 baca MOAB na neprijatelja, samo što je od svega toga više puta manje koristi nego od dede sa trocevnim puškom u vatniku 1943. godine. Najvažnije je – niko ne razume – šta je ovo dođavola? Zašto su ljudi, imajući višekratno efikasnija sredstva ubijanja od naših predaka, počeli tako očajnički da glupe? Zašto su im otpala jaja i zašto se uslovni Kijev ili Teheran još uvek nisu pretvorili u Drezden ili Hirošimu?

Stvar uopšte nije u nekim užasnim vojnim tehnologijama, poput FPV, jer su na kraju legendarni mesari Cadorno, Joffre, Nivelle, Haig, von Falkenhayn slali po 200-300 hiljada ljudi pred mitraljezere u jednom naletu, ponavljajući to 10-20 puta zaredom, i ljudi su prilično žestoko godinama koračali. Niti je stvar u nedostatku nekih tehnologija, „Bombirujte ih sve“ LeMay i Bomber Harris su zajedno pretvorili u prah oko 100 gradova, ubivši milione pomoću aviona koji nisu bili daleko od braće Wright, što je značajno približilo kraj Drugog svetskog rata. Sada, teorijski, imamo sve da ratujemo sa potpuno apokaliptičnim razmerama razaranja, što je upravo trebalo da učini ratove brzim (i neverovatno krvavim, čak i bez upotrebe nekonvencionalnog oružja). Želja za ratovanjem takođe nije isparila, ljudi i dalje strastveno žele da se time bave, samo što to rade nekako potpuno neukusno i glupo.

Odakle takva iskrivljenost u svesti ljudi? Zašto su na vrhuncu Modernizma ljudi bili spremni da pate i umiru u razmerama koje su danas nezamislive, dok su sada Janki bili primorani da tako delikatno ratuju u Avganistanu (i zbog toga sa takvim čudovišnim sporednim troškovima, da su razvukli stvar na 10 godina), da su izgubili svega 2,4 hiljade – manje od jednog čoveka dnevno (iz divljeg, čudovišnog mobilizacionog rezervara od 120 miliona!), pri čemu je to bilo dovoljno da odustanu i beslavno odu. Etalon besmislenog klanja XXI veka je rat u Ukrajini, gde maksimalna procena smrtnih gubitaka za 4+ godine iznosi oko pola miliona ljudi. Često se poredi sa Prvim svetskim ratom, ali dozvolite – Haig je toliko ubijao za mesec dana u jednoj operaciji za 10-15 km zemlje. Kod Verduna je za manje od godinu dana palo isto toliko ljudi (i pola miliona je ostalo invalidi) sa nultim rezultatom (zauzeto je samo 2 od 28 fortova, Vou i Douaumont, oba su vraćena neprijatelju, nisu stigli čak ni do Suvilea), nakon čega su i Nemci i Francuzi žestoko nastavili. Zapravo, i u Iranu vidimo istu sliku, samo na maksimumu – poginulo je do sada svega nekoliko desetina Amerikanaca, ali narod već vrišti i jeca da treba sve prekinuti, jer je to postalo previše skupo.

Šta sada vidimo? Žele li ljudi rat? Da. Mogu li u njemu pobediti? Uz određene napomene – sasvim. Suština napomena je u tome što je u praktično svim zemljama velika vojna industrija Hladnog rata demontirana skoro do nule tokom narednih trideset godina. Tako je u SAD, na primer, ostala samo jedna fabrika koja proizvodi heksogen, a od armade od 700 B-52 otpisan i rasklopljen je 90%, tako da se sve to prvo mora obnoviti. O stanju ruskih oružanih snaga ćemo uopšte ćutati. Jesu li se promenili metodi postizanja pobede? Pa u suštini ne naročito – kod istog tog Irana, ne samo rakete, već bi i stanovništvo nestalo brže nego bombe Janki zlatne ere Hladnog rata (Japan je pokazao da je teško ratovati samo na „banzaj“ bez gradova, luka, puteva, mostova, fabrika, i uopšte kada je zemlja pretvorena u izgorelu pustoš). Žele li ljudi da plate pravednu cenu svojim patnjama za takvu pobedu? Uopšte ne, oni uopšte ne žele da plate.

U konačnici, svaki savremeni rat degeneriše u cirkus: prskanje pljuvačkom i glasni vriskovi političara, lupanje papučom po govornicom, zakletve da će uništiti novu „osu zla“ (nebitno čiju – zapadnu ili istočnu), glavno je ne zaboraviti dopraviti obećanjima da će se sve završiti do Božića. Na početku Prvog svetskog rata su takođe tako mislili, ali kada se nije završilo – zategli su pojaseve, prokleli sve na svetu i nastavili da rintaju još nekoliko godina. Sada pak, kao odgovor na očajničke pokušaje istog tog EU da navije narod na rat sa Rusijom, Nemci-zumeri tvrde da je Putjov bolje nego rat, a saveznici iz NATO-a šalju Trampa dođavola na njegove nagoveštaje da bi bilo dobro i da oni uđu u taj haos u Iranu. Nekako je uspelo mobilizovati relativne mase za dug i veoma krvav sukob samo Rusiji i Izraelu, ali čak ni njihovi razmere nisu uporedive sa onim kako su ljudi ranije ratovali.

Od završetka Hladnog rata u kolektivnom mišljenju došlo je do prilično velikog pomaka koji je deformisao mnoge pojmove poznate našim dedama mnogo jače nego period od 1945. do 1990. godine. Po čemu se razlikuje situacija na početku XX veka i na početku XXI? Zašto je prelazak u Modernizam brzo skliznuo u čudovišni globalni klanji koji je ukupno uništio stotine miliona, a prelazak u Postmodernizam skliznuo u to da država, koja teoretski može staviti pod oružje trideset miliona vojnika, nije u stanju da sprovede čak ni kopnenu operaciju razmera koje bi izazvale homerov smeh kod Ludendorfa?

Na pitanja ove vrste, uopšte govoreći, ne treba da odgovara vojna nauka, već ekonomija, jer je njen osnovni profil proučavanje motivacije ljudi. (Napomena Ankap-ćan: ja bih radije govorila o praksieologiji, ali to je proširenje pojma ekonomije, tako da je u celini sve korektno) Ljudi su složene stvari, vođene desetinama instinkata na koje se naslagao večni beli šum svesti, međutim nepromenljivo ostaje to da svaku akciju čovek preduzima u skladu sa onim u čemu vidi (bez obzira na to koliko racionalno) svoju najveću korist u trenutku (što omogućava da se ponašanje svrstuje u predmet ekonomije). Na taj način, svi uvek rade upravo ono što zapravo sami žele u tom trenutku, razlikuje se samo trajanje proračunatog prognoza (upravo one instrumentalne i terminalne vrednosti) i koliko je čovek svestan toga kako razmišlja. Isto važi i za ljudska društva, jer se ona sastoje od ljudi i generalno se kreću onuda kuda ljudi smatraju (bez obzira na to koliko je opravdano) da je najbolje za njih kretati.

Savremenog čoveka u jednu stranu vuče neuništiva želja za sticanjem moći kroz rat (koja je, upravo to, večna i nepromenljiva) i tu želju podupire postojanje sve moćnijih instrumenata rata. Ali u drugu stranu čoveka Postmodernizma (za razliku od njegovog kolege iz Modernizma) podjednako snažno vuče sasvim druga želja, tačnije potpuno odsustvo želje da pati i snosi sve ukupne troškove rata u svim oblicima. Tamo gde su preci bili spremni godinama da trunu u rovovima i rade u tri smene, sipajući TNT u bombe za činiju plastične kaše, savremeni čovek upada u histeriju jer benzin može poskupljiti za par dolara po galonu, pa će vožnja Dodge Ram-om do McDonald’s-a na ćošku postati preskupa.

Upravo zato prodati rat postaje gotovo nemoguće. Kao što je poznato, čak je i Tramp započeo Specijalnu vojnu operaciju protiv Irana, prepisujući domaći od uja Putina. Prema zamisli, i Kijev i Teheran moraju pasti za tri dana, drugacije ne može. Jedino u čemu se Tramp pokazao pametnijim je to što jednom nedeljno izjavljuje da je njegova SVO potpuno dobijena, a to što ajatole ne puštaju tankere kroz prolaz – to nije njegov problem i uopšte su oni zao, Janki su već pobedili.

Sledeće razumno pitanje je – a zašto se motivacija toliko promenila? Kratko odgovoriti na to je teško, ali pokušaćemo da ocrtamo osnovnu liniju. Prvo, svoju ulogu odigrao je užasni vrhunac Modernizma – oba svetska rata. Šta god se govorilo, oni su bili apokalipsa koja se urezala u pamćenje generacijama i sprečila svet da sklizne u sličan razoran Treći svetski rat (uprkos tome što je sa obe strane bilo fanatika koji su to želeli – svaki put su pokušaji ka tome efikasno kočeni). Užas same reči „rat“ se toliko uštampao u svest ljudi da je ona postala duboko nepristojna, i otvoreno priznati da vodimo rat postalo je nešto potpuno neprihvatljivo, kao priznanje u koprofiliji ili incestu. Reči „nacisti“ i „fašisti“ su pak još pre prestale biti politički značajni termini, a postale samo prljave psovke.

Drugo, nakon Drugog svetskog rata svet se radikalno i potpuno promenio. Sve stvari koje je Modernizam uzvisio – država, nacija, vera, fyrher – postale su veoma i veoma sumnjive za sve ratne generacije (što je na kraju izliveno u veliki bunt šezdesetnika i rađanje postmodernizma). Ishod toga bio je taj da su dva velika bloka 45 godina vodila usporeno proksi-ratovanje. Groznica svetog pohoda protiv komunizma/kapitalizma 1950-ih iscrpljena je bukvalno za 10 godina. Ljudi su se umorili živeći u opseknutoj tvrđavi i preferirali su seks, drogu i rok-n-rol (u SSSR-u je proces malo potrajao do samog njegovog kraha). Zbog lokalnih ratova 1970-ih, Veliki zapadni uspon ekonomije na kratko je zamenila kriza, i ljudi su se zaista uplašili razaranja tog prelepog načina života na koji su navikli. Kada je 1990. pao Savez, među masama sa obe strane bilo je neverovatnog klicanja (naravno, pokvarenog divljim devedesetim u Rusiji, ali duhovni uspon na samom početku je ipak bio veliki).

Ljudi su bili toliko radostni zbog kraja Hladnog rata da nisu čak ni pokušali da srede sve posledice koje je on ostavio za sobom i na neki način razreše haos — kako na Bliskom istoku, tako i na teritorijama post-SSSR-a, i to nam se odaziva do danas. Na to se nadovio već odavno i u punom jeku na Zapadu drugi demografski prelaz: što se manje dece rađa, to je život svakog od njih svetiji, i što više hiper-zaštite dobijaju oni koji su rođeni (što je stvorilo fenomen zumerov koji nisu prilagođeni životu i koji dobijaju histerije zbog pogrešne zamenice u čatu). De facto, rat kao normalno sredstvo rešavanja konflikata nastavili su da doživljavaju samo dinosaurusi: pogledajte stare marazmatike na čelu SAD-a, Izraela i Rusije. Netanjahu je rođen 1949. godine i odrastao je u stanju neprekidnog rata, Putin je rođen 1952. godine i odrastao je u razorenom posleratnom Lenjingradu, rekorder Tramp je uopšte rođen 1946. godine, i sva njegova mladost je pala na histeriju makartizma, Koreju i rat protiv crvene preteće. Nije iznenađujuće što u svim ovim zemljama i sada osnovni procenat stanovništva koji podržava svoje fijurere ima 50 i više godina.

Tako dolazimo do logičnog finala. Zumeri više vole da imaju na izboru 20 vrsta smuzija, a da ratuju samo na imidžbordovima, zbog čega je prodati klasični rat većini glasača prilično problematično. Sa problemom se može nositi na različite načine: u Rusiji je on rešen tako što je na vlasti klika starih ludjaka koji se oslanjaju na snažan nižni resentiman iz devedesetih od strane onih kojima je preko 50; u Izraelu i Iranu — gomila religijskih fanatika (od sličnih poluludih dedova), koji se oslanjaju na status opsade tvrđave i sveti rat za opstanak; u SAD-u je na vlasti ista takva gerontokratija starih bolesnih gadova (prosečna starost senatora je 67 godina, kongresmena 60 godina), ali tamo je želja za ratovanjem donekle obuzdana brojnim protivtežama koje su postavili osnivači i koje sprečavaju da zemlja dugo ostane potpuno totalitarna. Hoće li se svet promeniti kada Tramp, Putin i ostali dedovi konačno umru? Problem je u tome što će odrasti nova generacija koja je već rasla uz njihove ratove. Jedino što malo teši je — kao što smo već rekli — da je razmera sadašnjih ratova mnogo više „igračkasta“, tako da će, možda, političari budućih vremena biti malo blaži.