Istorija pitanja, jednostavnim rečnikom: živeo je jednom Savle iz Tarsa, žestoki progonitelj prvih hrišćana. Nešto kao srednjovekovni Roskomnadzor – progonio je, zatvorio, čak je učestvovao i u ubistvima. Ali odjednom, na putu za Damask, navodno mu se javlja vaskrsli Hrist (što, naravno, niko nije mogao proveriti). I taj jučerašnji „lovac na ekstremiste“ naglo postaje glavni „apostol“ i počinje da izdaje instrukcije ljudima koji su lično hodali sa Isusom.
Zamislite da sutra bivši saobraćajac odjednom objavi da je sada libertarijanac broj jedan i počne sve učiti slobodi. Bili biste veoma iznenađeni, zar ne? Ali najsmešnije je što rani hrišćani nisu naročito povukli na takav trik. Mnogi su Pavla smatrali, blago rečeno, šarlatanom. Na primer, ebioniti, jedna od prvih hrišćanskih zajednica, uopšte su ga nazivali odstupnikom i smatrali da je potpuno izobličio Isusovo učenje, u čemu su bili sasvim u pravu!
Pavle je stvorio sopstvenu religiju u kojoj se, umesto jednostavne i jasne poruke ljubavi i slobode koju je Isus nosio, u centru našlo obožavanje patnje i smrti. Hrist je učio „voleti neprijatelje“ i ne vezivati se za materijalno, a Pavle – pokorno se potčiniti vlastima, ženama da ćute, a robovima da se ne žale. Ako se razmisli, to je genijalno praktična religija za bilo koju vlast: „trpi, Bog je trpeo i nama je zapovedio“. A Pavlova fraza „nema vlasti koja nije od Boga“ uopšte je postala hit kod svih diktatora. U 18. veku su je aktivno koristili britanski monarsi protiv američkih kolonista, a u 20. veku su čak i nacisti pozivali nemački narod na pokornu poslušnost, pozivajući se na Pavla. Zar nije prelepo?
Idemo dalje. Žene? „Neka ćute u crkvama“. Robovi? „Neka služe gospodarima kao Hristu“. Pavle je bukvalno legalizovao i učvrstio u hrišćanstvu najstrožu hijerarhiju i patrijarhat. Umesto jednakosti i bratstva, izgradio je čitav sistem stroge poslušnosti i dogmatizma. Vredi napomenuti da se nekada čak i Tomas Džeferson – jedan od očeva osnivača SAD – toliko ognjevio zbog toga da je Pavla nazvao „prvim korumpiranjem religije“. I zaista, čovek koji nije bio lično upoznat sa Isusom napisao je polovinu Novog zaveta i pritom uspeo da iskrivi celo prvobitno učenje do neprepoznatljivosti.
Sa filozofske tačke gledišta, Pavle je kao neka religijska verzija Lenjina: navodno je revolucioner, ali je umesto obećane slobode doneo represije, dogmatizam i strogu kontrolu nad ličnošću. Umesto duhovnog traganja – formule, dogme, kazne za odstupanje. Idealna religija za bilo koju državu! Filozof Nicaj je uopšte govorio da je Pavle „raspeo Hrista drugi put“, pretvorivši živu poruku u instrument za potiskivanje. Teško je ne saglasiti se: zahvaljujući Pavlu, crkva se pretvorila u pravu mašinu moći, gubeći slobodu koju su imali prvi hrišćani.
A sada malo ličnog. Zamislite da ste običan čovek u Pavlovo vreme. I evo da čujete o novom učenju koje kaže: „svi ste jednaki, volite jedni druge, živite po savesti“. A onda se pojavi neki Pavle i saopšti: „jednaki ste, naravno, ali nemojte previše da se pravite važni, slušajte nadređene, ne protivite se mužu, a ako si rob – utoliko više ne pravi probleme“. Koji biste izbor napravili?
Zabavno je, ali istorija se ponavlja iznova i iznova. Svaki put kada se pojavi neko sa jednostavnim idejama slobode i bratstva, za njim dođu ljudi poput Pavla koji te ideje pretvaraju u strogi sistem upravljanja. Ovde se može postaviti pitanje – znate li zašto u Bibliji ima toliko poslanica Pavla, a ne pravih učenika Isusa? Jednostavno, Pavle je bio dobar organizator i urođeni političar: nije se ustezao da promoviše sopstvene stavove, potiskujući stvarne svedoke Isusovog života u drugi plan. Evo kakav je to „politički preokret“ u religiji!
Dakle, vredi dva puta razmisliti pre nego što nazovete Pavla „apostolom“, jer se on jednostavno ispostavio kao „apostol imperije i potčinjenosti“, pre nego kao glasnik slobode i istine.
