U romanu Artura Klarka „Grad i zvezde“ (1956) opisan je veličanstveni grad Diaspar – poslednje utočište čovečanstva u dalekoj budućnosti. Njegovi stanovnici žive u luksuzu i sigurnosti, praktično večnim životom. Ali za ovu stabilnost plaćena je visoka cena. Grad je potpuno zatvoren u sebi: niko ne napušta njegove zidove, ništa zaista novo se ne dešava. Diaspar je „visokotehnološki spomenik stagnaciji“, gde milioni godina prolaze bez promena, a duh avanturizma i otkrića je izgubljen. Zvuči kao naučna fantastika. Ali, ne čini li vam se da se naš savremeni svet kreće u istom pravcu? Hajde da analiziramo kako se to manifestuje u različitim sferama našeg društva.
Prvo ćemo razmotriti aspekt komfora i tehnologije. U Diasparu su potrebe stanovnika u potpunosti zadovoljene (hrana, smeštaj, zabava); pristup visokotehnološkim zabavama i „virtuelnim svetovima“ je praktično neograničen; ljudi žive skoro večno zahvaljujući regeneraciji iz „skladišta memorije“. U razvijenim zemljama savremenog sveta takođe postoji visok nivo životnog komfora – stabilne isporuke hrane, usluga, medicinska pomoć, stambeni uslovi; digitalno okruženje (društvene mreže, virtuelna stvarnost, kompjuterske igre) može čoveka „zatvoriti“ u njegovu sopstvenu informacionu „mehurić“ stvarnost; naučnici rade na tehnologijama za produžetak života. Naravno, visokim tehnologijama i komforu treba težiti, međutim, ne sme se zaboraviti da odsustvo suočavanja sa izazovima spoljašnje sredine ometa čoveka u razvijanju izdržljivosti i fleksibilnosti.
Važno je obratiti pažnju na strah od promena i samoizolaciju. Stanovnici Diaspara su uvereni da iza zidina grada nema ničega, a ako i ima, to je sigurno neprijateljsko; istraživanja spoljašnjeg sveta su prekinuta; na nivou društvene svesti postoji tabu oko samog čina izlaska iz granica grada. U savremenom društvu takođe je prilično rasprostranjen strah od „stranog“ (zbog imigracije, kulturnih i političkih protivurečnosti, terorizma i sl.); u nizu slučajeva države ili zajednice podižu „informacione“, ekonomske i političke barijere, težeći da sačuvaju unutrašnju stabilnost; ponekad pretervena težnja ka sigurnoj i „sterilnoj“ sredini vodi do odbijanja otvorenosti, fleksibilnosti i dijaloga. Ali kada društvo počne da doživljava celokupnu spoljašnju sredinu kao pretnju, ono se zatvara i gubi kreativni impuls za razvojem.
Još je važnije razmotriti faktor gubitka rizika. U Diasparu je praktično sve pod kontrolom: od klime do ljudskih života (besmrtnost, regeneracija); socijalni i lični „rizici“ su svedeni na minimum: svaka greška može biti „ponovo zapisana“, svaka opasnost je unapred isključena. U savremenom društvu sve više sfera se automatizuje; društvo sve češće teži da se osigura od svih rizika – složena pravna baza, mere bezbednosti, cenzura potencijalno „traumatizujućih“ tema, pri čemu se gubi element izazova i prevazilaženja, koji su nekada bili neizostavni deo rasta i razvoja. Zajednički momenat je sledeći: težeći „nultom riziku“, može se propustiti sama suština ljudskog iskustva – sposobnost izlaska iz granica poznatog.
Opasan će takođe biti faktor „mehurića“ samodovoljnosti i globalnih izazova. Diaspar se zatvorio u sebe, ljudi čak i ne predstavljaju kakvi resursi ili pretnje mogu biti izvan granica. U savremenom svetu mnoge ljude ne brinu globalni problemi (demografski kolaps, pogoršanje ekologije), sve dok je u njihovoj „lokalnoj zoni komfora“ sve u redu. Na taj način, živeći u „mehuriću“ stabilnosti, društvo postaje ranjivo na iznenadne krize, jer prestaje da posmatra stvarnost u njenoj punini.
Lična sloboda i odgovornost – najbolji su recept protiv stagnacije. Ako se ljudima da više samostalnosti, mnogi će postupati razumno i kreativno. Da, sloboda je rizik, haos mogućnosti. Zauzvrat, i razvoj i energija života idu ruku pod ruku sa rizikom. Diaspar je izabrao apsolutnu sigurnost po cenu stagnacije. Mi pak možemo izabrati slobodu i kretanje napred. Svet ne mora nužno biti ili komforan ili živ – balans je moguć ako ne zaboravimo vrednost slobode.
