Prilično zanimljive rezultate pokazuje istraživanje miševa lišenih mikroba (germ-free). Kako se ispostavilo, oni se ponašaju mnogo agresivnije od svojih normalnih congénera. Pri tome je vraćanje crevnih mikroorganizama odmah ili 6 nedelja nakon rođenja pokazalo značajno smanjenje agresivnog ponašanja tokom eksperimenata sprovedenih u 12. nedelji njihovog života. Takođe, niz istraživanja[1][2] pokazuje da nedostatak crevnih mikroba dovodi do poremećaja u razvoju mozga, uključujući smanjenje serotoninskog prenosa signala i ekspresije 5-HT1A receptora, koji igraju ključnu ulogu u potpunom funkcionisanju mehanizma inhibicije nasilja. U celini, crevno-moždana osa vrši značajan uticaj na regulaciju ponašanja i raspoloženja. Na primer, poremećaj crevne mikroflore izazvan alkoholizmom dovodi do depresivnih i anksioznih stanja zbog disfunkcije emocionalne kontrole u amygdaloidnom telu, prefrontalnom korteksu i hipotalamusu (napomenimo da su ovi delovi mozga ključni i u regulaciji agresije).
Takvi podaci nam ukazuju ne samo na samu činjenicu da su crevni mikroorganizmi važni za potpun razvoj mozga, već i na mogućnost terapije određenih neurofizioloških abnormalnosti, uključujući istu tu disfunkciju inhibitora nasilja, primenom probiotika; istraživači već ukazuju na potencijal probiotika u terapiji afektivnih (raspoložajnih) poremećaja. Može se očekivati rezultat analogan primeni određenih agonista 5-HT1A/1B receptora, tj. uklanjanje napadne agresije iz ponašanja, bez uticaja na odbrambenu agresiju i drugo ponašanje. Pri tome je potencijalno moguće postići stabilniji i dugoročniji rezultat putem selektivnog kreiranja probiotika upravo za terapiju ove disfunkcije.
Teoretski se mogu izdvojiti probiotici koji bi mogli biti pogodni za takav zadatak. Bifidobakterije breve (M2CF22M7) i longum infantis (E41), primenjene na miševe tokom perioda od 5 nedelja sa eksperimentima izlaganja stresu, poboljšavale su regulaciju lučenja prekurzora serotonina 5-HTP, kao i povećavale nivo samog serotonina u mozgu. S obzirom na to da su one takođe poboljšavale ekspresiju gena TPH1, moguć je analogan uticaj na gen TPH2 u mozgu (koji je važan u regulaciji agresije i funkcionisanju serotoninskog sistema), mada to još uvek zahteva potvrdu. Laktobakterije casei (54-2-33), obavezno primenjene zajedno sa prebiotikom inulinom (koji je neophodan za stimulaciju rasta bakterija) tokom 14 dana kod mladih pacova, povećavale su nivo mRNA 5-HT1A receptora u njihovom hipokampusu. Takođe, 4-nedelna primena mešavine prebiotika galaktooligosaharida i polidekstroze, kao i prebiotika laktoferina kod mladih pacova, koji su stimulisali rast različitih vrsta laktobakterija, sprečavala je smanjenje nivoa mRNA 5-HT1A receptora izazvano stresom.
U ovom trenutku, temu uticaja probiotika na razvoj i funkcionisanje mozga može se nazvati prilično slabo istraženom. Međutim, postojeći podaci već ukazuju na još jedan perspektivan pravac u razvoju terapije različitih neurofizioloških disfunkcija, uključujući probleme sa inhibicijom nasilja. Ako budu kreirani štamovi bakterija koji će, u adekvatnoj količini u crevima (koja ne nanosi štetu), biti sposobni da značajno poboljšaju rad serotoninskog sistema i određenih delova mozga, pojaviće se mogućnost izuzetno efikasnog sprovođenja terapije nasilnog ponašanja bez potrebe za konstantnom primenom odgovarajućih lekova.
