Ako vam odjednom prvi put kažu: „Pročitaj fanfik o Hari Poteru“, možda ćete skeptično pristupiti toj ideji, naročito ako imate malo vremena za čarobne štapiće i zakljatje. Ali otvorivši prve stranice „Hari Potera i metoda racionalnog razmišljanja“ Eliezera Judkovskog, verovatno ćete shvatiti: to je upravo ono što mi je nedostajalo.
Zamislite šta bi bilo da Harija nisu vaspitavali maglovi konformisti, već pravi naučnici. Ovde je magija zagonetka koju je moguće razrešiti metodom naučnih eksperimenata, umesto „magija se dešava jednostavno zato što je tako rekla Džoan Roling“. Umesto pokornosti autoritetima – zdrav skepticizam i želja da se samostalno dođe do istine. Ovo nije samo prepričavanje poznate priče, već duboka i duhovita kritika tradicionalnog razmišljanja, birokratije i slepog potчиnjavanja pravilima.
Šta je ovde libertariansko, pitate se? Pa skoro sve!
Racionalnost ovde deluje protiv mistike i autoriteta, a glavni junak knjige, Hari-naučnik, konstantno postavlja neprijatna pitanja. „Zašto ovo pravilo funkcioniše?“, „Odakle znate da je to istina?“ i, najvažnije, „Mogu li ja to sam da proverim?“ Takva pitanja su noćna mora za svaki autoritarni režim. Jer kada ljudi počnu sami da razmišljaju, mnogo je teže manipulisati njima. Judkovski ovde podseća na Ajn Rend, koja je upozoravala: „Tamo gde vlada misticizam, uvek dominira tiranija“. Hari nam bukvalno pokazuje da magijsko razmišljanje (čak i u bukvalnom smislu!) rađa pokornost i stagnaciju.
Hari iz ovog dela se ne slaže sa tim kako mu govore da razmišlja i deluje. On deluje individualno i autonomno, sam bira s kim će se družiti, koje ideje podržavati i kojim pravilima slediti. A kada mu kažu da „to ne može da se promeni, tako je uvek bilo“, Hari odgovara: „A šta ako ipak može?“ To je čist libertarianski san – čovek koji odbija da živi po nametnutim šablonima. On je kao lik iz romana Ajn Rend – ne „sekundarni“, već tvorac sopstvene stvarnosti.
A sećate li se Ministarstva magije? U ovoj knjizi je ono još gore nego u originalu. Ovde vlada nije samo neefikasna – ona je okrutna, konzervativna i praktično antiljudska. Hari je šokiran postojanjem Azkabana i dementora. Njegova reakcija nije pomirenje, već pronalaženje načina da promeni situaciju. Kao da se Lisander Spuner našao u Hogvortsu i odlučio da svrgne lokalnu vladu jednostavno zato što ona krši prirodna prava čarobnjaka.
Judkovski takođe nemilosrdno ismeva besmisleno poštovanje tradicije. Čarobni svet u knjizi je toliko vezan za ustaljene običaje da Hari redovno oseća mešavinu zbunjenosti i iritacije. Zašto pisati perom po pergamentu ako postoje hemijske olovke? Zašto se moraju poštovati smešna pravila ako su očigledno zastarela? To podseća na staru dobru šalu: „Tako se oduvek radilo“ – najgori mogući argument.
A najjasnija i najhrabrija tema knjige je borba protiv smrti. Čarobnjaci su vekovima mirili sa tim da ljudi umiru, iako su bukvalno u rukama imali lek protiv smrti. Hari ne prihvata taj poredak stvari i planira da iskoristi kamen filozofa kako bi svima podario besmrtnost. To je baš kao moderni tehno-libertarijanci koji veruju u tehnologije oslobađanja – od bolesti, nasilja, pa čak i od države.
Zašto vredi pročitati? Judkovski nam daje moćan manifest intelektualne slobode, racionalnosti i kritičkog razmišljanja. Da, formalno je to fanfik. Ali u suštini – to je klasičan roman prosvetiteljstva, maskiran u fantaziju. To je priča u kojoj racionalnost, sloboda i individualizam pobeđuju dogmatizam, birokratiju i autoritarizam. Kao što je rekao Milton Fridman: „Koncentrisana moć je opasna, čak i ako su se njeni tvorci vodili najboljim namerama“. Hari Poter Judkovskog nam to pokazuje na primeru magijskog sveta koji je predugo živeo u iluziji tradicije i pokornosti.
