Upotreba psihoaktivnih supstanci se već dugo smatra značajnim faktorom koji najavljuje nasilno ponašanje. To se posebno prihvata kao činjenica u odnosu na ljude koji imaju zavisnost od njih. Ali takođe, nesumnjivo, predskazatelj takvog ponašanja je prisustvo disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja i psihopatskih predispozicija kod osobe. Zato su istraživače zainteresovalo u kojoj meri osobine psihopatije utiču na vezu između upotrebe psihoaktivnih supstanci i nasilja.
U prošlosti su sprovedena određena istraživanja u vezi sa vezom između konzumiranja alkohola i agresivnosti životinja i ljudi. Mnogi od ovih istraživanja došli su do zaključka da alkoholizam sam po sebi ne može biti faktor koji predviđa nasilje. U eksperimentima na miševima, agresivnost usled primanja alkohola povećala se samo kod jedinki koje imaju značajno smanjene nivoe mRNA serotoninskih receptora u mozgu (a kao što je poznato, upravo je serotoninski sistem odgovoran za rad inhibitora nasilja). A u nasilnom ponašanju usled primanja alkohola kod ljudi, važnu ulogu igra to koliki nivo psihopatskih crta oni poseduju.
Aktuelna istraživanja, sprovedena na kriminalcima, dolaze do sličnih zaključaka pri izučavanju uticaja zavisnosti od alkohola, kanabisa i kokaina na sklonost ka vršenju nasilnih zločina. Povišeni pokazatelji psihopatije objašnjavaju značajan deo takvog uticaja, i ako se uzme u obzir njihov posredujući efekat, takva veza postaje slaba.
Zaista možemo posmatrati češće vršenje nasilja od strane ljudi koji primaju psihoaktivne supstance. Ali čini se da one nisu glavni uzrok takvog ponašanja i same po sebi ne čine čoveka nasilnijim, već mogu biti samo provokujući faktor kod onih ljudi koji su i tako sposobni da lako vrše nasilje, ali su se jednostavno bolje kontrolisali pre njihovog primanja. Zato svaka intervencija usmerena na smanjenje nasilnosti od strane osoba zavisnih od supstanci ne sme se orjentisati samo na terapiju same zavisnosti, već i na terapiju disfunkcije mehanizma inhibicije nasilja, budući da je upravo ona koren problema.
