Kineski pravni sistem nastao je pre više od 2000 godina u sukobu između dva pogleda na pravo, legalističkog i konfucijanskog. Legalisti, koji su verovali u korišćenje racionalnog sopstvenog interesa onih koji podležu zakonu kako bi ih naterali da se ponašaju na način koji žele zakonodavci, od strane kasnijih pisaca su optuživani da zastupaju stroge kazne kako bi stopu kriminala doveli na skoro nulu. Podržavali su snažnu centralnu vlast i jednako postupanje pred zakonom. Konfucijanci su zastupali menjanje ponašanja ne nagradom i kaznom, već podučavanjem vrline. Podržavali su nejednak tretman zasnovan i na nejednakom statusu onih na koje se zakon odnosi i na njihovim različitim odnosima.
Sukob je kratko vreme rešen u korist legalista 221. godine pre nove ere, kada je kraljevina Qin porazila sve rivale, kreirajući prvo ujedinjeno kinesko carstvo. Dinastija je kolapsirala 208. godine pre nove ere nakon smrti svog osnivača. Nju je nasledila dinastija Han, čiji je pravni sistem bio nominalno konfucijanski, ali je u praksi bio hibrid oba pristupa. Pozitivno pravo je i dalje bilo sprovodeno kaznama, ali je kazna za prekršaj zavisila od statusa počinioca, kako od apsolutnog statusa (zvaničnik, običan stanovnik, rob, …), tako i od statusa u odnosu na žrtvu.
Neslaganje između legalista i konfuijanaca donekle podseća na sukob između britanskih pristupa kriminalu i kažnjavanju u 18. i 19. veku. Dominantni pogled u osamnaestom veku smatrao je kriminalne kazne odvraćanjem, čija je svrha bila da kriminal učini neprofitabilnim. Dominantni pogled u devetnaestom veku smatrao je kriminalce žrtvama sopstvene neznanja i iracionalnosti, a svrha kazni je bila njihova reforma, da postanu mudriji i bolji. Taj pogled se odražavao u terminima kao što su „reformatorni“ i „penitencijarni“, kao i u povezanim praksama. Oba pristupa opstaju u modernoj pravnoj teoriji i modernim pravnim sistemima.
Za prvobitni nacrt ovog poglavlja, moj glavni izvor bila je knjiga „Law in Imperial China“ autora Derka Boddea i Clarencea Morrisa, koja predstavlja prikaz pravnog sistema poslednje carske dinastije, Qing, koja je vladala od sredine 17. do početka 20. veka. Neke od mojih zaključaka morao sam da revidiram na osnovu kasnijih knjiga zasnovanih na evidenciji slučajeva iz lokalnih sudova koja je postala dostupna kao rezultat otvaranja Kine. Zaključio sam da su, iako su Bodde i Morris ispravno protumačili svoje izvore, dokumentni dokazi koje su proizveli konfucijanski eliti, ti izvori pogrešno predstavljali sopstveni pravni sistem, opisujući kako bi on idealno trebalo da bude, umesto kakav je zaista bio.
Pravni kodeks
Zakoni su nastali kao statuti koje su proglašavali carevi i koji su se prenosili iz dinastije u dinastiju; jedan izvor procenjuje da je četrdeset procenata kodeksa dinastije Qing poticalo iz kodeksa dinastije Tang, kreiranog oko hiljadu godina ranije.5 Oni su proširivani dodavanjem podstatuta zasnovanih na carskim dekretima ili na presedanima koje su postavili zvaničnici na visokom nivou, dodatno proširivani zvaničnim komentarima štampanim uz statute, i još dodatno proširivani neoficijalnim komentarima. Iako su neki rani pisci argumentovali protiv javnog dostupnosti pravnog kodeksa, čini se da ta politika nije bila sprovedena, osim možda pod dinastijom Song.6 Ali u društvu u kojem je većina ljudi bila nepismena i gde je svako ko daje pravne savete ili pomoć bez zvaničnog ovlašćenja rizikovao stroge kazne, obični ljudi su u velikoj meri zavisili od državnih zvaničnika i njihovih zaposlenih za informacije o pravilima.
Jedna upečatljiva karakteristika slučajeva kod Boddea i Morrisa, u zvaničnim zapisima koji su ekvivalent visokostepenim apelacionim sudovima, jeste to što oni nisu bili o tome da li je optuženi kriv—činjenice o tome ko je šta uradio su se generalno uzimale kao poznate—niti, kao u apelacionom sudu u modernom američkom sistemu, o tome da li je niži sud postupio ispravno osuđujući optuženiog, već o tome koja je kazna odgovarajuća. Pravni kodeks nije bio toliko prikaz onoga što je bilo zabranjeno, koliko pokušaj da se za svaki mogući prekršaj precizira odgovarajuća kazna.
To nije bio slučaj kod slučajeva nižeg nivoa opisanih u radu Bernhardta i Huang, koji su često zavisili od dokumentarnih dokaza, uključujući dokaze da su dokumenti falsifikovani, fizičku inspekciju sporne zemljišne imovine ili svedočenja svedoka.
Kaznjavanje prestupa
Ni zatvor ni novčane kazne nisu bili deo uobičajene liste kazni, iako je okrivljeni mogao biti zatvoren na značajno duge periode tokom procesa prolaska kroz pravni sistem, a plaćanje novčane kazne ponekad je bilo dozvoljeno kao zamena za strožu kaznu ili kao kompenzacija porodici povređenoj zločinom. Kazne su varirale od presude da nosi kangu (drveni okov), uređaj čija je svrha bila u velikoj meri poniženje, preko različitog broja udaraca laganim ili teškim bambusom, različitih stepeni prinudnog rada ili doživotnog izgnanstva, do nominalno ili stvarno smrtnih kazni.
Jedna neobičnost kazni bila je u tome što one nisu uvek bile onakve kakvim su se predstavljale. Presuda od pedeset udaraca laganim bambusom zapravo je značila dvadeset, zbog promena zakona nakon Mandžurskog osvajanja, i isto je važio za sve presude sličnog oblika. Neke nominalno smrtne kazne — dekapitacija nakon suđenja ili gušenje nakon suđenja — u većini slučajeva su završavale kao teške, ali ne i smrtne kazne.
Na godišnjim suđenjima, osuđenici sa smrtnim presudama delili su se u četiri kategorije. One kojima je izrečena odložena smrtna kazna obično su dobijale smanjenje kazne na prinudni rad, ponekad nakon dvogodišnjeg odlaganja kako bi se revidirana presuda potvrdila. One koji su smatrani vrednim sažaljenja, bilo zato što su bili mladi, stari ili zato što su postojale olakšavajuće okolnosti kod njihovog prestupa, dobijali su smanjenje kazne na izgnanstvo ili prinudni rad. Osuđenik koji se ispostavio kao jedini sin kojem je bilo potrebno da ostane kod kuće kako bi brinulo o roditeljima ili, pošto su mu roditelji umrli, da održava njihovu svetinju, mogao je dobiti smanjenje smrtne kazne na četrdeset udaraca plus dva meseca nošenja kange.
Ostala je četvrta kategorija, osuđenici „zaslužni za smrtnu kaznu“. Prema jednom izvještaju, njihova imena su pisana na listu na kojoj je car nacrtao krug, odvajajući one koji će biti pogubljeni od onih koje će se zadržati još godinu dana.13 Okrivljeni krivičnim delom protiv člana iste porodice ili klana koji je dva puta preživeo ovaj proces, dobijao je smanjenje kazne na odloženu izvršenja; za druge prestupe bilo je potrebno deset puta. Jedan izvor sugeriše da je jedan krug procesa birao manje od deset procenata imena za pogubljenje. S obzirom na višestruke moguće izlaze, čini se verovatnim da su većina nominalno smrtnih presuda vodile do teških kazni, ali onih koje nisu uključivale pogubljenje. Meijer, koji je skeptičan prema priči o „crtanju kruga“, opisuje suđenja kao racionalan pristup problemima stvorenim pokušajem da se potpuno precizira kazna za svaki prekršaj, što je omogućavalo visokom nivou birokratije da prilagodi presude na osnovu razmatranja koja nisu bila uključena u statute.
Postojale su tri presude koje su bile zaista, a ne samo nominalno, smrtne: gušenje pre suđenja, dekapitacija pre suđenja i smrt od sečenja („smrt od hiljadu rezova“). Gušenje se smatralo manje strogom kaznom od dekapitacije, budući da se smatralo da mutilacija tela ima neželjene posthumne posledice. Dalji nesklad između nominalnih i stvarnih presuda dogodio se kroz proces otkupnine. Sud je mogao, ali nije morao, dozvoliti osuđeniku da zameni kaznu koju mu je izrečena novčanim plaćanjem; uplate se čine malim u odnosu na kazne koje su zamenile. U nekim slučajevima, kao kod doktora koji je nenamerno ubio svog pacijenta, razlog za dozvolu otkupnine deluje dovoljno prirodno modernom čitaocu. Ali u drugim slučajevima gde bi nam se činilo prikladnim, kao što je sin koji ubija ubicu svog oca ili neko ko je nenamerno ubio potencijalnog silovca u procesu sprečavanja njegovog zločina, to nije bilo odobreno.
Zašto bi okrivljeni bio osuđen na smrtnu kaznu, a zatim mu bilo omogućeno da se iskupi nominalnom sumom umesto da dobije neku mnogo nižu kaznu? Jedan mogući odgovor je da je kosmička ravnoteža zahtevala plaćanje života za život, ali to može biti nominalni život. To bi takođe objasnilo još jednu neobičnost u zakonu. Ako je više ljudi bilo zajednički odgovorno za ubistvo i jedan od njih osuđen na smrt, njegova kazna bi mogla biti smanjena na neku ne-smrtnu kaznu ako bi se jedan od ostalih prestupnika slučajno smrtno povredio ili umro dok je pravni proces još uvek trajao — pretpostavlja se zato što je time kosmička ravnoteža bila zadovoljena. Poslednja neobičnost je to što su pogubljenja mogla da se izvrše samo u određeno doba godine, pri čemu su detalji ograničenja vremenom varirali, ali su očigledno bili povezani sa religijom.
Ova pravila i druga podižu pitanje u kojoj meri je pravni sistem bio zasnovan na religiji u široj smislu, a u kojoj na konsekvencijalističkim razmatranjima. Nominalno smrtne kazne može interpretirati kao odraz potreba kosmičke ravnoteže, pod uslovom da neko veruje da se kosmos može uravnotežiti isključivo nominalnim pogubljenjima.15 Alternativno, ovaj obrazac se može posmatrati kao rezultat toga što su kazne vremenom postale manje stroge u sistemu sa barijerama za eksplicitne promene. Ili se to može posmatrati kao način zastrašivanja potencijalnih kriminalaca16 i tako njihovo odvraćanje, dok se osuđenici čuvaju da služe kao državni robovi. Retorika ravnoteže se takođe može videti kao način održavanja poštovanja prema postojećoj hijerarhiji statusa i autoriteta.17 Teže je pronaći konsekvencijalistička objašnjenja za neke druge karakteristike pravnog koda, kao što je zahtev da zvaničnik čiji je roditelj umro napusti svoju poziciju tokom dvadeset sedam meseci obavezne žalosti (prema Tang kodu, smanjeno na godinu dana prema Qingu).18 Jedno moguće objašnjenje je da je njegova funkcija bila da spreči bilo kog zvaničnika da akumulira previše moći, pošto bi kontrolu nad birokratskim carstvom u bilo kom trenutku mogao prekinuti smrt roditelja.
Slična pitanja postavljaju i druge karakteristike pravnog sistema, stepen u kojem je zavisio od ishoda radije nego od krivice. Bilo je, na primer, posebno teško delo ubiti nekoliko članova iste porodice. U jednom slučaju, okrivljeni koji je proglašen krivim za to osuđen je na strogu kaznu uprkos činjenici da su ga ljudi koje je ubio napali i njegovi saputnici, a jedan od njih je upravo ubio njegovog oca. U drugom slučaju, zvaničnik je proglašen krivim za ozbiljan prekršaj jer su sluge koje su nosile njegovu nosiljku prošle kroz kapiju hrama usred oluje, umesto da je spustile ispred kapije kako bi zvaničnik mogao da uđe u hram na propisan način.
„Njegov propust da blagovremeno siđe sa nosiljke, iako je uzrokovan velikim nakupljanjem kišnice na zemlji i greškom nosilaca, ipak predstavlja kršenje utvrđenih propisa. Shodno tome, treba ga osuditi na 100 udaraca teškim bambusom prema statutu o kršenju imperialnih dekreta … . Pošto je već razrešen sa svoje pozicije … .”
U ovom i drugim slučajevima, namera nije bila potrebna za krivičnu odgovornost; presuda se zasnivala na ishodu, a ne na motivaciji.22 To se ponovo može interpretirati kao politika vođena strahom da će, ako se ravnoteža ne održi kažnjavanjem nekoga zbog kršenja kosmičkih pravila, rezultat biti povećan rizik od prirodnih katastrofa. S druge strane, ekvivalent — striktna odgovornost u deliktima — postoji i u modernim pravnim sistemima, što sugeriše da možda postoje objašnjenja, verovatno funkcionalna, koja ne zavise od specifičnosti kineske kulture.
Popunjavanje praznina
Zakonik je osmišljen da predvidi određenu kaznu za svaki mogući prekršaj — što je misija američke komisije za izricanje kazni odnesena do krajnje mere. Uprkos veličini i detaljnosti zakonika, on nije uspeo u tome. Praznine su se mogle popunjavati interpolacijom, pri čemu su sudske presude zauzimale oblik poput: „prekršaj je sličan XYZ, za koji je kazna propisana u zakoniku doživotni izgnanstvo na udaljenosti od 2500 li od provincije počinioca, ali je nešto manje ozbiljan. Okrivljeni je osuđen analogijom na izgnanstvo na udaljenosti od 2000 li.“24 Tamo gde se prekršaj nije mogao uklopiti u bilo koju kategoriju u zakoniku, sud je mogao proglasiti okrivljenog krivim za činjenje onoga što ne bi trebalo da se radi ili za kršenje carskog dekreta — ne stvarnog dekreta, već onoga koji bi Car izdao da je stvar bila iznetа pred njega. Osnovna pretpostavka bila je da ljudi treba da razlikuju dobro od zla bez pomoći zakonika, da Car, a delegacijom i njegovi zvaničnici, imaju neograničenu moć, pa je stoga bilo ispravno kazniti one koji su učinili zlo, čak i ako je odsustvo specifičnog pravnog pravila protiv onoga što su uradili otežavalo određivanje odgovarajuće kazne.
Drugi problem koji nameće zakonik koji pokušava potpuno mapiranje od prekršaja do kazne jeste to što mogu postojati slučajevi gde je kazna propisana zakonikom očigledno preoštra za ono što se zapravo dogodilo, gde prekršaj odgovara doslovnom tekstu, ali ne i duhu zakona. Primer bi moglo biti ubistvo koje je, prema zakonu, zahtevalo smrtnu kaznu, ali je bilo posledica nesreće u kojoj nije bilo krivice kod lica koje se smatra odgovornim. Jedno rešenje bilo je proglasiti počinioca krivim za kapitalni zločin, ali dozvoliti da se kazna zameni novčanom kaznom.
Struktura autoriteta
Ključna figura u birokratiji koja je upravljala Kinom bio je okružni magistrat. Populacija njegovog okruga mogla je varirati od 80.000 do više od 250.000 stanovnika; magistrat je funkcionisao kao jedini predstavnik carske vlasti, kombinacija gradonačelnika, načelnika policije i sudije. Na tu poziciju je kvalifikovan polaganjem uspešnog ispita za državnu službu, a zatim i obavljanjem administrativnih funkcija na nižem nivou. Pomagala mu je služba zvaničnika, od kojih su neki bili njegovi sopstveni zaposleni koji su se selili s njim s mesta na mesto, dok su neki bili trajno smešteni u okrugu. Jedan rizik od pridruživanja tolike moći jednoj osobi bio je taj što bi magistrati mogli iskoristiti svoj položaj da izgrade lokalnu podršku i tako pretvoriti carstvo, koje je u teoriji bila centralizovana birokratija, u de facto feudalni sistem, što se često dešavalo u periodima raspada između dinastija. Mere predostrožnosti da se to spreči uključivale su zabranu dodeljivanja magistratu bilo kog okruga unutar njegove matične provincije ili u radijusu od 165 milja od njegovog rodnog okruga,28 prebacivanje magistrata iz okruga u okrug svake nekoliko godina, i zabranu magistratu da oženi ženu iz svog okruga ili da poseduje zemljište u njemu. Štaviše, činjenica da je zakonik detaljno propisivao kaznu za svaki prekršaj ograničavala je diskreciju magistrata i time ograničavala njegovu moć.
Osmansko carstvo je imalo nešto sličan pristup problemu održavanja centralne kontrole. Nakon osvajanja teritorije, uobičajeni obrazac bio je imenovanje preživelih članova poraženog dinastije za lokalne vladare u nekom udaljenom delu carstva. Svest o tome da poraz neće lišiti gubitnike života, bogatstva ili elitnog statusa smanjivala je podsticaj za otpor osvajanju, a guverner bez lokalnih veza bio je zavisan od Sultana za svoju vlast, te je stoga verovatno bio lojalan.
Kao poslednja mera predostrožnosti u kineskom sistemu, postojala je služba unutar carske birokratije, cenzorska služba, zadužena za istraživanje zlodela zvaničnika. Zvaničnici su birani među onima koji su postigli izvanredne rezultate na carskim ispitima. Cenzori su birani među onima koji su bili još bolji.
Sistem ispita: Zagonetka
Zvaničnici, uključujući i magistrate, uglavnom, ali ne i potpuno, birani su iz redova onih koji su uspešno položili niz žestoko konkurentnih ispita.30 Prvi nivo donosio je čin licentiata, koji je nosio sa sobom status i pravo na polaganje drugog nivoa ispita. Položeni drugi („provincijski“) ispit pružio je značajnu šansu za eventualno imenovanje na funkciju, kao i priliku za polaganje trećeg nivoa ispita („metropolitanski“). Položeni treći nivo bio je skoro zagarantovano zvanično imenovanje.
U ranom delu poslednje dinastije, bilo je oko pola miliona licentiata od populacije od nekoliko stotina miliona, a samo oko 18.000 ljudi je stiglo do sledećeg nivoa. Stopa prolaznosti na provincijskom ispitu koji je razdvajao ove dve grupe iznosila je oko jedan procenat. Ispit se polagao svake tri godine i mogao je, a često je i bio, polagan više puta. Metropolitanski ispit donosio je od 200 do 300 diploma od čak 8.000 kandidata svaki put kada se održavao. Iako je nekoliko izuzetno talentovanih kandidata uspelo pre svoje dvadesete godine, većina je bila u tridesetim, a neki i stariji.
Isliti nisu testirali administrativnu sposobnost, poznavanje zakona, stručnost u rešavanju zločina ili druge veštine koje su imale bilo kakvu očiglednu vezu sa poslom okružnog magistrata ili većine drugih poslova za koje su ispiti pružali kvalifikaciju.
„Sadržaj provincijskih ispita predstavljao je zahtevnu olakšicu, naročito za početnike. Njegov program zahtevao je sastave na teme iz četiri osnovna teksta neo-konfucijanskog kanona i još pet ili više klasika, opširne disertacije o klasicima, istoriji i savremenim temama, pisanje stihova, a u različitim vremenima i sposobnost pisanja formalnih administrativnih izveštaja i depeša. Da bi uopšte imao nadu u uspeh, kandidat je trebalo široko da čita bogatu istorijsku literaturu, temeljno usvoji klasike, razvije tečan kaligrafski stil i ovlada sa nekoliko poetskih stilova. Iznad svega, trebalo je da ovlada stilom eseja, poznatim kao ‘osamnogi’ esej zbog svog formata od osam odeljaka, koji je bio specifičan proizvod ispitnog sistema.“
Ovo pokreće očigledno pitanje: Zašto? Zašto zahtevati od najsposobnijih ljudi u društvu da provode produženi period, često decenije, učeći kako bi položili ispite, umesto da svoje veštine primene u upravljanju carstvom? Zašto testirati set veština sa malo očigledne veze sa poslovima koje se od tih ljudi očekivalo?
Jedno moguće objašnjenje je da su ispiti bili ekvivalent testovima inteligencije, dizajnirani da odaberu najintelektualnije sposobne (i vredne) članove populacije za državnu službu. Ali teško je poverovati da nije postojao manje koštovan način za to ili bilo koji pristup sličnih linija koji bi testirao relevantnije sposobnosti.
Zanimljivije objašnjenje fokusira se na sadržaj onoga što su učili — konfucijansku književnost i filozofiju. Postoje dve karakteristike koje bi se želelo da zvaničnici poseduju. Jedna je sposobnost da obavljaju posao dobro. Druga je želja da obavljaju posao dobro — umesto da puni džepove mitoima ili zanemaruju javne dužnosti u korist privatnih užitaka. Ispitni sistem bi se mogao interpretirati kao masovna vežba indoktrinacije, obučavajući ljude u setu uverenja koja su implicirala da je posao državnih zvaničnika da se dobro brinu o ljudima nad kojima su postavljeni, dok su istovremeno odgovorno pokorni ljudima koji su iznad njih. Oni koji su potpuno usvojili taj način razmišljanja bili bi sposobniji da ga prikažu u visokopritisnom kontekstu ispita.
Sukob između konfucionista i legalista, bar onako kako ga je predstavljala prva grupa, u velikoj meri se odnosio na to kako navesti ljude da čine dobro umesto zla. Legalističko rešenje su bile stimulacije, uređenje sveta tako da dobro donosi dobit, a zlo ne. Konfucijansko rešenje su bila obrazovanje i primer, čineći da ljudi žele da budu dobri i podučavajući ih kako to da učine. Idealni konfucijanski car nikada ne bi kaznio nikoga za bilo šta, već bi samo postavio primer vrsnog ponašanja toliko savršenog da bi inspirisao sve ispod njega. Posmatrano sa te tačke gledišta, imalo je nekog smisla uspostaviti sistem dizajniran da proizvede dobre ljude, postaviti ih na vlast, a zatim ih ostaviti na miru. Iako se to objašnjenje uklapa u konfucijansku teoriju, ono je u neskladu sa praksom konfucijanske države. U sistemu kakav je zapravo postojao, kriminal se nije sprečavao moralnim primerom, već složenim kaznenim sistemom. Isti pristup je primenjen i na kontrolu zvaničnika. Oni su bili podložni detaljnim pravilima koja su nalažu i ocenjuju njihov učinak, uz pretnju kaznama koje su se kretale od crne tačke u njihovom dosijeu do smene i bičevanja.
Možda izbor zvaničnika nije bio glavna svrha sistema. Sudeći po stopi prolaznosti na ispitima, za svakog studenta koji je prošao dovoljno daleko kroz sistem da ima značajnu šansu za zaposlenje, veliki broj ljudi, možda nekoliko stotina, je učio i pao na prvoj ili drugoj fazi. To bi se moglo interpretirati kao sistem koji osigurava da značajan deo populacije, naročito njenih viših slojeva, bude indoktrinovan konfucijanskom ideologijom.
Živi i dobro
Možda vam je palo na pamet da imperijalna Kina nije jedino društvo čije se članove elite očekuje da se kvalifikuju za visoke pozicije tako što će učiti za ispite i položiti ispite o temama koje imaju malo ili nimalo veze sa pozicijama za koje se kvalifikuju. Možda vam je čak palo na pamet da ste i sami učinili, a možda upravo sada radite, gotovo potpuno istu stvar.
U današnjoj Americi, jedan od zahteva da bi se razmatrao za većinu najboljih poslova, kako u državnoj tako i u privatnoj sektoru, jeste visoka diploma. Deo onoga što student fakulteta uči i na čemu se ispituje može biti relevantan za posao za koji se prijavljuje, ali mnogo toga, u slučaju mnogih poslova većina toga, nije. Ni američka istorija, ni Šekspir, ni geometrija nemaju mnogo koristi u svakodnevnom radu advokata, doktora ili računovođe. Geometrija i algebra će biti korisni inženjeru, ali literatura, istorija umetnosti i sociologija verovatno neće. Ipak, studenti koji planiraju da odu na te poslove verovatno će provesti dosta vremena na takvim časovima, a njihove prilike za posao će delom zavisiti od ocena koje su tamo dobili. Isto je, u značajnoj meri, tačno i za srednjoškolske predmete.
Postoje obilni statistički dokazi da će neko sa diplomom, u proseku, zarađivati znatno više od nekoga ko je nema. Nije jasno zašto. Postoje tri popularne teorije, koje barem labavo odgovaraju teorijama koje sam ponudio za kineski sistem.
Jedna je teorija ljudskog kapitala, ideja da fakultetsko obrazovanje podučava korisne stvari. Problem sa tim objašnjenjem je što je mnogo toga, verovatno većina onoga što tipični diplomac proučava, irelevantno za posao koji na kraju dobije. Dalji problem je što postoji prilično mnogo dokaza koji ukazuju na to da mnogi studenti diplomiraju znajući malo više nego što su znali kada su ušli. Kao što bi skoro svaki profesor na fakultetu primetio, mnogi studenti nauče onoliko koliko im je potrebno da polože završni ispit i potom što najbrže moguće zaborave većinu toga.
Druga teorija je signaliziranje. Diplomiranjem na fakultetu student pokazuje potencijalnim poslodavcima da je dovoljno pametan i dovoljno vredan, i dovoljno poslušan zahtevima svojih profesora, da to učini. On možda nije bolji kvalifikovan nego ranije, ali ima bolji dokaz o svojim kvalifikacijama. Problem sa ovom teorijom je što bi trebalo da postoje mnogo jeftiniji načini za generisanje istog takvog dokaza. Što se tiče inteligencije, nekoliko dana testiranja bi trebalo da bude dovoljno. Za samodisciplinu i spremnost na rad, nekoliko godina produktivnog zaposlenja trebalo bi da pruži barem toliko istog dokaza.
To nas ostavlja sa poslednjom teorijom: indoktrinacijom. Tvrdnja o liberalnom obrazovanju je da ono učenika pretvara u obrazovanog čoveka, u onakvu vrstu osobe koja je čitala Šekspira, zna datume Normanskog osvajanja i Američkog građanskog rata, može barem da se pretvara da je upoznata sa idejama Adama Smita i Karla Marksa, Aristotela i Kanta. Zašto bi poslodavci želeli te karakteristike, međutim, manje je jasno nego razlozi zbog kojih bi kineski car želeo da podređeni budu indoktrinisani konfucijanskom filozofijom.
Sistem imperijalnih ispita je živ i zdrav. U Americi.
Žalbe i optužbe
Kazna udaranja bambusom mogla je biti izrečena od strane okružnog magistrata, ali se morala prijaviti jedan nivo iznad prefekturi i mogla se uložiti žalba provincijalnom guverneru. Slučajeve koji su doveli do kazne prinudnog rada istraživao je okružni magistrat, prijavljivao prefekturi, odlučivao na provincijalnom nivou sa presudom koju je potvrđivao provincijalni guverner, a zatim se prijavljivao još jedan nivo iznad odboru za kažnjavanje u Pekingu koji je, ukoliko nije bio zadovoljan presudom, mogao vratiti slučaj na ponovno suđenje. Slučaj ubistva koje nije bilo smrtno kažnjivo tretirao se na sličan način, osim što je konačnu presudu donosio odbor. Smrtni slučajevi su razmatrani od strane odbora, suđeni na još višem nivou od strane tri visoka suda i zahtevali potvrdu cara, kao i svaki slučaj koji je uključivao zvaničnika. S obzirom na veličinu populacije i postojanje samo jednog cara, implicira se ili da su slučajevi u poslednje dve kategorije bili retki35 ili da je većina onoga što je nominalno radio car zapravo bila urađena od strane njegove službe. Može se tvrditi da je mehanizam potvrđivanja presuda na višem nivou bio dizajniran da omogući finu kalibraciju sistema koji je, u Kodeksu, propisivao specifičnu kaznu za svaki prekršaj.
Privatno lice je moglo uložiti žalbu na presudu višem sudu bilo podnošenjem optužbe da niži sud nije želeo da je razmotri, bilo protestovanjem protiv njegove odluke. Žalilac je podlegao kazni ako bi se utvrdilo da nije iscrpeo sve opcije na nižim nivoima ili da je podneo lažnu optužbu. U jednom slučaju uključenom u knjigu „Zakon u imperijalnoj Kini“, sud je prihvatio optužbu protiv tužioca protiv kojeg su optužbe odbijene, ali je optužitelja kaznio mnogo strože od optuženog. Optuženi, lekar čiji je nepravilan tretman doveo do smrti pacijenta, osuđen je na davljenje nakon sudskog poravnanja, što je potom preobraćeno u plaćanje od 12,45 unci srebra. Optužitelj, otac žrtve, osuđen je na sto udaraca teškim bambusom jer je „ukrasio činjenice“ u svojoj optužbi. U drugom slučaju, viši sud je utvrdio da su niži sudovi namerno pogrešno tumačili statut kako bi kaznili one koji su žalili na njihove presude. Oba slučaja sugerišu da je prilika za žalbu na odluke možda više postojala u teoriji nego u praksi.
Država i porodica: Podugovaranje sprovođenja zakona
U zakonu dinastije Čing, kao i u zakonima ranijih dinastija, pravne posledice su delimično zavisile od statusa strana, kako od apsolutnog statusa — pravila za državne zvaničnike i Mančure su bila drugačija od pravila za obične narodne ljude, a ona su, zauzvrat, bila drugačija od pravila za grupe posebno niskog statusa — tako i od relativne pozicije unutar proširene porodice. Svi rođaci su klasifikovani kao stariji ili mlađi jedni prema drugima. Za dve osobe na istom nivou porodičnog stabla, kao što su braća i sestre ili rođaci od prvog kolena, stariji rođak je bio onaj stariji po godinama. Za dve osobe na različitim nivoima, kao što su rođaci od prvog kolena (sinovi braće ili sestara roditelja) ili ujak/sinovac, stariji je bio onaj na višem nivou stabla; ujak je bio stariji od svog sinaвca čak i ako je sinovac bio stariji.39 Bliskost srodstva je definisana pravilima koja su određivala koliko dugo je neko bio obavezan da žalimo za smrt rođaka, što je zavisilo od odnosa — najduže za roditelja, kraće kako je srodstvo postajalo udaljenije. Relativni status je, zauzvrat, uticao na kazne. Za prekršaj koji je počinio mlađi rođak protiv starijeg rođaka, kazne su bile povećane; za prekršaj koji je počinio stariji rođak protiv mlađeg, smanjene.
Uobičajeno je da se među prestupe represivnih režima navede prisiljavanje dece da prijavi roditelje. Imperijalna Kina je imala upravo suprotan pristup. Bilo je krivično delo ako dete optuži svog roditelja za zločin, čak i ako je roditelj bio kriv, a smrtni prekršaj ako je bio nevin. Tokom dinastije Han, prve konfucijanske dinastije,
“Ako bi sin prijavio očev zločin vlastima, dobio bi istu kaznu kao i njegov otac, jer sin nije imao sinovsku pobožnost, a otac poštovanje prema vladi.”
Kao i neke druge karakteristike pravnog sistema, tretman odnosa unutar proširene porodice može se posmatrati ili kao izraz konfucijanske ideologije44 ili kao funkcionalna projektna karakteristika. Do sredine 19. veka, dinastija Qing se oslanjala na malu birokratiju elitnih učenjak-činovnika da vlada populacijom od oko četiri stotine miliona ljudi. 45 Jedan od načina za to bilo je podbacivanje što većeg dela posla autoritativnim strukturama kao što je proširena porodica.46 Favorizovanje krivičnih kazni u korist starijih članova porodice učvrstilo je porodičnu autoritativnu strukturu. Zabranjivanje deci da prijave svoje roditelje uklonilo je pretnju koja bi se mogla koristiti za njeno podrivanje.
Druge karakteristike pravnog sistema služile su sličnim svrhama. Ponovljeno neposlušanje deteta roditelju moglo je biti kažnjeno izgnanstvom. Bilo je legalno da roditelj udara svoje dete ili da muž udara svoju ženu. Ako je udaranje deteta rezultiralo njegovom smrću, a nije bilo opravdanja za udaranje, kazna je bila jedna godina teškog rada. Ako je udaranje bilo neposlušnog sina, ali nepravedno surovo, kazna je bila stotinu udaraca teškom bambusom.47 Nije bilo kazne za razumno udaranje neposlušnog sina koje je rezultiralo smrću. U nekim periodima, otac je mogao dobiti zvanično odobrenje da ubije neposlušnog sina.
Dva incidenta iz otprilike 13. ili 14. veka ilustruju tenziju između zahteva imperijalnog i porodičnog autoriteta:
Član porodice, Hsu Kung-chu, bio je doveden u magistratsku kancelariju radi kažnjavanja zbog učinjenog incesta sa svojom nećakom. Glava tsu [porodični patrijarh] prepoznao je da će javna priroda zvaničnog postupka doneti sramotu porodici, pa je naredio da Kung-chu bude bačen u reku gde se utopio. Međutim, glava tsu je kažnjena od strane vlasti zbog ubistva.
U drugom slučaju iz istog perioda postignut je drugačiji ishod:
“Najstariji sin Wang ch’i, Wang ch’ao-tung, mrzeo je svog mlađeg brata. Jednom prilikom, prvi je jurio drugog, držeći nož u ruci. Otac je uhvatio Wang ch’ao-tunga, vezao mu ruke i grdio. Sin mu je uzvratio rečima. To je toliko razljutilo Wang Ch’ija da je zakopao svog sina živog. 49 General Chi-lina ga je osudio zbog nemilosrdnog ubistva sina nakon što je sin bio neposlušan prema instrukcijama. Međutim, ministar pravde je smatrao da, pošto je sin koji je vređao svog oca bio kažnjiv smrtnom kaznom, slučaj ne bi trebalo razmatrati prema članu koji se bavi detetom koje je ubijeno jer je bilo neposlušno prema instrukcijama. Kao rezultat toga, Wang Ch’i je prošao bez kazne.”
Postojale su ozbiljne kazne za ubistvo deteta bez razloga, ali je muž koji je ubio svoju ženu jer je ona udarila ili vređala njegove roditelje dobijao samo 100 udaraca teškom bambusom. Jedina rezervacija suda u takvim slučajevima činila se kao nesigurnost u pogledu toga da li su roditelji govorili istinu ili lagali kako bi zaštitili svog sina od kazne za nepromišljeno ubistvo žene, što je nominalno bila smrtna kazna — davljenje nakon suđenja.
I u porodičnim i drugim kontekstima, navođenje nekoga na samoubistvo smatralo se ozbiljnim prestupom. Sin koji je naterao svog roditelja na samoubistvo krađom ili aktima moralne podlosti podlegao je trenutnom davanju na smrt gušenjem, što je bila stvarna, a ne samo nominalna smrtna kazna. Ako je krađa ili čin moralne podlosti počinjen po nalogu roditelja, kazna je bila smanjena na tri godine prinudnog rada. Neposlušnost porodičnim nadređenima bila je prestup; činjenica da je prestup počinjen po nalogu porodičnog nadređenog mogla je, ali nije uvek morala, smanjiti kaznu.51 Od podređenog se očekivalo da izvrši nalog nadređenog da počini ilegalnu radnju, ali bi i dalje mogao biti odgovoran za to što ju je izvršio, budući da je bio podložan dvema različitim strukturama autoriteta, porodičnoj i pravnoj, sa kaznama za neposlušnost bilo kojoj od njih, čak i ako nije bilo načina da se posluša obe.
Drugi pristup rešavanju nesrazmere između populacije koju je pravni sistem trebalo da kontroliše i resursa kojima je taj sistem raspoloživ bio je obeshrabrivanje upotrebe zakona. Jedan od načina da se to postigne bilo je tretiranje većine privatne pravne prakse kao krivične. Praktičari, „borci u sporovima“, posmatrani su kao nevoljatelji koji su tu da podstiču nepotrebne konflikte. Od pojedinaca koji su želeli pomoć u svojim pravnim problemima očekivalo se da je dobiju od okružnog magistrata i njegove službe. Drugi način obeshrabrivanja sporova bio je činjenje uključenosti u pravni sistem neprijatnom za sve uključene. Bilo je legalno mučiti svedoke u procesu izvlačenja informacija od njih. Od učesnika u pravnom procesu očekivalo se da se ponašaju kao skromni podnosioce zahteva, priznajući znatno superiorniji status službenika sa kojima su stupali u interakciju.
Viđen i vređan od strane magistrata, njegovan i prebijan od strane žandarma, položaj optuženog bio je zaista veoma nepovoljan. Nije čudo što je pojavljivanje pred sudom od strane opšteg naroda smatrano strašnom nesrećom, iskustvom koje treba izbegavati ako je to ikako moguće. … Generalno, ljudi su pokušavali da reše svoje razlike što je više moguće van suda, postizanjem kompromisa ili preusmeravanjem slučaja na jedan od drevnih organa privatnog pravosuđa, na primer na savet porodice — ili elderskog saveta klana, ili vođa esesija.
Zakon je bio glavobolja za svakog magistrata koji je sedeo kao sudija. Među narodom je, generalno, bio poguban za sve uključene. Takse plaćene trkačima yamen-a [hvatačima kriminalaca] mogle su dovesti do bankrota kako tužioca, tako i tuženog.
Posledično, sporovi su igrali prilično malu ulogu u kineskom društvu dinastije Qing. Imperijalne edikte su čak podsticali stanovništvo da izbegava sudove umesto da se u njih gomila. Predrasuda protiv odlazka na sud protezala se i na one koji su pisali podneske. Bili su osuđivani zbog podsticanja sporova. Pravna profesija nije bila priznata u ovoj zemlji bez advokata. Pre svega, zakon je viđen kao stub ličnih odnosa koji bi trebalo da postoje u porodici i lozi. Zakon je izražavao konfučijanske društvene norme. Kada bi se one pravilno poštivale, pozivanje na zakon trebalo bi da bude nepotrebno.
Činjenje interakcije sa pravnim sistemom skupom smanjilo je količinu posla koja se zahtevala od birokratije, ali je rizikovalo pružanje pojedincu prilike da povredi neprijatelja optužujući ga za prestup. Ako bi se utvrdilo da je optužba lažna, optužitelj je podlegao kazni koja bi bila izrečena optuženom da mu je krivica dokazana, što je rizik koji bi se mogao izbeći anonimnim podnošenjem optužbe. Sa tim problemom se Qing zakon bavio na direktan način: za službenika, da postupi po anonimnoj optužbi, bio je to krivični prestup, a za pojedinca, da podnese anonimnu optužbu, bio je to smrtni prestup.56 Pod jednim carem napravljen je izuzetak za pitanja od velikog značaja za državu. Pod sledećim, taj izuzetak je ukinut.
Između građanskih i krivičnih
Ono što ću kroz ceo tekst nazivati građanskim slučajevima bili su, za kineske sudove, samo „sitni predmeti“ koji su se rešavali postupcima koji su se malo razlikovali od onih koji se koriste u krivičnim slučajevima.
Stari sekundarni izvori koje sam prvo proučavao prikazivali su pravni sistem kao potpuno krivični, bez postupka putem kojeg bi stranka kojoj je učinjena nepravda mogla pokrenuti tužbu. To je tačno odražavalo način na koji je konfucijanski elitni sloj posmatrao pravni sistem i kako je on prikazan u slučajevima koji su odlučivani na visokom nivou i izveštavani. Ali kada su zapisi o slučajevima nižeg nivoa postali dostupni, oni su pokazali sistem koji je po formi krivičan, ali u značajnoj meri po suštini građanski kada se bavio onim što je smatrao manje bitnim pitanjima: zemljom, dugom, brakom i nasleđivanjem.
Uzmimo, za primer, obavezu dužnika. Relevantni statut59 počeo je ograničavanjem zakonske kamatne stope na tri procenta mesečno i navođenjem krivične kazne za poverioca koji bi je prekoračio. Statut je nastavio zahtevajući od dužnika da isplati svoj dug i naveo kazne za neispunjenje istog. Poverilac koji bi optužio dužnika za neizmirenje duga optuživao bi ga pred magistratom za kršenje tog dela statuta.
Ako bi magistaat utvrdio da je optužba validna, zahtevao bi od dužnika da pristane na plaćanje, dok bi velikodušno odustao od krivične kazne za kršenje, i slično za druge „manje“ sporove. Dužnik koji ne bi pristao na plaćanje mogao je biti kažnjen.
Slučaj je i dalje bio krivičan po formi. Stranke nisu, kao u modernom građanskom procesu, imale pravo da okončaju spor vansudbenim poravnanjem. Mogle su, međutim, ponizno zahtevati od magistrata da ukine ročište. On je imao pravo da odbije, ali, sa veoma gustim rasporedom nerešenih slučajeva, to je bilo malo verovatno. Većina seoskih sporova rešavala se ili putem neformalne medijacije koja nije uključivala sud, ili pregovorima nakon što su optužbe podnete sudu i nakon što je magistrat o njima prokomentarisao, ali pre same sudske sednice.
Sličan obrazac je važio i za druge manje, odnosno građanske, prekršaje. Statut o deljenju domaćinstva među sinovima zabranjivao je to dok su roditelji bili živi. Podstatut je to dopuštao uz dozvolu roditelja. Običajna praksa jednakog deljenja pojavljivala se samo usred podstatuta drugog statuta koji se prvenstveno bavio drugačijim pitanjem. Drugi podstatuti su implicirali sprovođenje ugovora, prava svojine nad zemljom i pravila u vezi sa brakom.
Jedna razlika između tretmana građanskih slučajeva u zapadnim pravnim sistemima i tretmana manje bitnih pitanja u carskom pravu pokazuje se u promeni u interpretaciji zakona kada je, početkom dvadesetog veka, poslednja dinastija zamenjena kineskom Republikom. Carski zakonik je u najvećoj meri prenet nepromenjen. Lokalni sudovi su nastavili da presuđuju otprilike kao i ranije. Ali Vrhovni sud, pod uticajem zapadnog prava, tretirao je manje slučajeve kao građanske sporove između strana. Primer koji je detaljno razmotrio Bernhardt bio je postupak imenovanja naslednika za čoveka koji je umro bez muškog potomstva. Odluka, prema carskom i republičkom pravu, donosila se od strane udovice i čovekovih rođaka. Naslednik je morao biti srodnik pokojnika iz iste generacije u kojoj bi bio njegov sin. Ako nije bilo dostupnog odgovarajućeg srodnika, kandidat istog prezimena, koji se pretpostavljao da je dalji rođak, mogao je biti zamena.
Tokom Republike bilo je slučajeva u kojima je udovica izabrala naslednika koji nije ispunjavao te zahteve, te se jedan od rođaka protivio tome. Lokalni sud suočen sa takvim slučajem uklonio bi imenovanog naslednika. Ali kada bi se slučaj žalio Vrhovnom sudu, ako ni tužilac ni njegov sin ili unuk nisu bili kvalifikovani kao naslednici, sud bi presudio protiv tužioca zbog nedostatka pravnog interesa. To je ostavljalo udovinu izabrane osobe na mestu, čak i ako je sud priznao da on ne ispunjava zakonske uslove.
Poput modernog američkog suda koji sudi slučaj delikta, Vrhovni sud je pružao pravdu samo između strana. Carski magistrat, sa širim pogledom na svoje obaveze, organizovao bi zamenu naslednika kojeg je izabrala udovica onim koji ispunjava zakonske uslove. Carski magistrat koji se bavi dovoljno zamršenim sporom oko svojine mogao bi ga rešiti tako što ne bi priznao vlasništvo nijednoj strani, već pretvorio zemlju u državnu svojinu, sa prihodom koji bi bio namenjen nekom dobrom cilju, kao što je finansiranje škole. Njegov posao je bio da uspostavi pravdu. Tužilac je bio samo osoba koja je skrenula pažnju na primer nepravde.
Ugovor bez zakona
Godine 1895, u sklopu Šimonosekičkog mirovnog ugovora, Kina je prepustila ostrvo Tajvan Japanu. Japanska vlada je želela da zadrži postojeći pravni sistem. Da bi to učinila, morala je da otkrije šta je on zapravo bio. Formirana je naučna komisija. Njen izveštaj nam pruža detaljnu sliku pravnog sistema jedne provincije Imperijalne Kine na kraju njene poslednje dinastije.
Jedna od karakteristika tog sistema bila je kombinacija razrađene ugovorne prakse sa gotovo potpunim odsustvom ugovornog prava, barem na imperijalnom nivou. Kodeks je sadržao samo nekoliko odredbi koje se bave pitanjima ugovora, od kojih su neke, kao što je statut koji propisuje maksimalnu kamatnu stopu, po svemu sudeći ignorisane u praksi.
Nekonvencionalne hijerarhijske struktore su pružale mogući mehanizam za rešavanje ugovornih sporova unutar porodice, klana ili esnafa. Ali trgovci na Tajvanu bavili su se obimnim transakcijama velikih razmera koje su prevazilazile sve te kategorije, kupujući poljoprivredne proizvode na veliko kako bi ih prevozili preko moreuza na prodaju u kontinentalnom delu, uvozeći proizvode iz kontinenta na Tajvan, i još mnogo toga.
Problem rešavanja komercijalnih sporova van državnih sudova u srednjovekovnoj Evropi delimično je rešavan razvojem privatnih sudova na glavnim trgovinskim sajmovima, kojima su upravljali trgovci i koji su se u velikoj meri oslanjali na sprovođenje kroz reputaciju. Čini se da se u Kini nije razvio sličan ekvivalent, možda zbog imperijalnog neprijateljstva prema bilo kom rivalskom autoritetu. Postojali su brokera i špediterski agenti koji su funkcionisali kao posrednici između kupaca i prodavaca, ali su oni bili zvanično imenovani i vodili evidenciju transakcija u ime vlade. Bilo je krivično delo preuzimati njihovu ulogu bez ovlašćenja vlade.
Ipak, kineski trgovci su razvili razrađen set ugovornih formi, uključujući različite vrste standardnih ugovora, podržavajući tako obimnu i sofisticiranu mrežu komercijalnih odnosa. Deo objašnjenja toga kako su to postigli verovatno je bila potreba da se sačuva reputacija firme, a deo dostupnost državnih sudova za rešavanje sporova, kada sve ostalo zakaže, sa stranama koje su činile namerne i očigledne prekršaje. Ali veći deo objašnjenja leži u detaljima privatnog ugovornog prava koje se razvijalo unutar tog okvira — sistema pravila dizajniranog da minimizira oslanjanje na sudove i eksternu prinudu.
Jedan primer je pravilo koje nazivamo caveat emptor. Pod bilo kojim okolnostima koje nisu eksplicitna prevara — na primer, zlatne štabove koji su se ispostavili kao olovak obložen zlatom — trgovac koji je prihvatio isporuku robe nije imao pravni lek ako se ispostavi da je roba oštećena. Drugi primer je povezanost između poseda, vlasništva i odgovornosti. Roba u mom skladištu bila je moja, bez obzira na to da li će uskoro postati tvoja, i ja sam snosio rizik od bilo kakve štete koja joj se dogodi. Čini se da su pravila bila dizajnirana tako da, gde god je to bilo praktično, gubitak ostane onome ko ga je i izazvao, čime se eliminiše potreba za pravnim postupkom kako bi se on prebacio na drugoga.
Problemi sa takvim sistemom nastaju ako otkazivanje ugovora i ostavljanje svega u posedu onoga ko ga u tom trenutku ima donosi prednost jednoj strani, što je situacija koja podstiče oportunističko kršenje ugovora. Jedno rešenje je redesign ugovora tako da izvršenje obaveza obe strane bude skoro sinhronizovano, čime se smanjuje podsticaj bilo kojoj od njih da prekrši ugovor. Alternativa je oslanjanje na sprovođenje kroz reputaciju, tako što se ugovor strukturira tako da je podsticaj za kršenje, ako se dogodi, verovatno na strani koja bi snosila reputacijske posledice zbog kršenja.
Primer u kineskom slučaju daju ugovori o budućoj kupovini robe po unapred dogovorenoj ceni. Takvi ugovori se nisu smatrali obavezujućim sve dok nije došlo do bar delimičnog izvršenja od strane jedne strane. To se tipično sastojalo od depozita koji je kupac uplatio unapred. Podešavanjem veličine depozita, strane su mogle uzeti u obzir kako veliki bi motiv prodavca za kršenje ugovora mogao postati, u zavisnosti od opsega verovatnih promena cena između formiranja ugovora i isporuke, i koliko je svaka strana bila ograničena u pridržavanju dogovora zbog reputacije. Kupac koji bi prekršio ugovor gubio je svoj depozit, što je bio ishod koji nije zahtevao sudsku intervenciju jer je depozit bio u posedu prodavca. To je ostavilo očigledan problem — prodavca koji prekrši ugovor, ali zadrži depozit. Pretpostavlja se da je tome sprečavala neka kombinacija reputacije i pretnje da bi takav očigledno kriminalni čin pružio kupcu dovoljno osnova za odlazak na sud.
Važni elementi u funkcionisanju sistema bili su postojanje sistema pisanih formi koristeći standardnu šablon-terminologiju koju su strane i drugi učesnici u trgovini razumeli, kao i upotreba pečata — čopova — kako bi se pružili jasni dokazi o saglasnosti sa ugovorom. Sve dok su pitanja činjenica bila jednostavna, kao što je to bilo da li je pošiljka žita isporučena i prihvaćena, ali ne i koja je njena tačna kvaliteta, to je omogućavalo trećim licima da po niskim troškovima utvrde koja strana ugovora je prekršila njegove odredbe. Treće lice je moglo biti drugi trgovac zainteresovan da sazna kome se može verovati ili, u ekstremnim slučajevima, okružni magistrat zainteresovan za to ko je počinio krivični delo i ko treba da bude kažnjen u skladu sa tim. Bez obzira na mehanizme koji su za to bili odgovorni, kineski trgovci su pre više od jednog veka uspeli da održe sofisticiran sistem ugovora uz malo korišćenja državnog prinuda.
