Island je ljudima poznat kao zemlja vulkana, gejzera i glečera. Ali bi trebalo da bude podjednako zanimljiv studentu istorije kao rodno mesto briljantne literature u poeziji i prozi, i kao dom naroda koji je tokom više vekova održavao visok nivo intelektualne kulture. To je gotovo jedinstven primer zajednice čija su kultura i kreativna moć cvetele nezavisno od bilo kakvih povoljnih materijalnih uslova, štaviše, u uslovima koji su bili u najvećoj meri nepovoljni. Takođe, ne bi trebalo da bude manje zanimljiv studentu politike i prava kao onaj koji je proizveo Ustav nalik bilo kom drugom, o čemu postoje zapisi, i skup zakona toliko detaljan i složen da je teško poverovati da je postojao među ljudima čija je glavna okupacija bila da ubijaju jedni druge.
Pre oko četrdeset godina, George Stigler i Gary Becker, dva istaknuta ekonomiste sa Univerziteta u Čikagu, objavili su članak u kojem su ukazali na problem sa konvencionalnim sistemom sprovođenja krivičnog prava.301 Želim da sumiram njihovu argumentaciju kratkom pričom.
Ja sam policajac, ti si kriminalac. Imam dokaze protiv tebe, dokaze koji će te poslati u zatvor. Trošak osude i zatvora je, za tebe, ekvivalent kazni od sto hiljada dolara. Korist za mene od tvoje osude je zlatna zvezdica u mom izveštaju, podsticaj za moju karijeru koji će mi povećati životni prihod za deset hiljada dolara. Posmatrano iz perspektive serije Dragnet, ostatak priče je očigledan: predajem dokaze tužiocu, ti ideš u zatvor. Posmatrano iz perspektive ekonomije, takođe je očigledno. Imam nešto što je meni vredno deset hiljada dolara, a tebi sto hiljada. Tržišta postoje da bi pomerila imovinu na njenu najvredniju upotrebu. Platiš mi pedeset hiljada dolara i ja spalim dokaze.
Da bi se ovo sprečilo, da bi sistem radio kako je dizajniran, potreban nam je drugi sloj policajaca koji bi nadgledali prvi sloj — a možda i treći sloj koji bi nadgledao njih. To povećava troškove i složenost sistema. Becker i Stigler su predložili jednostavno rešenje: zameni platu policajca nagradom. Kada platiš kaznu od sto hiljada dolara ili dobiješ ekvivalentnu zatvorsku kaznu, ja dobijam sto hiljada dolara. Sada bi jedna mito koje bih bio voljan da prihvatim bilo najmanje sto hiljada dolara, što bi tebi nametnulo odgovarajuću kaznu, dok bi istovremeno uštedelo troškove suđenja.
Dva istaknuta pravna naučnika, Richard Posner i William Landes, takođe sa Univerziteta u Čikagu, odgovorila su, ukazujući na pitanja koja prvi set autora nije uspeo da reši, uključujući pitanje ko ima pravo da uhvati kriminalca i naplati nagradu. Jedno moguće rešenje bilo je da se to učini vlasničkim pravom žrtve, zahtevom protiv kriminalca. U tom trenutku, kako su Landes i Posner istakli, Becker i Stigler su izumeli sistem deliktne odgovornosti. Prema deliktnom pravu, kao i prema hipotetskoj verziji krivičnog prava, žrtva ima zahtev protiv počinioca, koji se naplaćuje putem sudske osude ili vansudskog poravnanja.
Počeo sam da se zanimam i dodao sam dva članka tom razmeni. Jedan je ponudio rešenje za tehnički problem sa sistemom privatnog krivičnog gonjenja koji su Landes i Posner ukazali.304 Drugi je opisao stvarni pravni sistem sličan onom imaginarnom o kojem su diskutovali. U islandskoj sagalnom periodi pre hiljadu godina, ako bi nekoga ubio, njegovi rođaci bi te tužili. Proučavanje tog sistema je ono što me je prvo zainteresovalo za širu temu ove knjige. Ovo poglavlje je značajno revidirana verzija tog članka.
Problem izvora
Naše poznavanje islandskog pravnog sistema zasnovano je na izvorima dve vrste: sagama, istorijama i istorijskim romanima koji su zapisani u trirteenth i četrnaestom veku, od kojih su mnogi smešteni i možda sastavljeni u desetom i ranom jedanaestom veku, i Gragas, zbirkom pravnih tekstova zapisanih u drugoj polovini trirteenthog veka. Kada sam prvi put pokušao da razumem taj sistem, Gragas još uvek nije bio preveden na engleski; pošto nisam čitao staronordijski, svoj članak sam zasnovao na sagama i sekundarnoj literaturi. Vraćajući se temi više od trideset godina kasnije, jedna od prvih stvari koje sam uradio bilo je čitanje Gragas, koji je sada dostupan na engleskom. Zaključio sam da su delovi njega bili neusklađeni kako sa mojim starim prikazom sistema, tako i sa sagama na kojima je taj prikaz bio zasnovan.
Da bih proverio ovaj drugi zaključak, pročitao sam sve sage smeštene na Islandu. Zaključio sam da je, iako je moj članak pogrešio u nekim značajnim pravnim detaljima, većim delom ispravno opisao sistem kako je prikazan u sagama. Gragas bio je neusklađen ne samo sa porodičnim sagama, koje su zapisane dva ili tri veka nakon događaja koje su opisivale, već i sa Sturlung sagama, čiji su autori opisivali događaje od kojih su mnogi imali mesta tokom njihovog životnog veka, a u nekima su i sami učestvovali.
Najvažnija neusklađenost imala je veze sa vansudskim poravnanjima. Prema Gragas, prestup za koji je zakonska kazna bila potpuna izopštenost mogao se rešiti na blažim uslovima samo uz odobrenje Lögrétta, zakonskog veća. Većina takvih slučajeva u sagama rešavala je se poravnanjem, ali nisam našao primere ni poravnjanja opisanih kao odobrena od strane Lögrétta, niti onih koja su blokirana njenim neodobravanjem. Štaviše, mnoga poravnanja su se dogodila kada Alting nije bio u sesiji, pa Lögrétt, koji se sastajao samo na Altingu, nije postojao da ih odobri ili odbije.
Prema Gragas, jednom kada bi neko bio optužen za ozbiljan prestup, bilo je ilegalno da ga bilo ko skriva — da mu pruži hranu ili zaklon. Podjednako čudno, barem za moderna osećanja, bilo je ilegalno da on prisustvuje bilo kakvom skupu, uključujući i onaj na kojem će mu se suđenje održati. Njegovu odbranu je morao voditi neko drugi u njegovom odsustvu. Pronašao sam samo jedan odlomak u sagama gde je neko kažnjen zbog skrivanja ubice pre nego što je bio suđen i osuđen, i to je bio deo poravnanja, a ne sudska presuda. Optuženi se često, ali ne uvek, pojavljuju na skupu na kojem im se održava suđenje.
Gragas navodi radnje kojima je neko gubio imunitet, te je mogao biti ubijen bez pravnih posledica. To je uključivalo bilo koji napad, čak i udarac koji nije pogodio metu, i odnosilo se ne samo na počinioca već i na saputnike koji su znali za planirani napad ili su mu pomagali.
Propisano je da čovek na koga je naneta povreda ima pravo da se osveti ako to želi, do vremena Generalnog skupa na kojem je dužan da podnese tužbu za povrede; isto važi i za svakoga ko ima pravo da se osveti za ubistvo. Oni koji imaju pravo da se osvete ubistvu su glavni akteri u slučaju ubistva. Čovek koji je nanio povredu gubi imunitet i postaje ranjiv na ruke glavnog aktera i na ruke bilo koga iz njegove družine, mada je takođe zakonito da osvetu izvrše i drugi ljudi u roku od dvadeset četiri sata.
Pravni obrazac u sagama je složeniji. Postoje delovi u kojima se smatra da je napadač izgubio imunitet. Postoji jedan koji se čini da implicira da se imunitet gubi samo ako je neko sa druge strane ubijen ili ranjen. Postoje drugi gde se napad tretira kao odvojeno krivično delo, sa odštetama koje se odbijaju od onih koje se duguju za ubijanje napadača. Ali u većini slučajeva gde postoji nedvosmislen napad jedne osobe ili grupe protiv druge, pravilo o gubitku imuniteta se ignoriše, pri čemu se smrti na jednoj strani odbijaju od smrti na drugoj strani, i duguje se ili wergeld (otpremnina za ubistvo) ili izopštenost za svaki višak smrti.
Prema Gragas, skoro bilo šta seksualne prirode između ljudi koji nisu u braku bilo je ozbiljan prestup.
“Ako muškarac poljubi ženu u privatnosti, bez prisustva drugih i uz njen pristanak, onda snosi kaznu od tri marke, a slučaj se vodi protiv istog tog muškarca kao i u slučaju seksualnog odnosa. Ali ako se ona toga uvredi, onda je slučaj protiv nje i kazna je blaži izgnanstvo. Ako muškarac pruži tajni poljubac tuđoj ženi, kazna za to je blaži izgnanstvo, bilo da ona to dozvoli ili joj zabrani, … Ako muškarac zamoli ženu da spava sa njim, kazna za to je blaži izgnanstvo.”
Ali Gragas takođe daje pravila za nasleđivanje koja podrazumevaju postojanje vanbračne dece. U nekim slučajevima majke su mogle biti lutalice, na koje ista pravila nisu važila, ili robkinje, ili je otac mogao biti progonjen. Ali jedan od biskupa Islanda bio je vanbračnog porekla, a njegova majka je bila sestra prethodnog biskupa, što jasno nije bila robkinja ili lutalica. U Sturlung sagama praktično svaki važan čovek ima ljubavnicu; jedan vođa je u krevetu između svoje dve ljubavnice kada se pojave napadači. Ljubavnice su opisane kao ćerke uglednih farmera. Biti ljubavnica važnog čoveka smatralo se od strane nekih boljim nego biti supruga nekoga manje važnog. Postoje slučajevi gde se neko optužuje za seksualni prekršaj, ali uz samo nekoliko izuzetaka, to su slučajevi gde je seksualni odnos doveo do trudnoće.
Šta objašnjava konflikte između Gragas i saga? Vidim najmanje četiri alternative:
- Sage su pogrešne. One ne opisuju precizno kako je pravni sistem funkcionisao u periodu koji pokrivaju.
- Gragas je pogrešan.
- Gragas opisuje sistem kakav je postojao na kraju tog perioda, a sage kakav je postojao u prvom veku i po.
- Gragas opisuje pravni sistem onakvim kakav je postojao na papiru, ali ne i onakvim kakav je postojao u praksi.
Prva alternativa nas uvodi u staru naučnu kontroverzu. Porodične sage opisuju događaje od kasnog devetog do ranog jedanaestog veka, ali njihovi pisani tekstovi datiraju iz trirteenth i četrnaestog veka. Jedna mogućnost je da su sastavljene ubrzo nakon događaja koje opisuju, prenesene usmenim putem nekoliko vekova, a zatim zapisane. Alternativa je da su ih sastavili ljudi koji su ih zapisali, na osnovu delova tradicije. Ako je ovo drugo tačno, njihova slika o pravnim institucijama ranijeg perioda možda nije pouzdanija od slike Divljeg zapada u modernim vesternima ili srednjovekovne Evrope u lošim istorijskim romanima.
Jedan argument protiv teorije usmene tradicije je taj što su sage proza, a ne stih, pa su stoga lakše podložne izmenama prilikom prenošenja. S druge strane, autori mnogih od njih su živeli pod pravnim sistemom u kojem su smešteni, čak i ako je kasnije došlo do promena—veće promene su se dogodile nakon 1263. godine, kada su Islanđani predali vlast kralju Norveške.
Pre mnogo godina, Jesse Byock, vodeći američki stručnjak za sage, objavio je genijalan dokaz u, od svih mogućih mesta, Scientific American. Demonstrirao je da kolekcija očigledno nepovezanih detalja o Egilu Skallagrimsonu, centralnoj figuri u Egil Saga, i njegovom ocu i dedi, odgovara teoriji da su patili od Pagetove bolesti, nasledne bolesti prvi put identifikovane u 19. veku. To ima smisla ako je saga sastavljena u vreme kada su relevantni detalji još uvek bili u živoj memoriji, manje smisla ako je kreirana dve ili tri stotine godina kasnije.
Byockovo gledište je da, iako se detalji radnje sage mogu ponovo rekonstruisati svaki put kada se pričaju, priče su bile zasnovane na istorijskoj i institucionalnoj pozadini poznatoj i pripovedaču i publici. Na kraju je neko to uradio još jednom u pisanom obliku. To sugeriše da bi one trebale biti pouzdane kao izvor informacija o institucijama, ako ne i uvek o istorijskim detaljima. Sigurdsson zauzima sličan stav.
Bez obzira na to da li se porodične sage mogu smatrati pouzdanim istorijskim dokumentima, generalno je saglasno da Sturlung sage, koje se bave događajima mnogo bližim njihovom sastavljanju, mogu biti. Stoga, tamo gde se pravilo u Gragasu protivreči Sturlung sagama, mislim da možemo biti razumno uvereni da ono ne opisuje stvarni zakonik, barem u praksi.
Druga alternativa nas dovodi do prirode Gragasa. Sastavljen je od dva duga izvještaja o zakonu i nekoliko fragmentarnih, a sve je pretpostavno sastavljeno od strane privatnih lica za njihovu sopstvenu upotrebu. Raniji izvještaj je zapisan oko 1260. godine, neposredno prije kraja perioda islandske nezavisnosti, a kasniji oko 1280. godine, nakon što je Island došao pod norvešku vlast. Jedno uključeno pravilo je da, u slučaju konflikta među pisanim izvještajima o zakonu, tekstovi koji pripadaju biskupima imaju prednost, što implicira da su pisani izvještaji o zakonu bili različiti. Dakle, Gragas tekstovi mogu predstavljati neku mješavinu onoga što je zakon bio, onoga što je osoba koja ga je pisala mislila da jeste i onoga što je osoba za koju je pisan željela da bude.
Treća alternativa, da se zakon mijenjao tokom vremena, istinita je u najmanje jednom pogledu. Island je postao hrišćanski godine 1000. Gragas sadrži dug odjeljak koji se bavi crkvama, onim što vam je zabranjeno raditi na praznik i kaznama za to, kao i povezanim pitanjima. Ali poređenje Sturlung saga sa porodičnim sagama sugeriše da je, iako se zakon u praksi mijenjao kako se sistem raspadao, zakon u teoriji, osim hrišćanskih dodataka, ostao veoma sličan.
Četvrta alternativa mi deluje kao vjerodostojno objašnjenje u slučaju prestupa sa seksualnim odnosima. Čak i ako je zavođenje bilo prekršaj za koji je otac žene mogao pokrenuti postupak, možda je bilo mudrije ne učiniti to, naročito ako trudnoća nije došlo do izražaja. U jednom slučaju nam je rečeno da je zavođivač na žalbu oca odgovorio time što je ponudio da oženi njegovu ljubavnicu — i to je učinio. Ta alternativa je takođe moguće, ali nešto manje vjerodostojno objašnjenje konflikta između kazni koje su, prema Gragas, izrečene optuženom prije suđenja i ponašanja optuženih u sagama. Ovo je više problem za porodične sage nego za Sturlung sage, pošto je do Sturlung perioda nepokorenost zakona od strane moćnih pojedinaca postala uobičajena.
Postoji još jedna dodatna nedosljednost između Gragasa i saga, posebno Sturlung saga, koja podržava ideju da je Gragas djelomično lista želja. U Sturlung sagama, strane u pravnim sporovima vrlo često dolaze na Althing sa stotinama pristalica — što je veća sila, to su veće šanse za povoljan ishod. Uobičajen obrazac je da neutralne strane, ponekad predvođene jednim od biskupa, intervenišu kako bi pronašle neki prihvatljiv kompromis u cilju sprječavanja bitke. Prema Gragas, nijedan tužilac ne može dovesti više od deset ljudi na sud.
Zaključujem da je tvrdnja u Gragas da je poravnanje zahtijevalo saglasnost Lögrétta nedosljedna sa masovnim dokazima i u porodičnim i u Sturlung sagama, stoga je gotovo sigurno lažna. Pravila o gubitku imuniteta i prestupima sa seksualnim odnosima smatram da postoje u nekom obliku, ali da se ne provode dosljedno. Tamo gdje Gragas nije u suprotnosti sa događajima u sagama, njegove pravne propise smatram razumnim pretpostavkama o pravilima koja su bila na snazi.
Istorija i institucije
U drugoj polovini devetog vijeka, kralj Harald lijepokosi ujedinio je Norvešku pod svojom vladavinom. Značajan broj stanovnika, nezadovoljan promjenom, je otišao; mnogi su otišli ili direktno na Island, koji su Norvežani otkrili nekoliko godina ranije, ili indirektno preko norveških kolonija u Engleskoj, Irskoj, Orkney, Hebridges i Shetlandima. Politički sistem koji su tamo razvili bio je zasnovan na norveškim tradicijama sa jednom važnom inovacijom — nije bilo kralja.
U osnovi sistema stajali su goði (množina goðar) i goðorð (množina goðorð). Prvobitni goðar su se činili lokalnim vođama koji su gradili paganske hramove i služili kao njihovi sveštenici. Goði je primao hramske dažbine i zauzvrat pružio i religijske i političke usluge. Goðorð je bila njegova zajednica. Odnos između gođija i njegovih thingmena (thingmenn) bio je ugovoran, a ne teritorijalni. Goði nije imao pravo na zemlju thingmena, a thingmen je bio slobodan da prenese svoju lojalnost.
Pod sistemom zakona uspostavljenim 930. godine n. e., ovi lokalni vođe su spojeni u nacionalni sistem. Godine 960, Island je podeljen na četiri četvrti, od kojih je svaka sadržala devet goðorða grupisanych u grupe od tri koja su se nazivala things. Godine 965 dodata su još tri goðar u Severnu četvrt, a 1005 još tri „nova goðar“, po jedan u južnu, istočnu i zapadnu četvrt. Novi goðar su imali mesta u Lögrétti i igrali su ulogu u imenovanju sudija za peti sud, ali ne i za četvrtne sudove.
Jedini stalni zvaničnik ovog sistema bio je lögsögumaður ili zakonoslovac; izbegavao je svakih tri godine od strane stanovnika jedne četvrti, pri čemu se o tome o kojoj se četvrti radi odlučivalo žrebom. Njegov posao je bio da nauči zakone napamet, da ih recituje jednom tokom svog mandata, da pruža savete o teškim pravnim pitanjima i da predsedava Lögréttom, zakonodavnim telom.
Članovi Lögréttte su bili goðar, novi i stari, za svakog od ova dva savetnika, plus, nakon što je Island postao hrišćanski 1000. godine, dva biskupa. Odluke su donosene većinskim glasanjem, uz pokušaje da se prvo postigne jedinstvenost.
Zakone koje je donela Lögrétta primenjivao je sistem sudova, koji je takođe počivao na goðarima. Thing sud ili Vorþing održavao se na prolećnoj skupštini svake četvrti. Sudije je biralo po dvanaest svakih troje goðar iz thingsa, što je činilo ukupno trideset šest. Zatim je sledio četvrtni thing za sporove između članova različitih thingsa unutar iste četvrti; čini se da su se oni malo koristili i o njima se ne zna mnogo. Iznad njih su bila četiri četvrtna suda Althinga (alþingi) ili nacionalne skupštine, godišnjeg sastanka svih goðar, od kojih je svaki sa sobom vodio najmanje jednu devetinu svojih thingmena. Postupci su postojali kojima je strana u sporu mogla da vetoira njegovo rešenje u Vorþing, prisiljavajući ga da ide na odgovarajući četvrtni sud. Iznad četvrtnih sudova, nakon reformi koje se pripisuju Njalu, bio je peti sud. Slučajevi koji nisu odlučeni na bilo kom nivou sistema odlazili su na sledeći nivo. Na svakom nivou sudije su imenovali goðar, pri čemu su sudije za svaki četvrtni sud i za peti sud imenovali goðar iz celog Islanda. Peti sud je donosio odluku većinskim glasanjem; čini se da su drugi sudovi zahtevali da ne bude više od šest (od trideset šest) odbijajućih glasova kako bi se donela presuda.
Sudski sistem zahteva neki način utvrđivanja činjenica u slučaju, što je bilo teže u društvu u kojem je većina ljudi bila nepismena. Islanđani su koristili sistem panela različitih veličina. U nekim kontekstima, panel se sastojao od devet najbližih suseda mesta događaja, kao što je ubistvo. U drugim, sastojao se od svedoka obavljenog zakonskog čina. Postojali su zahtevi o tome ko može biti u panelu i procedure za odvraćanje nekvalifikovanih članova, kao što je bilo bilo ko ko je previše blisko povezan sa tužiocem ili tuženim.
Sam goðorð je predstavljao dve različite stvari. Bio je to grup ljudi—određeni ljudi koji su pristali da slede tog goðija, da budu članovi tog goðorða. Svakom čoveku je mogao biti upućen izazov da imenuje svoj goðorð i bio je dužan da to učini, ali je bio slobodan da izabere bilo kog goðija u svojoj četvrti koji bi ga prihvatio i da po svojoj volji pređe u drugi goðorð (ali samo u određeno vreme u godini). Goðorð je takođe bio skup prava, uključujući pravo da sedi u Lögrétti i imenuje sudije za određene sudove. Možda najvažnije, to je bilo pravo da bude osoba preko koje su obični farmeri bili povezani sa pravnim sistemom. Farmer koji je bio thingman nekog goðija dugovao mu je godišnji thingporez, koji se koristio za plaćanje troškova onih thingmena koji su pratili goðija na Althing. Iznos thingporeza je pregovarao između goðija i thingmena. Goðorð u ovom drugom smislu je bio tržišno stanje. Mogao je biti poklon, prodat, držan u partnerstvu ili nasleđen. Mesta u zakonodavnom telu su bila, bukvalno, na prodaju.
Opisao sam zakonodavnu i sudsku granu islandskog sistema, ali sam izostavio izvršnu. Isto su učinili i Islanđani. Funkcija sudova bila je da donose presude u predmetima koji su im izneti. Kada bi to učinili, rad suda je bio završen. Za teške pregrešne činove, osuda je značila potpuni izopštenje (outlawry). Imovina izopštenika je konfiskovana, gde je deo išao kao naknada štete žrtvi ili njenim naslednicima, a deo za izdržavanje izopštenikovih izdržavanih. Ako je bilo više dostupno, goði zadužen za sud za konfiskaciju dobijao je kravu ili četvorogodišnjeg bika. Ostatak je delio tužilac i ljudi četvrti ako je izopšten na Althingu, ili ljudi skupštine za okrug u kojem se održavao sud za konfiskaciju ako je izopšten na Vorþing, a trošio se na brigu o izopštenikovim izdržavanim i, ako bi bilo šta preostalo, na druge putnike. Bilo je legalno ubiti izopštenika, ali ilegalno hraniti, smeštati ga ili mu pomagati da napusti Island. Za nešto manje teške pregrešne činove, osuda je značila manje izopštenje. Manji izopštenik je imao pravo da napusti Island i mogao je da se vrati za tri godine. Za još manje teške pregrešne činove, kazna je bila novčana kazna. Ako se ona ne bi platila, kazna je bilo manje izopštenje ako bi se kazna platila na sudu za konfiskaciju, a veće izopštenje ako se ne bi platila.
Tužilaštvo je bilo na žrtvi ili njenoj rodbini. Ako su se oni i počinilac sporazumeli oko poravnanja, stvar je bila rešena. Većina slučajeva u sagama rešavala se van suda, obično kroz novčanu naknadu, ponekad kroz manje izopštenje ili veće izopštenje uz dozvolu da napusti Island. Mnogi su rešavani arbitražom, uključujući dva najozbiljnija sukoba koji su se pojavila pre konačnog perioda raspada u trinaestom veku. Proračuni dva različita naučnika sugerišu da je samo oko desetine slučajeva završilo konačnom sudskom presudom.
Tamo gde je sukob rezultirao smrtima na obe strane, oni su obično međusobno obračunavani, ponekad uz težinu u zavisnosti od toga koliko je ubijeni čovek bio važan, pri čemu je višak isplaćen u wergeldu ili izopštenjima. U nekim slučajevima, deo isplate za ubistvo jednog čoveka bio je otkaz izopštenja koje je nametnuto drugom u prethodnom sukobu. Neke odredbe sugerišu da je tužilac koji je doveo čoveka do izopštenja imao moć da kasnije ukinu presudu za svog izopštenika.
Islandsko pravo je razlikovalo ubistvo od ubistva — tajnog ubistva. Nakon ubijanja čoveka, osoba je bila obavezna da odmah objavi taj čin:
Propisano je da tamo gde ljudi idu samo jednim putem nakon ubistva, ubica treba da objavi ubistvo kao svoje delo u roku od sledećih dvanaest sati; ali ako je na planini ili fjordu, onda to mora učiniti u roku od dvanaest sati nakon povratka. Treba da ode u prvu kuću u kojoj smatra da mu život nije ugrožen zbog toga i da kaže jednom ili više ljudi koji su tamo zakonski rezidenti i da to izjavi na ovaj način: „Došlo je do susreta između nas“, treba da navede, i imenuje drugog čoveka i kaže gde se to desilo. „Objavljujem te rane kao svoje delo i svu povredu nanetu njemu; objavljujem rane ako su rane ishod, i ubistvo ako je ubistvo ishod.“
„Propisano je da ako to objavi na bilo koji drugi način od onog koji je sada rečen, tada se to smatra ubistvom, sa rezultatom da se ne može tvrditi da je drugi čovek, bez obzira na koji je prekršaj počinio, umro sa izgubljenim imunitetom, i nikakvi osnovi za odbranu se neće prihvatiti.“
Ubistvo je ubici oduzimalo mogućnost pokretanja pravne odbrane, kao što je činjenica da je njegova žrtva bila izopštenik ili je izgubila imunitet napadom. Skriveno ubistvo je u nekim okolnostima imalo strožu kaznu od otvorenog ubistva. Pored toga, tajno ubistvo ili tajna krađa smatrani su sramotnim.
Hreppur
Pored pravnog sistema zasnovanog na goði i goðorðu, postojao je sistem koji se sastojao od grupa domaćinstava pod nazivom Hreppur. Za razliku od pravnog sistema, on je bio geografski zasnovan, sastojao se od grupa suseda, sa najmanje dvadeset domaćinstava u svakoj. Njegove funkcije su uključivale koordinaciju letnjeg ispaše, obezbeđivanje sistema uzajamnog osiguranja za članove, dodeljivanje odgovornosti za lokalne siročad i siromašnu zemlju, i pružanje foruma za lokalne sporove. Hreppur su bili samoupravni. O njihovoj unutrašnjoj strukturi se ne zna mnogo.
Analiza
Jedan mogući prigovor sistemu privatno sprovodljivog prava je taj da bi siromašni ili slabi bili nesposobni da sprovode svoja prava. Islandski sistem se bavio ovim problemom tako što je pravo žrtve na naknadu učinilo prenosivim. Žrtva je mogla prepustiti svoj slučaj nekom drugom, bilo besplatno ili u zamenu za naknadu. Čovek koji nije imao dovoljno resursa, bilo u bogatstvu ili saveznicima, da vodi slučaj ili sprovede presudu, mogao je prodati slučaj drugom ko je očekivao dobit i u novcu i u reputaciji pobedom u procesu i naplatom novčane kazne. To je značilo da bi napad čak i na najsiromašnije žrtve mogao dovesti do konačnog kažnjavanja. Čovek bi mogao dobrovoljno preuzeti slučaj ne zbog novca, već da bi stekao status ili zato što je počinilac bio neprijatelj kojeg je želeo da povredi.
Drugi mogući prigovor je da bi moćnici mogli počinjati zločine nekažnjeno, jer niko ne bi mogao da sprovede presudu protiv njih. Tamo gde je moć dovoljno koncentrisana, ovo bi moglo biti istina; to je bio jedan od problema koji su doveli do konačnog sloma islandskog pravnog sistema u trinaestom veku. Ali sve dok je moć bila razumno rasuta, kao što se čini da je bilo tokom prva dva veka nakon uspostavljanja sistema, ovo je bio manje ozbiljan problem. Čovek koji odbije da plati svoje kazne ili ponudi razumnu nagodbu, i zbog čega bude proglašen izopštenikom, verovatno ne bi imao podršku toliko prijatelja koliko tužilac koji pokušava da sprovede presudu, jer bi se u slučaju nasilnog sukoba njegovi branitelji zakonski našli u krivu. Ako bi prekršilac branio sebe silom, svaka povreda naneta pristalicama druge strane rezultirala bi novim tužbom, a svaka odbijenost da se postigne nagodba i plati kazna uvlačila bi još više ljudi u koaliciju protiv njega.
Postoji scena u Njal Saga koja pruža upečatljiv dokaz o stabilnosti sistema. Sukob između dve grupe postao je toliko intenzivan da otvorena borba preti da izbije tokom Althinga. Vođa jedne frakcije pita dobrovoljnog neutralnog čoveka šta će učiniti za njih u slučaju borbe. On odgovara da će svoje ljude, naoružane, postaviti na jednu stranu. Ako vođini ljudi gube, mogu se povući iza njegovih, čime se borba prekida. Ako pobeđuju, on će prvo blokirati drugu stranu sa najbolje dostupne odbrambene pozicije, a zatim prekinuti borbu pre nego što pobednici ubiju više ljudi nego što mogu sebi priuštiti. Čak i kada se čini da je sistem toliko blizu sloma, i dalje se pretpostavlja da se za svakog ubijenog neprijatelja na kraju mora platiti. Svaki ubijeni čovek imaće prijatelje i rođake koji su i dalje neutralni i ostaće takvi ako i samo ako ubistvo bude nadoknađeno odgovarajućim wergeldom.
Sličan obrazac važi čak i u poslednjoj periodi sloma, kada su koalicije upletene u virtuelni građanski rat. Nakon što postane jasno koja strana je pobedila u bitci, većina gubitnika se pušta netaknuto, sa izuzetkom onih protiv kojih pobednici imaju posebno ozbiljnu netrpeljivost. Kada jedna strana uspe u iznenadnom napadu na dom protivničkog vođe, oni ga ubiju, pod pretpostavkom da je prisutan i da ne uspe da pobegne, ali sve koji nisu ubijeni u tom procesu puštaju, ponovo uz isti izuzetak. Ako se ispostavi da je on odsutan, oni mogu oštetiti dom, ali je malo verovatno da će masakrirati stanovnike.
Postoje dva objašnjenja za suzdržanost u onome što je na drugi način bio prilično neobuzdan sukob. Jedno je da možda želite sledeće godine da se savezete sa frakcijom protiv koje trenutno ratujete. Sticanje njih kao saveznika može zahtevati prvo izmirivanje vaših dugova, uključujući dugove za ubijene ljude. Drugo je da ljudi koje ste upravo porazili imaju rođake, od kojih nisu svi u neprijateljskoj koaliciji. Da bi oni ostali neutralni ili, još bolje, prijateljski nastrojeni, može se pokazati neophodnim da se plati za one koje ste ubili.
Nakon jednog napada u kojem je kuća spaljena, napadači su na kraju pristali da plate odštetu za većinu onih ubijenih unutra, ali su insistirali da ne duguju ništa za jednog čoveka jer mu nisu samo pružili priliku da izađe, već su mu ponudili i da mu plate da to učini. To je jedna od mnogih scena u Sturlung sagama u kojima ljudi na kraju pristaju da plate odštetu za one koje su ubili.
Da bi se potencijalni prestupnik odvratio od dela, on mora verovati da je neko unapred posvećen tome da deluje protiv onih koji nanose zlo svojoj potencijalnoj žrtvi. Na Islandu je to postizano sistemom postojećih koalicija, od kojih su neke bile goðorð, a neke grupe prijatelja i rođaka. Ako bi član takve koalicije bio ubijen, bilo je u interesu ostalih članova da prikupe wergeld za njega, čak i ako bi trošak bio veći od iznosa koji bi se prikupio; njihova sopstvena bezbednost delom je zavisila od njihove reputacije u tome. Ako ubica nije želeo da plati, bilo je u njihovom interesu da slučaj dovedu do progonstva (outlawry), a zatim učine sve što je moguće da ubiju izgnanstvenika, čak i uz određeni rizik po njih same.
Jedna od poteškoća sa novčanim kaznama ili naknadama štete je to što bi kriminalci mogli biti imunni na presudu, nesposobni da plate dovoljno kako bi obezbedili adekvatno odvraćanje. Islandski sistem se ovome suprotstavio na tri načina. Prvo, većina prestupa bili su oni za koje je otkrivanje bilo gotovo sigurno, pa trošak nametnut prestupnicima nije morao biti povećan kako bi se kompenzovala niska verovatnoća plaćanja. Drugo, društvo je obezbeđivalo efikasne kreditne aranžmane. Iste koalicije pomenute iznad pružale su svojim članovima novac za plaćanje velikih kazni. Treće, osoba nesposobna da izmiri svoju finansijsku obavezu mogla je biti svedena u stanje privremenog ropstva, dugovničkog podanistva, sve dok ne otplati svoj dug. Osuditi prestupnici imali su snažan podsticaj da pronađu način plaćanja svojih prestupa, jer je alternativa bila podanistvo ili progonstvo.
Uzroci sloma sistema
Jedan od uzroka sloma islandskog sistema izgleda da je bila povećana koncentracija bogatstva, a samim tim i moći. Do perioda Sturlunga postojala su mnoga područja gde je celu ili većinu goðorð držala jedna porodica, čime se smanjivala ili eliminisala sposobnost pojedinačnog thingmana da izabere svog goðija i stvarajući de facto, iako nesavršenu, formu teritorijalnog suvereniteta.
Zašto je moć postala koncentrisanija? Moguće zbog toga što je koalicija koja kontroliše više goðorð mogla da podigne veću silu u podršku pravnim zahtevima. Pored toga, pošto bi koalicija koja kontroliše više goðorð u istom području bila podložna manjoj konkurenciji za thingmane, bila bi u stanju da ih angažuje pod povoljnijim uslovima. Te prednosti bi bile uravnotežene, kao u slučaju Somalije o kojem će biti reči u sledećem poglavlju, povećanim problemima unutrašnjih sukoba unutar veće koalicije. Period Sturlunga naziva se tako po porodici Sturlung, koja je igrala veliku ulogu u njegovim sukobima — često tako što bi se jedan vodeći član borio protiv drugog.
Još jedan mogući izvor koncentracije bogatstva i moći bilo je uvođenje hrišćanstva. Crkva je bila pod kontrolom lokalnog zemljoposednika koji je donirao njenu zemlju i platio njenu izgradnju. Pojedinačni farmeri su dugovali desetinu crkvi, od čega bi deo mogao završiti u rukama njenog vlasnika. To je pružalo ekvivalent oporezivanju, izvor prihoda za podršku moći ambicioznih ljudi.
Drugi i povezani uzrok sloma bilo je uvođenje strane ideologije na Island — monarhije. Do kraja perioda Sturlunga vođe više nisu ratovali oko toga ko kome duguje koliku štetu, već oko toga ko bi na kraju trebao da vlada Islandom. Norveški kralj je barem jednom od islandskih vođa dodelio titulu Jarl, zajedno sa instrukcijama da preuzme Island u njegovo ime i naplaćuje porez. Mnogi goðorð su njihovi vlasnici preneli na kralja. Nekoliko vodećih figura, kada su bile van Islanda, obično kao rezultat sporazuma koji je uključivao privremeno progonstvo, postale su kraljevi pratioci, po principu obavezni da slušaju njegove naredbe. Jedan od njih, Snorri Sturluson, ubijen je na Islandu po kraljevom nalogu kao kazna za povratak na Island bez kraljevskog odobrenja.
Zaključak
Mnogi sagama doživljavaju kao prikaz nasilnog i nepravednog društva koje je mučeno neprestanim sukobima. Teško je reći da li su takve sudove ispravni. Sage su zapisane tokom ili nakon Sturlung perioda, poslednjeg nasilnog raspada islandskog sistema u trinaestom veku, i njihovi autori su možda projektovali elemente onoga što su videli oko sebe na ranije periode koje su opisivali. Takođe, nasilje je oduvek bilo dobra zabava, pa su pisci saga mogli izabrati svoj materijal u skladu sa tim. Čak i u relativno mirnom društvu, romanopisci bi mogli, tokom perioda od trista godina, pronaći dovoljno sukoba za značajan korpus literature.
Kvalitet nasilja, za razliku od druge srednjovekovne literature, malih je razmera, intenzivno ličan (svaka žrtva je obično imenovana) i relativno direktan. U retkim slučajevima kada napadač zapali dom branioca, ženama, deci i slugama se prvo nudi prilika da odu. Silovanje i mučenje su neučestali, a ubistvo žena gotovo nezabeleženo. Prema proračunu jednog naučnika koji je prolazio kroz Sturlung sage brojeći tela, tokom više od pedeset godina nasilnog raspada tradicionalnog sistema, broj ubijenih ili pogubljenih ljudi godišnje, po glavi stanovnika, bio je približno jednak stopi ubistava i neogradnog ubistva u Sjedinjenim Državama 1975. godine.
Dodatak: Plate i wergeldi
Da bismo uporedili kazne u islandskom sistemu sa onima u poznatijim pravnim sistemima, potreban nam je neki mera vrednosti novca kojim su kazne plaćene. Dva različita novca bila su uobičajena u srednjovekovnoj Islandiji — srebro i vaðmal, vunena tkanina. Srebro se merilo u unciama (aurar) i u markama; marka je sadržala osam unci. Waðmal je imao standardnu širinu od oko metra i merio se u islandskim laktima (alnar) od oko 56 centimetara. Tokom dvanaestog i trinaestog veka, vrednost jedne unce (eyrir) srebra varirala je između 6 i 7 i po laktova. „Zakonska unca“ bila je određena na 6 laktova; čini se da je to bila računska jedinica, a ne pokušaj fiksiranja cena.
Gragas sadrži odlomak koji propisuje maksimalne plate, što je verovatno bio pokušaj sprovođenja monopsonističkog kartelskog sporazuma vlasnika zemljišta protiv njihovih zaposlenih. Þorkell Johannesson iz tog odlomka procenjuje da je plata poljoprivrednog radnika, nakon odbitka smeštaja i ishrane, iznosila oko jednu marku srebra godišnje, i navodi drugog pisca koji je procenio da je to oko tri četvrtine marke. Johannesson takođe navodi da su plate, nakon odbitka smeštaja i ishrane, u vreme naseljenosti izgledale kao niske ili nulte, ali da su se donekle povećale do druge polovine desetog veka.
Ove brojke nam daju samo veoma okvirnu ideju o islandskim platama. Postojanje zakona o maksimalnim platama sugeriše da je ravnotežna plata bila viša od zakonom propisane plate. Ali plate su, kako Þorkell Johannesson ističe, morale značajno varirati u dobrim i lošim godinama; zakonodavstvo bi moglo biti pokušaj da se plate u dobrim godinama zadrže na nivou ispod ravnoteže dobre godine, ali iznad prosečne plate.
Za drugu procenu plata iskoristio sam činjenicu da je jedna od dve monetarne robe bila vunena tkanina, materijal čija je proizvodnja veoma radno intenzivna. Ako bismo znali koliko sati je potrebno za presovanje i tkanje jednog lakta vaðmal-a, mogli bismo proceniti gornju granicu tržišne stope plata; ako je potrebno y sati da se proizvede jedan lakt, tada bi satnica žena koje prave tkaninu, uključujući vrednost bilo koje naknade u naturi koju primaju, trebalo da bude manja od l/y lakova vaðmal.
I estimated y in two ways—from figures given by Hoffman for the productivity of Icelandic weavers using the same technology at later periods and from estimates given me by Geraldine Duncan, who has herself worked with a warp-weighted loom and a drop spindle, the tools used by medieval Icelandic weavers. Both methods lead to imprecise results, the first because reports disagree and the sources are vague as to whether the time given is for weaving only or for both weaving and spinning, the second because Mrs. Duncan did not know the precise characteristics of vaðmal or how the skill of medieval Icelandic spinners and weavers compared with her own. My conclusion is that it took about a day to spin and weave an ell of vaðmal; this estimate could easily be off by a factor of two in either direction. If we assume that, in a relatively poor society such as Iceland, a considerable portion of the income of an ordinary worker went for room and board, this figure is consistent with the maximum wage figure in Gragas.
Grublja provera ovih procena plata pruža činjenica da je lögsögumaður dobijao godišnju platu od 240 ellsa vaðmal plus deo novčanih kazni za određene manje prekršaje. Iako njegova pozicija nije bila s полnom radnim vremenom, ona je uključivala više od samo dve nedelje Althinga; bio je dužan da pruža informacije o zakonu svima koji dođu. Pošto je čovek izabran za tu funkciju bio izuzetno talentovana osoba, ne čini se nerealnim da je fiksni deo njegove plate (koji, za razliku od plata o kojima je ranije bilo reči, nije uključivao smeštaj i hranu) iznosio pet godišnjih plata ili iznos od vaðmal za čiju proizvodnju bi bilo potrebno oko deset meseci. Dakle, ova cifra nije u suprotnosti sa mojom prethodnom procenom plata.
Tokom Sturlung perioda, kada se bogovina relativno koncentrisala, najbogatiji ljudi su imali neto vrednost koja je, prema mojim procenama, bila ekvivalent proizvodnji vaðmala u trajanju od tri do četiri stotine godina ili oko hiljadu krava. Koristeći plate da to pretvorimo u savremeni ekvivalent, prethodna cifra odgovara od oko dvanaest miliona dolara. Koristeći stoku, potonja odgovara samo nekoliko stotina hiljada — pošto su plate tokom poslednjeg milenijuma porasle znatno više nego cena stoke.
Tabela 1 daje vrednosti za nekoliko stavki u unci, elima, godinama proizvodnje vaðmal i godinama zarade. Pretpostavlja se da jedna unca vredi šest elova, da je godišnja proizvodnja vaðmala tri stotine elova (tri stotine dana po jedan el dnevno) i da je godišnja zarada jedna marka od četrdeset osam elova.
Wergeld za robove, cena robova i cena za oslobađanje robova bili su svi jednaki, kao što se i moglo očekivati. Cena robova verovatno predstavlja kapitalizovanu vrednost njihove proizvodnje umanjenu za troškove smeštaja i ishrane. Na prvi pogled deluje iznenađujuće da to iznosi samo godinu i po dana plata (takođe umanjenih za smeštaj i ishranu), ali moramo zapamtiti da su plate, prema Torkelu Johanesenu, bile niže u ranom periodu, kada je ropstvo bilo uobičajeno. Ropstvo je u Islandu nestalo do početka dvanaestog veka, dok većina Gragas datira iz kasnog trinaestog veka.
Vered (wergeld) za robove je bio mnogo niži nego za slobodne ljude. Vrednost robova za njegovog gospodara bila bi kapitalizovana vrednost njegovog neto proizvoda. Ali vrednost slobodnog čoveka za njega samog i njegovu porodicu uključuje ne samo njegov neto proizvod, već i vrednost samog života. Hrana i smeštaj su troškovi za vlasnika robova, ali potrošnja za slobodnog čoveka. I troškovi robova za vlasnika uključivali bi troškove čuvanja i nadzora koji se ne bi primenjivali na izračunavanje sopstvene vrednosti slobodnog čoveka. U jednom delu Njalsage, verodostojan član domaćinstva, pretpostavlja se rob, traži od Njala da mu obeća da će mu, ako bude ubijen, biti isplaćena cena kao za slobodnog čoveka, i Njal pristaje.
Unce Lakt Godine proizvodnje Waðmal-a Godine plate Izvor Normalna cena muškog robovla}} 12 72 .24 1.5 Williams 1937, 29 Cena oslobođenja robovla 12 72 .24 1.5 Johnson 1930, 225 Wergeld za robovla 12 72 .24 1.5 Id. Wergeld za slobodnog čoveka 100 600 2 12.5 Magnusson and Palsson 1960, 108 Wergeld za slobodnog čoveka 400 2400 8 50 Id Wergeld za važnog čoveka 200 1200 4 25 Id. na 255. Wergeld za važnog čoveka 800 4800 16 100 Id. Plata zakonodavca (law-speaker) 240+ .8+ 5+ Gragas I K‡l16 209 Bogatstvo veoma bogatog čoveka
(Sturlung period)120,000 400 2500 Sveinsson 1953, 45 Bogatstvo veoma bogatog čoveka
(Sturlung period)96,000 320 2000 Id. Cena kravice
(oko 1200. n. e.)90-96 .3-.32 1.9-2 Id. na 56 Ako interpretiramo uncu iz Njalske sage kao pravnu uncu, uobičajeni wergeldi za slobodne ljude se ponovo čine prilično niskim, krećući se od 12 l/2 godine plata za običnog čoveka do dvostruko toga za čoveka od određenog značaja. Ovde ponovo moramo imati na umu da postoji značajna neizvesnost u našim ciframa o platama. Dvanaest i po godina plata bi moglo biti razumno procenjivanje vrednosti čoveka za njegovu porodicu, pod pretpostavkom tržišne kamatne stope između 5 i 10 procenata, ali se teško može reći da to uključuje veliku rezervaciju za njegovu vrednost za samog sebe. Ako prihvatimo interpretaciju Magnussona i Palssona o unci u kojoj su wergeldi iz Njalske sage isplaćeni kao unca nečistog srebra, vredna četiri pravne unce, cifre deluju razumnije.