“Irsko pravo može delovati posebno čudno i nedostižno onima koji mu pristupaju odmah nakon proučavanja modernog građanskog koda. Ono što je preživelo danas je zbunjujuća konglomeracija starog i novog, teksta i komentara, jasnog prosa i zamagujućih stihova.”
Irlanda je na početku petog veka bila paganska zemlja sa bogatom usmenom književnošću i razrađenim pravnim sistemom, koji je takođe bio usmeni. Naknadno prelazak na hrišćanstvo omogućio je sastavljanje pisanih pravnih tekstova. Neki naučnici veruju da su autori bili svetovni pisci koji su stvarali pisanu verziju tradicionalnog prava kako bi uravnotežili konkurentni sistem kanonskog prava, dok drugi pravne tekstove pripisuju sveštenim autorima koji su pokušavali da kreiraju primenljivu sintezu starog i novog.
Ko god da su bili autori, pokazali su snažnu konzervativnu pristrasnost, beležeći ne samo pravila koja su još uvek bila u praksi u sedmom i osmom veku, kada su tekstovi zapisani, već i starija pravila.406 Njihov rad tako pruža pomalo zamagljivu prozorsku sliku prekršćanskog pravnog sistema, koji je možda očuvao institucije koje sežu mnogo dalje, moguće čak do perioda pre nego što su se različiti indoevropski jezici razdvojili. Dokaz za tu pretpostavku je delom lingvistički, slične reči u različitim indoevropskim jezicima povezane sa istim pravnim/političkim institucijama, i delom komparativni, karakteristike koje je rani irski pravni sistem delio sa drevnim indijskim pravom.
Nijedan od pravnih tekstova nije preživeo u svom izvornom obliku. Ono što imamo su rukopisi koji datiraju uglavnom iz četrnaestog do šesnaestog veka, a koji citiraju delove ranijih dela, uz opsežne komentare. Iz njih je moguće rekonstruisati mnogo, ali nipošto sve, originala, uz rizik od grešaka u prenošenju tokom vekova. Citirani tekstovi se mogu datirati prema jeziku, pošto se irski menjao tokom vremena, ali su autori ponekad mogli namerno koristiti arhaičan jezik. Komentar, koji počinje u devetom veku i nastavlja nakon toga, pruža dodatne informacije, ali u mnogim slučajevima komentatori možda nisu razumeli originalna pravila u svojim pokušajima da ih objasne i opravdaju. Takođe imamo i nepravne tekstove kao što su irske sage, biografije svetaca i tekstovi mudrosti, zajedno sa opisima irskih institucija u Irskoj pod engleskom vlašću, od kojih neki mogu biti ostaci ranijeg perioda.
Naši izvori predstavljaju veoma nesavršen prikaz onoga što je sigurno moralo biti razrađen pravni sistem. Opis koji sledi zasnovan je na interpretacijama dokaza od strane naučnika iz dvadesetog veka. Ne možemo biti sigurni koja su pravna pravila važila kada i gde, pošto preživeli izvori kombinuju materijal iz najmanje četiri veka, a možda i duže. Očigledne protivrečnosti mogu predstavljati različite institucije koje su postojale u isto vreme, pravila iz različitih vremena, različite poglede na tradicionalno pravo koje su imali različiti naučnici, ili greške u prenošenju.
Túath i Fine: Kraljevstvo i srodnička grupa
Irlanda opisana u pravnim knjigama bila je podeljena na veliki broj malih kraljevstava (túath, množina túatha); moderni naučnici procenjuju da ih je bilo oko stotinu, sa populacijom od nekoliko hiljada u svakom. Kralj je mogao priznati nadmoć drugog, moćnijeg kralja. Kralj koji je gospodar nad tri ili četiri túatha naziva se velikim kraljem; onaj koji je gospodar nad velikim brojem túatha, provincijski kralj iz irskih saga, jeste kralj velikih kraljeva. Iako je ideja o vrhovnom kralju čitave Irske postojala i naslov je ponekad polagano, takav kralj se pominje samo retko u pravnim tekstovima i čini da niko nije učinio tu poziciju stvarnošću, odnosno nije imao efektivnu vlast nad celim ostrvom, pre normanske osvajanja Irske u dvanaestom veku.
Uglavnom je pojedinac imao zakonska prava samo unutar sopstvenog kraljevstva, iako su neke posebne kategorije, kao što su pesnici i pustinjaci, imale prava i drugde. Jedan izuzetak se dogodio kada je podanik jednog kralja ubijen od strane podanika drugog kralja, pri čemu su oba priznavala zajedničkog nadređenog; postupak za naplatu novčane kazne za ubistvo pokrenuo je kralj žrtve tako što je uzeo talca, pretpostavlja se podanika ubice, na sudu njihovog nadređenog. Drugi slučaj se dogodio kada su stanovnicima dva túatha kroz ugovor data prava jedni prema drugima.
Unutar túath, pojedinci su bili podeljeni u srodničke grupe (fine), definisane kao potomci zajedničkog pretka u muškom kolonu. Najvažnija od njih bila je derbfine, srodnička grupa od četiri generacije, potomci zajedničkog pradeda. Poljoprivredno zemljište je u velikoj meri, mada ne i u potpunosti, držala derbfine, dodeljeno njenim odraslim muškim članovima; pojedinac je mogao prodati deo svog udela samo uz saglasnost svoje srodničke grupe. Mogao je dobiti dodatnu zemlju od prihoda iz svog udela u srodničkoj zemlji, u kom slučaju bi trećina toga bila potpuno njegova, dok bi se dve trećine dodale njegovom udelu u zemlji srodničke grupe. Ako je kupovina izvršena od prihoda iz sopstvenog truda, polovina bi bila potpuno njegova, a ako je prihod bio od njegovih profesionalnih aktivnosti — kovač, pesnik, lekar ili slično — dve trećine. Ako bi srodnička grupa izumrla, njena zemlja bi bila preraspodeljena unutar šire srodničke grupe, potomaka zajedničkog pretka koji se nalazi dalje u genseloškom stablu.
derbfine, poput mnogo veće grupe koja plaća diasu u somalijskom sistemu, bila je odgovorna za sprovođenje prava svojih članova, ako je potrebno i putem sukoba, učestvujući u plaćanju odštete od strane svojih članova i primanju odštete za svoje članove. Jedan od rezultata ove mreže uzajamnih obaveza bio je limitiranje sposobnosti pojedinca da sklapa ugovore koji bi mogli nametnuti troškove ili obaveze ostalim članovima njegove srodničke grupe ili smanjiti njegovu sposobnost da ispunjava svoje obaveze prema njima.
Bračno pravo je priznavalo niz mogućih odnosa, zavisno i od resursa koje je svaka strana unela u brak i od stepena u kojem je brak bio ili nije bio odobren od strane ženine srodničke grupe. Što je veći bio stepen odobrenosti braka od strane ženine srodničke grupe, to su bile slabije njene naknadne veze sa njima, što se odražavalo na tome ko je dobio koliko njene imovine kada umre i ko je imao pravo da naplati koliko kazne ako je ubijena ili koliko je bila obavezna da plati kazne za svoje prestupe. Muškarac bi inače imao glavnu ženu, ali je mogao imati i sporednu ženu ili konkubinu.
Žena je bila pod autoritetom prvo svog oca, zatim svog muža, a zatim svojih sinova, i imala je veoma ograničena prava. Uz neke uske izuzetke, nije mogla da služi kao svedok, da polaže zakletve, sklapa ugovore ili da služi kao jamac za garanciju ugovora drugih, i imala je samo ograničena prava u pogledu kontrole imovine.
Vaspitanje dece bilo je uobičajena praksa koja je uspostavljala oblik pseudo-srodstva; očuhov ocu je imao pravo na deo krvoprvca ako bi njegov posinak bio ubijen, kao i srodne odgovornosti.
Status i cena časti
Pravni sistem opisan u sačuvanim tekstovima uključivao je složen sistem statusa koji se ogledao u ceni časti svakog pojedinca. Cena časti pojedinca određivala je šta mu pripada za prestupe učinjene protiv njega, ali i granice njegovog pravnog kapaciteta, uključujući iznos zbog kojeg je mogao sklapati ugovore na osnovu sopstvenog autoriteta i težinu njegovog iskaza u pravnom sporu.
Glavne kategorije statusa bile su nemed (plemić), neplemićiti slobodni ljudi i neslobodni. Unutar svake je postojala niz podkategorija. Klasa nemed uključivala je kraljeve, gospodare, sveštenike i pesnike — cena časti biskupa ili opata nekog velikog manastira bila je ista kao i cena časti najviše kategorije kralja. Jedna posebna kategorija nemeda bila je gostoljubivac (Briugu), slobodan čovek dovoljno bogat da preuzme obavezu da pruži neograničeno gostoprimstvo svima koji dođu. Izvori opisuju tu poziciju kao zahtevnu, jer zahteva od dva do sto puta više resursa od običnog gospodara.
Nemeds jeo imao je različite zakonske privilegije, ograničavajući stepen u kojem se zakonska prava mogu sprovoditi protiv njih i mehanizme za to. Tako se obični postupak zaplene, o kojem će biti reči u nastavku, nije mogao primeniti protiv nemedneda, iako bi se mogao koristiti alternativni mehanizam posta protiv njega radi sprovođenja obaveze. Jedna posledica pravnih prednosti osoba visokog statusa, zbog njihove visoke vrednosti časti i njihovog nemed statusa, bila je to što je sklapanje ugovora sa njima bilo rizično, jer se moglo ispostaviti da je sprovođenje ugovora nemoguće, što je problem istaknut u izvorima iz tog perioda.
Kategorija gospodara zavisila je od posedovanja klijenata, slobodnjaka koji su pristali na odnos u kojem je gospodar obezbedio avans u vidu zemlje i/ili stoke klijentu u zamenu za to što će klijent gospodaru pružati prinos u hrani i određene usluge. Detalji su varirali u zavisnosti i od oblika klijentstva, bilo da je bilo podređeno ili slobodno, i od statusa klijenta.
Razlika između podređenih i slobodnih klijenata, zajedno sa statusom klijenta, određivala je uslove ugovora, uključujući dužnosti koje se duguju i to da li će feudal na kraju postati svojina klijenta nakon smrti gospodara (da ako je podređen, ne ako je slobodan). U svim slučajevima, odnos se mogao rasti u mutualnim sporazumom. Ako je gospodar želeo da otpusti podređenog klijenta, morao ga je nadoknaditi polovinom njegove vrednosti časti plus ono što mu je dugovano za rentu i usluge; ako je podređeni klijent taj koji je želeo da prekine, dugovao je gospodaru znatno veću kaznu. U slučaju slobodnog klijenta, bilo koja strana je mogla prekinuti odnos bez kazne. Status gospodara zavisi od broja i tipa njegovih klijenata.
Pored slobodnih klijenata i podređenih klijenata, gospodar je takođe mogao imati zavisnike nižeg statusa (fuidir), koji nisu mogli sklopiti nikakav pravni ugovor bez dozvole svog gospodara. Gospodar je bio obavezan da izdržava klijenta, da plaća kazne za bilo koji zločin koji je počinio on ili njegova porodica i imao je pravo da naplaćuje kazne za zločine počinjene protiv njega. fuidir bio je obavezan da obavlja sve zadatke koje mu je dodelio gospodar. Bio je tako neka vrsta privremenog i dobrovoljnog robа, slobodan da ode u bilo kom trenutku, pod uslovom da preda dve trećine svog proizvoda i ne ostavi za sobom dugove niti obaveze. Međutim, nakon tri generacije klijentstva kod gospodara, fuidir postaje senchléithe, klijent vezan za zemlju koji se prenosi zajedno sa zemljom.
Glavna podela među slobodnjacima bila je između malog poljoprivrednika i snažnog poljoprivrednika, pri čemu je ovaj drugi imao šira imovinu i višu vrednost časti od prvog. U ovom slučaju, kao i u mnogim drugim, ne znamo tačno kako su kategorije bile definisane. Tekstovi opisuju neverovatno detaljno koliko životinja bilo kog vrste, kolika je kuća i koja su druga imovina koju bi svaka kategorija trebalo da poseduje, ali nam ne govore kakvi su bili stvarni zahtevi.
Zavisnici, kao što su muževa žena ili deca, imali su vrednost časti zasnovanu na vrednosti slobodnjaka čiji su zavisnici — tipično polovinu njegove vrednosti časti prema najmanje jednom od tekstova. Sin koji je poljoprivredno radio nezavisno, ali na očevoj zemlji, bio je nešto između slobodnjaka i zavisnika, sa sopstvenom vrednošću časti ali ograničenjem pravnog kapaciteta.
Među neslobodnima, glavne podele bile su između poluslobodnih (ili „zakupnika po volji“), koji nisu imali sopstvenu zemlju niti nezavisnu vrednost časti, naslednog kmetа, koji je bio vezan za zemlju, i robova. Robovi su mogli biti ratni zarobljenici, stranci koje su uhvatili trgovci robljem, ljudi koji nisu platili dug ili kaznu pa su tako porobljeni, ili potomci takvih ljudi. Oni nisu imali nikakva zakonska prava. Gospodar je odgovarao za prestupe svog robа i naplaćivao odštetu za prestupe počinjene protiv njegovog robа.Rang je bio u velikoj meri, ali ne i u potpunosti, nasledan i fiksiran. Bar u teoriji, nemed koji nije ispunio svoje obaveze, kao što je kralj koji pokaže kukavičluk u bitci, mogao bi biti sveden na status slobodnjaka, kao i gospodar koji nije uspeo da održi traženi broj klijenata. Slobodnjak bi, sticanjem bogatstva i klijenata, mogao postići srednji status i višu vrednost časti; ako bi njegov sin i unuk održali tu poziciju, unuk bi mogao ući u nemed klasu.
Privatno pravo
Pravni izvori opisuju mehanizme za sklapanje i sprovođenje ugovora koji se ne čine da zavise ni od kraljevskih sudova ni od bilo kog centralizovanog mehanizma za presuđivanje i izvršenje. Ali postoje i reference na ono što se čini kao kurijalsko pravo, pravo koje se sprovodi na kraljevom dvoru.
Ugovor, jemci, zalozi i zaplena
Privatno ugovorno pravo zavisilo je od sistema jemaca, trećih strana sa pravima i obavezama povezanim sa ugovorom. Ako mi pozajmite novac, deo procedure je da se dogovorimo o naidm jemcu, nekome ko je svedok ugovora i ko je pristao da me primora, ako je potrebno i silom, da ispunim svoju obavezu. Možemo se dalje dogovoriti o ráth jemcu, nekome ko je pristao da vam vrati novac, uz dodatnu kaznu u visini trećine duga, ako, uprkos naidm, ja ne ispunim obavezu — u tom trenutku dugujem ráth novac koji je platio u moje ime plus dodatnu štetu. ráth ne može preuzeti jamstvo za iznos veći od njegove cene časti. Takođe se možemo dogovoriti o aitire, jemcu talacu, nekome ko pristaje da se preda vama ako ja ne platim i koji će se na kraju otkupiti tako što će izvršiti uplatu plus dodatnu otkupninu, u tom trenutku mu dugujem i to i to plus dodatnu kaznu koja uključuje aitire’s цену časti.
Nije jasno kako se tačno aitire uklapao u sistem, pri čemu neki izvori sugerišu da je on bio stalni jemac, neko ko je imao tu obavezu prema određenim osobama, kao što su članovi njegove rođene grupe, pre nego neko ko je imenovan da bude jemac za određeni ugovor, kao što je bio slučaj sa naidm i ráth. Takođe je sugerisano da je jemac talac možda bio povezan prvenstveno sa sporazumima između kraljevstava, pre nego sa običnim privatnim sporazumima.
Pored jemaca koji garantuju moje ispunjenje moje polovine ugovora, potrebni su dodatni jemci koji garantuju vaše ispunjenje vaše polovine, na primer, da vas spreče da tvrdite da vam nisam vratio novac kada sam ga zapravo vratio ili, uopštenije, da vas nateraju da ispunite svoj deo ugovora koji podrazumeva uzajamne obaveze, kao što su mnogi činili.
Drugi mehanizam koji se koristio za garantovanje ispunjenja ugovora bilo je davanje založaka, neanimnih talaca. Ako strana koja je primila založak tvrdi da druga strana nije ispunila obavezu, a druga strana ne želi da pristane na arbitražu, založak se gubi. Tačno šta se smatralo legitimnim sporazumom o arbitraži nije jasno. Možda je bilo definisano kao saglasnost da se prihvati neko koga se smatra kvalifikovanim da bude sudija, što je bila priznata profesija. Ista postavka se javlja u kontekstu zaplene, o kojoj se govori ispod, gde su pravne posledice ponovo zavisile od toga da li je strana prihvatila arbitražu ili ne.
U nekim slučajevima ugovor je bio vezan za uzajamnu razmenu založaka. Ovo predstavlja zagonetku; ako biste tvrdili da ja nisam ispunio obavezu i zaplenili moj založak, mogu li ja odgovoriti tako što ću zapleniti vaš? Jedan mogući odgovor je da je, kao u slučaju talaca uopšte, založak imao veću vrednost za osobu koja ga je dala nego za osobu koja ga drži, stoga bi uzajamna zaplena mogla učiniti da obe strane izgube. To odgovara nekim opisima u izvorima o tome kakve su stvari bile pogodne za založke, ali ne svim. Mogući založci uključivali su oružje šampiona i iglu vezilice, ali i stoku, konje, čaše za piće…
Sloboda ugovaranja unutar sistema bila je ograničena mrežom uzajamnih obaveza. Već smo videli sličnu situaciju u kontekstu jevrejskog prava — dužnik čija je zemlja garantovala njegov dug nije bio potpuno slobodan da proda tu zemlju, jer je u slučaju njegovog neispunjavanja obaveza poverilac mogao da poništi prodaju i zapleni zemlju. U irskom sistemu, slična ograničenja se pojavljuju u različitim slučajevima. Sin je bio obavezan da izdržava svog starog oca, pa je otac u određenim okolnostima mogao da poništi ugovor koji je sin napravio, a koji bi mogao da smanji njegovu sposobnost da to učini. Iz sličnih razloga, punoljubni sin mogao je da raskine oćetove nepovoljne ugovore. Suprug i supruga imali su uzajamne obaveze koje su svakom od njih davale pravo da poništi određene ugovore druge strane, pri čemu su detalji delimično zavisili od prirode njihovog braka. Ako je reč o braku na zajedničku imovinu, što znači da su suprug i supruga dali uporedivo slične količine imovine koja je podržavala par, bilo koji partner mogao je da raskine ugovore drugog, sa izuzetkom ugovora koji je bio očigledno koristan i koji stoga nije predstavljao rizik za drugog partnera. Ako je reč o braku na suprugovu imovinu, suprug je mogao da poništi ugovore svoje supruge, njegova glavna supruga mogla je da poništi njegove nepovoljne ugovore, dok je supruga nižeg statusa mogla samo njegove ugovore koji se odnose na hranu, odeću, stoku i ovce. Ako je reč o braku na supruginu imovinu, pravna situacija se okrenula.
Uzajamne obaveze unutar derbfine nametale su sličan niz ograničenja. Ugovor koji bi mogao da ugrozi imovinu srodničke grupe, kao što su usvajanje u rod ili pokloni zemlje, mogao je biti poništen od strane srodničke grupe. Protiv ugovora koji nije direktno ugrozavao imovinu, ali bi mogao da nametne obaveze rodu, moglo je biti uložen prigovor, nakon čega rod ne bi bio odgovoran za plaćanja koja dospevaju usled glavoveovog neispunjavanja obaveza. U odsustvu takvog prigovora, rod je u određenoj meri funkcionisao kao nevoljni ráth jemci; slična situacija mogla je postojati između gospodara i klijenta. Slično tome, rod i gospodar mogli su u određenim okolnostima funkcionisati kao neimenovani naidm jemci.
Ako bi jedna strana ostala sa neispunjenom obavezom prema drugoj, postojala je formalna procedura, distraint (zaplena), pomoću koje je mogla biti primorena da je ispuni. Tužilac bi ušao u imovinu tuženog sa odgovarajućim svedocima kako bi objavio svoj zahtev. Tuženi je tada imao fiksno vremensko ograničenje u kojem je mogao da odgovori ispunjenjem obaveze ili pristajanjem na arbitražu. Ako to ne učini, dolazilo je do drugog ulaska, a nakon daljeg vremenskog perioda, i trećeg. U tom trenutku, tužilac je imao pravo da zapleni stoku tuženog i pomeri je na bezbedno mesto. Ako zahtev ne bi bio ispunjen, a arbitraža ne bi bila prihvaćena, stoka bi se gubila jedna po jedna tokom vremena.
Postupak je bio drugačiji ako je tuženi bio nemed: post, što je izgledalo kao neka vrsta ritualizovane štrajka glađu. Detalji nisu jasni, ali je očigledno tužilac postio van nemedove kuće, verovatno od zalaska do izlaska sunca, što bi pokrivalo glavni večernji obrok. Dok je post trajao, nemed nije imao pravo da jede dok ne bi zadovoljio zahtev davanjem zaloga ili imenovanjem ráth jemca; ako bi jeo bez toga, dugovao bi dvostruku odštetu. U tom slučaju, u nekom trenutku nakon posta, tužilac je imao pravo na zaplenu imovine kako bi zadovoljio svoj zahtev.
Prekršaji, isplate štete i sukobi
Irski sistem za rešavanje prekršaja kao što su pljačka, napad ili ubistvo, bio je, poput islandskog sistema, zasnovan na sukobima i isplatama štete. U oba sistema, očekivalo se da prekršaji budu javni, a ne skriveni. Na Islandu je tajno ubistvo smatrano sramotnim i eliminisalo je potencijalnu pravnu odbranu, dok je u Irskoj ono dupliralo iznos isplate štete koja se duguje.
Ba kao u Somaliji, postojala je unapred definisana koalicija odgovorna i za vođenje sukoba u ime povređenog člana i za pomoć pri plaćanju štete koju je član dužan—u irskom slučaju to je bila rodbinska grupa. Islandski wergeld, poput dijaje u muslimanskom i somalijskom pravu, bio je fiksni iznos za ubistvo koji se duguje naslednicima žrtve. Prema irskom sistemu, kazna je bila fiksni iznos za život žrtve, ista količina za sve slobodne ljude, uz isplate njegovoj rodbini, što je u svakom slučaju zavisilo od honorarne vrednosti srodnika i blizosti srodstva. Isplata je išla i očevoj i majčinoj rodbini, kao i usnutoj rodbini, tako da nije bila ograničena samo na derbfine. Sve dok isplata nije izvršena, rodbina žrtve imala je pravo da drži ubicu u zatvoru čekajući isplatu, da ga ubije ili da ga proda u ropstvo.
Druga karakteristika koju je irski sistem delio sa somalijskim bila je institucija održavanja bolesnika. Prema irskom pravu, strana odgovorna za pogrešnu povredu bila je u obavezi da održava žrtvu u stilu koji joj je čin je omogućavao, uključujući odgovarajući pratnju pratilaca, da obezbedi medicinske usluge i da joj pruži okruženje pogodno za bolesnika—bez buke ili dece koja se igraju u kući. Obaveza je počela devet dana nakon povrede, do kada se o njoj brinula rodbina, i nastavila je sve dok se ne bi izlečila. Prema najmanje jednom izvoru, ova praksa je prilično rano napuštena u korist novčane kazne. Pored toga, osoba odgovorna za povredu dugovala je isplatu štete na osnovu težine povrede i honorarne vrednosti žrtve.
Keltsima su, tokom svoje istorije, zauzimali mnogo različitih mesta, ali je teško poverovati da su stigli sve do Afričkog roga, pa su sličnosti između irskih i somalijskih institucija verovatno primeri paralelne pravne evolucije—ili, možda, zajedničkog porekla iz nekog pravnog sistema iz veoma daleke prošlosti. Za treću sličnost, uzmite u obzir da je omiljeni sport obe kulture izgledao kao pljačkanje stoke—u somalijskom slučaju kamila.
Sudski postupak
Postojali su profesionalni sudije i profesionalni advokati, koji su oboje igrali ulogu u suđenju. Prema jednom detaljnom opisu suda, učesnici su uključivali provincijskog kralja, nadkraljeve, biskupa, glavnog pesnika, jamce, taoca, svedoke, sudije, tužioca i advokate. Ovo ne može biti opis svih suđenja, jer većina ne bi uključivala provincijskog kralja i nadkraljeve, a čak i u kraljevstvu od tri hiljade ljudi, kralj i sve važne osobe oko njega ne bi prisustvovali svakom suđenju. To može biti idealizovana verzija najsloženijeg sudskog postupka koju je autor mogao zamisliti. Ali to sugeriše da je postojao postupak koji su uključivali sudija i kralj, iako ostaje nejasno kakvu je ulogu kralj imao u donošenju presude.
I sudija i advokat bili su priznate profesije; iako je trebalo da svaki kralj ima sudiju, nema indikacija da je svaki sudija bio povezan sa kraljem. Moguće je da su se određene vrste suđenja održavali na kraljevskom dvoru sa učešćem kralja i kraljevog sudije, dok su druge uključivale samo sudiju (ili sudije—za važan slučaj moglo ih biti više), jamce, svedoke i posmatrače.
Prvi korak u pravnom slučaju bio je da tužilac javno objavi da je počinjeno krivično delo. Kada bi postupak počeo, bilo je na angažovanom advokatu tužioca da odluči koji će od nekoliko mogućih pravnih postupaka sprovesti.
Sledeći korak bio je da tužilac i tuženi daju ili zalog ili jamca, u zavisnosti od izabranog puta, kako bi garantovali da će se pridržavati presude. Sudija je takođe bio u obavezi da da zalog—pet unci srebra—kao podršku svojoj presudi i bio je dužan da plati kaznu od osam unci ako bi slučaj ostavio neodlučen. Sudija koji je postupao nepravedno, na primer dajući presudu nakon što je saslušao samo jednu stranu slučaja, gubio je svoju honorarnu vrednost i svoju poziciju sudije; takva nepravda je takođe trebalo da donese natprirodnu kaznu na túath gde se dogodila.
Advokat svake strane bi tada izneo argumente za svoju stranu; pretpostavlja se da bi svedoci takođe svedočili u tom trenutku. Svaki advokat bi zatim dobio priliku da pobije argumente druge strane, nakon čega bi presuda bila doneta i javno objavljena.
Kao u jevrejskom i islamskom pravu, pravni postupak bi mogao uključivati zakletvu; pod određenim okolnostima, neko ko je optužen za prekršaj mogao bi se odbraniti tako što bi zakletbom odbacio optužbu. Slično tome, od svedoka se očekivalo da svoju izjavu potkrepe zakletvom, a sudija je bio dužan da se zakleste da će govoriti istinu.
U irskom pravu, snaga zakletve bila je povezana sa cenom časti osobe koja je polaže; pojedinac višeg statusa mogao je da nadjača zakletvu osobe nižeg statusa. Ovo bi trebalo da implicira da se optužba koju je podigao potrank protiv nadređenog mogla poništiti ako bi je nadređeni nadjačao, da bi u suprotnom slučaju optužba nadređenog ostala na snazi uprkos suprotnoj zakletvi potranka, i da nadređeni može pobiti svedočanstvo potranka u slučaju protiv treće strane tako što će ga nadjačati. Ako je ovo tumačenje tačno, nije iznenađujuće što literatura sadrži upozorenja o riziku od pozajmljivanja novca ili sklapanja ugovora na druge načine sa nekim višeg statusa, naročito sa kraljem.
Bilo je moguće da se zakletva jedne strane u slučaju potkrepi zakletvom druge osobe, do vrednosti njene cene časti. Nije jasno da li su se cene časti dve zakletve sabirale, što bi omogućilo dve osobe nižeg statusa da nadjačaju jednu osobu višeg statusa, ili da li je kombinovana zakletva imala težinu cene časti bilo koje od dve osobe koja je imala viši status. Osoba koja bi lažno svedočila u postupku trebalo je da izgubi svoju cenu časti; nije jasno kako se utvrđivala njena krivica.
Prava žena su, u ovom kontekstu kao i u drugim, bila strogo ograničena. Njihova zakletva bila je prihvatljiva samo za pitanja u kojima su bile jedini verovatni svedoci. Na primer, jedna stavka u vezi sa odštetom zbog bolesti mogla bi biti da je povređena strana bila odvojena od svoje žene tokom njenog plodnog perioda, čime joj nije omogućeno da zatrudni; u tom slučaju, ženina izjava bi se prihvatila kao dokaz o tome kada je bio njen plodni period. Ovo je slično ograničenju žena kao svedoka u islamskom pravu, ali je verovatno uži opseg.
Ako sudija u jednom slučaju nije bio u stanju da utvrdi koja je strana u pravu, možda zato što nije bilo svedoka ili su zakletve obe strane bile podjednako u ravnoteži, presuda bi se mogla doneti nasumičnim procesom ili bogom ispitivanjem (ordealom). Ako se, na primer, znalo da je jedna od životinja u krdu počinila prekršaj, ali ne i koja tačno, jedna bi bila izabrana nasumično i njen vlasnik bi bio odgovoran za štetu. Kao i u drugim ranim pravnim sistemima, neko ko je optužen za prekršaj mogao je ponuditi da dokaže svoju nevinost podvrgavanjem bogovom ispitivanju, kao što je uranjanje ruke u ključalu vodu. Ako bi ruka nakon toga pokazala tragove opekotina, tuženi bi se smatrao krivim, ako ne, nevinim.
Spor se mogao rešiti i formalnim dvobojem, analognim nordijskom holmgang. Uslove su morale prihvatiti obe strane i potvrditi jamci sa obe strane. Kao u nordijskom slučaju, dvoboj nije morao biti do smrti.
Jedan izvor opisuje pet različitih postupaka na osnovu kojih bi se slučaj mogao voditi, pri čemu su različiti slučajevi, iz razloga koji nisu u potpunosti objašnjeni, raspoređivani na različite postupke. Nije jasno da li se opis odnosio na sve slučajeve, na neke slučajeve, ili je to bio obrazac koji je autor pokušavao da nametne sistemu koji nije bio tako precizno strukturiran.
Zaključak
Kao što se nadam da ovaj kratki prikaz razjašnjava, rano irsko pravo bilo je složen i sofisticiran sistem o kojem imamo veoma nesavršene informacije. Njegov glavni interes za mene leži u načinima na koje su se ugovori sprovodili i prekršaji rešavali u decentralizovanom i privatnom pravosudnom sistemu. Jedna od zagonetki je odnos između tog sistema i sistema kurijalnog pravosuđa, koji se sprovodio pod autoritetom barem lokalnih kraljeva.