Moderni često posmatraju primitivne društva kao da su sledila isti obrazac života vekovima za vekovima. Da su bili sposobni za promenu, sigurno bi napredovali, postali sličniji nama i prestali da budu primitivni. Indijanci sa ravnica pružaju upečatljiv kontraprimer. Njihov drevni način života bio je potpuno nov izum kada su Evropljani prvi stupili u značajan kontakt sa njima.
Razlog što je to bio novi izum je taj što lov na biflove s konja zahteva konje. U Americi nije bilo konja sve dok ih Španci nisu doneli, i nisu bili dostupni severnoameričkim Indijancima sve dok nije prošlo dovoljno vremena da konji koji su pobegli od Španaca umnože u divljini i rašire se na sever.
Suočeni sa iznenadnom prilikom za napredak, šansom da prestanu da grebu po zemlji kao primitivni poljoprivrednici i pretvore se u plemenite divljake koji love bifl moving, žive u tipijima i dokazuju svoju mužnost ratujući jedni protiv drugih, indijanska plemena koja žive na Velikim ravnicama ili u njihovoj blizini zgrabila je tu priliku. Rezultat je bio razvoj zajedničke materijalne kulture u osamnaestom veku, koju su delila plemena sa prilično različitim poreklom. Ta kultura je zavisila od konja, ali je takođe koristila i pušku, pošto su puške prvobitno obezbeđivali Englezi plemenima voljnim da se bore protiv plemena koja su bila u savezima sa Francuzima, a Francuzi plemenima voljnim da se bore protiv onih u savezima sa Englezima.
U ovom poglavlju razgovaraću o onome što je poznato o pravnim sistemima tri plemena. Moji glavni izvori su poglavlje E. Adamsona Hoebela koje obuhvata sva tri, dve knjige o Šajenima, jednu od Karla Llewellyna i Hoebela i jednu od Georgea Birda Grinnella, kao i knjiga o Komančima od Ernesta Wallacea i Hoebela.
Komanci
“Nekada je postojala grupa Komanaca koja je tražila nevolju”
Počinjem sa Komancima; njihova vlast je najjednostavnija od tri za opisivanje, pošto je nisu imali. Komančanski ratni poglavar bio je jednostavno preduzetnik, ratnik koji je objavio svoju nameru da ode da ukrade konje Meksikancima, Amerikancima ili nekom drugom plemenu, i pozvao svakoga ko je zainteresovan da mu se pridruži. Unutar ratne družine imao je apsolutnu vlast, ali je svako ko nije zadovoljan situacijom bio slobodan da ode. Komančanski mirni poglavar bio je jednostavno pojedinac kojeg su drugi želeli slediti. Ako je on izabrao da ide u jednom pravcu, a ostatak bande u drugom, on više nije bio mirni poglavar.
Pored mirnih i ratnih poglavara, postojao je i savet. Kako su opisali Wallace i Hoebel:
U teoriji, barem, savet je bio vrhovni, ali su njegove odluke često bile neodređene. Generalno, većina je ulagala malo truda da nametne svoju volju manjini, jer se, kao i kod većine indijanskih plemena, smatralo da sporazum treba da bude jednoglasan. „Savet“ su činili svi stariji muškarci plemena koji su pokazali izuzetnu sposobnost kao ratnici, vođe ili vodiči. Kao i kod izbora poglavara, nije postojao formalni postupak za prijem; neko je „tako postao“ zbog svog postignuća.
Komanci su, drugim rečima, bili anarhisti. Njihov društveni sistem uključivao je institucije za koordinaciju na nivou pojedinačne bande, ali ništa što bismo prepoznali kao vlast nad bilo kojom bendom ili nad celim plemenom.
Jedan od problema koji zanima moderne anarhiste je kako odbraniti anarhističko društvo od susednih država, s obzirom na težinu prikupljanja i finansiranja vojske bez regrutacije, oporezivanja, feudalnih obaveza ili nečeg sličnog. Komanci su okrenuli situaciju, izazivajući problem odbrane susednih država, kao i bilo koga drugog u okruženju, od njih. Izgnali su Apake sa južnih ravnica, upadali na Meksikance u potrazi za konjima i robom i, uprkos nezadovoljstvu zbog niže tehnologije i manje populacije, decenijama su blokirali američku ekspanziju preko Teksasa, zasluženo stičući titulu Spartanaca ravnica. Suočeni sa preplavljujuće nadmoćnim neprijateljem, na kraju su poraženi, ali tek nakon veoma impresivne borbe.
Deo razloga, gledano iz perspektive ekonomiste, jeste taj što su ratovanje pretvorili u privatno, a ne u javno dobro. Većim delom svoje istorije, podsticaj za borbu nije bila dobrobit plemena, već pojedinačnog ratnika. Uspešni upadi donosili su vrednu plen. Herojska i uspešna borba donosila je status.
Jedan način za sticanje statusa bio je krađa konja od stranaca. Drugi način bio je suočavanje sa drugim Komančom ratnikom. Priliku za to pružala je uobičajena praksa krađe žena.
Najsnažnija veza unutar plemena bila je između braće koja su, između ostalog, delili svoje žene i imala moć da udaju svoje sestre. Sa tačke gledišta brata, idealan zet bio je bogat i uspešan ratnik. Sestra je možda više volela nekoga ko je na početku svoje karijere, mlađeg i lepšeg — i, kada bi dobila priliku, napustila bi muža kojeg su joj izabrali braća kako bi pobegla sa jednim takvim. Motiv za onoga ko krade ženu bio je manje posedovanje žene, a više prilika da nadjača muža.
Krađa žena se odvijala otvoreno, tako da krivica nije bila problem. Problem je bila kompenzacija. Od muža se očekivalo da se suoči sa onim koji je ukrao ženu i zahteva velikodušnu odštetu, pri čemu je iznos bio rastuća funkcija bogatstva lopova i veštine muža, a opadajuća funkcija veštine lopova. Pošto nije postojala vlada koja bi sprovela (nepisano) pravo, pretnja koja je stajala iza zahteva bila je privatna upotreba sile. Plati ili ću te ubiti.
Sprovođenje te pretnje nije bilo ni poželjno ni verovatno, jer ako bi muž ubio lopova (ili obrnuto), rodbina žrtve bi se osvetila ubistvom ubice. Predviđeni rezultat pretnje bio je pokretanje igre koju ekonomisti nazivaju bilateralni monopol, trgovinsko igranje u kojem strane imaju zajednički interes u rešavanju spora, ali imaju konflikt oko uslova, u ovom slučaju oko toga koliko će biti date u kompenzaciji pretrpelom mužu.
Šta ako je lopov bio očigledno opasniji čovek od njih dvojice — što nije neverovatno, jer bi razumni čovek koji traži status radije izbegao krađu od previše sposobnog muža? Muž je imao opciju da pozove svoju braću ili drugu rodbinu da podrže njegove pretnje. Lopov, koji je izazvao konflikt kako bi dokazao svoj status, nije imao takvu opciju — traženje pomoći značilo bi priznanje da je prešao preko svojih moći, a pored toga, bio je na onome što je svi smatrali pogrešnoj strani zakona. Tako u tom trenutku lopov odustaje i pristaje da plati značajnu odštetu, koja ne ide mužu, već njegovim pomagačima.
Šta ako muž nije imao braće? Njegova opcija tada je bila da pronađe šampiona, hrabrog, velikodušnog i dobrog ratnika voljenog u zajednici, koji je voljan da preuzme slučaj i suoči se sa lopovom. Ovog puta isplata štete išla je mužu. Šampionova plata bila je status koji je stekao svojom spremnošću da rizikuje sebe u odbrani prava i svojim uspehom u primoranju drugog ratnika da odustane. Sličan obrazac se pojavljuje u nekim od islandskih sagi, gde onoga ko se oslanja previše na sopstvenu i snagu svojih prijatelja da bi kršio prava slabijih ljudi sruši neko još moćniji ko želi da uspostavi sopstveni status.
Pored slučajeva krađe žena, postojali su i slučajevi preljube. Obrazac je bio isti, osim što je moglo biti pitanje krivice. Ako optuženi to je oprotao, slučaj bi se završio osim ako nije postojao dokaz krivice.Čini se da su slučajevi krađe žena i preljube bili najbliže pravnim sporovima među Komančama. Što se tiče konflikata između muža i žene, koji su se najverovatnije događali kada bi muž posumnjao u ženučinu, muž je imao slobodnu ruku, sve do ubistva žene ili mučenja kako bi priznao ime ljubavnika. Jedno moguće rešenje bilo je da žena zaklene na zemlju i nebo da je nevina, nakon čega bi muž prihvatio zakletvu u verovanju da će je, ako laže, zemlja i nebo na kraju ubiti. Isti pristup se koristio za rešavanje nekih drugih sporova, kao što su neslaganja oko toga koji je član ratne družine izveo prvi udarac na neprijatelja ili zarobio određenu konja, i slično u nekim slučajevima gde je čovek optužen za zavođenje to poricao. Što se tiče sitnih krađa, Komanče su, poput druge dve plemena o kojima ću govoriti, smatrale takve stvari ispod nivoa ratnika. Kao što bi jedan Šajen rekao: „da si pitao, dao bih ti.“
Taj stav, kao i druge karakteristike ponašanja Indijanaca sa ravnica, sugeriše jednu važnu odliku tih društava — po sopstvenim merilima, oni su bili bogati. Muškarci su često imali više konja nego što su imali potrebe, pa su bili slobodni da višak iskoriste kako bi dokazali svoju velikodušnost tako što će neke pokloniti. U neizvesnom okruženju, povremeno su bili pod rizikom od izgladnjivanja tokom zime. Ali najvažniji oblik prenosivog, zapravo samostalno prenosivog na četiri noge, bogatstva bio je u izobilju.
Šta je sa ubistvom? Kao što je već pomenuto, prvo ubistvo zahtevalo je drugo, ubistvo ubice od strane rodbine njegove žrtve. U tom trenutku je stvar bila završena. Drugo ubistvo je bilo opravdano prvim i stoga nije zahtevalo dalju osvetu. U te svrhe, ubistvo omiljenog konja, za koji se smatralo da ima dušu, smatralo se ubistvom i stoga je opravdavalo ubistvo odgovornog čoveka u znak osvete.
Izuzetak od pravila „život za život“ dogodio se u kontekstu vradžbina. Od svakog Komanča se očekivalo da u nekom trenutku krene u potragu za vizijom i na kraju stekne neku vrstu magične moći, tipično ograničene tabuom čije kršenje može koštati života. U većini slučajeva takva moć se koristila za dobro plemena i pojedinca, ali su postojali „zli šamani“, pojedinci sa većim nego uobičajenim udelom magične moći i sklonošću da je zloupotrebljavaju, ponekad smrtonosno.
Prvi vid pomoći ako se verovalo da neko umire od vradžbina bio je angažovanje dobrog šamana da ga izleči. Ako to ne uspe, sledeći korak bio je suočavanje sa vradžbarnikom za kojeg se verovalo da je odgovoran i pokušaj da se natera da prekine ono što radi. Ako ni to ne uspe, međutim, nije postojala obaveza da se vradžbarnik ubije, možda zato što se to smatralo previše opasnim, ili možda zato što u tom slučaju, za razliku od običnog ubistva praćenog osvetom, može postojati ozbiljan rizik da se okrivimo pogrešnog čoveka.
„Vradžbarnik koji je održavao svoju nevinost, kada bi bio preoret od sile, u svakom zabeleženom slučaju bi odmah sprečio dalje pravne korake tako što bi ceo slučaj predao na nadričanstveno suđenje. Zakleo bi se u svoju nevinost uz uslovnu kletvu. Ako bi bio kriv, ubili bi ga moći Sunca i Zemlje. Ako bi preživeo, njegova nevinost bi se prihvatila kao dokazana.“
Šta ako se verovalo da je određeni loš šaman odgovoran za više smrti? U tom trenutku, Komanci su koristili ono što je njihovo društvo imalo najbliže krivičnom zakonu. Ostatak plemena bi se okupio, zaključio da okrivljeni pojedinac mora umreti, i ili bi ga ubili ili bi ga prevarili da prekrši sopstveni tabu i tako umre.
Kijova
Kijova, iako su na neke načine bili slični Komancima, imali su nešto malo bliže vladi i mnogo bliže jasno definisanom sistemu klasa/činova. Ovaj potonji se sastojao od četiri klase. Onde su bili ratnici visokog statusa, dovoljno visokog da nemaju potrebe da dalje demonstriraju svoju hrabrost ili veštinu; procenjuje se da su činili najviše deset procenata muškaraca. Ondegupta su bili oni koji su težili da postanu Onde, ambiciozni ratnici koji su pokušavali da ostvare svoj zahtev za gornju kategoriju. Nije iznenađujuće da su Ondegupta bili glavni izvor sukoba unutar plemena jer su, poput svojih Komanca ekvivalenata, pokušavali da steknu status. Ispod njih su bili obični ljudi, a ispod njih Dapom, društveni otpad, koji su funkcionisali kao pratioci važnijih Kijova i tolerisani sitni lopovi.
Kiowa grupe su imale priznate poglavice, skoro sve od ranga Onde, koji su u praksi donosili važne odluke za grupu. Kiowa ratni poglavice, poput Comanche ratnih poglavica, bili su vođe ratnih odredova.
Pored njih, bilo je deset čuvara medicina (lekovitih snopova), plemenskih fetiša sa magičnom moći, i jedan čuvar Sunčane igre fetiša, koji je bio nominalni veliki poglavica plemena, a svi oni su igrali važnu ulogu u rešavanju sporova. Ondegupta koji bi tvrdio da je pretrpeo nepravdu od strane drugoga, napravio bi veliki spektakl preteći nasilnim odgovorom, dok bi dozvolio prisutnima da ga spreče da zapravo bilo šta uradi, sve dok se ne bi pojavio jedan od deset nosilaca medicina sa svojom pištuljom, tražeći od njega da prihvati mirno rešenje sa odgovarajućom odštetom. Obično se ponuda prihvatila. Ako ne, pojavio bi se drugi nosilac medicina, a ako je potrebno, treći i četvrti. Verovalo se da odbijanje četvrtog znači smrt od nadnaravne sile.Oba muškarca su pokušavala da demonstriraju svoju hrabrost i odlučnost, uz rizik da blef postane stvarnost. Ako bi neko bio ubijen, ubica bi mogao biti ubijen u odmazdi od strane rodbine žrtve ili bi mogli prihvatiti odštetu, što je ekvivalent islandskom wergeldu ili isplatama koje su iskupljale ubistvo prema islamskom zakonu ili među Somalijima. Verovalo se da čovek koji je ubio zbog toga postaje nesrećan, kao što je ubica bio u staroj Atini, ali njegovo prisustvo, kao kod Cheyenne-a, nije prljalo pleme.
Pored čuvara medicina, Kiowa su imali vojne bratstva, približno slična onima kod Cheyenne-a.
Cheyenne
Od tri plemena, možda od svih Indijanaca sa Ravnica, Cheyenne su bili najbliži tome da imaju vlast — deo godine. Celo pleme, možda čak četiri hiljade ljudi, okupljalo bi se u jednom kampu tokom leta kada je hrane bilo u izobilju. Tokom zime, pleme bi se razdelilo na mnogo manje grupe i rasipalo u potrazi za lovom.
Letnji log bio je mesto Veća četrdeset četiri, vlade, ili možda nastajuće vlade plemena. To bilo samoodrživo telo; način na koji su prvobitni članovi izabrani nije poznat. Svake deset godina Veće bi se obnavljalo. Svaki postojeći član bi birao naslednika, obično iz svoje grupe. Poglavica ne može naslediti sam sebe, ali može ostati u Veću ako je drugi poglavica voljan da ga imenuje za svog naslednika.
Među četrdeset četiri bila su četiri svećenička poglavice, od kojih je svaka bila povezana sa nadnaravnom moći, a pored četrdeset četiri postojao je jedan čuvar slatke medicine, najvažnijeg od plemenskih fetiša. Kada bi se Veće obnavljalo, svaki svećenički poglavica bi birao svog naslednika. Ako bi svećenički poglavica umro, njegove naslednike bi birali ostali. Preostalih četrdeset poglavica, prema Grinnellu, činilo je po četiri iz svake od deset grupa u koje je pleme bilo podeljeno. Nije jasno kako je vlast bila podeljena između četiri svećenička poglavice i četrdeset običnih poglavica, verovatno zato što nije postojalo jasno definisano pravilo.
Pored Savetu, postojala su i vojnička društva, ukupno šest njih, vojna bratstva koja su prvobitno postojala kao društvene grupe, ali su vremenom preuzela određene vladine odgovornosti. Jedno od društava, psi ratnici, činilo je sopstvenu bandu i tako je postojalo kao jedinstvena jedinica tokom cele godine. Svako od ostalih imalo je članove rasprostranjene među bandama, zajedno samo tokom letnjeg logovanja. Svako vojničko društvo imalo je dva poglavara, koji su funkcionisali kao ratni poglavari, i dva „sluge“, poglavare nižeg ranga odgovorne za posebno opasan deo odbrane od napadača. Ratna družina je, međutim, kao i kod druga dva plemena, mogla biti formirana i vođena od strane bilo kog hrabrog ko bi mogao da uvede druge da ga prate.
Savet je bio odgovoran za donošenje odluka o ratu ili miru sa drugim plemenima, odlučivanje o slučajevima ubistva ili o tome da li će se dozvoliti ponovno prihvatanje izgnanog ubice, kao i odlučivanje o kretanjima plemena u potrazi za lovom. Čini se da je to bio proces postizanja konsenzusa. Jedan poglavar bi mogao odlučiti da pleme treba da se kreće u nekom pravcu. On bi se konsultovao sa nekoliko drugih, oni bi na kraju okupili sve poglavare Saveta, razmotrili stvari i objavili zaključak plemenu. U nekim kontekstima, kao što je odlučivanje o mirovnom ugovoru sa drugim plemenom, proces bi uključivao dosta razmene mišljenja između Saveta i jednog ili više vojničkih društava. Savet je imao pravo da donese odluku. Ali u praksi, ona je morala biti doneta u konsultaciji sa drugima, najočiglednije sa onima koji bi je zapravo sprovodili.Dodatna odgovornost Saveta bila je kontrola lova na bizon, masovnog poduhvata celog plemena koji se sprovodio pod autoritetom jednog od vojničkih društava odabranog za tu svrhu. Osadno pravilo bilo je da niko ne sme napasti bizona dok ne dobije znak, nakon čega bi linija lovaca jurnula na krdo, pri čemu bi se krajevi linije uvrnuli kako bi ga potpuno okružili.
Pravilo je ponekad bilo prekršeno, možda tipično od strane mladih ratnika koji su želeli da dokažu da mogu da prođu bez posledica. Sledeći izveštaj je od jednog od informatora koje su citirali Hoebel i Llewellyn:
Svi lovci su izašli u liniji, sa Štitarskim vojskovođama ispred kako bi ih zadržali. Baš kada su izranjali preko dugog grebena na vetru od mesta gde su izviđači prijavili krdo, videli su dva čoveka u dolini kako jašu među bizonima. Poglavar Štitarske vojske dao je znak svojim ljudima. Oni nisu obraćali pažnju na bizone, već su u dugoj liniji jurnuli na dva prekršioca pravila. Mali Starac je povikao da ih svi udare: „Oni koji ne uspevaju ili oklevaju, sami će dobiti dobro tuče.“
Prvi ljudi koji su stigli na mesto su ispalili metke i ubili konje ispod lovaca. Kako bi svaki vojnik stigao do prestupnika, on bi ih udario svojim jahačkim bičem. Zatim su neki oduzeli oružje dvojice i razbili ga.
Kada je kazna izvršena, otac ovog dvojice dečaka je prišao konjem. Bio je to Two Forks, član plemena Dakota, koji je neko vreme živeo sa Čajenima. Pogledao je svoje sinove pre nego što je progovorio. „Sada ste pogrešili. Niste poslušali zakon ovog plemena. Izašli ste sami i niste dali drugima šansu. To je ono što vam se desilo.“
Tada su poglavari Štitarske vojske preuzeli razgovor. „Sada znate šta radimo kada bilo ko ne posluša naše naređenja,“ izjavili su. „Sada znate da mislimo ono što kažemo.“ Dečaci nisu rekli ništa.
Nakon toga, poglavari su ublažili stav. To nije bilo samo zbog činjenice da su krivci bili Dakota. Pozvali su svoje ljude da se okupe oko njih. „Pogledajte kako ova dvojica dečaka stoje ovde među nama. Sada nemaju ni konje ni oružje. Šta ćete, ljudi, učiniti povodom toga?“
Jedan od vojnika se javio. „Pa, imam nekoliko viška konja. Daću jedan od njih njima.“ Zatim je i drugi vojnik uradio istu stvar.
Bear Standing On a Ridge je bio treći koji se javio. „Pa,“ objavio je, „razbili smo njihove puške. Imam dve puške. Daću im jednu.“
Svi ostali su rekli: „Ipewa, dobro.“Izveštaj ima nekoliko zanimljivih karakteristika, u skladu sa drugim sličnim izveštajima. Za početak, kazna za prekršioce sastojala se od bičevanja i uništavanja njihove imovine. Na prvi pogled, ovo drugo deluje kao uzaludan oblik kazne. Zašto ne zameniti uništavanje novčanom kaznom, oduzimanjem imovine i njenim korišćenjem za dobrobit plemena ili možda vojnog društva koje je, u ovom slučaju, sprovodilo pravila?
Jedan mogući odgovor je da činjenje kazne profitabilnom podstiče prekomerne ili neopravdane kazne, što je isti problem koji je atičko pravo pokušalo da reši kombinovanjem profitabilne kazne sa kaznom za neuspešno krivično gonjenje, o čemu će biti reči u poglavlju 16. To bi mogao biti posebno ozbiljan rizik u sistemu koji je neorganizovan poput onog kod Šajena. Lov prerano je narušavao dobro razumevano pravilo, ali je odlučivanje o posledicama bilo na ljudima koji su otkrili prekršaj i kaznili počinioca. Običaji koji dozvoljavaju izvršiocima da pucaju u konje, ali da ih ne konfiskuju, čine kaznu neprofitabilnom i tako smanjuju rizik da ona bude prekomerna.
Druga zanimljiva, a nama neobična karakteristika priče je zamena ubijenih konja i jednog uništenog oružja od strane izvršilaca zakona. Ne pokušavajući da izbegnu hapšenje, nudeći argumente u svoju odbranu ili pružajući otpor uništavanju svoje imovine, dvojica mladića su implicitno priznavala autoritet plemenskog pravila koje su prekršila. Kada su to učinili, oni su, u suštini, ponovo prihvaćeni u krug poštovanih ljudi — a pošto mladim muškarcima očigledno nije moglo ostati na pririjadi, neposredno pre početka lova, bez konja ili oružja, konji i oružje su velikodušno donirani od strane članova iste grupe koja je izrekla kaznu. Nije jasno u kojoj meri su pravila koja kontrolišu lov na bizonta bila dizajnirana da ubijaju bizone što je efikasnije moguće, a u kojoj meri da uspostave autoritet plemenskih pravila.
U ovom slučaju, Štitni vojnici su delovali kako bi sproveli pravilo protiv preranog lova, budući da ih je tom zadatkom imenovao Savet od četrdeset četiri, iako su detalji sprovođenja bili njihova sopstvena izmišljotina. Pored nadzora samog lova, članovi izabranih vojnih društava mogli su takođe i da istražuju optužbe za prerani lov insistirajući na pretraživanju tipija optuženog. Ako bi se pronašla sveže meso bizona, verovatna kazna (kao i za neke druge prekršaje) bila je uništavanje tipija.
U drugim slučajevima koje su opisali informatori, članovi vojnih društava su delovali kako bi sproveli druga pravila, u nekim slučajevima baveći se de facto zakonodavstvom, rešavajući određeni problem i proglašavajući opšte pravilo kako bi pokrili takve situacije u budućnosti. Tako, na primer:
„Dok je Vuk Ležeći bio odsutan, prijatelj je uzeo jednog od njegovih konja kako bi jahao u rat. Taj čovek je doneo svoj luk i strelu i ostavio ih u kolibi vlasnika konja. Kada se Vuk Ležeći vratio, po ovom znaku je sigurno znao ko mu je uzeo konja, pa nije rekao ništa.
Prošla je godina bez povratka konja, i tada je Vuk Ležeći pozvao poglavice Ratnika Jelena u svoju kolibu, jer je bio u njihovom društvu. [On pita šta treba da uradi. Poglavice pristaju da pošalju nekoga da vrati pozajmioca ili vest od njega. Na kraju se glasnik vraća sa pozajmiocem, vodeći dva konja. On potvrđuje da je pozajmio konja, ali da je bio odsutan duže nego što je planirao, i nudi da i vrati konja kojeg je pozajmio i da Vuk Ležećem da dva druga konja i njegov luk i strelu.]
Tada je Vuk Ležeći progovorio. „Drago mi je što čujem svog prijatelja kako govori ove stvari. Sada se osećam bolje. Uzeću jednog od tih konja, ali mu dajem onog kojeg je pozajmio da zadrži. Od sada ćemo biti bliski prijatelji.“
Poglavice su objavile …
„Sada ćemo napraviti novo pravilo. Neće više biti pozajmljivanja konja bez pitanja. Ako bilo koji čovek uzme tuđu imovinu bez pitanja, mi ćemo otići i vratiti mu je. Više od toga, ako onaj ko je uzeo pokuša da ih zadrži, bićemo ga udarili bičem.“
Kada se pleme razdelilo na zasebne grupe, ni Savet ni potpuni ratnički spoštovani društva (osim Psih vojnika, koji su bili sopstvena grupa) nisu bili dostupni da rešavaju pitanja. Poglavice Saveta funkcionisali su kao poglavice mira u svojim pojedinačnim grupama, kao vođe sa neprecizno definisanim ovlašćenjima. Do određene mere, članovi ratničkih društava delovali su na sprovođenju grupnih odluka, na primer sprečavajući manjinu unutar grupe koja se nije slagala sa odlukom o pravcu kretanja da otvoreno odvoji. Od poglavica Saveta se u svakom trenutku očekivalo da budu uzori umerenosti i dobrog ponašanja, čak i kada su nepravedno tretirani, kao i uzori velikodušnosti — ako bi neko tražio da pozajmi nešto, ispravan odgovor poglavice bio je da mu to i da. Šajen koji nije smatrao da može da ispuni standard koji se očekuje od poglavice saveta, mogao je odbiti tu funkciju iz tog razloga. Kako je Sun Road rekao:
“Kada pas juri ženku u terci — ako drugog muškarca juri moja žena, mogao bih oslabiti i otvoriti usta. Tada bi bilo dobro da neko drugi ima lek, a ne ja.”
U ratničkom društvu gde je uobičajeno da polu-zvanični izvršioci kažnjavaju one koje smatraju kršiteljima pravila tako što ih udaraju bičem ili pucaju u njihove konje, postoji očigledan rizik da će neko preći granicu i da će ili izvršilac ili onaj koji je kažnjen završiti mrtav. Šajeni su imali jednostavno i elegantno rešenje za taj problem. Tuča sa drugim Šajenom bila je stvar između vas i njega. Ubistvo drugog Šajana značilo je izgnanstvo iz plemena.
Razlog, kako su oni to videli, nije bilo kažnjavanje već higijena. Ubijanje saplemenika Šajana prljalo je medicinske strele koje su bile jedan od plemenskih fetisa; krv bi se misteriozno pojavljivala na njihovom perju. To je takođe prljalo i ubicu; smrzio je na smrt i to prljavština je bila zarazna. Sve dok se strele ceremonijalno ne bi obnovile i ubica ne bi bio izgnan, ne bi se moglo očekivati sreća u lovu ili ratovanju.
Izgnanstvo nije bilo kobno; postojala su druga prijateljska plemena u ravnicama. Izgnanstvo je nominalno trajalo pet ili deset godina, ponekad u praksi i kraće. U nekom trenutku tokom perioda izgnanstva, izgnanik je mogao podneti molbu za ponovno primanje u pleme, možda donoseći sa sobom konja opterećenog duvanom kako bi pokazao svoje pokajanje. Ako bi rodbina njegove žrtve bila voljna, mogao bi biti ponovo primljen pod uslovima koje bi oni postavili. Ali do kraja svog života, niko ne bi delio njegovu lulu niti je jeo iz njegove posude. Miris smrti bi vremenom mogao biti dovoljno oslabljen da dozvoli njegovo prisustvo u plemenu, ali prljavština je i dalje bila zarazna.
Iako je izgnanstvo bio uobičajen ishod ubistva, postojali su izuzeci. Najjasniji slučaj je žena koja je ubila svog oca u procesu odbrane od silovanja od strane istog. Strele su morale biti obnovljene, ali ona nije bila izgnana. Naveden je niz drugih slučajeva u kojima ubica nije bio ili možda nije bio izgnan, ali su strele morale biti obnovljene.
Llewellyn i Hoebel vide kombinaciju privremenog izgnanstva i trajnog prljavština kao uspešnu zamenu za krvnu osvetu, što je dokaz superiornosti institucija Šajena u odnosu na institucije drugih primitivnih društava. Ali prema Grinnellovom izveštaju, čini se da je to bila najviše delimična zamena.Ako bi čovek ubio člana plemena, često je bio primoran da pobegne, barem na neko vreme, jer bi ga verovatno mogao ubiti neki bliski srodnik pokojnika. Ako bi se spasio bekstvom, savet bi razmatrao slučaj, a poglavica bi pozvao rodbinu pokojnika i od njih saznao koliko bi bilo potrebno da se oni zadovolje za njihov gubitak. Tada bi se okupila rodbina ubice i njima bi bila saopštena kazna. Kada bi isplatili ovu novčanu kaznu rodbini pokojnika, ubica bi se mogao vratiti u kamp. Bez obzira na to da li je stvar tako rešena ili ne, čovek koji je izvršio ubistvo bio je ostracisan od strane svojih saboraca, privremeno izbačen iz kampa i izgubio je sav položaj u plemenu, koji nikada nije povratio. Bio je primoran da neko vreme kampuje izvan glavnog plemena, i često je odlazio iz njihovog kampa i provodio godinu dana ili više sa nekim drugim plemenom.
To izgleda kao kombinacija konvencionalnog obrasca sukoba — gde odmazda sprečava pretnja, ali se ona neutrališe odštetom — sa onim što su Llewellyn i Hoebel smatrali novim i poboljšanim sistemom. Prema njihovim navodima, suprotno tome, odšteta se nudila, ako se uopšte nudila, u trenutku kada bi izgnanik zatražio ponovno prihvatanje i obratio se plemenu uopšte, u najmanje jednom slučaju uz odbijanje rođaka žrtve da prime deoni od toga. Čini se da je bilo potrebno odobrenje rođaka da bi ubica bio ponovo prihvaćen u pleme, ali da se to nije moglo kupiti.
Napomena o izvorima
Jedan problem, u ovom i drugim poglavljima, jeste utvrđivanje u kojoj meri se može osloniti na moje izvore. To dodatno otežava činjenica da su tri njih napisao ili koautorično napisao isti autor, Hoebel, te se može očekivati da dele bilo kakve pristrasnosti koje je uneo u svoje proučavanje Indijanaca sa Ravnica. Pokušao sam da se ovaj problem rešim delom dopunjavanjem tih knjiga ranijim i skoro direktnim izveštajima, a delom pokušavajući da uzmem u obzir pristrasnosti otkrivene putem unutrašnjih dokaza u samim izvorima.
Razmotrite kontrast između dve knjige o Čajenima, Grinnell 1923 i Llewellyn i Hoebel 1941. Grinnell je prvi posetio Čajene 1890. godine, nešto više od deset godina nakon što su otišli u rezervat, i redovno nakon toga, i severne i južne bande, barem do 1923. godine, kada je njegova knjiga objavljena. Knjiga Llewellyna i Hoebela zasnovana je na dva leta istraživanja, uglavnom intervjuisanjem članova severne bande u rezervatu, 1935. i 1936. godine, kao i na sekundarnim izvorima, uključujući Grinnella. Oni se fokusiraju na pravne i političke institucije, koje zauzimaju samo jedno poglavlje od dvadeset dva stranice kod Grinnella.
Obe knjige su pristrasne. Ali dok Llewellyn i Hoebel uglavnom zastupaju vrline pravnih institucija Čajena i načina na koji su se koristile, Grinnellova pristrasnost je šira. On opisuje ljude koje je dobro poznavao, neke od njih su mu bili bliski prijatelji, i želi da njegovi čitaoci na kraju dele njegovo visoko mišljenje o njima. Stoga, kada pronađem element njihovog sistema o kojem će moderni čitalac snažno da smatra da je neprihvatljiv, poput veoma retke prakse „stavljanja žene u preriju“, grupnog silovanja kao kazne, koje je opisano samo u kasnijoj knjizi, sumnjam da je Grinnellovom izostavljanjem toga bilo namerno.
Ali tamo gde se dva izvora ne slažu oko detalja pravnog i političkog sistema, skloni sam tome da verujem Grinnellu. Llewellyn i Hoebel rade na osnovu izveštaja o tradicionalnom sistemu Čajena prikupljenih skoro šezdeset godina nakon što su se Čajeni predali SAD-u, dok Grinnell radi sa tačke koja je mnogo bliža tradicionalnom sistemu.
Dorsey, treći i manje informativan izvor, zasnovao je svoj izveštaj na intervjuima sa jednim informatorom Čajena obavljenim oko 1901. godine.
Slična pitanja se javljaju u slučaju Komanča. Njihov tradicionalni sistem okončan je ugovorom 1868. godine, nakon čega su ograničeni na rezervat koji predstavlja sićušan deo oblasti koja je prethodno bila pod njihovom kontrolom. Intervjui na koje su se Wallace i Hoebel oslanjali obavljeni su od 1933. do 1945. godine, do kada bi Komanč koji je bio mlad odrastao čovek u vreme predaje bio mnogo stariji od osamdeset godina.
Pored intervjua koje su sami obavljali i onih koje su sproveli savremeni naučnici, koristili su i preživeli pisani materijal iz mnogo ranijeg perioda, ali problem i dalje postoji. Komanci sa kojima su stupili u kontakt Wallace i Hoebel bili su preživeli naciona koji je poražen, čija je kultura u velikoj meri uništena, što su prirodni objekti saosećanja. Komanci čije institucije pokušavam da razumem bili su arogantan i moćan narod koji je, tokom stotinu i pedeset godina, uspešno vodio ratove protiv Španaca, Meksikanaca, Teksašana, Amerikanaca i drugih indijanskih plemena. Iako autori mogu i actually izveštavaju o činjenicama iz ranijeg perioda, njihovo izveštavanje je obojeno njihovim posmatranjem kasnijeg stanja plemena.Kao u slučaju Grinela i Šajena, najjasniji dokaz je ono što oni ne kažu. Iz ranijih izvora je prilično jasno da su Komansi rutinski ubijali većinu odraslih muških zarobljenika, često ih muče do smrti, učestalo ih mutilirajući nakon smrti. Odrasle ženske zarobljene su izlagale grupnom silovanju, nakon čega je sledilo ropstvo, a zatim i prisilni brak u društvu u kojem su žene imale veoma ograničena prava. Takva slika se u izveštaju Valesa i Hobela pojavljuje samo u prigušenom obliku — jedini indeksni referent na „silovanje“ ukazuje na rečenicu „Silovanje, osim kod zarobljenika, dešavalo se retko i nije bilo deo opšteg obrasca.“ Njihove reference na mučenje impliciraju da je to bilo neuobičajeno.
Naravno, u ranijim izvorima možda postoje i pristrasnosti. Lijev izveštaj uključuje opis impresivnih ruševina koje su mu pokazali njegovi otmičari, što, iako verovatno zasnovano na stvarnim ruševinama Puela, nije u potpunosti usklađeno sa njima.
Pored toga što je želeo da napravi dobru priču o svojoj muka, Li je imao i dva druga cilja — da ubedi svoje čitaoce da bi američka vojska trebalo da izvrši invaziju na teritoriju Komanasa kako bi obeshrabrio njihove napade, i da vlada treba da ima politiku otkupovine zarobljenika od Komanasa. Obe stvari bi teležile njegovom izveštaju u suprotnom smeru od pristrasnosti koju smatram da vidim kod Valesa i Hobela. Ali njegovu sliku o tretmanu zarobljenika podržava Nejbors (1853, 132), koji piše: „Ljude oni nikada ne uzimaju kao vojnike u borbi, već ih u svim slučajevima ubijaju i skidaju im kožu sa glave. Žene su ponekad uzimane kao zarobljenice, u čemu slučaju njihova nevinost uniformno nije poštovana.“