Kao što ćemo videti, ono što se obično dešava u našim ranosrednjovekovnim izvorima jeste da, kada jedna društvena grupa, obično porodica ili rod, ali povremeno i institucija kao što je manastir, bude pretrpljena nepravda, ona pravi veliki prired iz svog besa, činjenice da joj je učinjena nepravda i činjenice da ima pravo da izvede osvetu na počiniocima. Time se vrši pritisak na prvobitne napadače da nadoknade štetu, bilo neformalno ili preko lokalnih organa reda, ili ponekad putem posredovanja crkve. Tamo gde nadoknada nije isplaćena, oštećena strana ponekad izvodi odmazdu. Ako su poštovane ispravne procedure, uspešno ubistvo iz osvete smatra se potpuno legalnim i time se spor okončava. Postoji malo shvatanja da primaoci odmazde imaju bilo kakvo pravo da se osećaju oštećeno, ili da bi bili opravdani da na to odgovore nasiljem.
Većina modernih ljudi smatra da je zakon, i da mora biti, sprovodljiv od strane države. Kriminalci se otkrivaju i hapše od strane policije, njihovo krivično gonjenje vode državni tužioci, sude im državni sudovi i država ih kažnjava. Engleska u osamnaestom veku imala je modifikovanu verziju tog sistema, gde su kriminalce, poput onih koji nanose štetu u modernom sistemu, otkrivali i krivično gonili privatni subjekti, ali su ih sudili i kažnjavali država.
Sada smo videli niz društava u kojima je sprovođenje zakona bilo privatno i decentralizovano. Taj obrazac, iako nam je neobičan, istorijski je uobičajen. Čini se verovatnim da je u mnogim, možda i u većini društava, to bio prvobitni pravni sistem na kojem su se kasnije gradili drugi sistemi. Ja to nazivam kanonsko pravo (feud law). Njegova logika je jednostavna. Ako mi učiniš nepravdu, prete ti da ću te povrediti osim ako mi ne nadoknadiš štetu.
Da bi funkcionisalo, mora da reši četiri različita problema.
Zahtevi kanonskog prava
- Moja pretnja da ću te povrediti mora biti uverljivija ako mi je učinio nepravdu nego ako nije.
- Moraju postojati načini da se učini verovatnim da ću izvršiti svoju pretnju uprkos rizicima.
- Moraju postojati načini za sprovođenje prava ne samo jakih, već i slabih.
- Moraju postojati načini za okončanje sukoba, sprečavajući obrazac kontinuiranog uzaludnog nasilja koji taj termin sugeriše modernom uhu.
Svi ovi problemi moraju biti rešeni da bi kanonsko pravo pružilo adekvatan mehanizam za sprovođenje zakona. Svi su rešeni u stvarnim sistemima sukoba.1. Pravo stvara moć
Ako je moja pretnja podjednako efikasna bez obzira na to da li si mi zaista učinio nepravdu ili nisi, ona služi podjednako za iznuđivanje kao i za sprovođenje zakona. Sistem sukoba zahteva neki mehanizam koji čini pretnju uverljivijom kada mi je učinio nepravdu nego kada nije.
Island u periodu saga pokazuje jedan način rešavanja ovog problema. Ako verujem da si mi učinio nepravdu, vodim te na sud. Sud donosi presudu — duguješ mi pedeset unca srebra. Platiš ili ne platiš. Ako ne platiš, postaješ izopštenik, što mi omogućava da te legalno ubijem, a bilo kome drugom je ilegalno da te hrani, skriva ili brani. Prijatelji koji bi možda želeli da te brane znaju da će svaki sukob dovesti do daljih sudskih procesa u kojima će oni biti na izgubljoj strani. Ako oni odbiju da plate odštetu, rodbina bilo koga koga povrede biće povučena u koaliciju protiv njih. Sudski sistem je mehanizam putem kojeg pravo, kako je definisano postojećim zakonodavstvom, stvara moć. Romančali postižu isti cilj na manje formalan način. Umesto zakonodavstva postoji sistem društvenih normi. Ako si mi učinio nepravdu prema onome što su te norme presudile i nisi uspeo da mi nadoknadiš štetu, moji prijatelji će mi dati podršku u rezultujućem sukobu, a tvoji prijatelji te neće podržati.
Pravni sistem Somalilanda nalazi se negde između ta dva. Zakon je običajni — za razliku od islandskog slučaja, ne postoji zakonodavna skupština. Sudovi koji rešavaju sporove su ad hoc, formirani za taj konkretan spor. Ali oni imaju dovoljno legitimiteta u očima suseda i potencijalnih saveznika obe strane da njihova presuda ima težinu.
Kada sam prvi put čitao o romskom pravu, interpretirao sam pravni sistem Romanikala kao sistem plemenskih sukoba (feuda), a sistem Vlach Roma kao sistem komunalne kontrole koji funkcioniše putem krisa. Međutim, detaljniji opis459 Vlach Roma u Americi jasno je ukazao na to da i oni imaju sistem plemenskih sukoba, pri čemu se sukobi u velikoj meri vode manipulacijom vlastima gaje kako bi se nametnuli troškovi protivnicima. Kris Vlach Roma nije vlada više nego sud Somalijaca. Oba su, poput islandskog suda, mehanizmi za rešavanje sporova u sistemu plemenskih sukoba uključivanjem članova društva koji sami nisu strane u sukobu, koristeći ad hoc sudije umesto profesionalaca.
Detalji se razlikuju od jednog sistema do drugog, ali osnovna logika je ista.
2. Posvećenost
Kada ti zaprećem da ću te povrediti, ti odgovaraš da ćeš se osvetiti ako to učinim, čineći razmenu gubitkom za oboje. Da bi sistem funkcionisao, treba mi način da se posvetim, da učinim da je u mom interesu da izvršim pretnju uprkos riziku, i da je u tvom interesu da se povučeš i kompenzuješ me.
Jedno rešenje preddato našoj vrsti — teritorijalno ponašanje. Jedan član teritorijalne vrste, obično ptica ili riba, na neki način obeležava teritoriju koju zahteva. Činjenjem toga aktivira se metaforički prekidač u njegovom mozgu, što ga obavezuje da se bori sve odlučnije protiv uljeza što dublje u njegovu teritoriju uljezas dolazi. Osim ako agresor nije mnogo jači od branioca, borba do smrti je gubitak za oboje. Dakle, kada je posvećenost jasna, u interesu je uljeza da se povuče.Odgovarajući mehanizam kod ljudi je osvetoljubivost. Kada ti neko učini nepravdu, veoma želiš da se osvetiš njemu, čak i uz određeni rizik po sebe. Posmatrano ex post, nakon činjenice, to izgleda kao iracionalna strast, koja te može veoma lako dovesti do smrti. Posmatrano ex ante, to može biti racionalna strategija posvećenosti, ugrađena u nas evolucijom. To što ćeš se osvetiti bilo kome ko ti učini nepravdu, čak i uz značajnu cenu po sebe, predstavlja razlog da ti se ne čini nepravda.
Ljudska društva pružaju i druge strategije posvećenosti, najočiglednije reputaciju i status. Tvoj neuspeh da sprovedeš svoju pretnju, da se osvetiš onome ko ti je učinio nepravdu i odbio da plati odštetu, označava te kao slabića. To što si poznat kao slabić snižava tvoj status. To te takođe označava kao bezbednu metu za buduće nepravde.
Neuspeh u osveti za nepravde učinjene tebi košta statusa. Primoravanje osobe odgovorne za nepravdu da plati odštetu donosi status, čak i ako je nepravda učinjena nekom drugom. To objašnjava dobrovoljne izvršioce, ljude koji se suočavaju sa agresorom u ime žrtve koja je previše slaba da to učini sama, što je obrazac koji primećujemo u islandskim sagama i u opisima sukoba među Indijancima Komančima.
Šta ako nepravda koju pretrpiš ostavi te mrtvim, nesposobnim da bilo šta zapremiš ili izvršiš osvetu? Da biste odvratili od ubistva, potreban vam je strategija posvećenosti koja traje i nakon smrti. Sistemi plemenskih sukoba u stvarnom svetu to pružaju.
Prema islandskom pravu, ubistvo mene daje mojim rođacima pravo da traže od tebe odštetu, pravo na naplatu novčane štete i, ako ne bude prihvatljivo kompenzovano vansudskim poravnanjem, da te proglase odmetnikom. Rođaci imaju dvostruki podsticaj da sprovedu to pravo. To im može omogućiti da naplate značajnu sumu novca. Takođe, to daje bilo kome ko bi možda želeo da ubije jednog od njih razlog da to ne učini. Isti mehanizam, zahtev za odštetom koji nasleđuju živi, postoji i u drugim sistemima plemenskih sukoba, kao što je somalijski.
3. Zaštita slabih
Borba do smrti između dve ptice može biti gubitak za obe, ali borba do smrti između starca bez saveznika i agresora kojeg podržava pola desetine prijatelja verovatno će biti gubitak samo za jednog. Da bi plemenski sukob adekvatno obavljao posao zaštite prava, potreban mu je neki mehanizam koji funkcioniše i za slabe i za jake.
Islandci su taj problem rešili tako što su zahtevi za odštetom učinili prenosivim. Stari čovek koji zna da će, ako pokuša sam da sprovede svoj zahtev, verovatno biti pretučen na putu do suda, prenosi zahtev na prijatelja ili komšiju koji može da ga sprovede. Ako sprovođenje nije previše teško, oni dele novac. I bez obzira na to kako se odšteta deli, barem je agresor platio za svoj zločin.
Somalci su imali drugačiji sistem. Pojedinac je član grupe koja plaća diju, koalicije formirane unapred. Ako bude pretrpljena nepravda, ostali članovi grupe imaju pravo na deo odštete. Baš kao i kod islandske rodbinske grupe, to im daje dvostruki podsticaj, novac i reputaciju, da osiguraju da im bude isplaćeno.
4. Okončanje sukoba
Najjednostavniji način za okončanje sukoba je da jedna strana nadoknadi drugoj naneti štetu, idealno u prvom koraku. Jedan razlog zašto se to ne čini je uverenje inicijalnog agresora da može proći bez posledica odbijanjem, misleći da će druga strana odustati. Drugi razlog je uverenje da ne duguje ništa, da je u pravu. Ako je u pravu, a ipak plati, to će ga označiti kao slabostara, laku metu za iznudu. Bolje je odgovoriti silom na silu i nadati se da će druga strana umesto toga odustati.
Islandsko rešenje bilo je arbitraža. Pronađite nekoga istaknutog, poštovanog, moćnog. Neka obe strane pristanu da prihvate njegovo rešenje spora. Plaćanje onoga što on kaže da dugujete ne označava vas kao slabostara. Odbijanje toga ne samo da vas čini lošim u očima drugih i otežava poravnanje u bilo kom budućem sporu, već vam donosi i novog i moćnog neprijatelja. Sličan pristup koristili su i barem neki drugi društva u kojoj su sukobi bili uobičajeni, uključujući i Romima.
“Kada se problem pojavi, u početku se pokušavaju pokušaji da se problem reši na licu mesta kako bi se izbeglo sazivanje suda. To se obično radi kada pristupe strane u sporu nekom poštovanom licu (ili nekoliko poštovanih članova zajednice) radi pomoći, koji tada na licu mesta donose svoju odluku.”
Somali sistem takođe nudi drugačije rešenje. Kada broj ubistava dostigne neprihvatljiv nivo, podignite cenu — neka klanovi čiji su članovi bili u sukobu pristanu na povećanje dije, naknade za ubistvo.
Prvi pravni sistem
Nijedna moderna država ne koristi sistem sukoba za rešavanje konflikata među svojim građanima, iako neke grupe unutar modernih država, kao što su Romanichal ili Kaale, nastavljaju to da čine. Ali niz postojećih pravnih sistema pokazuje dokaze da su izgrađeni na temelju preexistirajućih sistema sukoba.
Najjasniji primer je angloameričko obično pravo. Razvilo se iz anglosaksonskog prava. Anglosaksonsko pravo, barem pre svog poslednjeg veka, suštinski je bilo islandsko pravo plus kralj. Kralj je tvrdio da su neki prestupi kršenja kraljevskog mira, stoga su prestupnici dugovali odštetu i njemu i žrtvi. Ako se taj pristup dovoljno proširi, izuzetak na kraju proguta pravilo, pretvarajući sve zločine u prestupe isključivo protiv krune.
Za još jedan primer, razmotrite jevrejsko pravo. Pravila za ubistvo, opisana u Poglavlju 4, dodeljuju posao izvršenja ubice čiji je zločin proglašen smrtnim Okretniku krvi, nasledniku žrtve. Takođe mu daju pravo da ubije ubicu čiji zločin nije proglašen smrtnim ako ga može presresti na putu nazad u njegov grad utočište. Pravilo Avid Inish Dina Lenafshei (čovek može uzeti zakon u svoje ruke) u jevrejskom pravu je dalji dokaz. Slično tome, islamsko pravo dodeljuje posao krivičnog gonjenja ubice srodnicima žrtve, daje im pravo na osvetu ako je ubistvo bilo smrtno, kao i pravo na prikupljanje diye, wergelda, od ubice čiji zločin nije smrtni ili od ubice smrtnog zločina protiv kojeg odluče da se ne osvete.
Rimsko pravo, na kojem je evropsko građansko pravo konačno zasnovano, predstavlja manje jasan slučaj. Njegov najraniji poznati oblik, Zakon o dvanaest tablica, opstao je samo u fragmentima izvedenim iz drugih dokumenata. Ima karakteristike koje sugerišu preexistirajući sistem sukoba, kao što su reference na okolnosti pod kojima je žrtva zločina ima pravo da ubije kriminalca. Kasnije rimsko pravo zadržalo je opsežne elemente privatne tužbe, obavezujući tužioca da dovede optuženog pred sud, ako je potrebno silom, i dajući uspešnom tužiocu u nekim kontekstima pravo da ubije optuženog ili ga proda u robstvo. Krađa u ranom rimskom pravu tretirana je kao delikt, tek kasnije i kao zločin.
Kinesko pravo dozvoljava suprugu koji uhvati svoju ženu u preljubi da ubije ženu i/ili ljubavnika, a isto važi i za nekoga ko je besan zbog ubistva roditelja ili babe/dede, ili nekoga ko pronađe stranca koji ulazi u njegovu kuću noću bez zakonskog razloga, ali u svakom slučaju samo ako ubistvo odmah usledi nakon otkrića. Međutim, nisam uspeo da pronađem dobre dokaze da je to počelo kao sistem vendete.
Prema hititskom pravu, zabeleženom iz drugog milenijuma pre N.E.:
“Ko god počini ubistvo, šta god naslednik ubijenog kaže (biće učinjeno): ako kaže: ‘Neka umre,’ on će umreti; ako kaže ‘Neka plati odštetu,’ on će platiti odštetu. Kralj neće imati uloge u odluci.”
Vendeta u modernom svetu
Moderni formalni pravni sistemi zasnovani su na sprovođenju od strane države, ali mnogo neformalnog sprovođenja prati logiku prava vendete. Privatne norme ponašanja sprovode se privatnim delovanjem, od kojeg barem deo uključuje pretnju odmazde — istinsko neprijateljsko ogovaranje i ponekad više. Robert Elikson, u svom opisu sistema normi susedskog ponašanja u današnjem okrugu Šasta u Kaliforniji, daje primer. Ako komšija koji učestalo pušta svoju stoku da zaluta na polje drugog i ošteti mu useve ne izvinjava se i ne pomogne u otkloni štete, žrtva može odgovoriti tako što će oterati stoku sa svog imanja i na određenu udaljenost niz put u smeru suprotnom od farme vlasnika.
Mnogo kriminala u modernom društvu može se interpretirati kao privatno sprovođenje zakona. Odmazdno ubistvo u toku sukoba među gradskim gangovima je jedan primer, kao i muž koji otkrije drugog muškarca u krevetu sa svojom ženom i upuca ga. Donald Blek je tvrdio da je „većina namernih ubistava u modernom životu odgovor na ponašanje koje ubica smatra devijantnim.“
Hetfieldovi i Mekoji, vendeta koja uglavnom nije bila
Prema popularnoj priči, Hetfieldovi i Mekoji, dve porodice apalačkih planinskih ljudi koji žive na suprotnim stranama Taga Fork, granice između Kentakija (Mekoji) i Zapadne Virdžinije (Hetfieldovi), počeli su da ubijaju jedni druge pre kraja Građanskog rata i nastavili su to kroz dugačku seriju osvetničkih ubistava, gde je svako inspirisalo sledeće, nekoliko decenija nakon toga.
Prava istorija je kraća i manje dramatična. Asa Mek je dobrovoljno ušao u Uniju, postao invalid, vratio se u dolinu Taga i ubijen je, što se često tvrdi da je bilo prvo ubistvo u vendeti. Međutim, ne postoji dokaz da je njegova smrt imala bilo kakve veze sa porodičnom vendetom, a njegov ubica nikada nije otkriven. Praktično svi u dolini Taga osim Ase, i Hetfieldovi i Mekoji, bili su prokonfederacijski, što je pružilo očigledan motiv za njegovo ubistvo.
Prvi definitivni sukob između Hetfieldovih i Mekoja dogodio se 13 godina kasnije, kada je Stari Ranel, patrijarh klana Mek, posumnjao da je Flojd Hetfield ukrao jednu od njegovih svinja. Umesto da uzme pušku i kaže svojim sinovima da uzmu svoje, Ranel je svoje sumnje odneo najbližem sudi miru. Flojd Hetfield je bio suđen i oslobođen. Pola godine kasnije, dvojica Ranelovih nećaka upala su u tuču sa Bilom Stejtonom, rođakom obe porodice koji je bio svedok za stranu Flojda Hetfielda na suđenju, i ubili su ga. Uhapšeni su, suđeno im je i oslobođeni su na osnovu nužne odbrane — na Hetfieldovoj strani reke od strane Hetfieldovog sudije. Nisu usledila nikakva osvetnička ubistva.
Prvo nasilje koje odgovara obrascu prave porodične vendete dogodilo se 1882. godine. U toku tuče na dan izbora, Ellison Hetfield je teško ranjen — upucan i proboden — od strane trojice Mekoja. Trojica su uhapšena i na putu ka zatvoru u Pajkvilu u Kentakiju, njihovu grupu je presrela veća grupa predvođena Anseom Hetfieldom i pritvoritelji su ih zaplenili. Hvatači, nesigurni da li su Ellisonove rane smrtonosne, sačekali su da on umre i zatim su, na kentakijskoj strani reke, ubili trojicu Mekoja.
To je, naravno, trebalo da izazove uzvratno nasilje od strane Mekoja. Ono što se zapravo dogodilo jeste da su stvar odveli pred sud u Kentakiju, koji je izdao naloge za dvadeset jedan od uključenih u ubistvo, ali nije učinio ništa drugo. Prošlo je pet godina bez daljeg nasilja.
U tom trenutku izabran je novi guverner Kentukija koji je slučajno bio prijatelj Perija Klajna, advokata, prijatelja i daljeg rođaka Ranela Mekkoja, koji je nekoliko godina ranije izgubio spor oko zemljišta od Ansea Hetfifda. Klajn je ubedio guvernera da objavi nagrade za Ansea Hetfifda i njegove saučesnike u ubistvu i započne postupak ekstradicije. Dok je guverner Zapadne Virginije još uvek razmatrao zahtev za ekstradiciju, kentukijska grupa je prešla državnu granicu u Zapadnu Virginiju i uhapsila Selkirka Mekkoja, uprkos tome što je njegovo ime smatrano imenom pristalice Hetfifda.
To je izazvalo drugi slučaj odmazdnog ubistva. Grupa pristalica Hetfifda napala je dom Ranela Mekkoja, zapalila ga i ubila dvoje njegove odrasle dece. To je bio trenutak kada je sukob počeo da privlači nacionalnu pažnju, dok su ga novine opisivale dramatičnim i krajnje preuveličanim terminima. Ubrzo nakon toga, dalji upadi u Zapadnu Virginiju usmrtili su Vensa Hetfifda, Anseovog ujaka, i uhvatili još sedam pristalica Hetfifda, dok se još jedan dobrovoljno predao. Sud u Zapadnoj Virginiji odgovorio je izdavanjem naloga za hapšenje dvadeset članova grupe odgovorne za ubistvo Vensa Hetfifda. Nastojanje lovaca za novac iz Kentukija, od kojih većina nije imala nikakve veze sa Mekkojima, dovelo je do bitke između kentukijske i zapadnovirginijske grupe i ubistva jednog člana ove druge od strane vođe prve. U tom trenutku sukob je bio završen, barem za te dve porodice.
Ne, međutim, za advokate. Guverner Zapadne Virginije zahtevao je povrat državljana svoje države koji su kidnapovani u Kentuki kako bi se suđalo pred sudom u Kentukiju. Slučaj je na kraju stigao do Vrhovnog suda, koji je presudio da, iako je kidnapovanje bilo ilegalno, nije bilo pravnog lekova; jednom kada je devetoro osoba bilo u Kentukiju, sud u Kentukiju je mogao da ih sudi.
Dve stvari vredi primetiti u vezi sa ovom pričom. Prva je da je samo šest ubistava bilo direktno posledica sukoba između porodica — pet osvetničkih ubistava članova porodice Mekko, i jedno ubistvo Elisona Hetfifda koje je inspirisalo prvo osvetničko ubistvo. Jedan Hetfild i jedan član grupe iz Zapadne Virginije ubijeni su od strane kentukijskih grupa, a jedan Hetfild je osuđen na vešanje od strane suda u Kentukiju.
Druga je da bi, koliko možemo zaključiti, sukob završen sa ukupno samo četiri ubistva — jer je pet godina prošlo — da guverner Kentukija nije odlučio da ga oživi.