Krivični pravosudni sistem Engleske u osamnaestom veku predstavlja neobičan prizor posmatraču koji je bliži modernim institucijama. Dve najupečljivije anomalije su institucije za krivično gonjenje prestupnika i opseg kazni. Krivično gonjenje skoro svih teških krivičnih dela bilo je privatno, obično od strane žrtve. Srednje kazne za teška dela su bile izrazito odsutne. Samo je skromno preuveličanje reći da su engleski sudovi, u ranim godinama veka, osuđujući prestupnike izdavali samo dve vrste presuda. Ili su ih puštali na slobodu ili su ih osuđivali na obešenje.
Delovi I i II ovog poglavlja opisuju institucije za krivično gonjenje i oblike kazni. U delu III nudim moguće objašnjenja za nekoliko karakteristika pravnog sistema, tvrdeći da su, suprotno mišljenju mnogih komentatora tada i sada, one možda imale prilično smisla.
Deo I: Privatno krivično gonjenje
Engleska u osamnaestom veku nije imala javne službenike koji odgovaraju policiji ili okružnim tužiocima. Konstabl-i su bili neplaćeni i igrali su samo malu ulogu u sprovođenju zakona. Od žrtve zločina koja je želela da konstabl preduzme bilo kakav značajan napor u cilju hapšenja počinioca očekivalo se da snosi troškove toga. Pokušaji da se stvore javni tužioci propali su 1855, a ponovo 1871. godine. Kada je funkcija direktora javnog tužilaštva konačno uspostavljena 1879. godine, njene odgovornosti su bile mnogo manje od odgovornosti američkog okružnog tužioca, kako tada, tako i sada. U osamnaestovekovnoj Engleskoj, sistem profesionalne policije i tužioca, koje je država plaćala i imenovala, smatrao se potencijalno tiraninskim — a još gore, francuskim.
Bilo koji Englez mogao je da krivično gonji bilo koji zločin; u praksi, tužilac je obično bio žrtva. Na njemu je bilo da podnese optužnicu lokalnom magistratu, iznese dokaze velikoj poroti i, ako bi velika porota utvrdila postojanje osnova za optužnicu, iznese dokaze na suđenju.
Njihov sistem za krivično gonjenje zločina bio je sličan našem (i njihovom) sistemu za gonjenje dela na teret drugih (delikata). Pod oba sistema, žrtva pokreće i kontroliše proces kojim se prestupnik dovodi pred lice pravde. Jedna razlika je u tome što, ako povratnik u deliktu pobedi, prestupnik je dužan da joj isplati odštetu. Ako bi žrtva zločina dobila svoj slučaj, kriminalac bi bio obešen ili pomilovan. Isplata odštete u građanskom pravu pruža žrtvi podsticaj da tuži. Kakvi su podsticaji za krivično gonjenje postojali u krivičnom pravu osamnaestog veka?
Moderni istoričari nisu bili prvi koji su razmatrali ovo pitanje. Centralni problem osamnaestovekovnih pravnika bio je problem podsticanja ljudi na krivično gonjenje. Jedno rešenje bilo je uspostavljanje značajnih nagrada za osuđivanje kriminalaca optuženih za posebno teška krivična dela. Godine 1692, parlament je ponudio nagradu od 40 funti za hvatanje i osuđivanje razbojnika na putevima. U kasnijim decenijama, opseg krivičnih dela na koja se nagrada odnosila postepeno se širio. Godine 1720, kraljevska proklinacija je dodala dodatnu nagradu od 100 funti za krivično gonjenje i osuđivanje uličnih razbojnika u Londonu i njegovoj okolini. Kombinovana nagrada od 140 funti odgovarala je zaradi zanatlije za oko tri godine, a radniku mnogo više. Kraljevska nagrada je ostala na snazi, uz jednu kratku pauzu, sve do 1745. godine.
Nagrade su povećale podsticaj žrtvama da pokrenu gonjenje. Kombinovani efekat nagrada i slobodnog pomilovanja za kriminalca čije je svedočenje dovelo do osuđivanja dvojice drugih, pružio je podsticaj članu kriminalne bande da izda svoje saradnike. Nagrade su takođe podsticale lovce na lopove, privatne istražitelje koji su se izdržavali od javnih nagrada za osuđivanje lopova, privatnih nagrada koje su nudile žrtve, i nagrada za vraćanje ukradene imovine. Džonatan Vild, samopostavljeni generalni lovac na lopove, izdržavao se deceniju kombinacijom prihoda od lovljenja lopova, nagrada za vraćanje ukradene imovine i prihoda od masovnog zapošljavanja lopova. Bio je osuđen i obešen 1725. godine, ali je nastavio da živi u slavi kao centralna figura knjige Defoa i, kroz lik gospodina Pičuma, u Gejovoj „Operi prosjaka“.
Nagrade su pružale podsticaj za krivično gonjenje, ali su dovele do novih poteškoća. U nekim slučajevima je tvrdilo se da su okrivljeni bili ubačeni u krivicu za delo koje se nikada nije dogodilo. Za druge slučajeve je rečeno da su bili rezultat namamivanja; počinioci su bili ubeđeni da počine zločine od strane saučesnika čija je prava svrha bila da ih izda radi nagrade. Najpoznatiji od rezultujućih skandala uključivao je McDanielovu bandu koja je, kada je jedna od njihovih kobni planova propala i kada su oni sami bili suđeni, ispostavilo se da je bila odgovorna tokom perioda od oko šest godina za deportaciju dva čoveka i obešivanje šest njih, te da su primili ukupno 1.200 funti državnih nagrada.
Hvatači lopova su neprestano prisustvovali postupcima u Old Bailey-ju kako bi se upoznali sa licima koja su se redovno pojavljivala na optuženičkoj klupi, od kojih bi birali ljude o kojima će davati lažna informacijama. Postojala je uobičajena izreka da je svako ko je pušten iz Old Bailey-ja dužan da se ponovo pojavi nakon jedne ili dve sesije. Takva lica su sa prijateljima priđili saučesnici hvatača lopova i naveli ih u dalju kriminalnu aktivnost (ili bi sam saučesnik izvršio pljačku), protiv čega bi kasnije bilo prisklo pod zakletvom. Nakon pljačke, saučesnik i njegov saputnik sastajali bi se u nekoj kafani u Black Boy Alley ili Chick Lane, gde bi hvatač lopova sa nekim daljim pomoćnicima stigao i uhvatio obojicu. Kada bi ih odveli pred sudiju, hvatač lopova bi pustio svog tajnog saučesnika da svedoči, i jadni napaćenik bi bio osuđen; nagrada bi bila podeljena između hvatača lopova i saučesnika. Kasnije bi saučesnik postao hvatač lopova po svom redu, koristeći drugog saučesnika da upeca još jednog nevina napaćenika.
Kazanova, posećujući London od 1763. do 1764. godine, primetio je natpise na prozorima koji reklamiraju dostupnost lažnih svedoka. Porote su, znajući da svedoci očekuju udeo u nagradi od osude, u skladu sa tim umanjivale težinu njihovog svedočenja.
John Townsend, jedan od poznatijih Bow Street Runner-a, pojavivši se pred parlamentarnim odborom 1816. godine, tvrdio je da plaćanja službenicima ne bi trebalo da zavise od osude, jer bi, ako bi zavisila, službenik imao podsticaj da osudi optuženog bez obzira na to da li je kriv ili ne:
“Sa svom pažnjom kojom čovek može posvetiti, pratio sam ponašanje raznih osoba koje su svedočile protiv svojih bližnjih za život ili smrt, ne samo u Old Bailey-ju, već i na turnejama, i uvek sam bio potpuno uveren da bi [nagrade koje ne zavise od osude] bile najbolji način koji bi se mogao usvojiti za plaćanje službenika, naročito zato što su oni opasna bića; često imaju u svojoj moći (nema sumnje u to) da tu vagu, kada je u ravnoteži, okrenu na drugu stranu; mislim na stranu protiv jadnog nesrećnika na sudu: zašto? Ova stvar koja se zove priroda kaže da je dobit u vagi; i, tužno je reći, ali ne mogu a da ne budem potpuno uveren da je to često bio način za osuđivanje mnogo i mnogo ljudi.”
Možda zbog takvih problema, sistem nagrada je smanjen sredinom osamnaestog veka. On je dopunjen 1752. godine odredbom koja omogućava sudu da nadoknadi tužiocima, posebno siromašnim tužiocima, troškove krivičnog gonjenja. Iako je takva nadoknada smanjila nedostatak motivacije za gonjenje, nije ga eliminisala. Čak i ako je optuženi bio osuđen, troškovi nisu uvek bili nadoknađeni ili su nadoknađivani u celosti. Tek 1778. godine je postalo moguće da tužilac dobije nadoknadu za neuspešno krivično gonjenje.
Nezadovoljstvo percepovanim problemima privatnog krivičnog gonjenja i zabrinutost zbog onoga što se smatralo visokim i rastućim stopom kriminala, na kraju su dovele do uvođenja plaćenih policijskih snaga, prvo u Londonu 1829. godine, a kasnije na drugim mestima u Engleskoj. Policija je preuzela od privatnih tužilaca veliki deo troškova lociranja i osuđivanja kriminalaca. Rezultat, do kraja devetnaestog veka, bio je sistem u kojem je većina gonjenja bila nominalno privatna, ali gde je privatni tužilac obično bio policajac.
Sada je dovoljno lako, kao što je bilo dovoljno lako i tada, videti zašto sistem privatnog krivičnog gonjenja nije mogao da funkcioniše. Zagonetka je u tome što jeste. Nije jasno da li je funkcionisao bolje ili gore nego što bi to činile alternativne institucije. Ali znamo da su, tokom osamnaestog veka, prilično veliki broj engleskih kriminalaca bili optuženi, gonjeni i osuđeni. Iako imovina možda nije bila toliko sigurna koliko su vlasnici želeli, bila je dovoljno sigurna da omogući cvatajuću ekonomiju i impresivnu količinu ekonomskog rasta. Na kraju veka, francuska država, sa svojim modernim sistemom policije i tužilaca, propala je u haosu Francuske revolucije, dok je Engleska nastavila ka slavama imperije i industrijske revolucije.
Drugi deo: Kazna u ekstremima
Melanholijska je istina da je među raznim radnjama koje ljudi svakodnevno čine sposobni da počine, ni manje ni više od sto šezdeset njih proglašeno aktom parlamenta teškim krivičnim delom bez privilegije sveštenika; ili, drugim rečima, delom vrednim trenutne smrti. Tako strašna lista, umesto da smanji, povećava broj prestupnika. Povređeni će, zbog saosećanja, često odustati od gonjenja: porote će, zbog saosećanja, ponekad zaboraviti svoje zakletve i ili osloboditi krivca ili ublažiti prirodu prestupa: a sudije će, zbog saosećanja, odložiti izvršenje za polovinu osuđenika i preporučiti ih kraljevskom milosti. Među toliko šansi za bekstvo, siromašni ili okoreli prestupnik previdi mnoštvo onih koji pate; on se smele upušta u neki očajnički pokušaj da zadovolji svoje potrebe ili svoje poroke; i, ako ga neočekivano ruka pravde sustigne, on sebe smatra posebno nesrećnim što je na kraju pao kao žrtva onih zakona koje mu je dugotrajna nekažnjivost naučila da prezire.
Prekršaji su se delili u tri kategorije prema njihovoj mogućoj kazni: manji prekršaji (uglavnom prekršaji), teška krivična dela koja podrazumevaju privilegiju sveštenika i teška krivična dela koja je ne podrazumevaju. Manji prekršaji, kao što je sitna krađa, krađa robe vredne manje od šilinga, obično su bili kažnjeni na način koji je uglavnom imao za cilj da se prestupnik osramoti, kao što je javno bičevanje ili izlaganje u drvenim kolima za kažnjavanje. Optuženi za takve prekršaje podlezi su bili brzim sudskim postupcima pred magistratom, umesto suđenja pred porotom.
Pored prekršaja za koje se moglo očekivati da ih žrtva pokrene krivično gonjenje, postojala su ona koja bismo klasifikovali kao zločine bez žrtve, naročito lutanje, prostitucija i prosleđivanje. Konstablari ili članovi noćne straže trebali su da uhapse one krivne za takve prekršaje, dovedu ih pred magistrata i prime malu nagradu za to. Uobičajena kazna bila je kratak period zatvora na teškim radovima.
Privilegija sveštenika
Privilegija sveštenika je nastala kao pravilo koje je omogućavalo sveštenicima optuženim za kapitalna krivična dela da svoje slučajeve prenesu na crkveni sud, koji nije izričivao smrtnu kaznu. „Sveštenik“ je počeo da se definiše kao bilo ko ko ume da čita, što se obično testiralo tako što bi mu se tražilo da pročita stih iz Biblije, poznat iz tog razloga kao „stih za vrat“ — memorisanje tog stiha moglo je spasiti vrat optuženog.
Do osamnaestog veka, pravilo se promenilo na način koji ga je učinio potpuno svetovnim. Statuti iz 1623. i 1691. godine proširili su privilegiju za neke prekršaje i na žene, bez zahteva za pismenost. Nakon 1706. godine, od muškaraca se više nije zahtevalo dokazivanje pismenosti.
Prema Tudorovom statutu, optuženi koji bi pozvao pravo na svešteničko oslobođenje (plead clergy) mogao je biti zatvoren do godinu dana, ali se čini da je to činjeno samo retko. Optuženi koji zapravo nisu bili sveštenici imali su pravo da pozovu pravo na svešteničko oslobođenje samo jednom; žarenje na palcu možda je nastalo kao način identifikacije onih koji su već jednom pozvali pravo na svešteničko oslobođenje i stoga to nisu mogli učiniti ponovo. Međutim, čini se da se ovo ograničenje nije često sprovodilo. U teoriji, osuda za teški prestup (felony) trebalo je da rezultira oduzimanjem imovine i zemlje, pri čemu bi zemlja bila vraćena prestupniku koji je pozvao pravo na svešteničko oslobođenje i bio ožaren, ali se čini da se ni to nije strogo sprovodilo. Pretpostavlja se da je žarenje imalo određeni efekat stigmatizacije. To, uz troškove koje je optuženi snosio pre svoje osude,487 čini se da je u određenim periodima bila jedina kazna koja je zapravo izrečena većini osuđenih za prestupe koji su podložni svešteničkom oslobođenju. To je prestalo da bude slučaj kada je zakon o transportu iz 1718. godine omogućio da se neki optuženi koji su pozvali pravo na svešteničko oslobođenje (ali ne i plemići, stvarni sveštenici ili oni čiji je zločin bio ubistvo iz nehata) osude na sedmogodišnji transport u Ameriku radi ugovorne robote.
Prestupnici koji su mogli pozvati pravo na svešteničko oslobođenje bili su oni za koje bi kazna, u odsustvu ovog prava, bila smrt. Ubistvo iz nehata, na primer, bilo je teški prestup podložan svešteničkom oslobođenju. Njegova definicija uključivala je mnoge prestupe koje bismo mi definisali kao ubistvo. Ubistvo u tuči u kafani, čak i ako je izvršeno smrtonosnim oružjem, bilo je ubistvo iz nehata sve dok nije bilo dokaza o predumišlju ili prethodnom neprijateljstvu. Ubici je bilo dozvoljeno da pozove pravo na svešteničko oslobođenje, bude ožaren na palcu i pusten.
Transport
Velikim razmerama korišćenja transporta kao krivične kazne počelo je oko 1663. godine. Nametao se kako optuženima osuđenim za smrtne prestupe koji nisu podložni svešteničkom oslobođenju i onima pomilovanima pod uslovom transporta, tako i nekim optuženima osuđenim za teške prestupe podložne svešteničkom oslobođenju. Sve dok zahtev za pismenost nije ukinut, sudija koji je želeo da transportuje takvog prestupnika mogao je da odluči da strogo proveri pismenost i utvrdi da optuženi nije pismen i da stoga nema pravo na svešteničko oslobođenje ili, ako je optuženi već bio ožaren zbog prethodnog prestupa, sudija je mogao da sprovede pravilo koje zabranjuje ne-sveštenicima da pozovu pravo na svešteničko oslobođenje više od jednom.
Transport su obavljali privatni trgovci. Trgovac koji je želeo da transportuje prestupnika bio je dužan da plati šerifu „cenu po glavi koja je uključivala takse za zatvor, naknade službenika odgovarajućeg suda, naknade za sastavljanje pomilovanja i tako dalje.“ Nakon što bi transportovao prestupnika u Novi svet, trgovac ga je mogao prodati u ugovornu robotu na period koji je zavisio od njegovog prestupa. To je bila profitabilna transakcija ako je prestupnik bio mlad i zdrav ili je posedovao korisne veštine, ali mnogi prestupnici nisu donosili dovoljno povrata da pokriju trgovčeve troškove. Rezultat je bio taj da su se prestupnici koji su bili osuđeni na transport, a koje niko nije želeo da transportuje, gomilali u zatvorima koji su služili kao privremena skloništa.
Drugi problem su predstavljale kolonije u koje su prestupnici slani; 1670-ih su i Virdžinija i Maryland doneli zakone koji zabranjuju transport. Džon Beti, vodeći istoričar tog perioda, zaključuje da je „transport u matične kolonije bio ozbiljno ograničen do 1670-ih“. Iako je neki transport nastavio da postoji, čini se da je postao neuobičajena kazna do kraja sedamnaestog veka.
Drugi period transporta počeo je 1718. godine. Ovog puta vlada nije pokušala da naplaćuje trgovcima privilegiju transportovanja osuđenih prestupnika, već je umesto toga nudila subvenciju od 3 funte po transportovanom licu. Pod tim uslovima, transport je bio profitabilan. Sistem je trajao sve dok Američka revolucija nije uklonila većinu mesta na koja su se transportovana lica slala iz nadležnosti krune.
Nakon 1776. godine, korišćene su različite privremene mere za rukovanje zatvorenicima koji bi inače bili transportovani. Neki, smešteni u brodove-zatvore usidrene u Temzu, korišćeni su kao robni rad na poboljšanju reke. Drugi su držani u zatvorima. Nijedan od ovih načina nije se pokazao zadovoljavajućim i na kraju su zamenjeni transportom u Australiju. Otprilike u isto vreme, bilo je pokušaja da se proširi i reguliše korišćenje dugotrajnog zatvaranja. Iako su u početku bili ometani nerelaženjem lokalnih vlasti da izgrade neophodne objekte, ti pokušaji su na kraju uspeli.
Opseg kazni
Uz širenju klase tuženika kojima je dozvoljena korist od svešteničkog statusa, došlo je i do sužavanja opsega krivičnih dela koja su bila podložna toj koristi. Tokom vladavine Tudora, različita teška krivična dela su postala nepodložna svešteničkoj zaštiti. Počevši od kraja sedamnaestog veka, dodato je još mnogo više takvih dela. Rezultat je bio pravni sistem u kojem je jedばん kazna za neka smrtna krivična dela bilo žarenje palca, dok je za mnoge druge jedina kazna koju je sudija mogao izreći bila smrt preko vešanja.
Iako je vešanje, tokom većeg dela veka, bilo jedina kazna koju je sudija mogao izreći za teška krivična dela nepodložna svešteničkoj zaštiti, to nije značilo da je svako ko je optužen za takvo delo, ili čak svako ko je osuđen, zaista i vešano. Neke optužbe su odbacivane zbog neuspeha velikog porote da podnese optužnicu. Značajan deo tuženih je oslobođen krivice. Od osuđenih, mnogi su osuđeni za manje krivično delo. Porota je mogla proglasiti optuženog krivim za delo koje je kažnjivo bičevanjem ili stavljanjem u stub (pillory), bilo da bi se sprečilo počiniocu da pozove svoj sveštenički status i bude pušten, ili da bi se sprečilo da bude osuđen za smrtno krivično delo i vešan. Nakon 1717. godine, mogli su ga proglasiti krivim za svešteničko, a ne nepodložno svešteničkoj zaštiti krivično delo, kako bi pretvorili kaznu vešanja u deportaciju.
U nekim slučajevima presuda je bila očigledan čin „pobožnog laži“ porote. Fikcija je bila jasna kada bi porota proglasila optuženog krivim za krađu robe vrednosti 39 šilinga iz kuće, iako je roba uključivala više od toga u gotovini; 40 šilinga je bila vrednost koja bi krađu učinila nepodložnom svešteničkoj zaštiti. U drugim slučajevima, porota nije uključivala karakteristike zločina u svoju presudu, kao što je činjenica da je krađa izvršena iz kuće noću ili da je uključivalo provalu, što bi to učinilo nepodložnim svešteničkoj zaštiti. Kombinovani efekat oslobađanja od krivice i osuđivanja za manje (nestatno) krivično delo bio je takav da je, u uzorku koji je proučio Bič (Beattie), manje od 40% onih koji su optuženi za smrtna imovinska krivična dela i manje od 25% onih koji su optuženi za ubistvo zaista osuđeno za ta dela.
Osuđivanje nije nužno rezultiralo vešanjem. Bilo je prilično uobičajeno da optuženi bude osuđen, a zatim pomilovan. U nekim slučajevima razlog je mogao biti taj što se sudija nije slagao sa presudom porote i preporučio pomilovanje kako bi se izbeglo izvršenje nevine osobe. U mnogim drugim slučajevima, pomilovanje je bilo rezultat peticija rođaka, prijatelja, poslodavca osuđenog optuženog i bilo koga drugog ko je bio voljan da podnese peticiju kruni u njegovo ime.
Neka pomilovanja su rezultirala oslobađanjem osuđenika na slobodu. Druga su bila sredstvo za zamenu manjom, ali i dalje ozbiljnom kaznom. Osuđeni kriminalac je dobijao pomilovanje pod uslovom da pristane na deportaciju ili na uvrštavanje u vojsku ili mornaricu. Množenjem dela onih koji su optuženi za smrtna krivična dela koji su za njih osuđeni sa delom onih osuđenih koji su vešani, u Bičevom uzorku, deo optuženih za smrtno krivično delo koji su zaista vešani bio je manji od 16%.
Opšta slika kažnjavanja za teška krivična dela bila je prilično jednostavna. Za sveštenička krivična dela, osuđeni počinilac je ili bio žaren na palcu i poslat kući ili, naročito nakon 1718. godine, deportovan. Za smrtna krivična dela nepodložna svešteničkoj zaštiti, kojih je bilo mnogo, osuđeni počinilac je ili bio pomilovan, pomilovan i deportovan, pomilovan pod uslovom uvrštavanja u službu, ili vešan. Zatvori su se koristili za pritvaranje optuženih koji čekaju suđenje ili osuđenih koji čekaju kaznu. Povremeno je nešto krenulo po zlu sa sistemom i osuđeni zatvorenici su počeli da se gomilaju u zatvorskom sistemu. Pred kraj veka pojavili su se predlozi za proširenje upotrebe zatvora kao kazne, a pokrenuti su i određeni napori u tom pravcu.
Deo III: Tri zagonetke
Iako su se savremenici, tada kao i sada, brinuli o porastu stope kriminala, čini se da postoji malo dokaza da su stope kriminala zaista rastale. Bičevi podaci, zasnovani na optužnicama za ubistvo po glavi stanovnika, sugerišu da su stope ubistava na selu opale više od četiri puta, a u gradovima oko devet puta između 1660. i 1800. godine. Kombinovanjem tih informacija sa podacima za devetnaesti vek, čini se verovatnim da se veliki deo, možda i većina, pada stope kriminala između 1660. i 1900. godine dogodio pre uvođenja plaćene policije.
Takvi zaključci moraju biti ograničeni činjenicom da podaci iz sedamnaestog i osamnaestog veka odnose se na optužnice za ubistvo, a ne na ubistva. Ako je udeo ubistava koja su rezultirala optužnicama naglo opao od 1660. do 1800. godine, to bi moglo objasniti podatke bez ikakvog smanjenja stope ubistava. Ali ne čini se da postoje dokazi za pad u toj razmeri. Beati zaključuje da, iako deo pada stope optuživanja može odražavati promenu u tome koji su se događaji krivično gonili kao ubistva, barem deo je posledica stvarnog pada stope ubistava.
Da bi se razumelo kako i zašto je sistem radio na taj način, postoje najmanje tri zagonetke koje treba rešiti. Prva je zašto su privatna lica odlučila da snose troškove krivičnog gonjenja čak i kada nije postojala perspektiva nagrade. Druga je zašto je pravni sistem koristio ograničen opseg kazni, uz veoma malo korišćenje zatvora. Treća je zašto je pravni sistem izričao visoke kazne uz nisku verovatnoću. Ako je pogubljenje bila ispravna kazna za svakoga ko je iz kuće ukrao robu vrednu četrdeset šilinga ili više, zašto je samo mala manjina onih koji su uhvaćeni u vršenju tog zločina bila obešena? Ako je kazna bila previsoka, zašto pravni sistem nije odredio nižu kaznu i dosledno je izričao?
Podsticaj za krivično gonjenje
Dve karakteristike sistema mogu pomoći u rešavanju prve zagonetke: odvraćanje kao privatno dobro i poravnanja van suda.
Odvraćanje kao privatno dobro
Razmotrimo situaciju iz ugla potencijalne žrtve zločina. On bi želeo da potencijalni lopovi veruju da će, ako budu uhvaćeni u krađi od njega, biti krivično gonjeni u punoj meri zakona. Ali ako bi zaista uhvatio lopova, bio bi snažno u iskušenju da ne podnese optužnicu. Vođenje slučaja kao privatni tužilac moglo bi koštati mnogo puta više od vrednosti ukradene robe. Tužilac nije morao samo da plati pravne troškove, već je takođe morao da plati troškove prevoza i smeštaja za svoje svedoke kako bi prisustvovali sudu, često na udaljenosti od jednog dana putovanja ili više od njihovih kuća. Uspešan tužilac bi mogao dobiti naknadu troškova od suda, ali je takva naknada verovatno bila nedovoljna da pokrije sve troškove. Ako bi kriminalac morao biti lociran i uhvaćen pre nego što bude krivično gonjen, bili bi tu dodatni troškovi, koji bi eventualno uključivali troškove oglašavanja i plaćanja nagrade. Potencijalne žrtve su želele da se potencijalni kriminalci odvrate. Ali da bi se postigao taj rezultat, moralo je biti u interesu stvarnih žrtava da krivično gone stvarnog kriminalca.
Jedno rešenje je bila reputacija. Trgovac koji je očekivao da će često biti meta krađe mogao bi krivično goniti jednog lopova kako bi drugima potvrdio svoju odlučnost. Ali većina potencijalnih žrtava bi imala sreće ako uhvate jednog lopova u životu. Kako bi mogli unapred da se obavežu tako da potencijalni lopovi znaju da će biti krivično gonjeni?
Rešenje je bilo pridruživanje udruženju za krivično gonjenje prestupnika. Većina takvih udruženja sastojala se od između dvadeset i stotinu članova, koji su svi živeli u istom širem području. Svaki je doprinosio fiksnom iznosom u zajedničku bazu, novcu koji se mogao koristiti za plaćanje troškova krivičnog gonjenja zločina počinjenog protiv bilo kog člana. Lista članova objavljivana je u lokalnom novinama.
Hiljade udruženja za krivično gonjenje osnovano je u osamnaestom i ranom devetnaestom veku. Ja njihovu glavnu funkciju interpretiram ne kao osiguranje, već kao obavezivanje. Pridruživanjem takvom udruženju, potencijalna žrtva se obavezala na krivično gonjenje. Novac je već bio isplaćen. Zato je lista članova objavljivana u lokalnim novinama — kako bi je prestupnici pročitali.
Nisu se svi pridružili takvom udruženju. Iako je nemoguće dati bilo kakve veoma precizne procene, članovi i njihova domaćinstva su sigurno bila manjina, vrlo verovatno mala manjina, stanovništva. Postojala su najmanje dva različita razloga za nepridruživanje, što je odgovaralo dvema različitim grupama nečlanova. Prva je sastojala se od potencijalnih žrtava za koje je odvraćanje bilo već privatno dobro. Bogati pojedinci, firme koje su bile ili velike ili posebno izložene krađama, bili su učesnici koji su imali adekvatan reputacioni podsticaj da ispune svoju obavezu da podnesu optužnicu. Druga je sastojala se od onih za koje privatno odvraćanje nije vredelo svoje cene: potencijalnih žrtava čiji su očekivani troškovi kriminala bili dovoljno niski da vrednost odvraćanja bude manja od njegovog troška.
Privatno odvraćanje ne može biti potpuno objašnjenje zašto su se prestupi krivično gonili, pošto preživeli sudski zapisi otkrivaju mnoge slučajeve u kojima tužilac nije bio niti član udruženja za krivično gonjenje, niti bogat, niti je zastupao neku firmu. Šta je, u takvim slučajevima, bio podsticaj za podnošenje optužnice?
Jedan odgovor koji je bio popularan u to vreme bio je da su tužioci bili motivisani željom za osvetom. Drugi mogući odgovor je da je krivično gonjenje ponekad bio neophodan korak ka povraćaju ukradene imovine. Drugi je da su tužioci pokretali postupke u nadi da će im biti plaćeno da ih ne dovrše.
U odbranu poravnanja teških krivičnih dela
Jedan način rešavanja građanske tužbe je vansudbeno poravnanje. Ekvivalent u sistemu privatnog krivičnog prava je da tužilac sklopi poravnanje o prestupu, odnosno da se složi da ne podnosi optužnicu u zameni za naknadu. Sklapanje poravnanja za prekršaj bilo je legalno u engleskoj osamnaestog veka. Čini se da su magistrati smatrali da je deo njihovog posla da podstiču privatna poravnanja između prestupnika i oštećene strane, čime su spretno izbegli sporove pred sudovima.
“Nije neuobičajeno, kada je lice osuđeno za prekršaj koji primarno i neposrednije utiče na pojedinca, kao što je napad… da sud dozvoli optuženom da razgovara sa tužiocem pre nego što bilo kakva presuda bude izrečena; i ako se tužilac izjavi zadovoljnim, da izrekne samo trivijalnu kaznu. Ovo se radi kako bi se tužiocu nadoknadili njegovi troškovi i omogućila mu neka privatna odšteta, bez nevolje i okolišanja građanske tužbe. Ali to je svakako opasna praksa… krivični postupci za napade se na ovaj način previše često pokreću više radi privatnog profita nego za velike ciljeve javne pravde.”
Sklapanje poravnanja za teško krivično delo bilo je ilegalno nakon što su optužnice podnete, ali se čini da je bilo uobičajeno. Potencijalni tužilac mogao je da pristane da ne podnese optužnicu u zamenu za naknadu, čak i izvinjenje. Jednom kada je podneo optužnice, bio je podložan novčanoj kazni ako ne bi doveo slučaj do suđenja. Ipak, mogao je da se pojavi i ponudi namerno slab proces optuživanja ili da se ne pojavi i nada se da će biti oslobođen kazne. Jedna od kritika sistema privatnog krivičnog gonjenja, naročito tokom pokušaja iz devetnaestog veka da se uspostavi sistem javnih tužilaca, bila je to što su mnogi slučajevi obustavljani zbog dogovora između tužioca i optuženog.
Ono što su i moderni i savremeni komentatori očigledno prevideli jeste da su, koliko god takvi aranžmani mogli biti korumpirani sa pravnog aspekta, pomogli u rešavanju fundamentalnog problema privatnog krivičnog gonjenja. Mogućnost poravnanja pružala je podsticaj za krivično gonjenje. Pretvarala je krivični postupak u nešto sličnije građanskoj tužbi, gde žrtva tuži u nadi da će naplatiti novčanu odštetu. I dok bi poravnanje moglo spasiti kriminalca od vešala, on nije prošao bez posledica, jer je na kraju morao da plati tužiocu ono što je u suštini bila naknada štete. Dodatak nudi dokaze da je isti taj mehanizam pružio deo podsticaja za privatno krivično gonjenje u obliku žalbi na teško krivično delo pre pet vekova.
Posmatrano sa ove tačke gledišta, slučajevi koji su otišli na suđenje predstavljaju neuspehe, a ne uspehe sistema. Po pravilu, gubitak za kriminalca zbog obešenja ili deportacije bio je znatno veći od rezultujuće dobiti za tužioca. Između te dve vrednosti postojala je opseg za pregovaranje. Ponekad bi pregovori propali, možda zbog različitih mišljenja u vezi sa verovatnoćom osude ili imovinom koju okrivljeni raspolaže, možda zbog međusobnog tvrdoglavog stavljanja da bi se postigao što povoljniji mogući ishod. Ali u normalnim okolnostima, ako je moja pretpostavka o tome kako je sistem funkcionisao tačna, dogodilo bi se neko plaćanje u gotovini ili u naturi, koje bi ponudio sam okrivljeni ili drugi u njegovo ime. To plaćanje bi kaznilo okrivljenog, nagradilo tužioca i nadoknadilo štetu žrtvi ako je, kao što je obično bio slučaj, žrtva bila i tužilac.
Ne znamo koliko su takvi aranžmani bili uobičajeni. Jedna studija slučajeva iz osamnaestog veka otkrila je da je „28 od 227 tužilaca koji su bili obavezni premazom da se pojave na kvartalnim sesijama u Esexu propalo da podnesu optužnicu, ali su samo kod dvojice obaveze izvršene kroz oduzimanje imovine.“514 Činjenica da se kazna za tužioca koji nije podneo optužnicu retko sprovodila u delo, u skladu je sa stavom da je sklapanje sporazuma radi izbegavanja krivičnog dela bila praktična opcija za tužioca. Mala procenat odbijenih slučajeva, s druge strane, ide protiv te teze. To, međutim, ne uključuje ni one tužioca koji su bili „otkupljeni“ pre podnošenja optužbi, niti one koji su podneli optužnicu, možda kako bi izbegli rizik od pravnih kazni zbog nečinjenja toga, ali su namerno izgubili slučaj, možda tako što su poručili poroti da ih sada smatraju zadovoljnim ili, ako je porota osudila, ubedili sudiju da okrivljeni zaslužuje pomilovanje.
Jedan razlog zbog kojeg je slučaj mogao otići na suđenje bio je slom pregovora. Drugi je bio taj što je cilj tužioca bila odvraćanje od dela, a ne nadoknada štete. Izvršenje ili deportacija nametnuli bi veću cenu većini kriminalaca od najveće uplate koju bi mogli da izvrše. Tužilac koji teži odvraćanju morao bi da uravnoteži tu korist sa onim što je kriminalac voljan i sposoban da plati.
Jedna prednost takvih institucija, u poređenju sa građanskim pravom ili krivičnim novčanim kaznama, bila je njihova superiorna fleksibilnost. Novčana kazna nije bila određena procenom suda o tome šta okrivljeni duguje ili može da plati, već pregovorima između strana koje su najdirektnije zainteresovane. Okrivljeni bi mogli biti manje voljni da se predstave kao imovinski neotklonjivi ako bi posledica tog statusa bilo obešenje. Naravno, krivični sistem bi takođe mogao ponuditi okrivljenom izbor između obešenja i plaćanja novčane kazne. Kao što ćemo videti u Delu VI ispod, takva transakcija je možda bila implicitna u sistemu pomilovanja, iako je plaćanje uzimalo nefinansijski oblik. Ali sud bi mogao biti manje kompetentan u pronalaženju prave kazne — najviše koju bi kriminalac (i, eventualno, njegovi prijatelji i porodica) bio spreman da plati — od privatnog tužioca koji teži svom privatnom interesu.
Kontrolisanje neželjenih radnji tako što se oni tretiraju kao zločini u sistemu privatnog tužilaštva ima još jednu prednost u odnosu na alternativni pristup tretiranja njih kao delikta. Za mnogo prekršaja, žrtva je takođe i najbolji svedok. U građanskom sistemu, gde pravni uspeh proizvodi isplatu štete od učinioca dela žrtvi, žrtva ima podsticaj da laže pod zakletvom, što je problem dovoljno poznat u modernom pravu o deliktima. Porota, prepoznajući taj podsticaj, može biti skeptična prema dokazima koje nudi tužilac u svoje ime ili prema svedocima koje je tužilac obezbedio.
Žrtva koja se nada da će joj biti plaćeno da povuče optužbe pre suđenja ima podsticaj da preti da će lagati pod zakletvom kako bi osigurala osudicu. Ali, osim ako nema način da se obaveže da će izvršiti takvu pretnju, to neće biti uverljivo. Paradoksalno, rezultat može biti to što će krivično gonjenje postati profitabilnije nego što bi bilo u građanskom sistemu. Ako slučaj ode na suđenje, tužilac ne dobija ništa, pa je njegova rezervna cena, najniža cena po kojoj mu poravnanje čini u boljoj poziciji nego suđenje, niža nego u građanskom sistemu. Ali optuženičeva rezervna cena će biti viša u krivičnom sistemu, budući da veća uverljivost svedočanstva tužioca u takvom sistemu čini osudicu verovatnijom. I takav sistem, smanjujući žrtvi podsticaj da počini lažno svedočenje, može bolje da razlikuje krivca od nevina.
Zabrinutosti u vezi sa profitabilnim lažnim svedočenjem i njegovim potencijalnim uticajem na spremnost porota da veruju svedocima nisu u potpunosti teorijske, niti su zasnovane samo na modernom iskustvu sa tužiocima koji napuštaju svoja kolica odmah nakon što im budu dodeljene velike naknade za štetu zbog trajnih invaliditeta. Problem je diskutovan u osamnaestom veku u kontekstu nagrada za osudu kriminalaca krivičnih za određena dela. Kao što je ranije pomenuto, široko je verovalo se i da su takve nagrade vodile ka zamkama i pokušajima ukompromitovanja nevinih strana, i da su te zabrinutosti bile odražene u skepticizmu porote. To su bili među razlozima za delimično napuštanje sistema javnih nagrada sredinom veka.
Pretpostavka koju sam ponudio je relevantna ne samo za to zašto su se zločini krivično gonili, već i za drugo pitanje podignuto u modernim diskusijama o engleskom pravu osamnaestog veka: njegov odnos prema sistemu klasa i autoriteta. Neki autori posmatraju pravo kao klasno neutralni instrument koji koriste i bogati i siromašni kako bi se zaštitili od male kriminalne manjine. Drugi tvrde da je to bio prvenstveno mehanizam kojim su se bogati zaštitili od siromašnih ili putem kojeg je vladajuća klasa uspostavljala i održavala svoju legitimnost.
Jedan argument za ovaj drugi stav je da su oni sa više resursa bili sposobniji da krivično gone zločine počinjene protiv njih. To je sigurno tačno, iako su pisci sa druge strane argumenta ponudili dokaze da su mnogi privatni tužioci bili obični članovi radničke klase. Ali ono što obe strane nisu uočile je tendencija sistema da diskriminiše u korist siromašnih kriminalaca, a protiv bogatih.
Taktika pokretanja krivičnog gonjenja kako bi se dobila novčana naknada za povlačenje istog poznata je u literaturi o zlonamernom krivičnom gonjenju. Jedna implikacija je da je podsticaj za gonjenje kriminalaca veći što je veća njihova sposobnost da plate povlačenje optužbi. Žrtva koja uhvati očigledno siromašnog lopova verovatno će najbolje proći ako ga izudara i pusti, u najvišem slučaju insistirajući na javnom izvinjenju. Žrtva koja uhvati dobro obučenog lopova ima više da dobije krivičnim gonjenjem. Konačno vansudbeno poravnanje ostavlja lopova u boljoj situaciji nego da je suđen i osuđen, ali u goroj situaciji nego da se žrtva uopšte nije potrudila da pokrene gonjenje jer mu to nije bilo isplativo. Stoga je privatno krivično gonjenje sistemu dodalo podsticaj za selektivno gonjenje onih koji su mogli da plate kako bi izbegli rizik od suđenja.
Jedno pitanje kojim se sistem privatnog krivičnog gonjenja mora baviti je raspodela prava na krivično gonjenje određenih prekršaja. Ovo nije problem ako je jedini podsticaj odvraćanje — rado ću dopustiti da vi snosite troškove gonjenja, i time odvraćanja, prestupnika koji me povređuju. Ali to može biti problem ako je podsticaj za gonjenje prilika da se dobije novac za povlačenje optužbi ili ako je jedan od mogućih tužilaca saučesnik kriminalca koji želi da kontroliše gonjenje kako bi osigurao da ono ne uspe. Navodilo se da su se zavere između krivolovaca i doušnika odvijale u sprovođenju zakona o lovu.
“Ako bi prijatelj podneo prijavu pre nego što bi čuvari mogli, to je sprečavalo njihovo gonjenje, jer je informator imao pravo na novčanu kaznu. Pet funti sterlinga otišlo je od krivolovca do sudije mira, zatim prijatelju (kao informatoru) i ponovo nazad krivolovcu uz jednu pivu u krčmi.”
Nagrade su izbegle ovaj problem jer je njihova raspodela bila određena od strane sudije, podeljena među onima za koje je verovao da su imali učešća u osiguravanju osude.
Da bi dobio vansudsko poravnanje ili zaštitio saučesnika, tužilac koji odustane od optužbi mora biti u stanju da spreči drugog tužioca da preuzme slučaj. Žrtva koja je sama bila glavni svedok ili koja je mogla da kontroliše druge ključne svedoke bila je u poziciji da to učini. Drugi potencijalni tužioci nisu bili. Jedini način na koji su mogli prestupniku pružiti razumnu sigurnost od krivičnog gonjenja bio je taj da proces odvedu dovoljno daleko kako bi optužbe postale res judicata i tako pozovu zaštitu od dvostrukog kažnjavanja. To je moglo biti rizično jer je, jednom kada je suđenje počelo, ono bilo pod kontrolom sudije, a ne tužioca.
Ako bi dve osobe želele da vode krivični postupak za isto delo, šta bi se dogodilo? Jedna mogućnost je da bi konflikt rešio magistrat. Uobičajeni prvi korak u krivičnom postupku, podnošenje optužbe magistratu, zahtevao je njegovo odobrenje, iako je tužilac imao opciju da umesto toga direktno ode pred veliku porotu. Druga mogućnost je da bi se pravilo „prvi u vremenu, prvi u pravu“ primenjivalo na takve slučajeve, kao što se čini da se primenjivalo na srodni slučaj obaveštajaca koji su imali pravo da naplate udeo iz kazne propisane kaznenim zakonima.
Kazna i trošak kazne
Sledeća je zagonetka zašto je pravni sistem koristio pogubljenje, deportaciju, a za manje prekršaje poniženje bičevanjem ili izlaganjem u stubovima, ali ne, sa nekoliko izuzetaka, zatvor. Razmatrajući izbor između alternativnih kazni, koristan koncept je neefikasnost kazne: odnos troška kazne prema količini kazne. Novčana kazna ili naknada štete koja se naplati bez troškova ima neefikasnost od 0; ono što jedna osoba izgubi, druga dobije, tako da nema neto troška. Pogubljenje ima neefikasnost od oko 1; kriminalac gubi svoj život, a niko ga ne dobija. Zatvor, kako se praktikuje u modernim društvima, ima neefikasnost znatno veću od 1. Kriminalac gubi svoju slobodu, niko je ne dobija, a država mora da plaća zatvor.
Jedno objašnjenje za obrazac krivičnih kazni u osamnaestovekovnoj Engleskoj je da se zatvaranje osuđenih kriminalaca malo koristilo jer je bilo previše skupo. To odgovara sličnom obrascu u kineskom pravnom sistemu. Kasnija promena ka ekstenzivnoj upotrebi zatvora može se interpretirati delom kao posledica ekonomskog rasta. Kazna koja je previše skupa za siromašnu zemlju mogla bi biti prikladna za bogatu.
Ova pretpostavka pokreće nekoliko pitanja. Prvo je da li je zatvor u osamnaestom veku nužno bio neefikasniji od pogubljenja; pravni sistem koji je bio spreman da visi lopove ovaca nije imao moralnih dilema oko toga da ih umesto toga pošalje na teške radove. Ako je rezultat koji se mogao izvući iz zatvorenika bio veći od troška njihovog čuvanja i održavanja, tada bi zatvor, iako i dalje manje efikasan od novčane kazne, bio efikasniji od pogubljenja.
Očigledno nije bio. Jedan dokaz je pokušaj korišćenja zatvorskog rada za unapređenja na Temzu kada je deportacija prekinuta Američkom revolucijom. Zaključak modernih istoričara je da je vrednost obavljenog rada bila mnogo manja od troškova održavanja zatvorenika.
Zanimljiviji pokušaj dogodio se na drugoj strani kanala. Francuski kriminalci osuđeni na galere postali su deo složenog sistema ropstva pod upravom države. Do 1748. godine slani su u arsenal u Marseju, gde je bila baza flote galera. Oni koji su bili u dovoljno dobrom stanju dodeljivani su galerama kao veslaši. Ostali su korišćeni u arsenalu za proizvodnju robe za potrebe vlade pod nadzorom privatnih poslodavaca. Privatni poslodavci su isplaćivali malu platu robovima na galerama, verovatno u svrhe podsticanja, i primali su subvenciju od države. Prema Endrevsu, sistem je državi obezbeđivao robu po cenama nižim od tržišnih.
Tokom zimskih meseci, galere su držane u dokovima. Njihovi veslaši su, uz čuvare, iznajmljivani poslodavcima u Marseju. Drugi zatvorenici su vodili male poslove u kolibama pored dokova, otplaćujući oficire svoje galere udelom u profitu.
Godine 1748. godine, galije su ukinute; robovi sa galija su premešteni drugde, mnogi u Brest, glavnu bazu atlantske flote. U Brestu je izgrađen razrađen zatvor za robove sa galija, koji je primenjivao najnovije ideje osamnaestovečenske penologije. Svaki rob je radio osam dana van zatvora i osam dana u zatvoru. Rad van zatvora bio je uglavnom težak fizički rad u korist flote, ali su zatvorenici sa korisnim veštinama imali pravo da ih koriste. Osam dana u zatvoru bilo je posvećeno kombinaciji održavanja zatvora i proizvodnje dobara i usluga. Ove poslednje su prodavane javnosti na zatvorskom dvorištu, koje je funkcionisalo kao neka vrsta bazara, sa prodavcima robe i pružaocima usluga koji su bili okovani u mestu.
Zanimljivo pitanje za naše potrebe jeste da li je ovaj razrađen sistem robovog rada donosio profit ili je barem pokrivao svoje troškove. Čini se da niko nije obračunao relevantne račune, ali postoje indirektni dokazi. Dok je francuska država eksploatisala rad svojih robova sa galija, nije činila velike pokušaje da eksploatiše rad mnogo većeg broja zatvorenika koji nisu bili osuđeni na galije. Da je sistem robova sa galija bio jasan uspeh, teško je poverovati da francuska država osamnaestog veka, koja je stalno bila u deficitu, ne bi primenila sličan pristup ostatku svoje zatvorske populacije ili barem onom delu koji je bio u odgovarajućem fizičkom stanju.
Drugi dokaz dolazi iz uloge koju je ropstvo na galijama imalo u istoriji zatvaranja. Oko kraja 15. veka, mediteranske države sa flotama galija počele su da koriste osuđene zatvorenike kao veslače. U nekim slučajevima, države bez flota galija su ublažavale smrtne kazne kako bi obezbedile veslače za flote svojih mediteranskih saveznika. Rezultat je bio značajan pomak sa smrtne kazne u korist ropstva na galijama.
Taj niz događaja sugeriše da je veslanje galijom bio posao dovoljno prilagođen robskom radu da se više nego nadoknadi njegov trošak, pretvarajući zatvor iz kazne koja je bila manje efikasna od izvršenja u kaznu koja je bila efikasnija od izvršenja. Postoje najmanje dva razloga zašto bi to moglo biti slučaj. Prvi je taj da je rad na galijama relativno lako nadzirati. Pošto svi veslači veslaju zajedno pod nadzorom slobodnog oficira, bilo kakvo izlaganje lenjosti biće odmah uočljivo i može se odmah kazniti. Drugi je taj da je okovanom zatvoreniku teško da pobegne sa galije na moru.
Zaključujem da su robovi na galijama, u vreme kada su galije još uvek bile vojno korisne, verovatno proizvodili usluge vrednije od troškova čuvanja i održavanja robova, ali da su u drugim zaposlenjima Francuska, poput Engleske, otkrila da zatvorski rad košta više nego što vredi.
Ako je zatvaranje imalo pozitivan trošak, sledeće pitanje koje treba postaviti jeste kako se ono odnosilo u poređenju sa onim što je britanska vlada bila voljna da plati za druge kazne. Neke dokaze o tome možemo dobiti iz istorije deportacije. Jedan razlog zašto je eksperiment sa deportacijom iz sedamnaestog veka propao bio je taj što vlada nije bila voljna da ga plaća. Drugi eksperiment, započet 1718. godine, uspeo je delom zahvaljujući subvenciji od tri funte po osuđeniku. To sugeriše da je iznos koji je vlada bila voljna da plati za deportaciju dostigao tri funte po deportovanom u oko 1718. godine.
Tri funte po deportovanom bio je jednokratni trošak za koji je deportovani bio uklonjen iz Engleske na najmanje 7, u mnogim slučajevima najmanje 14 godina. Nemam podatke o troškovima zatvora u Engleskoj osim veoma visoke brojke za zatvaranje osuđenika u brodovima (hulks) tokom Američke revolucije. Ali trošak po zatvoreniku u jednom od savremenih francuskih zatvora bio je ekvivalent od oko četiri funte sterlinga (75-79 livres tournois) godišnje. To sugeriše da je zatvaranje koštalo znatno više nego što je engleska država bila voljna da plati.
Jedan izuzetak bilo je zatvaranje zbog dugova, ali to je bila čudna vrsta zatvaranja. Dugobimci, za razliku od prestupnika, nisu imali tendenciju da beže. Zatvor King’s Bench u Londonu omogućavao je svojim stanarima da se prilično slobodno kreću unutra i van, sa značajnom manjinom koja je živela van zidova u blizini zatvora. Trošak za vladu bio je blizu nule, pošto su zatvorenici bili odgovorni za plaćanje sopstvenih troškova.
Još jedan element u obrascu kažnjavanja u Engleskoj u osamnaestom veku impliciran je zaključcima iz dela III iznad. Kažnjavanja za teške zločine nisu bila ograničena samo na pogubljenje i deportaciju (transportaciju). Postojala je i mogućnost plaćanja, u gotovini ili u naturi, dogovorenog između kriminalca i tužioca. Kažnjavanja predviđena zakonom bila su podrazumevani ishodi koji su služili kao pozadina na kojoj se takvo pregovaranje odvijalo. Novčana kazna je efikasna kazna, jer ono što jedna strana izgubi, druga dobije. Pravne kazne poput deportacije i obešenja bile su manje efikasne od novčanih kazni, ali su i dalje bile efikasnije, i manje troškovne za državu, od zatvorskog zatvora.
A postojala su i plaćanja druge vrste …
Oprošte
Još jedna neobičnost u obrascu kažnjavanja u osamnaestovekovnoj Engleskoj bila je ekstenzivna upotreba oprošte. U Bitijevoj studiji o Suriju između 1660. i 1800. godine, otkrio je da je samo oko 40% onih osuđenih za kapitalne felony zločine zapravo pogubljeno. Za mnoge od ostatka, naročito nakon 1718. godine, oproštaj je bio uslovljen deportacijom. Ali za neke su oprošte bile bezuslovne. Nakon što su bili optuženi, zatvoreni, suđeni, osuđeni i ponovo zatvoreni dok su čekali pogubljenje, bili su puštani. „Idi kući i nemoj to ponovo raditi.“
Oprošte su se mogle koristiti za ispravljanje onoga što je sudija smatrao pogrešnom presudom, ali krivica obično nije bila u pitanju. Oproštaj se zasnivao na dokazima o karakteru optuženog, ponuđenim bilo tokom suđenja ili u kasnijim molbama. U nekim slučajevima, molbe su dolazile od ljudi koji su poznavali optuženog i mogli da pruže informacije o tome koliko je verovatno da će se on, ako dobije oproštaj, reformisati. Kod drugih, kvalifikacija podnosioca molbe nije bilo njegovo lično poznavanje optuženog, već njegov uticaj na zvaničnike koji su odlučivali koji će optuženi dobiti kraljevske oprošte.
Pored ispravljanja pogrešnih presuda, postoje najmanje tri različite funkcije koje je sistem oprošte mogao da obavlja. Najočiglednija je izbegavanje nepotrebnih troškova kažnjavanja. Ako je iskustvo zatvaranja, suđenja, osuđivanja i skoro obešenja dovoljno da odvratilo tog konkretnog optuženog od bilo kakvih budućih zločina, tada pogubljenje ne služi nikakvu funkciju incapacitacije (sposobnosti za činjenje zločina). Ako je malo verovatno da će se optuženi reformisati u Engleskoj, ali ima bolje izglede u surovijem okruženju Novog sveta, deportacija može biti bolja kazna od pogubljenja. I ako se većina potencijalnih kriminalaca koji su slični ovom optuženom može odvratiti nečim manje od sigurnosti da će biti pogubljeni ako budu osuđeni, onda oproštajem nekih od njih, sa ili bez deportacije, država znatno smanjuje troškove kažnjavanja uz samo malu cenu u vidu odvraćanja. Slični argumenti se mogu koristiti za opravdavanje sudijskog diskrecionog prava u izricanju kazni u modernom sudskom sistemu.
Druga funkcija je uzimanje u obzir negativnih eksternalija koje nameće pogubljenje. Obešavanje skoro uvek nameće veliki trošak osobi koja je najdirektnije pogođena — to je jedan od razloga za obešivanje ljudi. Takođe može nametnuti značajne troškove drugima: prijateljima, rođacima, poslodavcima i poreskim obveznicima koji su potencijalno odgovorni za izdržavanje izdržavanih osuđenog kriminalca. Ti troškovi služe maloj odvraćajućoj funkciji. Ako su mnogi takvi ljudi voljni da svedoče u korist kriminalca na suđenju ili da podnesu molbu za oproštaj, to je dokaz da su ti troškovi značajni i da je to razlog za njihovo izbegavanje oproštajem osuđenika.
Postoji još najmanje jedna funkcija koju je sistem oprošte mogao da obavlja. Zamislite da ste običan Englez koji želi da spase život prijatelju osuđenom za kapitalni felony — recimo, krađu ovaca. Idete kod neke osobe visokog statusa koju poznajete, možda kod lokalnog viteza (squire), i tražite od njega da interveniše u ime vašeg prijatelja. Ako to učini, to će biti deo razmene usluga. Ljudi niskog statusa ponekad imaju prilike da koriste visoki status, a vi ste se implicitno obavezali da ćete to učiniti, bilo time što ćete biti prikladno uštoglji prema vitez u javnosti ili podržavajući parlamentarnog kandidata kojeg on preporuči.
Lokalni plemić ima više uticaja kod vlasti nego vi, ali ne dovoljno da spase osuđenika od vešala. On stoga piše politički uticajnom lokalnom plemiću, tražeći od njega da interveniše u ime jednog od plemićevih ljudi, vrednog mladog čoveka koji je skrenuo s puta zbog lošeg društva. Ovde ponovo nije reč o razmeni informacija, već usluga. Jedna od stvari koja lokalne plemiće čini politički uticajnim je podrška lokalnih plemića.
Pravni sistem, razmatrajući i delujući po takvim molbama, implicitno nudi osuđenom prestupniku izbor između novčane kazne i pogubljenja. Novčanu kaznu ne plaća prestupnik, već njegovi prijatelji, i ona ne ima oblik novca, već usluga. Plaćena je, moguće putem posrednika, ljudima koji mogu uticati na odobravanje pomilovanja. U meri u kojoj su oni koji plaćaju kaznu u poziciji da spreče svoje prijatelje da čine krivična dela, takav sistem im daje podsticaj da to učine. On tada funkcioniše kao kolektivna kazna slična onima koje se primećuju u nekim primitivnim pravnim sistemima, gde kazne delimično plaća počinilac, a delimično drugi članovi njegove srodničke grupe.
Pomilovanja pribavljena na ovaj način zamenjuju efikasnu kaznu — novčanu kaznu — manje efikasnom kaznom — pogubljenjem. Čineći to, oni obezbeđuju resurse državi i onima koji njome upravljaju. Funkcioneri koji dele pomilovanja prodaju ih za nemonetarne uplate. Tako pravni sistem, pored pružanja mehanizma za smanjenje kriminala, takođe povećava sposobnost države da održava svoj autoritet. Posmatrano sa tačke gledišta odnosa s javnošću, to je elegantan način da se to postigne. Niko nije ugrožen osim krivog osuđenika. Plemić ne pritišće svoje podstanare, već im čini uslugu na njihov zahtev. Saznanje da takve usluge povremeno mogu biti potrebne daje svima u selu podsticaj da budu ljubazni prema plemiću.
U potrazi za pomilovanjem: Istinita priča
Džejms Bosvel, najpoznatiji po svojoj biografiji Samjuela Džonsona, bio je škotski advokat koji je dugo praktikovao pred škotskim sudovima, a kraće i pred engleskim. Vodio je dnevnik tokom većeg dela svog života, od kojeg je većina sačuvana. On sadrži, između ostalog, direktan prikaz njegovog pokušaja da dobije pomilovanje za jednog osuđenog klijenta.
Džon Rid, koji je pronađen u posedu ukradenih ovaca i optužen za njihovu krađu, bio je Bosvelov prvi klijent. Nekoliko meseci nakon što je oslobođen krivice, Lord pravni sekretar, šef Škotskog vrhovnog suda za krivična pitanja, donoseći presudu u drugom slučaju, pomenuo je Ridov slučaj kao onaj u kojem je očigledno kriv čovek oslobođen zahvaljujući pametnom advokatu. Osam godina kasnije, Rid je ponovo pronađen u posedu ukradenih ovaca i ponovo je suđen zbog njihove krađe. Bosvel ga je ponovo branio, ovog puta neuspešno. Rid je osuđen na vešanje. Bosvel je podneo molbu kralju za pomilovanje kako bi kazna bila promenjena iz pogubljenja u deportaciju — što je verovatno bila odgovarajuća kazna ako je Rid, kao što je tvrdio, primio ukradene ovce, ali ih nije sam ukrao.
Tražeći podršku od ljudi koji bi mogli uticati na kraljevsku odluku, Bosvel je iznosio argumente, ali ne baš ubedljive. Nekim ljudima, kao što je grof Pembroke, Bosvelov stari prijatelj i lord u kraljevskim odajama Džordža III, tražio je podršku kao uslugu. Pukovnik Vebster, Bosvelov prijatelj i neko ko je isto verovao u Reidovu nevinost, poznavao je lorda Kornwalisa, još jednog kraljevog bliskog saradnika, pa je Bosvel naveo Vebstera da piše Kornwalisu. U pismu lordu Ričfordu, državnom sekretaru za južni departman i važnoj figuri na dvoru, Bosvel se pozvao na njihovu zajedničku zabrinutost zbog francuskog suzbijanja korsičke pobune — što, naravno, nije imalo nikakve veze sa Reidovom krivicom ili nevinošću. Njegovo planirano pismo lordu advokatu — umesto toga je na kraju pokušao da razgovara sa njim, bez uspeha — uključivalo je frazu „tražio bih od njega pomilovanje u vidu deportacije kao uslugu koju bih smatrao ozbiljnom obavezom za ceo život“, što je bio jasan predlog usluge za uslugu. Reidov tast bio je zakupac grofa Errola, pa je Bosvel pisao grofu tražeći pomoć. Odgovor je glasio: „Bio bih veoma voljan da učinim bilo kakvu uslugu u svojoj moći vašem klijentu, ali…“. Peticija kralju uključivala je argument da je Reid primio ovce, ali ih nije ukrao, ali se uglavnom pozivala na ideju da bi čin milosrđa povoljno uticao na kraljeve škotske podanike.
„Prerogativa pružanja milosti je najsjajniji dragulj u britanskoj kruni, i nekoliko nedavnih primera toga u ovom delu Ujedinjenog Kraljevstva učinilo je Vaše Veličanstvo dragijim vašim severnim podanicima. Vaš podnosilac zahteva se uzalud nada da će i on imati razlog da blagoslovi kraljevstvo dobrote i da neće biti izdvojen kao jadni izuzetak od Vašeg Veličanstva blagonaklone blagosti.“
Uprkos Bosvelovom trudu, Reid je obešen. Razlog je, prema Pembrokovim rečima, bilo protivljenje lorda pravnog sekretara. Pembroke i Kornwalis su govorili u Reidovu odbranu, ali nisu mogli da savladaju snažno protivljenje sudije. U kasnijem pismu, Pembroke je napisao: „Lord Ročford bi insistirao na milosti da je mogao, ali on i sam kralj zaista misle da bi sudija morao da podnese পদลาžak ako bi, nakon njegovog izveštaja, došlo do bilo kakvog ublažavanja presude.“
Tržište milosti
Ostaje nam jedna poslednja zagonetka: Zašto je pravni sistem odredio visok nivo kazne i namećivao ga samo manjini prestupnika, verovatno čak i osuđenih prestupnika?
Jedan odgovor sugeriše deo mog objašnjenja o pomilovanju — tržište milosti. Ova analiza se primenjuje i izvan pitanja pomilovanja. Verovatnoća povoljnog ishoda za optuženog u velikoj meri je zavisila od njegove sposobnosti da natera ljude da govore u njegovu korist — njegovog poslodavca, njegove komšije, njegovog stanodavca, njegovu žrtvu/tužioca. Žrtva je imala opciju da ne podnese tužbu, već da umesto toga prihvati izvinjenje. Imala je opciju, tokom suđenja, da preporuči milost sudiji i poroti. Tako su činili i drugi koji bi mogli da svedoče kao svedoci karaktera za optuženog. To je svakome ko bi se jednog dana mogao optužiti za zločin dalo podsticaj da bude u dobrim odnosima sa onima sa kojima je sarađivao; njihovo dobro mišljenje o njemu moglo bi mu bukvalno spasiti život.
Dakle, jedna moguća interpretacija sistema je da je bio dizajniran da potencijalnim optuženim pruži podsticaj da održavaju dobre odnose sa onima sa kojima se povezuju, posebno sa osobama višeg statusa čija reč verovatno ima najveću težinu kod sudije i porote, i time da učvrsti postojeću društvenu strukturu.
Ponašanje ekonomije u osamnaestom veku
Postoji još najmanje jedno moguće objašnjenje. Sa stanovišta modernog ekonomiste, ono što je važno za odvraćanje je očekivana kazna, grublje rečeno verovatnoća da će zločin rezultirati kaznom pomnožena sa veličinom kazne. To ne čini se kao ono što su savremeni komentatori pravnog sistema imali na umu. Ono što je bilo važno jeste da kazna bude dovoljno upečatljiva da ostavi utisak na umove potencijalnih prestupnika i da se primenjuje dovoljno često da bi potencijalni prestupnici ostali svesni nje.
Bilo je dovoljno povremeno obesiti nekog prestupnika, po mogućstvu posebno zlog prestupnika. Kada bi se obesilo dovoljno ljudi da se ostavi odgovarajući javni utisak, oni koji su manje zaslužni za kaznu mogli su proći sa deportacijom ili čak potpuno pomilovanjem. Obesiti deset ljudi možda neće imati veći efekat na očekivanu kaznu nego deportacija pedeset ljudi ili bičevanje pet stotina, ali je to činilo mnogo upečatljivijim prizorom. Obesiti previše ljudi moglo bi čak i oslabiti efekat smanjivanjem emocionalnog utiska bilo koje pojedinačne pogubljenja.
Taj pristup ne odgovara konvencionalnoj ekonomskoj analizi prava, ali ima smisla u smislu bihevioralne ekonomije. Jedan od zaključaka istraživanja u toj oblasti je da pojedinci loše procenjuju niske verovatnoće i preuveličavaju upečatljive ishode, te da se više plaše avionskih nesreća nego saobraćajnih nesreća, iako je očekivani broj smrtnih ishoda po milju mnogo veći kod ovih drugih. Jedno moguće objašnjenje obrasca kažnjavanja u osamnaestovekom Engleskoj jeste da su ljudi odgovorni za izgradnju tog sistema imali dobar intuitivni osećaj za nesavršenu racionalnost onih koje je sistem bio dizajniran da kontroliše.
Promena tokom veka
Pravni sistem kakav je postojao krajem sedamnaestog veka imao je niz problema koji su bili očigledni kako savremenicima, tako i nama. Pravna istorija osamnaestog veka je delom priča o pokušajima rešavanja tih problema, sa različitim stepenom uspeha.
Prvi problem je bio nedostatak međukoraka u kaznama za bilo šta što bi se približavalo teškom zločinu. Manji zločini, koji nisu zahtevali suđenje pred porotom, mogli su se rešavati bičevanjem, izlaganjem u stubu sramote ili nedeljom u radnom domu. Za bilo šta ozbiljnije, bila je to smrt vešanjem ili ništa. Očigledno rešenje bilo je dugotrajno zatvaranje na teži rad, što se posmatralo i kao srednja kazna i kao način reformacije kriminalaca kroz učenje rada. Ali zatvaranje je zahtevalo zatvore, a do kraja veka ni centralna ni lokalna vlast nisu bile spremne da snose troškove njihovog osnivanja u dovoljnoj meri.
Drugi problem je bio pružanje adekvatnog podsticaja žrtvama da pokrenu krivični postupak. Jedna alternativa, iz perspektive žrtve, bila je otkup imovine preko posrednika sa odgovarajućim kontaktima. To je učinjeno ilegalnim, ali je ostalo uobičajena praksa. Nagrade su stvorile podsticaj za krivični postupak, ali su takođe stvorile i dodatne probleme, kao što je već diskutovano.
Drugi pristup bio je prebacivanje odgovornosti za pokretanje postupka sa žrtve na nešto slično modernom sistemu policije i javnog tužilaštva. Jedan deo sprovođenja zakona, koji se bavio zločinima bez žrtve, kao što su lutanje ili prostitucija, već je u velikoj meri bio javno sprovodljiv. Izvršioci, policajci, a u Londonu i članovi noćne straže, bili su obični domaćini koje je lokalna vlast pozvala na godinu dana neplaćenog služenja, uz malu nagradu za svakog uhapšenog prestupnika. Ranije u veku postojao je i značajan napor Udruženja za reformu običaja, privatnih organizacija koje su pokušavale da očiste London i nekoliko drugih gradova prikupljanjem dokaznih informacija o prestupnicima, posebno o bordelima i prostitutkama, i prijavljivanjem istih magistratima radi brze presude. Reformatori osamnaestog veka videli su manji kriminal, često od strane mladih, kao „ulaznu drogu“ koja vodi ka ozbiljnijem kriminalu, verujući da piće, prostitucija i kockanje proizvode mlade ljude koji su naterani na pljačku jer su protraćili svoje vreme i novac.
Magistrati odgovorni za rad sa prestupnicima, kako sa lakim prestupnicima tako i sa optuženim za teška krivična dela, bili su neplaćeni članovi lokalne elite koji su dobrovoljno davali svoje vreme za prestižnu ulogu u pravnom sistemu. Vremenom je taj pristup počeo da propada, jer je sve manje ljudi bilo voljno da popunjava te uloge.
Za redare i stražare rešenje je bilo zapošljavanje zamena, čime je stvorena grupa poluzanimeračkih stručnjaka. Do kraja veka, barem u Londonu, to se razvilo u sistem redara i stražara kojima se plaćalo iz lokalnih poreza. Problem za sistem magistrata bio je u tome što je, što je manje ljudi bilo dobrovoljaca, zadatak postajao teži za one koji su ostali da obavljaju posao. Jedan od rezultata bio je razvoj „trgovačkih sudija“, magistrata koji su službu tretirali kao izvor prihoda, barem delimično putem korupcije. Čak i pošteni magistrati, kao neplaćeni dobrovoljci, nisu imali obavezu da budu dostupni javnosti u redovno vreme i na određenim mestima. Do kraja veka, te probleme je u Londonu rešavalo stvaranje stipendovanih magistrata, koje je plaćala i organizovala centralna vlast, obaveznih da rade u redovnom radnom vremenu, obezbeđenih malim brojem takođe plaćenih redara, što je bio sistem delimično modeliran prema sistemu koji su Fieldingovi ranije razvili uz pomoć skromne subvencije centralne vlasti.
Nakon prekida transporta u Severnu Ameriku, vlasti su se suočile sa teškim problemom u borbi protiv porasta stope kriminala. Da bi se sprečilo više zločina, bilo je potrebno uhapsiti, krivično goniti i osuditi više kriminalaca. Osim ako nisu bili voljni da ih sve okače — a nisu bili — osudjivanje više kriminalaca značilo je akumulaciju više osuđenih kriminalaca u sistemu koji nije imao adekvatno mesto za njih. Konačno rešenje bilo je dvostruko: više zatvora i Australija.
Zaključci
Pokušao sam da pokažem da su institucije koje su se koristile u osamnaestovekom Engleskoj radi odvraćanja od teškog kriminala mogle biti dobro prilagođene i toj i drugim svrha. Preferencija za pogubljenje i transport odražavala je veći trošak zatvaranja i ublažavala se kako je društvo postajalo bogatije. Sistem privatnog izvršenja zakona funkcionisao je i zato što se odvraćanje moglo proizvesti kao privatno dobro i zato što je uvećanje štete pružalo podsticaj tužiocima i kaznu kriminalcima. Sistem strogih kazni, koji su pretili ali se često nisu izvikivali, pružao je podsticaj za održavanje sistema poštovanja i dobre reputacije, možda takođe i način da se potencijalni kriminalci uplaše da ne postanu stvarni kriminalci. Ne znamo dovoljno da bismo rekli da li su izabrane institucije bile najbolje moguće. Ali one su funkcionisale bolje nego što bi se moglo očekivati na osnovu argumenata koji su se iznosili protiv njih, kako tada, tako i sada.
Dodatak: Hiljadu godina napred-nazad
Anglo-saksonsko pravo u sedmom veku bilo je pravno sistem privatnog krivičnog gonjenja sličan pravnom sistemu Islanda iz perioda saga, o kojem se govori u poglavlju 10. Žrtva ili, u slučaju ubistva, njen rođak tužio je počinioca i, ako bi uspeo, naplatio štetu. Počevši od kraja desetog veka, taj sistem je zamenjen sistemom javnog krivičnog gonjenja u kojem je odšteta išla prestolu. Do trirteenthog veka sistem je ponovo u velikoj meri postao privatni, ovog puta u obliku žalbe na teško delo, što je bilo privatno krivično gonjenje. Do kraja tog veka žalba na teško delo je uglavnom nestala. Ali do osamnaestog veka krivično gonjenje je ponovo bilo skoro u potpunosti privatno, obično od strane žrtve, ovog puta u obliku optužnice za teško delo, što je bila nominalno javna optužba. Najbolje objašnjenje koje sam pronašao za srednji deo te istorije dao je Daniel Klerman, pravni istoričar koji je opširno pisao o pravnim institucijama iz trirteenthog veka.
Na početku trirteenthog veka postojala su dva različita oblika krivičnog gonjenja: predstavljanje pred porotom i žalba privatne strane. Ako bi privatni tužilac povukao optužbu ili se nikada ne bi pojavio, sudije su mogle ili osloboditi optuženog od krivice ili prepustiti slučaj poroti na suđenje. Ako se očekivalo da izaberu prvu opciju, tužilac je mogao pregovarati sa optuženim o vansudskom poravnanju, nudeći povlačenje optužbe u zameni za naknadu. Što je druga opcija bila verovatnija, to bi optuženi manje bio voljan da pristane na poravnanje, pa je stoga podsticaj za pokretanje krivičnog gonjenja bio slabiji.
Početkom veka sudije su skoro uvek puštali na slobodu optužene koji nisu bili krivično gonjeni, verovatno zato što su shvatali da to povećava verovatnoću poravnanja i tako pruža podsticaj za privatno krivično gonjenje. Do kraja veka sudije skoro nikada nisu puštali na slobodu optužene koji nisu bili krivično gonjeni, verovatno zato što je uvođenje novog pravnog oblika, nepravilnog ulaženja u posed (trespass), pretka modernog prava o deliktima, obezbedilo zamenu za žalbu, sa odštetama za delikt kao podsticajem. Do kraja veka stopa žalbi pala je na oko jednu petinu nivoa koji je bio na početku veka. Od četrnaestog veka nadalje, većina krivičnog gonjenja vršena je putem optužnice, tipično od strane predstavljajućeg porote, pretka modernog velikog porotnog društva. Do kraja trinaestog veka, porotni sud je zavisio od porote koja se uglavnom sama informisala, grupe komšija za koje se pretpostavljalo da već poznaju činjenice o slučajevima koji su im se iznosili ili da su sposobni da sami saznaju činjenice. To se tokom četrnaestog i petnaestog veka promenilo u nešto sličnije modernom sistemu, gde su porote u sudovima oslanjale na dokaze koje su strane iznosile pred sudom. To je zauzvrat dovelo do povratka privatnom krivičnom gonjenju nominalno javnih krivičnih slučajeva, jer nije postojalo adekvatno telo javnih službenika da obavi taj posao, iako su koroneri i, kasnije, sudije mira, igrali određenu ulogu u tom procesu.
To nas vraća na sistem o kojem se raspravlja u ovom poglavlju, privatno krivično gonjenje motivisano delom, kao i žalba na teška krivična dela pre pet stotina godina, potencijalom za vansudsko poravnanje.
Klerman nudi podatke koji podržavaju vezu između potencijala za vansudsko poravnanje i privatnog krivičnog gonjenja. Slika ispod, iz Klerman 2001, prikazuje grafički tokom trinaestog veka broj žalbi na teška krivična dela i procenat neproganjanih optuženih koji su oslobođeni krivice umesto da im se održalo suđenje. Povezanost nije savršena, ali odnos je prilično jasan. Što su sudije bile manje voljne da oslobode optuženog kada bi privatni tužilac povukao optužbe ili se ne pojavio, to su optuženi bili manje voljni da plaćaju tužiocima da ih ne gonje, stoga je bilo manje privatnih krivičnih gonjenja.
