Gradska država Atina u četvrtom i petom veku pre nove ere, od vremena Perikla do vremena Demostena, poznata je iz dva razloga: kao izvor velike količine literature koja je i danas sačuvana i kao prvi istaknuti primer demokratije. Većini modernih ljudi, demokratija podrazumeva sistem u kojem se vladini zvaničnici biraju većinskim glasanjem ili ih imenuju političari tako izabrani. Atinjani su imali prilično drugačiji pristup. Zakone je donosila većina glasova Skupštine (Ekklesia), koja se sastojala od svih odraslih muških građana koji su odlučili da se pojave. Ali zvaničnici — magistrati — birani su na izvlačenje, svaki na period od jedne godine; jedini zvaničnici na koje se ovo nije odnosilo bili su generali. Rezultat je bila vlada amatera i pravni i politički sistem dizajniran da to uspostavi. Bio je to pravni sistem koji je sadržao niz pametnih ideja pametnih ljudi, od kojih su neke verovatno funkcionisale, a neke verovatno nisu.

Atinska populacija

Stanovništvo je bilo podeljeno u tri velike grupe: građane, metike i robove. Bili biste građanin ako ste bili priznato dete venčanih roditelja građana, propisno registrovan kao takav, iako je bilo moguće, u izuzetnim okolnostima, da se negrađaninu dodeli državljanstvo. Biti građanin dalo vam je skup političkih i ekonomskih prava, uključujući pravo na brak sa atinskom građankom i, ako ste muško, pravo glasa u skupštini, službu kao magistrat, dobrovoljno služenje u poroti, službu kao plaćeni arbitar u vašoj šezdesetoj godini i posedovanje imovine u Atici.

Metici su bili stalni strani stanovnici, ponekad živeći nekoliko generacija. Nisu mogli biti izabrani za magistrate niti glasati u skupštini, mogli su da vode određene, ali ne sve vrste sudskih sporova. Njihova ekonomska prava bila su ograničenija od prava građana; nisu mogli, osim uz posebnu dozvolu, posedovati zemlju u Atici. Metik je morao imati sponzora građanina koji je bio donekle odgovoran za njega. Metiku se moglo dodeliti državljanstvo ili neka od prava državljanstva kao nagrada za neku posebno vrednu uslugu.

Robstvo za dugovi je ukinuto kao deo Solonovih reformi oko dve stotine godina pre početka perioda o kojem je reč, tako da su većina robova bili ili ratni zarobljenici ili njihovi potomci. Moguće je da su oni činili većinu stanovništva. Vlasnik robova mogao je da tuži radi naplate odštete za povredu svog robova, a i sam je mogao biti tužen za štetu koju je njegov rob nanio. Nije imao pravo da ubije svog robove, ali je imao pravo da ga tuče. Dete robovskih roditelja bilo je rob; nije jasno kakav je status imao rob i slobodan muškarac ili žena. Iako su mnogi robovi bili kućni sluge, poljoprivredni radnici ili radnici u srebrnim rudnicima iz kojih je Atina dobila veliki deo svog bogatstva, neki su bili nezavisni radnici koji su plaćali deo svoje zarade ili fiksnu godišnju sumu svojim vlasnicima.

Ako je gospodar odlučio da oslobodi robove, rob je mogao ili da se vrati u svoj rodni grad ili da postane metik, pod uslovom da je njegov bivši gospodar voljan da mu bude sponzor; nije mogao imati drugog sponzora. Čini se verovatnim da je, kao i u mnogim drugim društvima, rob mogao kupiti svoju slobodu, bilo pozajmljenim novcem ili u zamenu za obavezu da plaća svog bivšeg vlasnika iz svoje zarade kao oslobođeni rob. Osim oslobađanja, rob je imao jedan pravni način da napusti svog gospodara; mogao je da traži azil u Theseionu i zatraži od nekog drugog da ga otkupi.

Zakoni i sudovi

Do petog veka skupština je preuzela posao suđenja i funkcionisala je prvenstveno kao zakonodavna vlast. Slučajevi su se razrešavali pred porotama u jednom od nekoliko sudova, u zavisnosti od toga pod kojim zakonom su optužbe podnete. Postupak je nadgledao magistrat povezan sa tom kategorijom prestupa. On je primao optužbe koje su pokrenule proces i predsedavao suđenju, ali je presuda bila na poroti.

Svake godine, 6000 porotnika birano je na izvlačenje od onih koji su se prijavili kao volonteri; jedini uslov bio je da budu muškarci, državljani i stariji od 30 godina. Veličina porote za jedan slučaj varirala je tokom vremena i u zavisnosti od prirode slučaja, ali se čini da je obično iznosila između 200 i 500 ljudi. Porotnicima je plaćeno ½ drahme za svaki dan služenja, što je bilo oko polovine plate veslača, tako da je služba u poroti predstavljala neku vrstu socijalne pomoći niskog ranga. Ako prihvatimo procenu od 30.000 ukupnog broja odraslih muškaraca državljana, u bilo kom trenutku oko petine njih je bilo u poroti. Čak i uzimajući u obzir činjenicu da porotnik možda nije služio svaki dan, to sugeriše da su suđenja okupirala pažnju značajnog dela populacije građana.

Porote su donosile presudu većinskim glasanjem. Iznosi u sporu mogli su biti značajni, a porotnici su verovatno bili siromašni, što je predstavljalo očigledan rizik od podmićivanja. Da bi to sprečili, Atinjani su osmislili složene procedure dizajnirane tako da osiguraju da nijedan porotnik neće znati na koji će slučaj biti dodeljen sve do poslednjeg trenutka.

Nije opstao nikakav potpuni tekst zakona, već samo delovi citirani u govorima koje su pisali profesionalni govornici, a koje su tužioci ili optuženi morali da nauče napamet, kao i fragmenti zakona zabeleženi u preostalim natpisima. Ne možemo biti sigurni čak ni u ono što imamo; govornik je mogao namerno pogrešno predstaviti zakon kako bi ga učinio povoljnijim za svoj slučaj. Čini se, međutim, da je svaki zakon uključivao, eksplicitno ili implicitno, opis suda u kojem će se suđivati za slučajeve koji iz njega proizlaze, kao i proceduru za pokretanje slučaja; magistrat odgovoran za slučaj bio bi magistrat povezan sa tom kategorijom prestupa. Većina slučajeva je pokretana tako što bi tužilac pozvao optuženog na početni izvod pred nadležnim magistratom, a nekoliko njih tako što bi se optuženi dovela pred magistrata radi hapšenja. Za razliku od kineskih statuta, zakoni često nisu precizirali kaznu, prepuštajući to poroti.

Kada bi se slučaj pokrenuo, bilo je na tužiocu da prikupi dokaze, a na magistratu da vodi suđenje. Stranama nije bio dozvoljen pravni zastupnik koji bi izlagao njihov slučaj, kao u modernom suđenju; svako je moralo da govori u svoje ime, iako je bilo dozvoljeno da strana ustupi deo svog vremena prijatelju da govori u njeno ime bez naknade. Nije bilo ograničenja u pogledu toga kakve argumente je moglo uvesti; tvrdilo se da bi optuženi ponekad dovodi svoju decu da stoje pored njega u nadi da će izazvati sažaljenje kod porotnika. Sporne strane su mogle angažovati govornike da im napišu govore koje bi potom sami naučili napamet i izneli. 561 Značajan broj ovih govora sačuvan je zbog njihove književne vrednosti, zbog čega znamo toliko koliko već znamo o pravnom sistemu.

Svedoci su svoja svedočenja davali u pisanom obliku unapred; tokom suđenja, njihov jedini doprinos bio je potvrda da su to zaista njihova svedočenja. Svedoci nisu mogli biti ispitivani unakrsno, ali su strane mogle, ako su želele, ispitivati jedna drugu.

Svedočenje robova bilo je dopušteno samo ako je dato pod mučenjem i samo ako je vlasnik to dozvolio. Razlog je verovatno bilo uverenje da robima ne može drugačije verovati da će reći istinu, barem u svedočenju protiv svog gospodara. Preživeli su govori koji tvrde da je svedočenje robova pod mučenjem bilo potpuno pouzdano, jer se nikada nije pokazalo lažnim, dok drugi tvrde da je bilo potpuno nepouzdano, budući da bi rob rekao šta god mu mučitelj zahteva. Jedan govornik je napisao po jedan od oba — za različite klijente. Mučenje slobodnih ljudi nije bilo dozvoljeno zakonom.

Svedoku se moglo postaviti pitanje da potvrdi određenu činjenicu ili događaj, ali mu je bilo dozvoljeno da potpiše zakletvu da o tome nema saznanja. Iako se od vlasnika robova nije moglo zahtevati da dozvoli svom robu da daje dokaze, njegovo odbijanje toga moglo je biti uvedeno kao dokaz protiv njega.

Javni i privatni slučajevi

Većina pravnih slučajeva bila je ili javna ili privatna. Javni slučaj je otprilike odgovarao našim krivičnim procesima; pretpostavljalo se da se radi o prestupu koji nije povredio samo pojedinca već čitavu zajednicu. U neko vreme, takve slučajeve su mogli voditi magistrati, ali u našem periodu to je bilo moguće samo za manje optužbe. Obična procedura bila je da slučaj privatno vodi bilo koji muški građanin koji to odluči. Tužilac bi, za mnogo ali ne za sve vrste slučajeva, kao nagradu dobijao značajan deo bilo koje rezultujuće novčane kazne, ponekad čak i polovinu. Ako je slučaj bio zasnovan na zahtevu da okrivljeni drži imovinu koja zakonski pripada državi, uspešno suđenje bi rezultiralo time da polovina imovine propadne državi, a polovina tužiocu.

Takav sistem nosi rizik od tužbi protiv nevinih okrivljenih za koje se veruje da su bogati, nepopularni ili oboje. Jedno rešenje bila je odredba zakona prema kojoj je u mnogim javnim slučajevima tužilac koji nije uspeo da uvede najmanje jednu petinu porote u uverenje za osudnu presudu, sam bio kažnjen novčano i onemogućen da u budućnosti podnosi tužbe iste vrste. Kazna je iznosila 1000 drahmi, što je otprilike dve godine plate običnog zanatlije. Takođe je bilo moguće optužiti tužioca za zločin sifolantstva, odnosno zloupotrebu prava na tuženje, iako su takve optužbe bile ograničene na najviše tri građanina i tri metika godišnje.

U nekim slučajevima, tužilac i osuđeni okrivljeni su mogli da predlože kaznu; porota je glasala o tome koju će prihvatiti. Moguće kazne uključivale su novčane kazne, pogubljenje, izgnanstvo, oduzimanje imovine, oduzimanje prava građanstva potomcima, gubitak određenih privilegija građanstva, a za metika ili drugog stranca, ropstvo.

Ekvivalent našoj tužbi za naknadu štete bio je privatni slučaj, slučaj zasnovan na zahtevu da je tužilac ili neko koga je tužilac zastupao, kao što je žena ili dete za koje je bio odgovoran, bio povređen od strane okrivljenog. Za neke kategorije privatnih slučajeva bilo je zahtevano da prvo odu na arbitražu, pri čemu se arbiter birao iz grupe građana u njihovoj šezdesetoj godini. Ako bi obe strane prihvatile arbitražnu presudu, slučaj bi bio završen. Umesto toga, bilo koja strana bi mogla da se žali, u kom slučaju bi usledilo suđenje pred porotom. Novi dokazi ne bi mogli biti uvedeni; prihvatljivi su bili samo dokazi koji su već predstavljeni arbitru. Takođe je bilo moguće da strane svoje slučajeve odnesu pred uzajamno dogovorenog privatnog arbitra čija bi presuda bila obavezujuća.

Slučajevi ubistva bili su pod posebnim delom zakona za koji se verovalo da je stariji od Solonovih reformi. Tužilaštvo je obično vodila rodbina žrtve, analogno privatnom slučaju, ali je možda bilo izuzetaka za nekoga ko nije bio u srodstvu, a imao je blisku vezu sa žrtvom. Za namerno ubistvo kazna je bilo pogubljenje uz oduzimanje imovine, a za nesnamorno ubistvo izgnanstvo bez oduzimanja imovine. Okrivljeni koji je očekivao poraz imao je opciju, nakon svog prvog govora na suđenju, da ode u izgnanstvo umesto da nastavi sa odbranom.

Posmatrajući bilo koji pravni sistem, jedno pitanje, koje ćemo se ponovo vratiti u kasnijem poglavlju, jeste kakav podsticaj oni koji sprovode zakon imaju da to čine. Ako tužiocu nema koristi od podnošenja optužbi za prestupe, malo je verovatno da će se to desiti. Ako ima previše koristi, okrivljeni mogu biti krivično gonjeni čak i ako nisu učinili ništa loše. U atičkom slučaju, očigledan podsticaj bio je udeo u novčanoj kazni ili oduzetoj imovini u javnom slučaju, odnosno naknada štete u privatnom slučaju. Dodatni podsticaj mogao je biti nanošenje štete političkom neprijatelju.

Žrtva krađe imala je pravo da povrati i svoju ukradenu imovinu i iznos jednak dvostrukoj vrednosti te imovine. Mi brinemo o tome da policija podmetne drogu osumnjičenom tokom pretrase; Atinjani su brinuli da privatna strana podmetne sopstvenu imovinu nekom drugom kako bi ga optužila za krađu. Imali su jednostavno rešenje. Optužitelju je bilo dozvoljeno da pretraži kuću u kojoj je sumnjao da mu je ukradena imovina skrivena. Ali morao je to da uradi nag.

Mijazma

Atinjani, poput cigana i Indijanaca Čajeni, verovali su da određeni postupci dovode do nečistoće; njihov ekvivalent za marimé bio je miasma. Bila je zarazna i donosila je nesreću. Jedna posledica toga bila je to što se suđenje za ubistvo moralo održati na otvorenom, iz straha da bi se u zatvorenom prostoru miasma prenela sa optuženog na druge prisutne. Druga posledica je bila da osobi optuženoj za ubistvo nije bilo dozvoljeno da boravi u hramovima ili sudnicama. U jednom slučaju o kojem znamo, optuženi za ubistvo je tvrdio da je jedini razlog optužbe taj što žele da ga spreče da se pojavi na drugom sudu kako bi vodio drugi proces.

U drugom slučaju, verovanje u miasmu je možda korišćeno kako bi se zaobišao amnestija. Optuženi je, navodno, počinio ubistvo tokom kratkog perioda kada je Atina, nakon poraza od Sparte, bila pod vlašću oligarhije. Ubica nije mogao biti procesuiran za ubistvo jer je obnova demokratije bila praćena opštom amnestijom za zločine počinjene pod Tridesetoricom. Umesto toga, prema najmanje jednom izvoru, 568 on je optužen za ulazak u hramove i sudnice iako je, kao ubica, bio nečist i stoga mu nije bilo dozvoljeno da boravi u takvim mestima.

Miasma se pojavljuje u još jednoj barem jednoj drugoj neobičnosti zakona: predmet odgovoran za ubistvo Atinjana morao je biti ceremonijalno izgnan, uklonjen izvan granica Atike. To podseća na deodand u ranom engleskom pravu, predmet koji je, pošto je bio odgovoran za nečiju smrt, pripadao Bogu preko Krune kako bi se prodao, a novac bi se upotrebio za neku pobožnu svrhu. Takođe podseća na građansko oduzimanje imovine u modernom pravu. Suđenje kamenu zbog ubistva deluje neobično, ali mi smo u lošoj poziciji da se šerujemo tom običajem, s obzirom na to da naš pravni sistem proizvodi slučajeve građanskog oduzimanja imovine kao što je „Država Kalifornija protiv 88 Ford kamiona.“

Bračni život i nasleđivanje

Kao rezultat zakona koji je uveo Perikl, da bi neko bio građanin Atine, oba roditelja su morala biti građani. Brak je bio monogaman, iako je mužu bilo dozvoljeno da ima konkubinu, što je bilo priznato mesto sa manjim statusom od supruge; konkubina je mogla biti rob ili slobodna osoba bez državljanstva, poput metika. Slobodna žena, bilo da je supruga, konkubina ili neudata, morala je imati staratelja, kyriosa, muškarca koji je bio odgovoran za njeno izdržavanje. On je takođe bio odgovoran za naje predstavljanje pred zakonom, pošto građanka nije mogla tužiti u svoje ime. Pre braka, ženin kyrios bio je njen otac, a nakon braka njen muž. Ako bi muž umro i ona se vratila svojoj porodici, njen kyrios bi ponovo bio njen otac. Ako bi ostala u domaćinstvu svog muža, to bi bio glava tog domaćinstva, obično njen sopstveni sin ili drugi sin njenog muža.

Da bi žena bila prvo zaručena, a zatim udata, bio je potreban pristanak ne žene, već njenog kyriosa, obično njenog oca. Razvod je bio dozvoljen na inicijativu bilo koje strane, pri čemu se ženina miraz vraćao muškarcu koji ga je obezbedio, ponovo obično njenom ocu. Čovek na samrti mogao je dodeliti ženu i miraz nekom drugom ili u svom testamentu precizirati kome oni treba da pripadnu.

Kada bi muškarac umro, njegova imovina se delila među njegove sinove, koji su tada bili obavezni da izdržavaju njegovu udovicu i obezbede miraz za njegove kćeri. Iako je imao određenu kontrolu nad detaljima podele, nije mogao da ih liši prava na nasleđivanje, osim ako nije osporio njihovu legitimnost. Jedini način na koji je mogao ostaviti imovinu nekom drugom osim svojim sinovima bio je putem usvajanja, u kom slučaju bi usvojeni sin izgubio bilo kakvo pravo na nasleđivanje od svojih bioloških roditelja. Ako bi muškarac umro ostavivši ćerku, a bez muških potomaka, ona bi morala da se uda za najbližeg muškog rođaka, izvan strogih granica pravila o incestu, koji bi je dobio za ženu. Ako je već bila u braku, morala je da se razvede od svog muža. Jedan od motiva za ova pravila mogao je biti očuvanje postojanja domaćinstva kako bi postojao neko ko će se brinuti o porodičnim grobovima i obavljati potrebne ceremonije u ime pokojnih predaka.

Legitimitet je bio ozbiljno pitanje, jer je uticao ne samo na nasleđivanje već i na državljanstvo. Građani su preduzimali mere opreza kako bi čuvali svoje žene, dozvoljavajući im samo veoma ograničene prilike da izlaze iz domaćinstva. Ako bi muškarac uhvatio drugog u preljubi sa njegovom ženom, bio je dužan da se razvede od žene, a imao je pravo da ubije zavodnika ili da traži otkup od njega. Zavodništvo je tretirano kao ozbiljniji zločin od silovanja, pri čemu je drugo kažnjeno novčanom kaznom, prvobitno 100 drahmi, kasnije određenu od strane porote. Sa tačke gledišta supruga, to je imalo smisla; zavodništvo je podrazumevalo gubitak ne samo poverenja da su deca njegove žene njegova, već i njegovog budućeg poverenja u nju.

Liturgije: Proizvodnja javnih dobara

Atenjani su imali jednostavno rešenje za problem proizvodnje javnih dobara kao što su održavanje ratnog broda ili organizovanje javnog festivala. Ako ste bili jedan od najbogatijih Atenjanina, svake dve godine ste bili obavezni da proizvedete neko javno dobro. Nadležni magistrat bi vam rekao koje.

“Kao što znate, ove godine šaljemo tim na Olimpijske igre. Čestitam, vi ste sponzor.”

Ili

“Pogledajte tu divnu triremu u doku. Pogodite ko će ove godine biti kapetan i platničar.”

Takva obaveza se nazivala liturgija. Postojala su dva načina da se iz nje izvučete. Jedan je da pokažete da već obavljate drugu liturgiju ove godine ili da ste je obavljali prošle godine. Drugi je bio da dokažete da postoji drugi Atenanin, bogatiji od vas, koji nije obavljao liturgiju prošle godine i ne obavlja je ove godine.

Kako, u svetu bez računovođa, poreza na dohodak, javnih evidencija o tome šta ljudi poseduju i kolika je vrednost toga, da dokažem da ste vi bogatiji od mene? Odgovor nije računovođe, već ekonomiste — slobodno provedite nekoliko minuta pokušavajući da ga otkrijete pre nego što okrenete stranicu.

Nudim da razmenim sve što posedujem za sve što posedujete. Ako odbijete, priznali ste da ste bogatiji od mene; vi ćete obaviti liturgiju koja je trebalo da bude nametnuta meni.