“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice

sudija i porota — odlučivanje o krivici

policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

Postoji mnogo različitih načina za sprovođenje pravila. Ako vam neko polomi ruku, pozivate policajca. Ako vam polomi prozor, angažujete advokata. Krivični zakon i deliktno pravo su različiti mehanizmi za obavljanje istog posla. Kada neko uradi nešto loše nekom drugom, angažuje se pravni sistem i tom nekome se desi nešto loše; to je razlog da se ne rade loše stvari ljudima. U jednom slučaju počinioca pronalaze i krivično gonje polcija i javni tužioci, u drugom žrtva i njeni zastupnici, ali je logika u oba slučaja ista. Ponekad se mogu koristiti jedan ili oba pristupa; O.J. Simpson je prvo oslobođen optužbe za ubistvo svoje žene, a zatim osuđen za delikt ubistva svoje žene.

Deliktno i krivično pravo su poznati delovi pravnih sistema u kojima živimo, ali smo sada pogledali niz manje poznatih pristupa sprovođenju zakona.

Različiti načini za to

Pošto razmatramo veoma raznolika društva, u ovom poglavlju ću pokušati da navedem sve mehanizme sprovođenja koje poznajem i razmotrim probleme sa svakim od njih. Kao prvi korak u klasifikaciji, korisno je misliti o zadatku koji treba obaviti kao o delu koji se sastoji od tri dela, što u modernom krivičnom pravu odgovara poslovima koje obavljaju:

1. policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice
2. sudija i porota — odlučivanje o krivici
3. policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

Postoji mnogo različitih načina za sprovođenje pravila. Ako vam neko polomi ruku, pozivate policajca. Ako vam polomi prozor, angažujete advokata. Krivični zakon i deliktno pravo su različiti mehanizmi za obavljanje istog posla. Kada neko uradi nešto loše nekom drugom, angažuje se pravni sistem i tom nekome se desi nešto loše; to je razlog da se ne rade loše stvari ljudima. U jednom slučaju počinioca pronalaze i krivično gonje polcija i javni tužioci, u drugom žrtva i njeni zastupnici, ali je logika u oba slučaja ista. Ponekad se mogu koristiti jedan ili oba pristupa; O.J. Simpson je prvo oslobođen optužbe za ubistvo svoje žene, a zatim osuđen za delikt ubistva svoje žene.

Deliktno i krivično pravo su poznati delovi pravnih sistema u kojima živimo, ali smo sada pogledali niz manje poznatih pristupa sprovođenju zakona.

Različiti načini za to

Pošto razmatramo veoma raznolika društva, u ovom poglavlju ću pokušati da navedem sve mehanizme sprovođenja koje poznajem i razmotrim probleme sa svakim od njih. Kao prvi korak u klasifikaciji, korisno je misliti o zadatku koji treba obaviti kao o delu koji se sastoji od tri dela, što u modernom krivičnom pravu odgovara poslovima koje obavljaju:

1. policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice
2. sudija i porota — odlučivanje o krivici
3. policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

Postoji mnogo različitih načina za sprovođenje pravila. Ako vam neko polomi ruku, pozivate policajca. Ako vam polomi prozor, angažujete advokata. Krivični zakon i deliktno pravo su različiti mehanizmi za obavljanje istog posla. Kada neko uradi nešto loše nekom drugom, angažuje se pravni sistem i tom nekome se desi nešto loše; to je razlog da se ne rade loše stvari ljudima. U jednom slučaju počinioca pronalaze i krivično gonje polcija i javni tužioci, u drugom žrtva i njeni zastupnici, ali je logika u oba slučaja ista. Ponekad se mogu koristiti jedan ili oba pristupa; O.J. Simpson je prvo oslobođen optužbe za ubistvo svoje žene, a zatim osuđen za delikt ubistva svoje žene.

Deliktno i krivično pravo su poznati delovi pravnih sistema u kojima živimo, ali smo sada pogledali niz manje poznatih pristupa sprovođenju zakona.

Različiti načini za to

Pošto razmatramo veoma raznolika društva, u ovom poglavlju ću pokušati da navedem sve mehanizme sprovođenja koje poznajem i razmotrim probleme sa svakim od njih. Kao prvi korak u klasifikaciji, korisno je misliti o zadatku koji treba obaviti kao o delu koji se sastoji od tri dela, što u modernom krivičnom pravu odgovara poslovima koje obavljaju:

1. policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice
2. sudija i porota — odlučivanje o krivici
3. policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice

sudija i porota — odlučivanje o krivici

policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

Postoji mnogo različitih načina za sprovođenje pravila. Ako vam neko polomi ruku, pozivate policajca. Ako vam polomi prozor, angažujete advokata. Krivični zakon i deliktno pravo su različiti mehanizmi za obavljanje istog posla. Kada neko uradi nešto loše nekom drugom, angažuje se pravni sistem i tom nekome se desi nešto loše; to je razlog da se ne rade loše stvari ljudima. U jednom slučaju počinioca pronalaze i krivično gonje polcija i javni tužioci, u drugom žrtva i njeni zastupnici, ali je logika u oba slučaja ista. Ponekad se mogu koristiti jedan ili oba pristupa; O.J. Simpson je prvo oslobođen optužbe za ubistvo svoje žene, a zatim osuđen za delikt ubistva svoje žene.

Deliktno i krivično pravo su poznati delovi pravnih sistema u kojima živimo, ali smo sada pogledali niz manje poznatih pristupa sprovođenju zakona.

Različiti načini za to

Pošto razmatramo veoma raznolika društva, u ovom poglavlju ću pokušati da navedem sve mehanizme sprovođenja koje poznajem i razmotrim probleme sa svakim od njih. Kao prvi korak u klasifikaciji, korisno je misliti o zadatku koji treba obaviti kao o delu koji se sastoji od tri dela, što u modernom krivičnom pravu odgovara poslovima koje obavljaju:

1. policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice
2. sudija i porota — odlučivanje o krivici
3. policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice

sudija i porota — odlučivanje o krivici

policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

Postoji mnogo različitih načina za sprovođenje pravila. Ako vam neko polomi ruku, pozivate policajca. Ako vam polomi prozor, angažujete advokata. Krivični zakon i deliktno pravo su različiti mehanizmi za obavljanje istog posla. Kada neko uradi nešto loše nekom drugom, angažuje se pravni sistem i tom nekome se desi nešto loše; to je razlog da se ne rade loše stvari ljudima. U jednom slučaju počinioca pronalaze i krivično gonje polcija i javni tužioci, u drugom žrtva i njeni zastupnici, ali je logika u oba slučaja ista. Ponekad se mogu koristiti jedan ili oba pristupa; O.J. Simpson je prvo oslobođen optužbe za ubistvo svoje žene, a zatim osuđen za delikt ubistva svoje žene.

Deliktno i krivično pravo su poznati delovi pravnih sistema u kojima živimo, ali smo sada pogledali niz manje poznatih pristupa sprovođenju zakona.

Različiti načini za to

Pošto razmatramo veoma raznolika društva, u ovom poglavlju ću pokušati da navedem sve mehanizme sprovođenja koje poznajem i razmotrim probleme sa svakim od njih. Kao prvi korak u klasifikaciji, korisno je misliti o zadatku koji treba obaviti kao o delu koji se sastoji od tri dela, što u modernom krivičnom pravu odgovara poslovima koje obavljaju:

1. policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice
2. sudija i porota — odlučivanje o krivici
3. policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice

sudija i porota — odlučivanje o krivici

policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

Postoji mnogo različitih načina za sprovođenje pravila. Ako vam neko polomi ruku, pozivate policajca. Ako vam polomi prozor, angažujete advokata. Krivični zakon i deliktno pravo su različiti mehanizmi za obavljanje istog posla. Kada neko uradi nešto loše nekom drugom, angažuje se pravni sistem i tom nekome se desi nešto loše; to je razlog da se ne rade loše stvari ljudima. U jednom slučaju počinioca pronalaze i krivično gonje polcija i javni tužioci, u drugom žrtva i njeni zastupnici, ali je logika u oba slučaja ista. Ponekad se mogu koristiti jedan ili oba pristupa; O.J. Simpson je prvo oslobođen optužbe za ubistvo svoje žene, a zatim osuđen za delikt ubistva svoje žene.

Deliktno i krivično pravo su poznati delovi pravnih sistema u kojima živimo, ali smo sada pogledali niz manje poznatih pristupa sprovođenju zakona.

Različiti načini za to

Pošto razmatramo veoma raznolika društva, u ovom poglavlju ću pokušati da navedem sve mehanizme sprovođenja koje poznajem i razmotrim probleme sa svakim od njih. Kao prvi korak u klasifikaciji, korisno je misliti o zadatku koji treba obaviti kao o delu koji se sastoji od tri dela, što u modernom krivičnom pravu odgovara poslovima koje obavljaju:

1. policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice
2. sudija i porota — odlučivanje o krivici
3. policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice

sudija i porota — odlučivanje o krivici

policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

Postoji mnogo različitih načina za sprovođenje pravila. Ako vam neko polomi ruku, pozivate policajca. Ako vam polomi prozor, angažujete advokata. Krivični zakon i deliktno pravo su različiti mehanizmi za obavljanje istog posla. Kada neko uradi nešto loše nekom drugom, angažuje se pravni sistem i tom nekome se desi nešto loše; to je razlog da se ne rade loše stvari ljudima. U jednom slučaju počinioca pronalaze i krivično gonje polcija i javni tužioci, u drugom žrtva i njeni zastupnici, ali je logika u oba slučaja ista. Ponekad se mogu koristiti jedan ili oba pristupa; O.J. Simpson je prvo oslobođen optužbe za ubistvo svoje žene, a zatim osuđen za delikt ubistva svoje žene.

Deliktno i krivično pravo su poznati delovi pravnih sistema u kojima živimo, ali smo sada pogledali niz manje poznatih pristupa sprovođenju zakona.

Različiti načini za to

Pošto razmatramo veoma raznolika društva, u ovom poglavlju ću pokušati da navedem sve mehanizme sprovođenja koje poznajem i razmotrim probleme sa svakim od njih. Kao prvi korak u klasifikaciji, korisno je misliti o zadatku koji treba obaviti kao o delu koji se sastoji od tri dela, što u modernom krivičnom pravu odgovara poslovima koje obavljaju:

1. policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice
2. sudija i porota — odlučivanje o krivici
3. policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice

sudija i porota — odlučivanje o krivici

policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

Postoji mnogo različitih načina za sprovođenje pravila. Ako vam neko polomi ruku, pozivate policajca. Ako vam polomi prozor, angažujete advokata. Krivični zakon i deliktno pravo su različiti mehanizmi za obavljanje istog posla. Kada neko uradi nešto loše nekom drugom, angažuje se pravni sistem i tom nekome se desi nešto loše; to je razlog da se ne rade loše stvari ljudima. U jednom slučaju počinioca pronalaze i krivično gonje polcija i javni tužioci, u drugom žrtva i njeni zastupnici, ali je logika u oba slučaja ista. Ponekad se mogu koristiti jedan ili oba pristupa; O.J. Simpson je prvo oslobođen optužbe za ubistvo svoje žene, a zatim osuđen za delikt ubistva svoje žene.

Deliktno i krivično pravo su poznati delovi pravnih sistema u kojima živimo, ali smo sada pogledali niz manje poznatih pristupa sprovođenju zakona.

Različiti načini za to

Pošto razmatramo veoma raznolika društva, u ovom poglavlju ću pokušati da navedem sve mehanizme sprovođenja koje poznajem i razmotrim probleme sa svakim od njih. Kao prvi korak u klasifikaciji, korisno je misliti o zadatku koji treba obaviti kao o delu koji se sastoji od tri dela, što u modernom krivičnom pravu odgovara poslovima koje obavljaju:

1. policija i javni tužioci — pronalaženje počinioca i dokaza njegove krivice
2. sudija i porota — odlučivanje o krivici
3. policija i zatvori — sprovođenje kazne.

Krivično pravo

U krivičnom pravu, sva tri posla obavljaju profesionalci koje je angažovala vlada da ih radi. Idealno bi bilo da svi uključeni u projekat, od zatvorskih čuvara i policajaca pa sve do političara odgovornih za biranje i kontrolu svih ostalih, deluju u opštem interesu stanovništva koje služe, čineći sve što je moguće da osude krivce i oslobode nevine, dok istovremeno minimiziraju neto troškove procesa.

To je poželjan ishod, ali težak za postizanje. Političari i policija su, kao i svi ostali, više zainteresovani za služenje sopstvenim ciljevima nego ciljevima drugih ljudi. Ako pravi kriminalac ne može biti pronađen, može postojati mnogo razloga za pronalaženje nekog drugog ko može biti osuđen; ono što birači ne znaju, neće ih povrediti. Ako su potrebne kampanjske donacije, organizovane grupe državnih zaposlenih kao što su policajci i zatvorski čuvari su jedno mesto gde ih se može dobiti, što daje političaru podsticaj da prati politike koje te interesne grupe podržavaju. U Kaliforniji, sindikat zatvorskih čuvara rutinski, i često uspešno, lobira protiv politika koje bi smanjile broj zatvorenika i samim tim i potražnju za njihovim uslugama.

Neke troškove sprovođenja krivičnog prava snosi agencija za sprovođenje zakona koja ih izaziva, što joj daje podsticaj da ih drži na minimumu. Drugi troškovi se nameću drugim ljudima bez nadoknade i stoga se mogu bezbedno ignorisati, pod uslovom da ti ljudi nemaju dovoljan politički uticaj da njihove žalbe budu važne. Krivično pravo u imperijalnoj Kini pruža višestruke primere. Mučenje svedoka ili nevinog optuženog nameće trošak njemu, ali ne i onima koji sprovode mučenje, tako da postoji malo razloga da oni uzmu taj trošak u obzir pri odlučivanju kada da upotrebe mučenje, a kada da se uzdrže od toga.

Ista logika se primenjuje u modernim sistemima. Držanje osumnjičenog u zatvoru nameće trošak njemu. Zatvaranje restorana u kojem se dogodilo krivično delo sve dok se ne prikupi sav relevantan dokaz nameće trošak vlasniku, njegovim zaposlenima i kupcima. Zaplena računara koji sadrže sve kopije važnih informacija — recimo jedini nacrt knjige ili doktorske teze (stvarni slučajevi) — i njihovo držanje sve dok vlasti ne budu sigurne da više ne sadrže ništa što im je od interesa, nameće troškove, moguće i veoma velike troškove, vlasniku, ali policiju ne košta ništa. Ako policija razvali moja vrata, upuca mog psa, uplaši moju decu do smrti i tek tada otkrije da su došli na pogrešnu adresu, oni nemaju obavezu da me nadoknade za štetu koju su naneli, stoga postoji malo razloga da vode dodatnu brigu kako bi izbegli takve skupe (za mene, ne za njih) greške.

Ne samo da imaju opciju da ignorišu troškove koje nameću drugima, oni imaju i opciju da namerno nameću takve troškove kao način kažnjavanja ljudi koji rade stvari koje oni ne odobravaju, čak i ako te stvari nisu ilegalne. Na jednom putovanju pre nekoliko godina, moj čekirani kofer sadržao je poluzidati kvasac za hleb za čas koji sam trebalo da držim o srednjovekovnoj kuvanju, bezbedno smešten u zatvorenu posudu unutar druge zatvorene posude. Kofer je izašao sa trake za prtljag sa obe posude otvorenim, a kvasac rasejan preko ostalog sadržaja kofera. Moja pretpostavka je da je na taj način TSA inspektori izrazili svoje nezadovoljstvo što su morali da se trude oko proveravanja posuda sa nepoznatim poluzidatim sadržajem u njima. Četrdesetak godina ranije, propustio sam let i kao rezultat toga dobio sam direktan uvid u zatvor u Luizijani, budući saučesnik u zločinu traženja broja značke od policajca na aerodromu u New Orleansu.

Srodan problem je selektivno sprovođenje zakona. U jednom nedavnom slučaju, gradonačelnik nekog grada želeo je da preuredi deo grada rušenjem kuća i prebacivanjem celokupne imovine investitoru po njegovom izboru. Nesposoban da ispuni zahteve države za oduzimanje kuća putem eminentne dominacije, on je umesto toga organizovao izdavanje kaznenih naloga za kršenje propisa stanodavcima u tom području, često zbog trivijalnih prekršaja kao što su visoka trava ili korov u njihovim dvorištima. Jedan stanodavac koji je posedovao četiri nekretnine dobijao je kazne koje su se akumulirale brzinom od tri hiljade dolara dnevno. Stanodavcima je rečeno da će, ako prodaju investitoru kojeg je izabrao gradonačelnik, taj investitor riješiti kazne. Investitor je kupio nekretnine po ceni koja je bila znatno ispod njihove tržišne vrednosti, a gradonačelnik mu je rekao da će, kada sruše nekretnine, kazne nestati.

Čak i u slučajevima koji ne uključuju namerno loše delovanje, daleko je od jasnog kako učiniti da pravni sistem uzme u obzir jedan od najozbiljnijih troškova koje nameće drugim ljudima, trošak za okrivljene koji na kraju završe kažnjeni za zločine koje nisu počinili. Za diskusiju o tom problemu, pogledajte sledeće poglavlje.

Druga vrsta problema sa podsticajima ukazana je u članku Džordža Stiglera i Garija Bekera koji sam razmatrao u Poglavlju 10. Kada policajac osudi kriminalca, trošak za ovog drugog je verovatno veći od koristi za ovog prvog, što omogućava razmenu u njihovu uzajamnu korist — kriminalac podmićuje policajca da spali dokaze. Sprečavanje toga zahteva dodatne slojeve sprovođenja zakona. Rešenje koje su predložili bilo je da se izvršilac zakona kompenzuje kaznom koju plati osuđeni prekršilac. Beker i Stigler su, ne shvatajući to, izumili deliktno pravo, iako ne u tačno trenutnom obliku.

Što nas dovodi do naše sledeće teme.

Deliktno pravo

Deliktno pravo je krivično pravo u kojem su policija i javni tužilac zamenjeni žrtvom i njenim zastupnicima. Njihov posao je da utvrde ko je počinio delikt, prikupe dokaze i ubede sud. Policija i javni tužioci su profesionalci koji to rade jer je to posao za koji su zaposleni. Žrtva delikta to radi kako bi naplatila odštetu; ono što izvršilac delikta plati kao kaznu, uspešna žrtva prima kao nagradu. Žrtva može imati i dodatni podsticaj privatnog odvraćanja, uspostavljanjem reputacije loše osobe prema kojoj se ne žele činiti delikti.

Deliktno pravo privatizuje deo posla sprovođenja pravnih pravila. To rešava neke, ali ne sve probleme koje postavlja krivično pravo. Tužilac u deliktu može nametnuti troškove tuženom bez naknade, kao što je trošak plaćanja advokata za odbranu od tužbe ili odgovaranje na zahtev za otkrivanje dokaza, ali, pošto nije zaštićen suverenim imunitetom, on je manje sposoban da to učini od policijske uprave. Advokat koji zastupa tužioca bi mogao, poput korumpiranog policajca, da proda svoje stavove drugoj strani, ali postoji neko ko je direktno uključen u slučaj i ima interes da osigura da se to ne dogodi — sam tužilac. Mnogi argumenti koji sugerišu da konkurentno privatno tržište bolje proizvodi robu i usluge od državnog monopola primenjivi su i ovde, gde je proizvedena usluga otkrivanje i dokazivanje kršenja pravnih pravila. Većina ljudi ne razmišlja o državnom sprovođenju krivičnog prava kao o obliku socijalizma, ali, ekonomski gledano, to jeste — državno vlasništvo i kontrola sredstava proizvodnje. Poznati argumenti o neefikasnosti socijalizma su ovde primenljivi.

Deliktno pravo ima sopstvene probleme sa podsticajima. Naknada štete koju dodeli sud je istovremeno i kazna osuđenom učiniocu delikta za počinjenje delikta i nagrada tužiocu i njegovom advokatu za njegovo osudjivanje. Nema razloga da se očekuje da će ista isplata pružiti i ispravan podsticaj da se izbegne počinjenje delikta i ispravan podsticaj za njegovo krivično gonjenje. Niti postoji razlog da se očekuje da će iznos dodeljen u našem deliktnom sistemu, dovoljan da „nadoknadi štetu žrtvi“, biti optimalan za bilo šta od toga.

Razmotrimo delikt koji je teško otkriti i dokazati, sa rezultatom da polovina učinilaca delikta izbegne kaznu. Naneta šteta je (recimo) deset hiljada dolara, pa je to ono što osuđeni učinioci delikta plaćaju, što čini prosečnu kaznu od pet hiljada — pola vremena deset, pola vremena nula. Ako me mere predostrožnosti da bih izbegao njegovo počinjenje koštaju sedam hiljada dolara, ja sam u proseku u boljoj poziciji ako se ne trudim da ih preduzmem. Ono što mene štedi sedam hiljada dolara, vas košta deset, što nas, neto, čini gorim za tri hiljade dolara. Delikt koji bi trebalo da se spreči, se ne sprečava.

Zatim razmotrimo podsticaje žrtve. Ako trošenje šest hiljada dolara na tužbu donosi samo pedeset procenata šanse za naplatu naknade štete od deset hiljada dolara, tužba protiv mene ga čini siromašnijim, a ne bogatijim, pa on to ne čini. A ako on ne namerava da me tuži, kazna koju ja plaćam zbog počinjenja delikta nije pet hiljada dolara, već nula.

Jedno rešenje bi mogao biti multiplikator verovatnoće za naknade štete. Ako je naneta šteta deset hiljada, ali je verovatnoća uspešne tužbe samo pedeset procenata, odredite naknadu na dvadeset hiljada. Sada je prosečna kazna jednaka nanetoj šteti, dajući potencijalnim učiniocima delikta podsticaj da spreče bilo koji delikt čije je sprečavanje jeftinije od štete koju on nanosi. Neki naučnici, uključujući Landesa i Posnera, sugerisali su da kaznene štete, odnosno naknade štete veće od nanete štete, služe upravo toj svrsi.

Iako bi ovo moglo biti privlačno rešenje u nekim slučajevima, ono takođe ima probleme. Kao prvo, naknada štete je ograničena na ono što učinilac delikta može da plati. U slučaju teškog prestupa sa niskom verovatnoćom uspešnog krivičnog gonjenja, ono što učinilac može da plati može biti manje, možda mnogo manje, od nanete štete uvećane kako bi se uvažila niska verovatnoća osude.

Drugi problem je što množilac verovatnoće može učiniti isplativim kreiranje sintetičkih delikata. Kasno u noć, dok vaš automobil dolazi oko krivine, ja svoj izbacujem na put i žurno se povlačim. Kada se prašina slegne i kada se oslobodite olupine — pažljivo sam priredio svoju lažnu nesreću na sporenom putu kako biste preživeli da biste mogli biti tuženi — pokrećem pravnu akciju, tražeći pet puta vrednost mog automobila na osnovu toga što je bila samo velika sreća što niste uspeli da pobegnete nakon što ste razbili moj auto i što se četiri moja prijatelja slučajno našla u žbunju kako bi prisustvovala nesreći i testemunčila protiv vas. Da bih vas optužio, morao sam da stvorim pravu nesreću koja je zaista uništila moj auto, tako da je to postalo isplativo samo zbog postojanja multiplikatora verovatnoće.
Do sada sam pretpostavljao da žrtva delikta tuži samo da bi naplatila odštetu, pa stoga neće tužiti ako odšteta bude manja od troškova postupka. Prema odgovarajućoj pretpostavci za krivično pravo, privatno vođeno krivično pravo bez nagrada, kakvo je postojalo za određena krivična dela u Engleskoj tokom delova osamnaestog veka, ne bi moglo funkcionisati, jer nije bilo isplate odštete koja bi nadoknadila čak i skromne troškove krivičnog gonjenja.

Deo objašnjenja zašto su se krivična dela procesuirala pod tim sistemom je taj što su tužilac i tuženi zajedno mogli pretvoriti krivičnu kaznu, kao što je obešivanje, u kaznu za delikt putem tajnog vansudskog poravnanja. Deo je i taj da su potencijalne žrtve mogle javno unapred obećati krivično gonjenje pridruživanjem udruženju za krivično gonjenje, čineći od odvraćanja privatno dobro za koje su bile voljne da plate.

Još jedna pretpostavka koju sam koristio je da žrtva delikta ima dovoljno resursa da pokrene postupak ako to odluči. To možda nije uvek slučaj. Ako našu priču pomerimo iz dvadeset prvog veka u Americi u deseti vek na Islandu, čovek čiji je sin ili brat ubijen može biti star i slab, bez preostalih rođaka voljnih da mu pomognu u postupku protiv počinioca koji je spreman da ga pretera kada pokuša da prođe kroz pravne procedure potrebne za tužbu.

Islandsko rešenje bilo je da se zahtevi za delikt učine prenosivim. Možda nemam resursa da insistiram na svom zahtevu, ali jedan od mojih komšija ima. Uspešno provođenje mog zahteva rezultiraće njegovim prikupljanjem stotinu unci srebra kao wergeld, odštete za delikt zbog ubistva. Ja prenosim zahtev njemu, on ga uspešno sprovodi, zadržava onaj deo dobiti o kojem smo se dogovorili i daje mi ostatak.

Privatno vođeno krivično pravo: Atina i Engleska

Privatno vođeno krivično pravo bilo je posredno između našeg krivičnog sistema i našeg sistema delikata. Krivično gonjenje vršila je privatna strana, ne nužno žrtva; i u engleskom i u atinskom sistemu, bilo koji odrasli građanin (u Atini bilo koji odrasli muškarac građanin) mogao je da podnese krivičnu tužbu za bilo koje krivično delo. U Atini je jedan od podsticaja bio udeo u novčanoj kazni koju je optuženi plaćao ako bude osuđen. Krivično gonjenje je takođe moglo biti motivisano ličnim neprijateljstvom ili političkom rivalstvom. U Engleskoj tokom osamnaestog veka, podsticaji su uključivali nagrade, privatno odvraćanje, povraćaj ukradene imovine i mogućnost iznuđivanja vansudskog poravnanja.

Najočiglednija prednost privatno vođenog krivičnog prava u odnosu na javno vođeno krivično pravo je smanjenje državne moći. Javno krivično gonjenje omogućava izvršiocima da ignorišu kako krivična dela koja odobravaju, tako i troškove koje nameću nevinim trećim licima. Nijedno od toga nije moguće u sistemu gde je krivično gonjenje privatno. To je možda bio jedan od razloga zašto Engleska nije uspela da razvije sistem javno sprovodnog krivičnog prava sve duboko u devetnaestom veku. Najočiglednija mana privatnog krivičnog gonjenja je to što se ponekad ne isplati nijednom pojedincu, uključujući žrtvu, da pokrene postupak protiv krivičnog dela, što je problem istakli kritičari sistema u osamnaestom veku. Atinska verzija je rešila taj problem dajući uspešnom tužiocu udeo u kazni, automatsku nagradu srazmernu iznosu kazne, a samim tim i ozbiljnosti prekršaja. Ekvivalent u engleskom sistemu, za neka krivična dela u određeno vreme, bila je nagrada za uspešno krivično gonjenje.

To sugeriše mogućnost potpunog zamenjivanja krivičnog prava deliktnim pravom, uz islandski sistem kombinovan sa državnim sprovođenjem presuda. Jedan argument protiv toga je da je krivično pravo neophodno za rešavanje prestupa koji utiču na društvo uopšte, a ne na određenu žrtvu. Ali to ne opisuje većinu zločina u modernim pravnim sistemima; razbojstvo nad mnom ili krađa od mene je podjednako prestup protiv mene kao i udubljivanje mog automobila, čak i ako pravni sistem to tretira kao prestup protiv države u kojoj živim. Drugi argument je da deliktno pravo ne može da rešava prestupe u kojima je trošak hvatanja i osude počinioca veći od onoga što počinilac može da plati u odšteti. O tim i drugim problemima sa ovim predlogom detaljno sam diskutovao i predložio načine na koje bi moguće modifikovati deliktno pravo da bi se oni rešili na drugim mestima.

Zakon sukoba (Feud Law)

Sva tri ova pristupa sprovođenju zakona — deliktno, krivično po službenoj dužnosti i krivično po privatnoj tužbi — su u široj meri slična. Neko krši pravilo, neko — policajac, žrtva delikta ili privatni tužilac — ubedi sud da je pravilo prekršeno i pokaže od strane koga, sud donosi presudu i država je sprovodi.

Za veoma drugačiji pristup postizanju istog cilja, razmotrite primitivni sistem sukoba, kao što je onaj kod Romanikala. Džeri krši pravilo, nanoseći štetu Leriju. Leri preti Džeriju nasiljem ako mu ne nadoknadi štetu. Žrtva je istovremeno policajac, tužilac, sudija, porota i dželat.

To zvuči kao nešto što će pre izazvati krvoproliće nego sprovođenje zakona, ali Lerijevu sposobnost da koristi silu protiv Džerija ograničava postojanje Kerija, Garija, Harija, … potencijalnih saveznika obe strane. Ako oni veruju da je Lerijeva zahtev neopravdan, a Džerijeva odbijanje opravdano, neće želeti da podrže Lerija i verovatno će podržati Džerija, čineći pokušaj Lerija da sprovede svoju pretnju ekstremno opasnim. Tako sistem sukoba može uspešno da sprovodi skup pravila koja su učesnici razumeli i prihvatili. Sprovođenje zavisi od pretnje nasiljem, ali to isto važi i za naš oblik sprovođenja zakona. Nasilje jedne privatne strane nad drugom ograničeno je simetrijom situacije. Za razliku od države, inicijator sukoba nema pristup ogromno većim resursima od tuženog.

Mehanizam zavisi od toga da zainteresisane treće strane znaju dovoljno o konfliktu da bi procenile ko postupa razumno ili nerazumno. U malom društvu svi znaju za svakoga. Veće društvo zahteva mehanizam poput islandskih ili somalskih sudskih postupaka kako bi se smanjili troškovi utvrđivanja ko je krivac. Ista se postavka javlja i kod konvencionalnijeg pravnog sistema. Da bi znali da li policija hapsi ljude zato što su prekršili zakon, zato što su se odupirali policijskom iznudu ili zato što su podržali pogrešnog kandidata ili pripadaju pogrešnoj rasi, zainteresisane treće strane zahtevaju slične informacije.
Informacije ne rešavaju problem osim ako ne postoji podsticaj da se na osnovu njih deluje. Neko ko pokušava da iznudi novac od nevinih ljudi optužujući ih za kršenje njegovih prava mogao bi isto uraditi i meni, što mi daje podsticaj da izbegavam bilo kakvu komunikaciju sa njim, možda čak i da podržim njegovu žrtvu u otporu njegovim zahtevima. U sistemu državnog sprovođenja zakona u demokratiji, slično je u mom interesu da glasam protiv političara koji postavljaju izvršioce zakona koji su se loše ponašali prema nekom drugom i mogli bi se loše ponašati prema meni, ali osim ako zajednica nije mala, moj glas ima mali uticaj na ishod, pa je podsticaj za prikupljanje informacija i delovanje na osnovu njih slab. Kao dokaz koliko je podsticaj za prikupljanje informacija o tome kako sistem funkcioniše slab, razmotrite veliku razliku između popularnog percepcije krivične osude u SAD — putem suđenja pred porotom — i stvarnosti sistema u kojem skoro sve osude dolaze putem sporazuma o priznanju bez porote i bez suđenja.

U Islandiji iz perioda saga, kao i u modernom pravnom sistemu, postojao je eksplicitni skup zakona i sistem sudova koji je odlučivao da li je zakon prekršen i sa kakvim pravnim posledicama. Ali poslednji korak u sprovođenju presude vršila je privatno žrtva i njeni saveznici. Imao je opciju da zahteva odštetu od počinioca uz pretnju bilo tužbom ili nasiljem. Ako tuženi odbije da se skloni, izgubi spor i ne plati rezultujuću kaznu, tužilac ga može proglasiti izopštenikom i biti slobodan da ga progoni i ubije.

Koji su neki od problema sa tim sistemom?

Jedan je taj što on zahteva mehanizme posvećenosti. Korist od toga što je poznato da ću se osvetiti ako budem povređen, bez obzira na to koliko velika može biti cena, veoma je velika, jer odvrativanjem postupaka protiv mene smanjuje rizik i od povređivanja i od toga da moram snositi troškove osvete. Ali nakon što pretrpim ozbiljnu povredu od strašnog protivnika, cena moje osvete može biti veća od vrednosti same koristi — bolje je živ kukavica nego mrtav heroj. Rešenje, kao i u paralelnom slučaju privatnog krivičnog gonjenja, jeste pronalaženje nekog načina da se unapred obavežem. U engleskom u osamnaestom veku to je rađeno unapred plaćanjem udruženju za krivično gonjenje. U manje razvijenom društvu to je zavisilo od neke kombinacije društvenih normi i unutrašnjih podsticaja.

Posmatrano sa ovog aspekta, ljudska osobina osvetoljubivosti nije iracionalna strast već ugrađena strategija posvećenosti. Ona je iracionalna naknadno, kada moram dati sve od sebe da ulovim ubicu mog rođaka uz značajan rizik po sebe, ali je racionalna ex ante, kada je saznanje da ću progoniti bilo koga ko ubije moju rodbinu jedan od razloga zbog kojeg moja rodbina ne biva ubijena.

Deo modernog neprijateljstva prema sukobima zasnovan je na uverenju da je njihovo nasilje neograničeno i u vremenu i u obimu, da se od manjeg konflikta može očekivati kontinuirani ciklus osvetničkih ubistava kao u legendi o sukobu Hatfilda i Mekoj. U ranijem poglavlju skicirao sam stvarnu istoriju. Sukob se sastojao od jedne razmene u kojoj su tri člana jedne porodice ubila člana druge i sami bili ubijeni u osveti, i druge, pet godina kasnije, u kojoj je obnova sukoba izazvana intervencijom guvernera Kentukija rezultirala sa još pet smrtnih slučajeva, od kojih su trojice bili usled delovanja organa reda u Kentukiju. Ostatak čuvenog sukoba postoji u filmovima i novinskim pričama, ali ne i u radu pažljivih istoričara. To ilustruje moje praktično pravilo za čitanje istorije: sa sumnjom posmatrajte svaku anegdotu koja je dovoljno dobra priča da je preživela zahvaljujući svojim književnim vrlinama.

Moderni ljudi su manje upoznati sa mnogo opsežnijim zapisima iz društava kao što je Islandija iz perioda saga. Ne pažljivo čitanje saga stvara utisak nasilnog društva. Pažljivije ispitivanje sugeriše da su se većina sukoba završila ili u prvom krugu, kada je počinilac pristao da plati kaznu koju je odredio sud ili arbitar, ili u drugom, nakon što je žrtva prvog obračuna preuzela ulogu u drugom. Samo nekoliko ih je nastavilo dalje kroz više razmena — i tako su, kada su dosadni delovi uklonjeni, obezbedili materijal za sage.

Ako iskreno verujem da je odšteta koju mi nudite apsurdno niska, dok vi to smatrate velikodušnim, možemo imati problema u pronalaženju dogovora koji ne ostavlja barem jednog od nas sa osećajem da je napustio sopstvenu strategiju posvećenosti, čineći ga lakim plenom za bilo kog budućeg agresora. Dakle, dobro funkcionalan sistem sukoba može zahtevati dovoljno zajedničkih vrednosti među učesnicima kako bi bilo moguće dvema stranama da se dogovore o uslovima, bilo putem pregovora između njih ili putem arbitra treće strane. Alternativa može biti mehanizam čije je ovlašćenje opšte priznato, kao što je islandski sudski sistem. Čak i ako verujem da je ono što mi je sud dodelio bilo nepravedno malo, i dalje to mogu prihvatiti bez signaliziranja svoje nevoljnosti da branim svoja prava od budućih agresora, jer oni neće imati razloga da očekuju da će sud u slučajevima proizašlim iz budućih sukoba pogrešiti u njihovu korist.

Reputaciono sprovođenje

Svi oblici sprovođenja zakona koji su do sada opisani zavise od sile ili pretnje silom. Za potpuno drugačiji mehanizam, zamislite da ste kupili jaknu u robnoj kući koja garantuje povrat novca ako niste zadovoljni onim što ste kupili. Otkrivate da je jakna koju ste kupili pogrešne veličine, a vaša žena ističe da ljubičasta nije baš vaša boja. Ako prodavnica odbije da vam vrati novac, malo je verovatno da ćete ih tužiti — iznos koji je u pitanju nije dovoljan da opravda vreme i trud. Ipak, u toj situaciji je verovatno da će prodavnice vratiti jaknu — jer žele reputaciju, kod vas i kod drugih, da ispunjavaju svoja obećanja.

Detaljniji primer istog pristupa pruža njujorška industrija dijamanata, kao što je opisano u klasičnom članku Lise Bernstein. U jednom trenutku, nešto pre vremena kada ga je proučavala, industrija je bila uglavnom u rukama ortodoksnu Jevreja, kojima je njihova religijska uverenja zabranjivala da tuže jedni druge. Umesto toga, sporove su rešavali putem sistema pouzdanih arbitara — rabina — i reputacionih sankcija. Ako jedna strana u sporu odbije da prihvati arbitražnu presudu, informacija bi se brzo proširila kroz zajednicu, čineći druge u industriji nespremnim da sarađuju sa njim. Sistem je opstao i nakon što je članstvo u industriji postalo raznovrsnije, uz organizacije kao što je New York Diamond Dealer’s Club koje su obezbeđivale i pouzdanu arbitražu i širenje informacija.

Reputaciono sprovođenje dobro funkcioniše za strane uključene u ponovljene dobrovoljne transakcije; jednom kada steknete reputaciju nekoga ko ne ispunjava ono što je obećao, ljudi postaju neradovoljni da sarađuju sa vama. Predviđajući to, ispunjavate svoje obaveze. To ne funkcioniše za jednokratnu transakciju, poput prevaranta koji namerava da žrtvu odvede u siromaštvo i zatim se povuče. Takođe ne funkcioniše ni za prisilne transakcije; lupežnik ne zahteva pristanak svojih žrtava. A čak i u slučaju ponovljenih dobrovoljnih transakcija, postoji rizik od izdaje na kraju igre — trgovca koji je, nakon što je tokom dvadeset godina poštenog poslovanja izgradio reputaciju pouzdanosti, u poslednjoj godini pre planirane, ali neoglašene penzije, počeo da pozajmljuje novac koji nema nameru da vrati i da prima uplate za porudžbine koje ne planira da ispuni.

Čak i neko ko je samo povremeni učesnik na određenom tržištu rutinski učestvuje u drugim transakcijama, socijalnim, ekonomskim, političkim. Ako vam prodam automobil koji prestane da radi dva dana kasnije, postoji reputaciona kazna čak i ako nikada ne planiram da prodam još jedan automobil; činjenica da sam vas prevario u vezi sa automobilom videće se kao dokaz da je verovatno da ću prevariti i druge ljude na druge načine. Jedan od načina razumevanja naših moralnih sudova je taj što dva različita čina stavljamo u istu moralnu kategoriju upravo zato što verujemo da je volja da se učini jedan čin pozitivno povezana sa voljom da se učini drugi.583 Kada dovoljno ljudi čuje vašu priču i pregleda vaš automobil, primetio sam da stanodavci ne žele da mi iznajme sobu, poslodavci oklevaju da me zaposle, a oci odbijaju da mi dozvole da izlazim sa njihovim ćerkama. U društvu gde se ljudi poznaju dovoljno dobro da bi reputaciono sprovođenje dobro funkcionisalo, lupežnik, čak i ako nikada nije osuđen, čak i ako njegovo društvo nema sudove da ga osude, može otkriti da mu gubitak reputacije šteti u delovima života koji se ne sastoje od lupeženja ljudi.

Argument se može proširiti i izvan gubitka trgovinskih prilika. Ljudi su društvena bića; većina nas želi da bude voljena, divljena i viđena kao neko visokog statusa. To što vas vide kao nekoga kome se ne može verovati šteti na svim tim dimenzijama. To može biti razlog da budete pouzdani čak i za nekoga ko ne planira ponovljene transakcije koje zavise od poverenja.

Ljudska bića otkrivaju svoja osećanja, vrednosti i misli kroz izraze lica, tonove glasa i gestove. To otežava, mada ne uvek i onemogućava, održavanje reputacije poštene, pouzdane i velikodušne osobe dok se čeka dobra prilika da se nekoga prevari. Sposobni prevaranti postoje, ali su retki. Sprovođenje reputacije može biti teže u slučaju firmi, koje nemaju lica kojima bi pokazale svoje emocije i koje mogu odbaciti lošu reputaciju podnošenjem novog skupa osnivačkih dokumenata pod novim imenom. Jedno rešenje je da firma postavi reputacionu garanciju — skupu reklamnu kampanju čije će koristi biti izgubljene ako firma nestane, ili zgradu banke od mermera sa ograničenom vrednošću prilikom daljeg prodaje.

Postoji i dodatni problem sa sprovođenjem reputacije koji postaje ozbiljniji što je društvo veće. Kada me prevarite neispunjavanjem svoje strane ugovora i ja se požalim, vi odgovarate objašnjavajući svima koji pitaju da ste se izvukli iz ugovora samo zato što ja nisam ispunio svoju stranu dogovora. Zainteresovana treća strana, koja nema lak način da sazna ko od nas laže, može zaključiti da bi bilo razumno ne verovati ni jednom. Predviđajući taj odgovor, zaključujem da će javna žalba samo pogoršati lošu situaciju — bolje je prihvatiti gubitak i držati jezik za zubama. Ovo je problem za sistem u kojem se odvraćanje ne proizvodi od strane ljudi angažovanih da to rade, već kao nuspojava pojedinaca koji deluju radi sopstvene zaštite.

Dakle, jedan od zahteva da bi sprovođenje reputacije funkcionisalo jeste da troškovi informacija za zainteresovane treće strane u vezi sa utvrđivanjem ko je kriv bude dovoljno niski da im se isplati da to urade. Jedan način za ispunjavanje ovog uslova je malo društvo gde se svi znaju i imaju prilično dobru predstavu o tome kome se račun može, a kome ne može verovati. Drugi je korišćenje arbitraže, idealno unapred dogovorene arbitraže. Ako smo se ti i ja javno unapred složili da će svaki spor oko naših poslova sa draguljima rešavati Asocijacija trgovaca dijamantima iz Njujorka, sve što treća strana treba da sazna je njihova presuda, što zahteva mnogo manje truda nego da sama istražuje detalje spora.

Treći pristup je demonstriran kroz poslovanje kineskih trgovaca na Tajvanu u okruženju koje u velikoj meri zavisi od sprovođenja reputacije, kao što je opisano u Poglavlju 1. Strukturirajte svoje ugovore na način koji olakšava trećim stranama da utvrde ko je kriv. Ako se moje robe čuva u vašem skladištu i ja se požalim da ste dopustili da se ona ošteti ili da neki komadi nedostaju, biće teško trećoj strani da presudi o sporu, stoga sledite jednostavno pravilo da vlasništvo ide uz fizički posed. Postavite kupca u odgovornost da pregleda robu pre nego što je prihvati i zabranite mu, osim u najekstremnijim slučajevima, da traži odštetu ako kasnije otkrije da je kvalitet robe manji od onoga što je očekivao — pravilo caveat emptor. Lakše je dokazati da li sam mu isporučio robu nego šta se sa njom desilo nakon toga ili u kakvom je stanju bila isporučena.

Sprovođenje reputacije je efikasnije za neke nego za druge. Zato dizajnirajte ugovore tako da iskušenje neispunjavanja obaveza kod onih kojima se najbolje može verovati ne dovede do odustajanja od njih. Ako se tebi može verovati, a meni ne, ja plaćam unapred; ti bi mogao da uzmeš moj novac i ne isporučiš ono što je kupljeno, ali nećeš. To su uslovi pod kojima rutinski kupujem stvari na Amazon.com.

Ostracizam

Zatim razmotrimo istu vrstu sprovođenja, ovog puta korišćenu kao eksplicitnu kaznu. Zajednica smatra jednog od svojih članova krivim za kršenje njenih pravila i izriče kaznu ostracizma — Romani marimé ili Amish meidung. Ostali članovi odbijaju da sarađuju sa osuđenim okrivljenim. Ako ostracizam nametne velike troškove ciljanoj osobi, pretnja pruža razlog da se ne krše pravila zajednice.

Razlog za nedruženje sa osuđenim optuženim nije, kao u prethodnom slučaju, sprečavanje prevare, već sprovođenje pravila zajednice. To stvara problem. Pojedinac koji pristaje na ostracizam snosi cenu odricanja od bilo kakve uzajamno profitabilne trgovine koju bi inače mogao imati sa optuženim. On deli korist od sprovođenja pravila sa svim članovima zajednice, čineći ostracizam onim što ekonomisti opisuju kao javno dobro, dobro čiji proizvođač ne može kontrolisati ko ga dobija.588 To smanjuje verovatnoću da će pojedinačev udeo u koristi biti veći od njegovog troška, što može otežati ubediti pojedince da prihvate tu odluku.

Jedno rešenje je pravilo: Nećete se družiti ni sa kim ko je prekršio zajedničko pravilo — uključujući i ovo.

Počinjemo u vreme kada svi prihvataju i poštuju sva zajednička pravila. Bil krši jedno od njih i osuđen je na ostracizam. Drugi član zajednice, Džon, mora da odluči da li će pomoći u sprovođenju presude tako što će odbiti saradnju sa Bilom. Sada postoji dodatni razlog za to — nastavljanje druženja sa Bilom samo po sebi bi bilo kršenje pravila i izložilo bi Džona, zauzvrat, ostracizmu. Taj trošak čini da je u Džonovom interesu da odbije saradnju sa Bilom. Članovi zajednice (više ne uključujući Bila) nalaze se u onome što se u teoriji igara naziva Našovim ravnotežom; svaki prati najbolju strategiju za sebe (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila), s obzirom na to kako drugi deluju (odbijanje druženja sa kršiteljima pravila, uključujući i kršitelje pravila da se ne druži sa kršiteljima pravila). Vratimo naš film na vreme pre nego što je Bil prekršio naše pravilo i cela zajednica je u Naševoj ravnoteži: S obzirom na to kako svi ostali deluju, u interesu je svih, uključujući i Bila, da ne krše pravila.

Do sada sam pretpostavljao formalni mehanizam za nametanje ostracizma. Neformalno sprovođenje normi je poznatija verzija iste logike. Ne postoji pravilo koje mi zabranjuje da držim predavanja poluširokog torza, ali bi to bilo nepromišljeno. Mnogi od mojih kolega bi zaključili da nisam vrsta osobe sa kojom žele da se druže, delom zato što, ako bi nastavili da se druže sa mnom, njihovi kolege bi mogli doći do sličnog zaključka o njima.

Pored problema javnog dobra, postoje još najmanje dva problema sa ostracizmom kao načinom sprovođenja pravila. Prvi je da neko mora odlučiti koga će ostracizovati, što zahteva proceduru donošenja odluka čije rezultate praktično svi prihvataju. Ako takva procedura ne postoji, pokušaj ostracizma može podeliti zajednicu na one koji prihvataju presudu i pridržavaju se nje, i one koji ne čine ni jedno ni drugo. Drugi je da ljudi koji učestvuju u ostracizmu moraju uključivati dovoljno veliki procenat onih sa kojima bi meta želela da komunicira, tako da njihova odbijenost da komuniciraju nametne taržu osobi.

U velikom društvu ovo je teško organizovati, jer je mali procenat članova dovoljan da prekrši pravila kako bi se meti obezbedio adekvatan broj trgovinskih partnera. U maloj zajednici koja je ugrađena u veće društvo, kao u slučaju Romima (i Ameša, Mormona i …), to funkcioniše samo ako su barijere za interakciju člana zajednice van nje dovoljno visoke. Taj uslov se može ispuniti, ali po značajnoj ceni, i može prestati da bude ispunjen, verovatno jeste, za Vlahove Rome u Americi, zbog promena koje čine ili ugrađenu zajednicu ili okolno društvo manje netolerantnim prema drugom. Ako su barijere niske, pretnja ostracizmom je samo blagi odvraćajući faktor, koji ograničava sposobnost zajednice da sprovodi svoja pravila na svoje članove.

To sugeriše da će ostracizam biti najefikasniji za malu zajednicu koja je ili potpuno izolovana, smeštena u veoma neprijateljsko veće društvo, ili je sama veoma neprijateljska prema većem društvu. Van tih situacija, on se može koristiti za sprovođenje pravila, ali samo onih pravila koja niko nema jakih razloga da krši.

Sistem zajedničke odgovornosti

thought

Sistem društvene odgovornosti opisan u poglavlju 8 pokazuje još jedan pristup sprovođenju zakona. Društvo je podeljeno na više grupa — u tom slučaju zatvorske bande — sa poznatim članstvom. U interesu je svake grupe da sprovodi pravila među sopstvenim članovima, delom da bi izbegla skupe sukobe sa drugim grupama, a delom da bi održala reputaciju grupe koja članovima omogućava da komuniciraju sa članovima drugih grupa na miran i uzajamno profitabilan način.

Zatvorske bande nisu jedini primer. Američki Vlasi Rom koje je opisao Sutherland podeljeni su na vitsa, grupe rođaka. Pojedinac se može identifikovati sa vitsa očca ili majke, a supruga se može identifikovati sa vitsa svog muža. Ali većina ljudi, većinu vremena, može se identifikovati kao član jedne ili druge vitsa.

Svaka vitsa ima reputaciju u očima članova drugih vitsa. Ta reputacija utiče na to koliko su članovi drugih vitsa voljni da kupuju ćerke od njih ili da im prodaju ćerke i po kojoj ceni. To utiče na spremnost onih izvan te vitsa da prihvate njenog vođu kao Rom Baro, velikog čoveka, dominantnu figuru u kumpania. Na ovaj i druge načine, reputacija je važna.

Jedan rezultat toga što pojedinac Romani krši pravila rumunije jeste to što on postaje marimé, okaljan, i time ostracisan. Drugi je to što njegova vitsa gubi status:

Ponašanje koje je sramotno (lashav) ili još gore, marimé, stvara reputaciju za pojedinca i njegovu porodicu (pošto se porodica smatra odgovornom za ponašanje svojih članova) koju na kraju mora snositi vitsa, a moguće je i cela kumpania.

To je razlog zašto svaka vica koristi društveni pritisak kako bi sprečila svoje članove da krše pravila i da ih kazni ako to učine.

The Somali dia-paying groups provide another example. If one member of such a group commits an offense against an outsider the others will be obliged to either share in the damage payment or help in the resulting feud. That is a reason for them to control their members—for instance by forbidding one too inclined to kill from carrying a rifle. The ‘akila of Islamic law and the derbfine of Irish law are similar institution with similar functions.

Sistem društvene odgovornosti je, kao što ovi primeri sugerišu, stara institucija. Isto je i akademsko priznanje njegove funkcije. Razmotrite Adamov odgovor na argument Davida Huma u korist uspostavljene religije.

Hume argued that if each religious sect had to support itself on the contributions of its members, ministers would have an incentive to stir up religious passions, leading to conflict.

“I na kraju, građanski magistrat će otkriti da je … najpristojniji i najkorisniji dogovor koji može sklopiti sa duhovnim vođama taj da njihovu lenjost podmieti dodeljivanjem utvrđenih plata njihovoj profesiji, čineći im suvišnim da budu aktivniji od onoga da samo sprečavaju svoje vernike da odlutaju u potrazi za novim pašnjacima.”

Što objašnjava zašto je Hjum, za kojeg se široko veruje da je bio ateista, bio u korist zvanične crkve.

Smitov odgovor je bio da više suprotstavljenih sekta ima korisnu funkciju, budući da je svakoj od njih u interesu da održava svoju reputaciju kontrolišući ponašanje svojih članova.

All his brother sectaries are, for the credit of the sect, interested to observe his conduct, and if he gives occasion to any scandal, if he deviates very much from those austere morals which they almost always require of one another, to punish him by what is always a very severe punishment, even where no civil effects attend it, expulsion or excommunication from the sect.

Skoro isti sistem koji je David Skarbek pronašao u kalifornijskim zatvorima više od dvesta godina nakon što ga je Smith opisao.
U sistemima koje su opisali Skarbek i Smith mogu biti mogući različiti mehanizmi sprovođenja, uključujući nasilnu silu (zatvorske bande) i ostracizam (male verske sekte). Međutim, kako bi se pravila sprovodila, grupi je potreban neki mehanizam odlučivanja, religijski vođa ili vođa bande koji donosi odluke. Ono što je posebno kod ovog sistema je podsticaj grupe — da održava reputaciju članova grupe kontrolisanjem njihovog ponašanja. Prednost u odnosu na običan reputacioni sistem je u tome što, čak i ako pojedinačni član nije učestnik koji se često pojavljuje, grupa kojoj on pripada verovatno jeste, te stoga ima podsticaj da brine o svojoj reputaciji pred onima sa kojima njeni članovi sarađuju.

Božansko sprovođenje: In Foro Interno

Božansko sprovođenje pruža ne samo nezavisan mehanizam za sprovođenje pravila, već i način za olakšavanje drugih mehanizama. Poenta zakletve da ćete reći istinu, celu istinu i ništa drugo do istinu, nek mi Bog pomogne, jeste u tome što zakletva povećava verovatnoću da ćete to zaista i učiniti, iz straha od božanske kazne ili iz verovanja u svoju obavezu da postupate onako kako Bog želi. Razlog zašto se tužiocu u procesu prema jevrejskom zakonu dozvoljava da se zakline i bude oslobođen, čime se spor pobija (Poglavlje 4), ili tužiocu u slučaju gde su dokazi jači, da se zakline i dobije ono što traži, jeste taj što će tužilac i tuženi, kao vernici Jevreji, biti neradovoljni da lažno zaklinju. I krivični i građanski mehanizmi za sprovođenje pravila zavise od toga da li sud može da presudi o krivici ili nevinosti. To je lakše uraditi uz ekvivalent detektora laži. Praksa zahtevanja zaklesti od vernika koji su neradovoljni da lažno zaklinju pruža upravo to.

Božanska intervencija takođe može potpuno zameniti sudski proces. Ako Bog podržava pravo, obračun kroz borbu ili ispitivanje dokazuje nevinost i osuđuje krivca. Čak i ako je božanska intervencija samo mitska, verovanje u nju daje prednost strani koja zna da je nevina u odnosu na stranu koja zna da je kriva.

Razmotrimo ortodoksno Jevreja koji drži košer čak i kada je siguran da niko ne gleda, ili muslimana konvertita koji potiskuje svoje sećanje na ukus svinjetine. To se može posmatrati kao sprovođenje pravila pretnjom božanskih sankcija, gromom ili dodatnom decenijom u Čistilištu. Ili se to može posmatrati kao poslušnost, ne iz straha od kazne, već zato što je poslušnost ono što čovek treba da radi. Postoji kontinuum varijanti, gde je na jednom kraju vernik u božansku kaznu, a na drugom ateista po uzoru na C. S. Luisa, koji je odgajan u uverenju da džentlmeni ne varaju u kartama.

Za još jedan primer istog obrasca, razmotrimo mehanizam kojim su Indijanci Čajeni ograničavali nivo fizičkog nasilja unutar plemena. Borba, čak i prilično nasilna borba, bila je dozvoljena. Ali Čajen koji je ubio drugog člana plemena, iz bilo kog razloga, bio je izgnan iz plemena, barem na nekoliko godina — jer je sada mirisao na smrt, a taj miris, kao i njegove posledice u vidu nesreće, bili su zarazni. Slično važi i za marimé među Romima.

Postoje tri različita razloga zbog kojih pojedinac poštuje verska pravila, i možda nije uvek jasno koji je od njih odgovoran:

Zato što veruje da su ona ispravna.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati natprirodnom kaznom.

Zato što veruje da će prekršaj rezultirati društvenim sankcijama.

Postoji jednostavan test za razlikovanje prva dva razloga od trećeg: Da li poštuje pravilo kada je siguran da niko ne gleda?

Razmotrimo slučaj Roma. Do sada sam pretpostavljao da oni poštuju pravila marimé jer veruju da nečistoća dovodi do bolesti i loše sreće, kao i do ostracizma. Ako je tako, pravila su samoispunjavajuća.

Nije jasno da je to u potpunosti istina:

Žena je odgovorna za čistoću svog muža, i ona ne sme dozvoliti da on postane nečist tako što će preskakati preko njegove odeće ili je mešati sa ženskom odećom prilikom pranja. Jedna žena je prkosno rekla: „Preskočiću preko njegove odeće kad god sam kod kuće, ali to nikada ne bih mogla uraditi pred svojim tastom“, naglašavajući razliku između javnog i privatnog ponašanja.

To sugeriše da je u tom sistemu, a moguće i u drugim, sprovođenje delom natprirodno, a delom društveno.

Čista forma božanskog sprovođenja zavisi od toga da li svi veruju u božanstvo i njegovu volju da sprovodi pravdu. To verovanje može biti poljuljano ako se vidi da prekršioci pravila izlaze ne kažnjeni. Jedan način da se to izbegne jeste početi sa uverenjima koja su dovoljno jaka da učine otkrivena kršenja retkim. Drugi način je da se u sistem verovanja uključe oblici božanske kazne koji su nevidljivi spolja, kao što je posthumana kazna u islamskom pravu, ili oni koje je teško uočiti, kao što je loša sreća. Praktično svako je u nečemu nesrećan.

Čak i ako božansko sprovođenje nije potpuna zamena za običnije alternative, ono može učiniti te alternative izvodljivijim. Da bi se zakletve koristile kao detektor laži, nije neophodno da svi budu vernici, već samo da postoji neki test za identifikaciju nevernika. Religijske prakse koje su skupe i koje se ne sprovode silom, pa u njih učestvuju samo vernici, predstavljaju jedan takav test. Jedna funkcija košernih pravila i sličnih ograničenja može biti identifikacija vernika čije se zakletve mogu smatrati pouzdanim.

Ekstremna verzija toga je situacija u kojoj je pripadnost grupi toliko skupa da niko ne bi izabrao da joj se pridruži osim ako zaista ne veruje u tu religiju. Može se reći da to opisuje one koji su učestvovali u mormonskoj crkvi u svojim ranim godinama, kada su vernici bežali od većeg dela ostatka čovečanstva kako bi uspostavili svoje utočište u onome što će postati Utah. Takođe i jezgro vernika koji su prihvatili izbacivanje iz Mekke kako bi se pridružili Muhammedu u Medini.

To sugeriše da religije kao što su islam ili Crkva Isusovih svetaca poslednjih dana, barem u svojim ranim fazama, imaju značajnu prednost u odnosu na manje kontroverzne rivale; one znaju kome mogu verovati jer niko ko ne može biti pouzdan neće postati član.

Zaključak

Sada sam skicirao sve pristupe sprovođenju pravnih pravila koja smo uočili u pravnim sistemima o kojima je ovde bilo reči. Svi imaju probleme, ali ne i iste probleme. To sugeriše da zavisi, barem delimično, koji sistem najbolje funkcioniše od društva čija pravila treba da sprovodi. To je jedan od razloga zašto je ova knjiga pokušaj da se razumeju različiti pravni sistemi, a ne da se odluči koji je među njima najbolji.

Подели ово:

• Tweet
• Telegram