Ako niko nema koristi od sprovođenja pravnog pravila, to pravilo se neće sprovoditi. Ako neko ima preveliku korist od osude druge osobe zbog kršenja pravnog pravila, možemo potrošiti više na sprovođenje zakona nego što je vredno dobijeno poboljšanje. Postizanje ispravnog podsticaja uključuje balansiranje koristi od sprovođenja zakona u odnosu na troškove. Mogli bismo postići skoro savršeno sprovođenje ograničenja brzine kada bi na svakom putu svakih nekoliko milja bila policijska kola, ali bi to zahtevalo mnogo policajaca i vozila.
Drugi trošak osudeća više onih koji su krivi je osuda više onih koji nisu. Ako povećamo broj osuđivanja smanjenjem količine dokaza potrebne za osudu, oslobodićemo manje krivih optuženih, ali ćemo osuditi više nevinih. Ako povećamo broj osuđivanja povećanjem nagrade policajcima koji hvataju prebrze vozače, povećali smo podsticaj policajcima da uhapse vozače za koje lažno tvrde da su prebrzo vozili, kao i lokalnim zajednicama da osmisle brzinske zamke dizajnirane ne da smanje nesreće, već da povećaju prihode. To je problem skoro star koliko i automobili.
While we waited outside, the fat man on the grey horse rode up and entered into loud talk with his brother magistrates. He said to one of them—for I took the trouble to note it down—‘It falls away from my lodge-gates, dead straight, three-quarters of a mile. I’d defy any one to resist it. We rooked seventy pounds out of ’em last month. No car can resist the temptation. You ought to have one your side the county, Mike. They simply can’t resist it.’
Drugi primer istog problema opisan je u poglavlju 15. U Engleskoj sredinom osamnaestog veka, i Parlament i Kruna su uspostavili nagrade za osuđivanje kriminalaca za dela za koja se strahovalo da je privatno krivično gonjenje neadekvatno. Rezultat je bio niz skandala u kojima je neko ili bio namamljen da počini prekršaj ili oklevetan za prekršaj koji nije počinio. Na kraju su nagrade za osuđivanje zamenjene delimičnom nadoknadom troškova uspešnog gonjenja — ne dovoljno da bi gonjenje bilo profitabilno, već samo manje troškovno.
Sprečavanje lažnih presuda
Direktan pristup je korišćenje pravnih pravila koja otežavaju osudjivanje nevinih optuženih. Pravila dokazivanja i zahtev za dokazivanje izvan svake razumne sumnje u angloameričkom krivičnom pravu trebalo bi da postignu to. Nije jasno koliko uspešno to postižu u pravnom sistemu u kojem ogromna većina osuđivanja nije rezultat suđenja, već dogovornog priznanja krivice. Nemamo preciznu meru o tome koliki je deo onih osuđenih za krivična dela nevin, ali pokušaji indirektnog merenja za teška krivična dela sugerišu da je to najmanje tri do pet procenata, možda i više. S obzirom na logiku dogovornog priznavanja krivice, stope za manje ozbiljne prekršaje mogle bi biti znatno veće.
Čak i da znamo kako da dizajniramo pravila koja bi bolje razdvajala nevine od krivih, nije jasno da li je u interesu onih koji kreiraju pravila da to i učine. Kada neko bude osuđen za zločin koji nije počinio, kaznu ne plaća sudija niti zakonodavac. A čak i sa dobro dizajniranim pravnim pravilima, često može biti moguće pronaći, u univerzumu svih potencijalnih osumnjičenih, nekoga koga je lakše osuditi od stvarnog počinioca. Stoga se, čak i sa dobro dizajniranim pravilima, može očekivati da povećanje podsticaja za osuđivanje može povećati broj lažnih osuđivanja.
Problem je isti bez obzira na to da li je podsticaj nagrada za hvatanje kriminalca, izbegavanje kazne zbog neuspeha u hvatanju kriminalca, odšteta za štetu, napredovanje u karijeri za policajca koji uhvati krivca ili povoljna medijska pažnja za politički ambicioznog tužioca. U modernom američkom pravu, pitanje prevelikog podsticaja za osuđivanje javlja se kroz zabrinutost u vezi sa građanskim oduzimanjem imovine, grupnim tužbama i kaznenim odštetama. U feudalnom pravu, odgovarajući problem je iznuda maskirana u sprovođenje prava.Blackstone famously wrote “Better that ten guilty persons escape than that one innocent suffer.” Benjamin Franklin made it a hundred to one. Neither offered any basis for their number.
Kamo sreće da imamo pravni sistem koji nikada ne bi osudio nevinog optuženog…
Poreklo zakona o mučenju: Poučna priča
Ljudi su se i u prošlosti brinuli o osudjivanju nevinih. U ranom srednjem veku imali su rešenje — neka Bog sudira. Okrivljeni je mogao biti izložen ispitivanju, kao što je uranjanje ruke u ključalu vodu, nošenje usijane gvozdene šipke ili bacanje u vodu vezanog. Različiti odlomci u Bibliji su tumačeni tako da impliciraju da će Bog otkriti krivicu (povređena ruka ili telo koje pluta) ili nevinost (nepovređen, potonuo, izvučen). Pošto je Bog bio sveznajući, ispravna presuda je bila zagarantovana.
Upotreba ispitivanja je na kraju napuštena iz teoloških razloga; 1215. godine, Četvrti laterski overkill je odbacio religijsku legitimnost sudskih ispitivanja i zabranio sveštenicima da učestvuju u njima. Tokom narednih nekoliko decenija, većina evropskih zemalja je prestala da ih koristi.
To je ostavilo srednjovekovne pravne sisteme da traže drugi način kako bi bili sigurni da je okrivljeni kriv pre nego što ga osude. Rešenje je bio visok standard dokaza, dokaza koji su bili „jasni kao podnečno sunce“. Presuda je zahtevala ili dva neprikosnovena svedoka zločina ili dobrovoljno priznanje. Okruženjevi dokazi, koliko god jaki bili, nisu bili dovoljni.
U istoriji zapadne kulture nijedan pravni sistem nikada nije uložio hrabriji napor da usavrši svoje zaštitne mere i time potpuno isključi mogućnost pogrešnog osude. Ali Evropljani su u pravo vreme naučili neizbežnu lekciju. Postavili su nivo zaštite previsoko. Konstruisali su sistem dokazivanja koji je u praktičnom smislu mogao biti efikasan samo u slučajevima koji uključuju otvoreni zločin ili pokajane kriminalce. Pošto društvo ne može dugo tolerisati pravni sistem koji nema sposobnost da osudi nepokajane osobe koje čine tajne zločine, nešto je moralo da se preduzme …
Rešenje je bio zakon o mučenju. Jednom kada bi sud imao poludokaz, jednog svedoka ili ekvivalent u okolnim dokazima, okrivljeni je mogao biti mučen. Priznanje pod mučenjem nije bilo dobrovoljno, ali se sa tim problemom moglo nositi. Prekinite mučenje i sledećeg dana pitajte okrivljenog da li je voljan da prizna. Pošto ga sada ne muče, priznanje je dobrovoljno. Ako ne prizna, mučite ga ponovo.
Džon Lengbin, moj izvor za ovaj izveštaj, nudi paralelnu priču u modernom pravu. Pre dve stotine godina, suđenja pred porotom su bila kratka:
U Old Bejliju (Old Bailey) 1730-ih godina znamo da je sud rutinski obrađivao između dvanaest i dvadeset suđenja pred porotom za teška krivična dela u jednom danu. Jedna porota bi bila formirana i slušala bi dokaze u brojnim nepovezanim slučajevima pre nego što bi se povukla da donese presude za sve njih. Advokati nisu bili angažovani u vođenju običnih krivičnih postupaka, bilo za optužbu ili za odbranu. Sudija je pozivao svedoke (koje je lokalni sudija mirnog reda obavezao da se pojave), a postupak je tekao kao relativno nestrukturisana „preprika“ između svedoka i optuženog. 1790-ih godina, kada su Amerikanci ustavom uvodili englesko suđenje pred porotom, ono je i dalje bilo brzo i efikasno. „Suđenje Hardiju za visinu izdaju 1794. godine bilo je prvo koje je trajalo duže od jednog dana, i sud je ozbiljno razmatrao da li ima bilo kakvu ovlašćenja da odloži suđenje…“
Tokom godina koje su usledile, suđenja su postala duža i mnogo složenija, barem delimično u pokušaju da se smanji rizik od osude pogrešne osobe. Suđenje Patricije Herst za pljačku banke 1976. godine trajalo je četrdeset dana. To je bilo neobično dugo, ali je prosečno suđenje pred porotom za teška krivična dela u Los Anđelesu 1968. trajalo 7,2 dana, što je više od sto puta duže od prosečnog suđenja za teška krivična dela u Old Bejliju 1730-ih. Da svako suđenje za teško krivično delo u SAD traje toliko dugo, sama ta suđenja bi zahtevala pune radne napore više sudija nego što trenutno postoji, državno i savezni zajedno, i skoro milion porotnika, sudskih službenika i slično. Nije nemoguće, ali je veoma skupo.
Američki pravni sistem pronašao je jeftiniju alternativu. Poput svog srednjovekovnog prethodnika, zamenio je suđenje priznanjem. Srednjovekovno priznanje bilo je motivisano pretnjom mučenjem. Moderna verzija, sporazum o priznanju krivice, motivisana je pretnjom strožom kaznom ako okrivljeni insistira na suđenju i bude osuđen. Poput srednjovekovne verzije, ona zadržava formu — svaki okrivljeni za teška krivična dela ima pravo na suđenje pred porotom, advokata i svu prateću opremu modernog prava krivične odbrane — dok istovremeno napušta suštinu. Presuda nakon dugog i pažljivog suđenja pred porotom je, nesporno, dokaz krivice izvan razumne sumnje. Spremnost da se prihvati kazna od godinu dana, moguće i godinu dana već odsluženu dok se čeka na suđenje, umesto rizika od deset godina u slučaju osude, nije.
Slični problemi su se pojavili i u drugim pravnim sistemima. Prema jevrejskom zakonu kako ga je opisao Majmonid, osuda za smrtni prečin zahtevala je dva svedoka koja bi svedočila da je, neposredno pre nego što je počinilac izvršio zločin, obojica upozorila da je on podložan smrtnoj kazni, a on ga je ipak izvršio. I svedoci moraju biti videli izvršenje zločina:
“Čak i ako su svedoci videli njega (napadača) kako juri drugoga, upozorili ga, a zatim ga izgubili iz vida, ili su ga pratili u ruševine i našli žrtvu kako se muči (u smrtnim agonijama), dok je mač kapljajući krvlju bio u rukama ubice, sud ne osuđuje optuženog na smrt, budući da ga svedoci nisu videli u trenutku ubistva.”
To je bila teorija. Praksa je bila:
“Svaki sud … ako vidi da je kriminal razgranat među narodom … može izreći smrtnu kaznu, novčane kazne ili druge kazne, čak i ako ne postoji apsolutni dokaz.”
Prema islamskom pravu, osuda za Hadd prečin, koji se u teoriji direktno zasniva na Kuranu, zahtevala je dva očevidna svedoka istog čina, obojica kompetentna, punoletna muslimanska muška lica dobre reputacije. U slučaju Zina, nezakonitog seksualnog odnosa, zahtevala su se četiri svedoka istog čina polnog odnosa, što je uslov koji je teško ispuniti. Hadd zločini su, međutim, mogli biti procesuirani kao Ta’zir prekršaji, sa slabijim standardima dokaza i, prema pojedinim, ali ne svim pravnim školama, slabijim kaznama. Ako je čak i to bilo previše teško, postojali su shurta i mazalim sudovi koje je ustanovio vladar, a koji nisu bili obavezni prema pravilima kuranskog jurisprudencije.
Standardi dokaza
Postavljajući standard dokaza, pravni sistem balansira između koristi od osuđivanja više krivih okrivljenih i troška osuđivanja više nevinih okrivljenih. Osuđivanje nevinih može biti manje važno ili odvraćanje važnije za neke prekršaje nego za druge. To bi bio razlog za korišćenje različitih standarda dokaza za različite prekršaje.
U angloameričkom common law-u, standard dokaza u građanskom postupku je prevaga dokaza, što se obično interpretira kao verovatnoća krivice iznad pedeset procenata. Standard u krivičnom postupku je dokaz izvan razumne sumnje. Zašto ta razlika? To ne može biti samo pitanje viših standarda kada je više na kocki, pošto se krivični standard primenjuje kako na manje, tako i na velike zločine, a građanski standard na tužbe koje zahtevaju desetine miliona dolara odštete, kao i na tužbe za male iznose.
Jedan mogući odgovor je da greška u građanskom postupku znači da neko plaća novac koji neko drugi dobija. To može biti nepravedno, ali neto trošak kazne iznosi nula. U krivičnom postupku, niko ne dobija život ili slobodu koju nevin okrivljeni gubi. Dakle, osuđivanje nevinih je skuplje u krivičnom postupku, što je razlog za viši standard dokaza.
Argument se može generalizovati i na standarde dokaza u drugim pravnim sistemima i na druge načine suzbijanja troškova kazni. U islamskom pravu, davanje žrtvi ili njenom nasledniku izbora između odmazde i diya, novca za krv, omogućava zamenu neefikasne kazne efikasnom. Isto su činili i vansudski sporazumi u engleskom krivičnom pravu, legalni i podsticani za prekršaje, ilegalni ali, kako sam tvrdio, uobičajeni za teška krivična dela.
Pravni sistem bi mogao da nadoknadi viši standard dokaza strožom kaznom za osuđene, čime bi održao isti nivo odvraćanja. Jedna od cena tog pristupa je to što može zahtevati prelazak sa efikasne kazne, kojom je novčana kazna, na manje efikasne alternative kao što su zatvor, telesna kazna ili izvršenje, jer postoji ograničenje koliko veliku novčanu kaznu optuženi može da plati.
Tehnologije za otkrivanje istine
Jedan način izbegavanja osude nevinih je zahtevanje visokog standarda dokaza. Drugi je promena pravila na način koji je dizajniran da bolje odlučuje o krivici. To bi moglo značiti duža suđenja, veće troškove suda i strana u postupku za dokazivanje ili opovrgavanje optužbi. To takođe može značiti promene u načinu na koji se vodi postupak. Koje promene poboljšavaju performanse, a koje ih pogoršavaju, može zavisiti od detalja pravnog sistema i društva.
Razmotrimo izbor porote. Rani srednjovekovni Engleska koristila je informisanu porotu, sa porotnim članovima koji su bili lokalni stanovnici optuženi, pa su verovatno već znali mnogo informacija relevantnih za njegovu krivicu ili nevinost. Tu prednost je balansirao rizik da bi mogli biti pristrasni u korist ili protiv optuženiog kojeg poznaju. Moderni sistem u SAD primenjuje suprotan pristup, dajući sve od sebe da iz porote isključi bilo koga ko ima bilo kakvu vezu sa optuženim i oslanjajući se na proces suđenja da informiše početno neinformisanu porotu. Koji je pristup bolji zavisi delom od toga ko je skloniji pristrasnosti, komšije ili sudski aparat, a delom od toga koliko je društvo bogato. Siromašno društvo može imati više koristi od oslanjanja na informacije koje porotni članovi već poseduju, umesto da odbace te informacije i plaćaju nekoga da ih zameni.
Drugo pitanje je izbor između inkvizicionog sistema, u kojem sudski aparat otkriva i iznosi dokaze sudi ili poroti, i adversijalnog sistema, gde tužilac iznosi dokaze za krivicu, a odbrana dokaze za nevinost. Mana ovog drugog je to što neko ko traži dokaze sa jedne strane može ignorisati bilo koje koje pronađe sa druge. Prednost je u tome što, sa pristrasnikom sa obe strane, postoji manji rizik da će pristrasnost istražitelja proizvesti pristrasan izbor dokaza.
Postoji još jedna, manje očigledna prednost adversijalnog sistema. Isplativost traženja nečega je veća što je veća verovatnoća da ćete to pronaći. Nevini optuženi može očekivati da će činjenice, u proseku, podržati njegovu nevinost, te stoga ima više podsticaja da snosi troškove produženog traženja dokaza nego krivičar. Na taj način, sebični interes optuženi otkriva njegove privatne informacije o krivici ili nevinosti u formi koja ulazi u proces suđenja, kao što su dokazi o nevinosti koji su proizvedeni. Inkvizicioni sistem nema takav mehanizam, pošto pretragu dokaza vrše sudski službenici koji nemaju pristup privatnim informacijama optuženi o njegovoj krivici ili nevinosti.
Argument na drugoj strani je da, pod adversijalnim sistemom, koliko se troši na traženje dokaza o nevinosti zavisi delom od toga koliko je optuženi bogat. Inkvizicioni sistem može odlučiti da potroši isti iznos na istraživanje nevinosti bogatih i siromašnih.
Još jedan način na koji se tačnost ishoda suđenja može poboljšati je smanjenje ograničenja o tome kako se dokazi mogu pribaviti. Moderni primer je nadzor. Prisluškivanje telefona, postavljanje video kamera na stubovima na javnim mestima i snimanje njihovog izlaza, zahtevanje od telefonskih kompanija da vode evidenciju o tome ko je koga zvao i kada, te da je učine dostupnom organima reda, praćenje aktivnosti na internetu, pretresanje kuća i računara, sve su to tehnologije koje se mogu koristiti za prikupljanje dokaza kako bi se pomoglo u identifikaciji krivaca. Takve tehnologije takođe nose troškove: smanjuju privatnost i pružaju prilike za ucenu od strane agenata organa reda, agencija ili političara kojima oni služe. To su razlozi za ograničavanje takvih aktivnosti.
Jedan pristup tome u modernom američkom pravu je isključna pravila: dokazi dobijeni ilegalnom pretragom ne mogu se koristiti na suđenju. To smanjuje, ali ne eliminiše podsticaj za provođenje ilegalne pretrage; proizvedene informacije mogle bi se koristiti bez otkrivanja njihovog porekla. Prema vestima objavljenim 2013. godine, dokazi dobijeni putem nadzora opravdanog nacionalnom bezbednošću bili su prosleđivani organima za sprovođenje zakona koji su delovali protiv unutrašnje kriminalnost. Primaocima je bilo rečeno da, kada dobiju podatke, treba da ih rekonstruišu standardnim istraživačkim tehnikama i da na suđenju sakriju njihovo poreklo.
Već sam pomenuo stariju istraživačku tehnologiju koja još uvek nije u potpunosti napuštena: mučenje. Jedan argument protiv toga je da je optuženi koji je mučen i oslobođen krivice kažnjen mučenjem, možda trajno povređen, za zločin koji nije počinio. Drugi, koji se pominje još od Periklovog Atosa, jeste da se pod mučenjem može priznati i nevin optuženi.Zakon Vizigota, najraniji germanski zakonik koji je opstao, ponudio je rešenje za drugi problem. Mučenje optuženog bilo je dozvoljeno samo ako su postojale činjenice o zločinu koje nevin optuženi ne bi znao. Priznanje je prihvatano samo ako je uključivalo takve činjenice. Isti pristup se ponekad koristi u modernom pravu pri odlučivanju o tome treba li verovati priznanju.
I drevno i moderno pravilo imaju istu slabost. Ispitivač zna relevantne činjenice. Ako želi da osudi optuženog, sve što treba da uradi jeste da mu otkrije činjenice kada niko drugi nije u blizini, a zatim upotrebi mučenje da ga primora da ih uključi u svoje priznanje.
Pretpostavimo da postoji zamena bez tih problema, droga istine koja proizvodi pouzdane informacije bez štete po optuženog. Argumenti protiv mučenja tada ne bi važili. Da li bismo je koristili?
Mogući odgovor je da želimo da sprovodimo zakon kvalitetno, ali ne previše dobro. Do sada sam podrazumevao da su zakoni koji se sprovode oni koji bi trebalo da se sprovode. To možda nije uvek slučaj. Pouzdan način za osudjivanje svih kriminalaca je takođe način za sprovođenje tiranskih zakona. Ograničenja tehnologija za sprovođenje zakona mogu biti opravdana kao ograničenja moći onoga ko donosi i sprovodi zakone.Promena podsticaja
Drugi pristup problemu zaštite nevinih od osude jeste da se interes tužioca postavi tako da izbegava okrivljivanje nevinih optuženih. Primer daje atičko pravo. Njihova ekvivalencija krivičnim predmetima mogla je, kao i krivični postupci u Engleskoj u osamnaestom veku, biti privatno vođena od strane bilo kog odraslog muškarca (u engleskom slučaju i žene) građanina. Presuda je obično vodila do velike novčane kazne, čiji je deo išao uspešnom tužiocu. Kako bi se smanjio rizik da tužilac namerno cilja nevinog optuženog, atičko pravo je predviđalo da će tužilac koji ne uspe da natera bar 20% porote da glasa za osudu biti sam kažnjen i zabranjen da u budućnosti vodi postupke te vrste. To je potencijalnim tužiocima dalo podsticaj da izbegavaju krivično gonjenje optuženih koji su imali značajnu šansu da dokažu svoju nevinost. U Guta Lag, švedskom zakoniku iz trinaestog veka, žena koja je proglašena krivom za ubistvo svog deteta dugovala je kaznu od tri marke. Ako bi proglašena krivom, njeni optužitelji bi joj dugovali tri marke.
Atički pristup bi se mogao primeniti na moderni pravni sistem kažnjavanjem tužioca za povredu prava ili javnog tužioca koji ne uspe da natera više od nekog minimalnog broja porotnika da glasa za osudu. Alternativno, mogla bi se uvesti kazna za tužioce odgovorne za presude za koje se kasnije pokaže da su pogrešne, kao što je slučaj kod revizije DNK dokaza.
Problem sa prvom verzijom je što daje tužiocima koji sumnjaju da bi optuženi mogao biti nevin podsticaj da što više dokaza sakriju od porote. Problem sa drugom je što daje tužiocu koji sumnja da je možda osudio nevinu osobu podsticaj da spreči otkrivanje greške.
To nije čisto teorijsko pitanje. U modernom američkom zakonu ne postoji pravna kazna za tužioca koji se ispostavi da je osudio nevinu osobu, ali to nosi cenu za njegov ugled. Čitajući izveštaje o pokušajima projekata za zaštitu nevinosti da koriste DNK testiranje kako bi proverili rezultate starih slučajeva, čovek je zatečen time koliko su mnoga ovlašćena lica koja kontrolišu pristup dokazima bila neradvoljna da ih učine dostupnim.
Za drugačiji pristup zaštiti nevinih, razmotrite krivično gonjenje motivisano privatnim odvraćanjem. Hapšenje prvog slaboumnog prosjaka pronađenog u blizini mesta zločina i slanje na vešala funkcioniše podjednako dobro kao i lov na stvarnog počinioca sa stanovišta privatnog tužioca motivisanog nagradom ili policajca koji juri unapređenje — a može zahtevati i mnogo manje posla. Ali, ako potencijalni prestupnici znaju da li je osudjena osoba ona koja je počinila zločin, kao što to sigurno zna pravi kriminalac, privatno odvraćanje zavisi od osude prave osobe. To je stoga jedan mehanizam krivičnog gonjenja, možda i jedini, koji dolazi sa ugrađenim podsticajem da se osudi prava osoba.
Sprovođe zakona nisu jedini ljudi čiji su podsticaji važni. Kriminalci i svedoci su takođe važni. U mnogim pravnim sistemima kazna je umanjena za prestupnika koji se sam preda ili povećana za prestupnika koji preduzima radnje, kao što je skrivanje tela svoje žrtve, koje otežavaju otkrivanje zločina i pripisivanje krivice. To je takođe mehanizam koji olakšava selektivno osuđivanje krivaca. U mnogim pravnim sistemima, lažno svedočenje je samo po sebi krivično delo, što smanjuje verovatnoću da nevini optuženi budu osuđeni ili da krivci budu oslobođeni. U nekoliko sistema, uključujući jevrejsko pravo i pravni sistem Perikleove Atine, lažno svedočenje koje je dovelo do pogubljenja nevine osobe bilo je zločin kažnjiv smrtnom kaznom.
Pravni sistemi i podsticaji koje pružaju
Do sada smo posmatrali problem podsticaja za sprovođenje zakona i povezani problem osude nevinih optuženih iz perspektive koja prevazilazi pravne sisteme. Kako se ova logika primenjuje na različite mehanizme sprovođenja zakona?
Sukob (Feud)
Osoba koja odlučuje da li će zahtevati odštetu za povredu ima dva podsticaja da to učini: odštetu i odvraćanje. Ima jedan podsticaj da to ne učini — nasilje koje može nastati, uključujući i trenutni sukob ako pokuša da sprovede svoju pretnju i naknadne konflikte ako druga strana uzvrati. Što je jasnije da je on u pravu, a druga strana u grehu, kako bi to procenili potencijalni saveznici obe strane, to je veća verovatnoća da će druga strana ustupiti pred njegovim zahtevom i to su niži očekivani troškovi sukoba. Koliko je verovatno da će čisti sistem sukoba kazniti prave ljude, tako zavisi od toga koliko tačno drugi članovi zajednice mogu da procene krivicu, što objašnjava zašto takvi sistemi tipično uključuju neki mehanizam arbitraže treće strane. Presuda pouzdanog arbitra ili suda pruža zainteresovanim trećim stranama informacije o tome ko je kriv bez potrebe da one same istražuju tvrdnje strana.
Iste ove razmatranja dolaze na delu kalkulacije koji se odnosi na korist. Pokretanje sukoba pruža odvraćanje od budućih nepravdi samo ako oni koji bi ih mogli počiniti veruju da ste zaista pretrpele nepravdu, te stoga vašu reakciju shvataju kao dokaz da bi za njih bilo razumno da vam ne čine nepravdu. Što je manje jasan dokaz za vašu poziciju, to imate manje koristi od zahteva za odštetu ili, ako ona ne dolazi, od sprovođenja pretnje nasiljem. Ako vaši komšije smatraju vašu akciju potpuno neopravdanom, oni možda neće zaključiti da je rizično činiti vam nepravdu, već da je rizično uopšte imati bilo kakve veze s vama, možda čak i da ste javna opasnost protiv koje treba postupiti.
Sprovođenje putem reputacije
Deliktno pravo, krivično pravo i sukob odvraćaju od prestupa kažnjavanjem prestupnika; prestupnik je kažnjen zbog postupaka nekoga ko pokušava da ga kazni. Sprovođenje putem reputacije takođe nameće troškove prestupniku, ali ti troškovi su indirektni efekat toga što pojedinci biraju da se zaštite tako što neće sarađivati sa stranama za koje veruju da im se ne može verovati.
Ako je njihova procena tačna, njihova akcija im donosi korist; ako su u grešci, gube prilike za potencijalno korisne transakcije. To im daje podsticaj da razlikuju nevine od krivih i, za razliku od tužilaca koji će biti nagrađeni za osudjivanje, nema podsticaj da osuđuju nevine. Ali dok nema koristi od osuđivanja nevinih, u većini slučajeva postoji samo mala cena takvog postupka, pošto obično postoje druge robne kuće i drugi trgovci dijamantima sa kojima se može sarađivati. Stoga treće strane čiji postupci obezbeđuju reputacionu egzekuciju imaju samo slab podsticaj da izbegnu osuđivanje nevinih.
Koliko je ovaj problem ozbiljan zavisi od toga koliko lako treće strane mogu utvrditi ko je kriv u sporu. Ako je to teško, a korist mala, oni mogu umesto toga dodeliti određenu verovatnoću krivice počiniocu, a određenu žrtvi koja se žali, i izbegavati saradnju sa oboma — u kom slučaju, kao što je istaknuto u prethodnom poglavlju, žalba postaje gubitačka strategija, a reputaciona egzekucija propada. To je ponovo argument za mehanizme, kao što je arbitraža, koji trećim stranama pružaju informacije bez zahteva da samostalno procenjuju merit tome spora.
Ostracizam
Kaznjavanje kršilaca pravila ostracizmom ima jednu zajedničku atraktivnu karakteristiku sa reputacionom egzekucijom: kazna je skupa kako za one koji je nameću, tako i za onoga na koga se nameće, što onima koji je nameću daje određeni podsticaj da postupak izvedu ispravno. S druge strane, lako je zamisliti okolnosti u kojima jedan član zajednice može imati koristi od izbacivanja drugog, možda ljubavnog ili političkog rivala. Ako je prvi uticajan ili veoma ubedljiv, a drugi nepopularan, postoji podsticaj, ali i rizik od lažne osude.
Božanska egzekucija
Ako potencijalni prestupnici veruju u natprirodnu silu koja kažnjava one koji krše božanski zakon, oni imaju podsticaj da to ne čine. Religija pruža savršen mehanizam za kažnjavanje krivih, i to samo krivih, pod uslovom da je religija istinita, a božanstvo sveznajuće. To funkcioniše prilično dobro čak i ako religija nije istinita, pod uslovom da u nju potencijalni prestupnici veruju. Tradicionalni Rom ima podsticaj da izbegne nečistoću čak i ako je siguran da ga niko ne gleda, mada manje nego kada su natprirodne sankcije potkovane društvenim sankcijama, i slično, mutatis mutandis, za vernog Jevreja ili muslimana.
Postoje problemi sa ovim pristupom ako se primenjuje bez pomoći stvarnog božanstva. Religijsko pravo neko mora da tumači. Ako tumačenje vrši pojedinačni vernik, on može počiniti postupke koje ne bi smeo ako se ubedi da ono što želi da uradi nije grešno — a svaki čovek je pristrasan sudija u sopstvenom slučaju. Ako tumačenje vrše drugi, oni mogu koristiti pretnju božanskom kaznom kako bi služili svetovnim ciljevima.
Piter Liſon, u članku o srednjovekovnim ispitivanjima,616 opisuje genijalan mehanizam za korišćenje religijskog uverenja u službi ljudske egzekucije. Pravni sistem je bio strukturiran tako da je optuženim licima davao priliku da prođu kroz ispitivanje ili da ga izbegnu. Pošto su optuženi verovali da će Bog otkriti krivicu ili nevinost, optuženi koji su bili krivi nerado su pristajali na ispitivanja. Sveštenici, shvatajući da je većina onih koji su izabrali ispitivanja bila nevina, namestili su ispitivanja tako da većina optuženih bude oslobođena. Kao podršku toj interpretaciji, Liſon nudi dokaze o nevjerojatno velikom broju optuženih kriminalaca koji su uspeli da uzmu vreo gvožđe ili urone ruke u ključalu vodu bez povreda. On takođe ukazuje na skup slučajeva gde je ispitivanje uronjavanjem davano samo muškarcima — jer su, kako je tvrdio, žene bile sklonije plutanju i samim tim osudi.
Ispravljanje grešaka
Konačno pitanje je šta se može učiniti da se ispravne greške kada i ako se otkriju. Odgovor delom zavisi od oblika kazne. Ako je u pitanju novčana kazna ili naknada štete, novac se, barem u principu, može vratiti. Ako je u pitanju trajna kazna, kao što su zatvor ili ostracizam, oslobođeno krivice nevino lice može barem biti oslobođeno ostatka svoje kazne. Kada se otkrije da je neko ko je bio kažnjen bio nevin, njemu se može isplatiti odšteta u novcu, pod uslovom da je još uvek živ, a neki moderni pravni sistemi pokušavaju to da učine. S druge strane, ako se ispostavi da je optuženi nevin tek nakon što je izvršena smrtna kazna, ne mnogo toga se može učiniti da mu se nadoknadi šteta.
Druga mogućnost, ako se pokaže da je presuda pogrešna, jeste kažnjavanje onih koji su odgovorni za grešku. Ako je lažna osuda posledica zloupotreba pravnog aparata, tužioca koji je skrio dokaze koji oslobađaju od krivice ili policajca koji je dao lažno svedočanstvo, čini se pravednim kazniti odgovorne. Problem sa ovim pristupom, kao što je ranije pomenuto, jeste što će utvrđivanje nevinosti nekoga ko je osuđen za zločin koji nije počinio verovatno zahtevati saradnju pravnog sistema koji ga je osudio, a koji je manje verovatno da će biti dostupan što je veći rizik po članove tog pravnog sistema.