Pravni sistemi koje smo razmatrali demonstriraju neke od načina na koje pravila nastaju i menjaju se tokom vremena. Ovo poglavlje se bavi implikacijama svakog od njih. Kao što ćemo videti, ne postoji jednostavan odnos jedan-na-jedan između pravnih sistema i načina kreiranja prava. Trenutni sistem SAD se verovatno kreira i menja na najmanje tri različita načina, dok se jevrejsko i muslimansko pravo menja na četiri.

Božansko nadahnuće

Najmanje dva pravna sistema koja smo razmatrali posmatrana su od strane vernika kao zasnovana na božanskim zapovesti—jevrejsko pravo na Toru, pisanoj i usmenoj, muslimansko pravo na Kuranu i hadisu. Ovo pokreće niz problema.

Jedan je rizik od pravne nekonzistentnosti koja proizilazi iz nekonzistentnih verzija autoritativnog teksta. U slučaju Kurana, zvanični tekst je uspostavljen pod Abd al-Malikom (65/685—86/705618) i sve varijantne verzije su uništene. Sličan proces se možda dogodio sa pisanim Torom u ranijem periodu.619 Problem je ostao sa usmenom Torom, uputstvima za koja se verovalo da ih je Bog dao Mojsiju na planini Sinai i koja su se prenosila putem lanca usmenog prenošenja. Rizik da će različiti učenjaci imati različite stavove o njenom sadržaju rešavao je doktrina, zasnovana na pisanoj Tori, da se u slučaju nesigurnosti treba pridržavati mišljenja većine, što se tumačilo kao većina Velikog Sanhedrina.

Veliki Sanhedrin je doneo svoju poslednju obavezujuću odluku 358. godine n.e. Njegovu ulogu su na kraju preuzeli Geonim, glave dveju vavilonskih akademija, koje su u to vreme bile vodeće institucije jevrejskog učenja. Primali su upite o pravnim i religioznim pitanjima i slali nazad responde, odgovore koji su prihvatani kao autoritativni. Njihov autoritet je oslabio u desetom veku i okončao se, sa samim Geonima, u jedanaestom. Nakon toga nije postojalo jedinstveno autoritet prihvaćeno u celom jevrejskom svetu, iako su stavovi vodećeg učenjaka mogli biti prihvaćeni u mnogim zajednicama. Unutar bilo koje pojedinačne zajednice, komunalni autoriteti su određivali pravo, po mogućstvu uz pomoć jednog ili više religijskih učenjaka. Pošto su većina sporova bila unutar zajednice, uniformnost unutar zajednice je obično bila dovoljna.

Drugi problem je rizik da će neko tvrditi pravni autoritet ubeđujući druge da ima sopstveni direktan kanal do Boga. Priča o peći od Akhnaija, o kojoj se diskutuje u poglavlju 4, može se čitati kao odbacivanje svih takvih tvrdnji. Rabi Eliezer pruža najjači mogući dokaz božanske podrške, niz čuda praćen glasom sa neba. Mudraci ostaju neubedjeni, smatrajući da pravo određuje mišljenje većine. Ako se uzme doslovno, priča je zagonetna; moglo bi se očekivati da bi mudraci, nakon što čuju Božje mišljenje o pitanju, promenili svoje glasove. Ali ona ima smisla kao snažno odbacivanje tvrdnji navodnih čudotvoraca. Bog je preneo odgovornost za određivanje prava na ljudske autoritete.

Rešenje za sunitsko pravo bila je doktrina da je Muhamed poslednji prorok, stoga ne može biti daljeg kuranskog otkrivelja. Povremeno su se pojavljivali pokušaji kasnijih figura da proglase proroštvo, uključujući najmanje jedan slučaj tvrdnje autoriteta za novi Kuran, ali ih je odbacilo većinsko telo islamske zajednice. Šijite su verovali da su njihovi imami, poput Muhameda, božanski nadahnuti, a njihova praksa je poput njegove bila dokaz Božije volje. Taj izvor prava je za dvanaestce šijite, najveću grupu, prestao u desetom veku kada je poslednji Imam otišao u skrivanje (okluziju) da bi se ponovo pojavio tek u poslednjim danima.

Dok je stvaranje autoritativnog teksta Kurana eliminisalo jedan izvor neslaganja, drugi je ostao. Islamsko pravo je takođe bilo zasnovano na Sunnetu Muhameda, praksi Poslanika kako je zabeležena u hadisima, tradicijama. Različiti učenjaci su mogli, i jeste, i još uvek se ne slažu u vezi sa tim koji su autentični, a koji sumnjivi. Na kraju je stvoreno nekoliko autoritativnih kolekcija, kolekcija hadisa za koje se široko veruje da su dobro potkrepljene, što je smanjilo, ali nije eliminisalo taj izvor neslaganja.

Interpretacija

Bog nikada ne odgovara na sva pitanja koja su važna. Božanskim inspirisani zakon, poput zakonodavnog zakona, zahteva interpretaciju; ne postoji oštra granica između interpretacije koja popunjava praznine ili razjašnjava nejasnoće u religijskom zakonu i interpretacije koja stvara novi zakon. U jevrejskom slučaju, interpretacija se prvo odvijala glasanjem Velikog Sanhedrina, a kasnije kao odluke i traktati učenjaka čiji je autoritet bio zasnovan na njihovoj reputaciji. Mogućnost za dalju interpretaciju je ostavljena otvorenom 통해 doktrine hilkheta ke-vatra’ei, „zakon je u skladu sa stavovima kasnijih autoriteta“. Na kraju su Bet Yosef i Shulhan Arukh Jozefa Cara, zajedno sa pratećim komentarom, prihvaćeni u većem delu dijaspore.

Islamski učenjaci su se razlikovali u pravilima za interpretaciju Korana i Hadisa, pa samim tim i u svojim pravnim zaključcima. Proces je, za sunite muslimane, vođen kroz ortodoksne pravne škole, koje su se na kraju svela na četiri. Različiti muslimani bi mogli izabrati da prihvate interpretaciju različitih škola, iako je često jedna škola dominirala u nekom regionu. Unutar jedne škole moglo bi doći do neslaganja oko nekih tačaka među različitim autoritetima, što vodi ka pravilima unutar svake škole za biranje među interpretacijama na osnovu relativnog statusa različitih učenjaka. Sve četiri škole su prihvatile doktrinu konsenzusa, prema kojoj se interpretacija koja je u nekom trenutku bila prihvaćena od strane svih pravnih učenjaka nakon toga smatra sigurnom, na osnovu hadisa koji izveštavaju da je Muhamed rekao, u jednom ili drugom obliku, da se njegov narod nikada neće složiti oko greške.

I jevrejsko i islamsko pravo, u svojim prvobitnim oblicima, dozvoljavalo je mužu da razvede ženu, ali nije dozvoljavalo ženi da razvede muža. Jevrejsko pravo je vremenom promenjeno tako da ženi pruži de facto, mada ne de jure, mogućnost razvoda: ako bi mogla da ubedi sud da ima adekvatan razlog, sud bi mogao da primora muža da je razvede. Islamsko pravo dozvoljava mužu da delegira moć razvoda na svoju ženu kao deo bračnog ugovora ili kasnijeg sporazuma. Takođe je moguće da žena zatraži razvod u zamenu za odštetu. Detalji variraju među školama.

Zakonodavstvo

Mehanizam za stvaranje zakona koji je najpoznatiji modernim ljudima je zakonodavstvo. U carskoj Kini autoritet je bio car, u Atini skupština, u jevrejskom pravu zajedničke vlasti. Amish zakonodavstvo, promena sadržaja Ordnung jedne zajednice, predlaže biskup, ali zahteva jednoglasno prihvatanje zajednice.

Najčudniji slučaj od onih koje smo posmatrali mogu biti Čajeni. U najmanje jednom slučaju, pravila koja dopunjuju običajno pravo deklaracijom pojedinačnog društva vojnika nakon njihovog rešavanja spora smatrana su obavezujućim u budućnosti za sve Čajene. Nešto sličan obrazac među Romima, specifično Vlach Romima u Americi, bio je održavanje diwano ili kris kako bi se došlo do saglasnosti o modifikaciji Romania.

Iako se zakonodavstvo može koristiti za razrešavanje nejasnoća u zakonu, to nije uvek bilo dovoljno, čak ni u kineskom pravu, osmišljenom kao potpuna mapa od prekršaja do kazne. Neko mora da odluči kako da postupi sa slučajevima koji se ne uklapaju tačno u pravila. Granica između razrešavanja nejasnoće i stvaranja zakona retko je oštra, što ilustruje proširenje ovlašćenja kongresa u američkom ustavnom pravu da reguliše međudržavnu trgovinu u nešto što je blizu „blanko čeku“ za regulisanje svih ekonomskih aktivnosti.

Precedens

Drugi pristup stvaranju zakona je obavezujući precedens. Odluka suda je obavezujuća za buduće sudove ispod njegovog nivoa, utvrđujući zakon ne samo za slučaj koji se interpretira, već i za buduće slučajeve.

Precedens ima nekoliko prednosti u odnosu na zakonodavstvo. Pošto proizilazi iz rešavanja velikog broja slučajeva, on generiše detaljniji set pravnih pravila od onoga što bi verovatno proizveo bilo koji vladar ili zakonodavac. Pošto potiče iz stvarnih slučajeva, on se bliže mapira stvarnim pitanjima nego pravila stvorena apstraktno. I pošto se pravila koja stvara menjaju kako se novi slučajevi rešavaju, uz mogućnost da sudovi ponište sopstvene prošle precedense, a viši sudovi imaju slobodu da ponište precedense nižih sudova, on stvara pravni sistem koji se prilagođava promenljivim okolnostima.

Obavezujući prestin (precedent) ima i nedostatke. Pošto ga istovremeno razvijaju više sudija, može proizvesti nekonzistentne presude. Sve dok se nekonzistentnost ne reši višim sudom, stranke u parnici smatraju da ishod spora zavisi od izbora suda u kojem se vodi postupak. U sistemima u kojima je u interesu sudija da im predmeti dolaze, rezultat je pristrasnost pravnih pravila u korist one strane koja kontroliše izbor suda. Daniel Klerman je tvrdio da je englesko obično pravo imalo naklonost prema tužiocu sve do devetnaestog veka jer su sudije primale naknade za svaki slučaj, a tužilac je taj koji je odlučivao u koji od nekoliko alternativnih sudova će predmet otići. Zakoni iz 1799. i 1825. godine eliminisali su naknade kao izvor sudijskih prihoda. Rezultat je, prema Klermanu, bio pomak pravila običnog prava u pravcu koji favorizuje tužene.

Nešto što će neki videti kao grešku, a neki kao prednost, jeste spor odgovor sistema prestina na promene. Sudije dostižu visok nivo krajem svojih karijera i ostaju tu dok ih starost ili smrt ne nateraju na penziju. Stariji sudije mogu zasnivati svoje odluke na stavovima i vrednostima iz svoje mladosti. Zakonodavci, čak i stariji zakonodavci, pod pritiskom su da podrže stavove koji su popularni kod trenutnog biračkog tela.

Običajno pravo i neautoritativni prestin

Za drugačiji pristup, razmotrite somalijsko pravo kako ga opisuje Van Notten ili predislamsko beduinsko pravo kako ga opisuje Schacht. Sudije su arbitri, njihove presude su mišljenja o pravu, a ne odluke koje ga stvaraju. To što više arbitara vidi običajno pravo kao implicirajuće određeno rešenje nekog pravnog pitanja je dokaz da ono zaista implicira to rešenje, naročito ako su presude tih arbitara smatrane pravim i ako oni koji su ih doneli nastavljaju da budu birani za arbitre. Prošle odluke utiču na buduće odluke kao dokaz, ali ne kao obavezujući prestin.

Za moderni primer iste logike, razmotrite slučaj Annie Lee Turner et al. protiv Big Lake Oil Company et al. Vrhovni sud Teksasa morao je da utvrdi kolika kompenzacija, ako ikakva, pripada Annie Lee Turner i njenim komšijama za štetu nanetu njihovoj imovini usled curenja zagađene vode iz skladišnih bazena kompanije Big Lake. Ključno pitanje bilo je da li je Big Lake odgovoran samo ako je bio nemaran.

Sudije u Teksasu nisu prvo gledale u statutno pravo Teksasa, već u slučaj odlučen u drugoj zemlji skoro一个 vekov ranije: Rylands protiv Fletcher, koji je odlučivao komitet britanske Kuće lordova 1868. godine. Proveli su značajan deo svog pisanog mišljenja objašnjavajući zašto su došli do drugačijeg rezultata.

Lordovi koji su odlučili u slučaju Rylands protiv Fletcher bili su i sud koji odlučuje o ishodu određenog slučaja i telo stručnjaka koji interpretiraju englesko običano pravo. U toj drugoj ulozi, zaključak koji su doneli bio je relevantan za, iako nije bio presudan za, deliberation (razmatranja) suda u Teksasu koji odlučuje o sličnom slučaju na osnovu istog osnovnog pravnog sistema. Engleski sudija ima autoritet nad američkim slučajem upravo u istom smislu u kojem engleski naučnik ima autoritet nad sporom u svojoj oblasti koji vode američki naučnici; on je stručnjak čije je mišljenje relevantno za odlučivanje o spornom pitanju činjenice. Posmatrano iz ove tačke gledišta, obično pravo funkcioniše kao sistem obavezujućeg prestina unutar jednog nacionalnog pravnog sistema i kao sistem informativnog prestina u širem smislu.
Za još jedan mešoviti sistem, razmotrite amiško pravo. Konačna odluka koja određuje sadržaj ordnung-a zajednice je zakonodavstvo, koje predlaže biskup i prihvata se jednoglasnom saglasnošću zajednice. Ali proces koji menja ordnung više liči na proces kojim se menja običajno pravo. Neko uradi nešto što je upitno u kršenju ordnung-a kako se on trenutno interpretira. Ako drugi to ospore, zajednica će verovatno utvrditi da je ono što je uradio zabranjeno. On možda će morati javno da prizna prekršaj. Ali ako se malo njih ili niko ne usprotivi i ako ga drugi imitiraju, stav o tome šta je dozvoljeno može se promeniti, a izmenjeni stav može biti uključen u sledeću reviziju Ordnung-a.

Delo kao što je Mišna Toru Maimonidovih tvrdilo da ne stvara zakon, već da ga otkriva i opisuje. Halahički autoriteti su nudili svoje tumačenje postojećeg skupa zakona koji je tvrdio da ima božansko poreklo. Njihova mišljenja nisu bila obavezujuća kao presedan — to bi bilo u neslaganju i sa pravilom da je zakon u skladu sa mišljenjem kasnijih autoriteta i sa stvarnom praksom pravnih naučnika. Jedna od kritika Maimonidovog rada bila je da, pošto je na svako pravno pitanje dao samo jedan odgovor, nije uspeo da pruži sudiji mišljenja i argumente prošlih naučnika koji su mu potrebni da bi došao do sopstvenog zaključka.

Znamo odakle potiče zakondata, odakle potiče zakon koji stvaraju sudije u sistemu obavezujućih presedana, odakle potiče zakon zasnovan na božanskom otkrovenju. Manje je jasno ko stvara običajno pravo ili kako. Kao što je sudija Stjuart rekao o obscenosti, znate to kada vidite.

Razmotrite oblik običajnog prava sa kojim smo svi upoznati. Dok sam se sinoć oblačio pre odlaska na predavanje, tražio sam čiste pantalone, pošto je prethodni par upravo otišao u mašinu za pranje. U ormaru su visile iznošene plave farmerke. Nisam ozbiljno razmišljao o tome da ih obučem, iako bi verovatno bile udobnije, a možda i toplije, od pantalona koje sam na kraju odabrao.

Razlog je taj što bi to bilo kršenje običajnih normi ponašanja za profesore koji drže predavanja. Norme su oblik običajnog prava. Niko nije zakonaodavom uveo ta pravila, niko ne zakonaodavuje njihove promene, a ipak ona postoje. Mehanizam promene je veoma sličan onom kod Amisheva. Naročito hrabar i samouveren profesor odlučuje da pomeri granice, da se pojavi pred svojom grupom u šortsu i japankama — imam jedan stvaran primer na umu. Ako ga studenti i kolege gledaju čudno, ako primeti da na sledećem fakultetskom sastanku njegova mišljenja nose manji značaj nego ranije, ako mu žena spomene da je žena jednog kolege pitala da li njegov muž prolazi kroz neku fazu, on može napustiti svoje ponašanje koje krši norme. Ako niko ne deluje naročito šokirano, ako kolege reaguju, ako uopšte reaguju, sa prijateljskim zabavnim tonom, on nastavlja dalje. Nakon nekog vremena — nedelju dana, mesec dana, možda godinu dana — drugi profesor se pojavljuje u šortsu, možda nakon što je u poslednjem trenutku otkrio da su mu sve pantalone ili u pranju ili bi trebalo da budu. Norma se menja.

Društvene norme su oblik običajnog prava sa kojim svi imamo direktno iskustvo. One mogu biti prvobitni izvor celokupnog običajnog prava. Pojedinci se ponašaju na određeni način, ograničeni očekivanjima drugih. Kada dođe do spora, arbitar odlučuje na osnovu toga koje je ponašanje prihvaćeno ili neprihvaćeno u tom društvu. Norme, koje su u najvećoj meri sprovodene društvenim pritiskom, evoluiraju u običajno pravo koje se može sprovoditi silom ili pretnjom silom.

Mešajte i uparujte

Kao što pokazuju neki od ovih primera, stvarni sistemi često mešaju više pristupa kreiranju prava. ordnung amiške zajednice može se posmatrati kao zakonodavstvo putem jednoglasnog pristanka, ali proces kojim se on menja više liči na običajno pravo. Anglosasonski pravni sistem sastoji se i od zakonodavstva i od običaja (common law), pri čemu je ovaj drugi sistem presedana, ali sa odlukama koje su u velikoj meri zasnovane na percepciji običajnog prava od strane sudija. Somalijsko pravo je uglavnom bilo običajno, ali delimično i islamsko pravo, koje se smatra zasnovanim na božanskom otkrovenju. Islamsko pravo je bilo zasnovano na otkrovenju, ali na otkrovenju koje su tumačili mujtahidi, religijski učenjaci, i dopunjeno zakonodavstvom kao što je otomanski kanun.

Fleksibilnost: Rešenje i problem

Svi sistemi koje sam opisao su donekle fleksibilni, bilo putem zakonodavstva ili interpretacije. To pruža potencijalno rešenje za dva problema — greške otkrivene u originalnom zakoniku i promene okolnosti relevantnih za to kakva bi pravna pravila trebalo da budu. Ali fleksibilnost takođe izaziva dodatne probleme. Jedan je taj što čini pravo manje predvidljivim. Što je pravni sistem fleksibilniji, to neko ko donosi odluke danas može biti manje siguran u to koja će mu pravna pravila važiti sutra. Drugi je taj da oni koji očekuju dobitak ili gubitak usled promene imaju podsticaj da troše resurse podržavajući ili protiveći se istoj. U modernom američkom sistemu, ti troškovi poprimaju oblik lobiranja za i protiv zakonodavstva, sporovodeći procese u nadi da će uspostaviti povoljan precedent, kao i napora da se utiče na imenovanje sudija, naročito sudija Vrhovnog suda. U islamskom pravu, gde su pravila delimično zasnovana na hadisima, „u ničemu ne vidimo naučnike sklonijim neistini nego u izmišljanju tradicija“.

Pravljenje dobrog prava

Do sada sam ignorisao najvažnije pitanje od svih: u kojoj meri možemo očekivati da će jedan ili neki drugi od ovih mehanizama proizvesti dobro pravo, pravo koje promoviše dobrobit onih na koje se primenjuje?

Ako je božanski inspirisano pravo delo dobroćudnog božanstva, rezultat bi trebalo da bude dobro pravo, ali imam svoje sumnje. Slično tome, ako je zakonodavno pravo stvoreno od strane mudrog i dobroćudnog vladara, ali ne znam ni za jedan razlog da očekujem ni to. Vernici u demokratiju bi mogli tvrditi da će zakonodavno pravo biti dizajnirano u interesu birača, jer bi u suprotnom zakonodavci bili izbačeni iz vlasti glasanjem, ali smatram da je taj tvrdnja podjednako neubedljiva. Razlikovanje dobrog prava od lošeg nije lako. Pojedinačni birači, znajući da njihov glas ima mali uticaj na političke ishode, ulažu malo truda u prikupljanje informacija potrebnih za pametno glasanje. Političari retko pomažu tako što sebe označavaju kao loše osobe ili svoje zakonske predloge kao loše zakone. Rezultat je, kao što sam tvrdio na drugim mestima, sistem koji često proizvodi loše pravo, što je teorijski zaključak za koji pronalazim mnogo empirijske podrške.

Razmotrite slučaj trgovinskih ograničenja. Ekonomisti već oko dvjesto godina znaju da će zemlja koja uvodi carine na uvoz, u većini okolnosti, time učiniti svoje stanovništvo siromašnijim. Tokom čitavog tog perioda, većina zemalja, uključujući većinu demokratija, uvodila je carine. Iako postoje teorijski argumenti da u određenim posebnim okolnostima opšti rezultat ne važi, carine koje su zapravo uvedene ne odgovaraju obrascu koji ti argumenti impliciraju; zaštita se tipično ne pruža mladim industrijama, već onima u starosti.

Šta je sa pravom koje stvaraju sudije? Richard Posner je tvrdio da pravo običaja teži ekonomskoj efikasnosti, potkrepljujući taj argument opsežnom ekonomskom analizom efikasnosti pravila običaja. Po mom mišljenju, ni dokazi ni teorijski argumenti koje su ponudili on i drugi nisu dovoljni da utvrde istinitost njegove tvrdnje; zainteresovani čitaoci će naći ovo pitanje detaljno razmatrano u mojoj knjizi Law’s Order.

Što nas ostavlja sa običajnim pravom.

Razmotrite normu koja, ako je usvoji grupa pojedinaca za interakciju među svojim članovima, učini ih boljim pozicijama — recimo, normu poštenog postupanja. Kada jedna grupa to usvoji, a drugi primete rezultate, očekivali bismo da će se ili pridružiti toj grupi ili je imitirati. Tako bi poželjne norme mogle da se šire kroz društvo. Kada se jednom uspostave, one bi mogle postati osnova iz koje se razvija običajno pravo.

Postoji važno ograničenje ovog argumenta. U knjizi Order Without Law, Robert Ellickson je opisao kako su kitolovci iz devetnaestog veka razvili efikasan skup normi u vezi sa pitanjima kao što je bilo to šta se dešavalo kada bi jedan brod harpunovao kit, a drugi ga na kraju ubio, norme koje su se efikasno menjale kako su se kitolovci prebacivali sa lova na jednu vrstu kita na drugu.

Razlog zbog kojeg su se prebacili sa jedne vrste na drugu bio je taj što je jedna vrsta za drugom bila lovljena do skoro izumiranja. To sugeriše da bi im bilo bolje da su imali i normu koja ograničava broj ubijenih kitova na broj koji ne bi ozbiljno smanjio populaciju. Takva norma nije postojala.

Norm ograničenja lovranja koristi svim lovcima kitova ako je svi poštuju, ali korist od moje suzdržanosti ide drugim lovcima, bez obzira na to da li oni postupaju slično ili ne. Pravo pravilo za sve je ograničiti. Pravo pravilo za bilo kog pojedinca je da se besplatno koristi ograničenja drugih. Problem je strogo analogan poznatom slučaju zatvorske dileme, šire gledano tržišnom neuspehu, situacijama u kojima individualna racionalnost ne vodi ka grupnoj racionalnosti.

Iz toga proizilazi da bi običajno pravo zasnovano na društvenim normama trebalo dobro da generiše one vrste pravila koja koriste članove grupe koja ih usvaja, ali ne i one vrste pravila koja bi nas sve učinila boljim položajem ako bismo ih svi sledili.

Konkurencija u pravu

Nakon što potpišem ugovor sa vama, radije bih birao pravo koje mi ide u prilog u bilo kakvom nastalom sporu. Ali pre nego što potpišemo ugovor, imamo zajednički interes u pravu koje maksimizuje našu zajedničku korist, povećavajući veličinu kolača koji će biti podeljen između nas. To sugeriše da će pravni sistem u kojem pojedinci mogu unapred izabrati sudiju, arbitra ili sud koji će tumačiti njihov ugovor težiti stvaranju dobrog prava, barem za ugovorne strane. To je donekle bio slučaj u tradicionalnom islamskom sistemu, gde su strane mogle da odluče da sastave svoj ugovor sa sudom koji prati školu prava čije viđenje prava ugovora preferiraju. To je donekle slučaj i sa modernim korporativnim pravom SAD, koje je delom definicija uslova ugovora među akcionarima korporacije, pošto prvobitni osnivači korporacije mogu izabrati u kom državi će je registrovati. I to važi za nedržavno pravo koje stvaraju mehanizmi obavezne arbitraže.

Isti princip se primenjuje i na manjem nivou. Ugovor je sam po sebi minijaturni pravni sistem, skup pravila o kojima su se ugovorne strane složile radi kontrolisanja njihove interakcije. U interesu je ugovornih strana da izaberu pravila koja maksimizuju njihov ukupni dobitak od te interakcije.
Članci o piratskim brodovima opisani u poglavlju 7 pružaju još jedan primer dobrog prava — dobrog za pirate, ako ne i za njihove žrtve — generisanog istim mehanizmom.