Ko će čuvati same čuvare?
Moći koje se koriste za sprovođenje pravila mogu se koristiti i u druge svrhe — iznudu, zastrašivanje političkih protivnika, olakšavanje običnih zločina kao što je pljačka. Ko će sprovoditi pravila nad onima koji ih sprovode?
Najjednostavnije rešenje je da nema onih koji sprovode pravila sa posebnim pravima ili moćima. Razmotrite sistem društvenih normi. Ono što me sprečava da držim predavanja u farmerkama nije strah od hapšenja, već očekivanje da bi to narušilo moju reputaciju, društvenu i profesionalnu, i promenilo na moju štetu ponašanje ljudi sa kojima sarađujem. Norme protiv mene sprovode svi sa kojima sarađujem, a ja ih sprovodim protiv svih sa kojima sarađujem. To opisuje ne samo društvene norme sa kojima se suočavam, već i norme komšijskog ponašanja u okrugu Šasta u Kaliforniji, kako ih je opisao Robert Elikson u Red bez zakona, koje se sprovode i legalnim i blago ilegalnim aktima protiv komšija koji krše norme.
Sistem sukoba, kao što je tradicionalno somalsko pravo ili pravni sistem Islanda iz doba saga, takođe nema specijalizovane izvršioce. Pravila se sprovode pretnjom privatne upotrebe sile od strane bilo koga protiv bilo koga. Neki pojedinci su strašniji ili imaju više saveznika od drugih, ali niko nema nikakva posebna prava ili pravni status povezan sa poslom sprovođenja pravila. Neko ko koristi svoju snagu da pokuša da zloupotrebi sistem rizikuje da stvori jaču koaliciju koja će ga blokirati.
Kao treći primer, razmotrite Englesku u osamnaestom veku. Pošto je bilo koji Englez mogao da pokrene krivični postupak, činjenica da su vlasti odobrile neki prekršaj nije bila garancija da on neće biti procesuiran. To je demonstrirano kada se demonstracija u korist zatvorenog radikala Džona Vilksa završila tako što su trupe pucale u masu i ubile nekoliko ljudi. Vilksijanci su uzvratili tako što su optužili nekoliko vojnika, magistrata koji je naredio trupama da pucaju i ostale prisutne magistrate za ubistvo.
Kralj je imao moć da pomiluje osuđenog prestupnika, ali činjenje toga na previše očigledno pristrasan način moglo je izazvati javni gnev. U jednom ozloglašenom slučaju, dva osuđena ubice su pomilovana, očigledno zato što su njihovi aristokratski ljubavnici njihove sestre vršili politički pritisak u njihovo ime („milost čiste i pobožne kneževine rado je pružena tvrdoglavom ubici, jer je taj ubica brat obične prostitutke“). Vilksijanci su odgovorili tako što su prikupili novac za finansiranje žalbe zbog ubistva, privatnog krivičnog postupka. Žalba je bio složen, skup i težak postupak koji je gotovo potpuno izašao iz upotrebe. Imao je, međutim, jednu veliku prednost:
„Ako se respondent proglasi krivim, on će snositi istu presudu kao da je osuđen optužnicom: ali uz ovu izuzetnu razliku; da kod optužnice, koja je na zahtev Kralja, Kralj može pomilovati i odložiti izvršenje; kod žalbe, koja je zahtev privatnog podanika da nadoknadi privatnu nepravdu, Kralj ne može pomilovati ništa više nego što može oprostiti odšteti za nanošenje telesnih povreda.“
Žalba je propala, kao i raniji krivični postupci protiv vojnika i magistrata, ali su kao i oni demonstrirali mogućnost korišćenja privatno vođenog krivičnog prava protiv zlodjelaca koje podržava vlada.
Drugaciji pristup je uvođenje drugog sloja izvršilaca koji su zaduženi za sprovođenje pravila na prvom sloju. U modernim SAD to može značiti civilni odbor za reviziju koji ispituje optužbe protiv policajaca. U islamskom pravu, nazar fil-mazalim, „istraživanje pritužbi“, bila je prerogativa kalifa pomoću kojeg su oni „ili, delegiranjem, ministri ili posebni zvaničnici, a kasnije i sultani, slušali pritužbe koje se odnose na nepravdu ili uskraćivanje pravde ili druge nezakonite radnje kadis, poteškoće u osiguravanju izvršenja presuda, nepravde koje su počinili državni zvaničnici ili moćni pojedinci…, i slična pitanja. Veoma brzo su uspostavljeni formalni sudovi za pritužbe.“ U carskom Kini, cenzura je „imala kao svoju primarnu opštu svrhu istraživanje i optuživanje vladinih zlodela ili korupcije kad god su otkriveni.“ Iako ovaj pristup može ograničiti sposobnost običnih izvršilaca da zloupotrebljavaju svoju moć, on povećava rizik od zloupotrebe od strane sloja izvršilačke moći iznad njih.
Varijanta je korišćenje jedne kategorije specijalizovanih izvršilaca protiv druge, kao što je slučaj kada FBI ili državna policija istražuju korupciju u lokalnoj policiji. Decentralizovanija verzija koristi deliktno pravo kako bi se kaznila zloupotreba ovlašćenja izvršilaca krivičnog prava. Moderni pravni tekstovi opisuju šta policija mora da uradi kako bi dokazi koje pribavi bili dopustivi. Udžbenici iz devetnaestog veka opisivali su šta je policija morala da uradi kako ne bi bila tužena. Taj pristup nije u potpunosti mrtav. U nizu istaknutih slučajeva u poslednjim decenijama, kao što su pucnjava u Crne Pantere Freda Hamptona i Marka Klarka u Čikagu 1969. godine i slučaj Stiva Džeksona u Teksasu 1990. godine, žrtve zloupotrebe zakona podnele su tužbe i dobile odštetu.
Poznat primer iz osamnaestog veka korišćenja deliktnog prava za obuzdavanje izvršilaca krivičnog prava bio je Hinkle v. Money,, jedan od najranijih slučajeva odštete za kaznu u engleskom pravu. Broj 45 časopisa The North Britain, anonimne protivvladine publikacije, sadržao je članak koji je oštrim rečima napao kraljevski govor.640 Vlada je odgovorila tako što je poslala Kraljeve glasnike, osamnaestovekšeg ekvivalent agentima tajne službe, sa opštim nalogom koji im je autorizovao da uhapse bilo koje lice i zaplene bilo koje papire za koje su verovali da su povezani sa publikacijom. Uhapsili su četrdeset devet ljudi. Jedan od njih, zanatski štampar, tužio je, na osnovu toga što je držanje u pritvoru šest sati dok su mu pretraživali papire na osnovu naloga koji nije imenovao njega, bilo ilegalno. Dobio je spor i naplatio trista funti od državnog sekretara.
Odšteta je bila protiv državnog sekretara, ali ju je u njegovo ime isplatila njegova vlada. Odštete u slučajevima Crnih Pantera i Stiva Džeksona isplatile su vlade za koje su izvršioci zakona proglašeni odgovornim. Dok taj obrazac opstaje, deliktno pravo pruža podsticaj za tužilaštvo u obliku moguće isplate odštete i podsticaj vladama da pokušaju da kontrolišu izvršioce zakona, ali ne pruža direktan podsticaj samim izvršiocima da ne zloupotrebljavaju svoju moć.
Dalji problem sa korišćenjem deliktnog prava ili privatnog krivičnog gonjenja za krivično kažnjavanje zlodela izvršilaca jeste to što vlada koja zapošljava izvršioce ima, i može koristiti, pravo vetra. Kada je otkriveno da je AT&T pružao informacije Nacionalnoj bezbednosnoj agenciji, što je verovatno bilo u kršenju njegovih obaveza prema klijentima, klijenti su tužili. Kongres je odgovorio tako što je izmenio zakon kako bi imunizovao telefonske kompanije od takvih tužbi. Da su Vilkiti uspeli da osude magistrata za ubistvo zbog naređivanja trupama da pucaju u masu, kralj bi mogao, i vrlo verovatno bi, pomilovao ga.
Taj problem ne postoji sa sistemom osvete. U Egilsagi, jednoj od mojih omiljenih islandskih saga, Thorolf, Kveldulfov sin i kraljev pratilac, napadnut je i ubijen od strane kralja, koji je bio zabrinut zbog Thorolfovog rastućeg bogatstva i moći. Skallagrim, Kveldulfov drugi sin, traži od kralja wergeld za ubistvo Thorolfa, ali mu se odbija. Kveldulf i Skallagrim odlaze na Island, kako bi se tamo naselili. Usput se zaustavljaju dovoljno dugo da presretnu i napadnu brod koji nosi dva kraljeva nećaka, brod koji je kralj ranije oduzeo Thorolfu. Ubijaju nećake i većinu posade, i šalju jednog preživelog nazad Haraldu da mu kaže ko je odgovoran. To pokreće sukob trajanja tri generacije između porodice islandskih farmera i kraljevske porodice Norveške.
Istok od Kveldulfovog ostrva bio je svet kojim je vladao njegov neprijatelj;
Zapad od njega bila je zemlja gde su ljudi bili slobodni.
Smrt je cena života, a Norne nikada ne varaju;
Video je ukradeni brod kako prolazi i krenuo je za njim na more.
Nikada ne bi pogledao u Island, ali je proučio ponosnog Haralda da sazna
Da čak i kraljevi plaćaju wergeld, iako to ne žele da prizna,
Naterao ih je da se stegnu, saviju leđa i veslaju, veslaju, veslaju.Jedan završni pristup kontroli izvršilaca predlaže David Brin.642 On predviđa da će poboljšanja u tehnologiji nadzora proizvesti društvo u kojem će sve što se dogodi na bilo kom javnom mestu biti snimljeno i dostupno za pronalaženje, što stavlja ogromnu potencijalnu moć u ruke organa reda. On tvrdi da je najbolji način za kontrolu te moći da transparentnost ide u oba smera: sposobnost policije da posmatra građane balansirana sposobnošću građana da posmatraju policiju.
Brinovo rešenje zavisi od toga da zvaničnici koji kontrolišu nadzor omoguće javnosti pristup rezultatima tih podataka. Takođe zavisi od toga da nadzor pokriva stvari koje vlasti možda ne žele da budu pokrivene; lako se može zamisliti policajca kako, pre nego što počne da tuče osumnjičenog, proverava da li je video kamera u prostoriji isključena. Ali nedavni slučajevi visokog profila u kojima su agenti organa reda upali u ozbiljne nevolje zbog toga što su prolaznici video-snimali njihova nedela, sugerišu da bi nešto slično onome što je Brin predložio moglo da se dešava. Tehnologija je nova, ali osnovna teorija nije. Jedan veoma drevni pristup kontroli zlodela državnih službenika je da vladar drži otvoreni sud pred kojim bilo koji od njegovih podanika može pristupiti kako bi se žalio na postupke njegovih zvaničnika.
I stara i nova verzija pate od istog ograničenja. Policija može da nas posmatra, mi možemo da posmatramo policiju. Policija može da nas uhapsi, zatvori ili pogubi; mi to ne možemo učiniti njima.644 Brinov pristup zavisi od volje vladara da kažnjavaju zlodela izvršilaca. Tako je bilo i sa starijom verzijom.
H.L. Mencken, u satiričkom razmatranju problema kontrole zlodela državnih službenika,645 opisuje dva rešenja. Nemačko rešenje bio je poseban sud za suđenje prestupnim zvaničnicima. To je funkcionisalo jer je „pruski zvaničnik bio obučen u surovoći od ranog detinjstva i svakog čoveka koji bi bio optužen pred njim, bilo da je kolega zvaničnik ili ne, smatrao krivim ipso facto; zapravo, svaka misao o mogućnoj nevinosti optuženog bila mu je odvratna kao odraz na Polizei, a posredno i na Tron, čitavu monarhističku ideju i Boga.“
Taj pristup nikada ne bi funkcionisao u Americi, jer „čak i ako nemaju nijednu drugu zajedničku emociju, što bi bilo retko, sudija i optuženi bi često bili kolege Demokrate ili kolege Republikance, i stoga bi bili zajednički zainteresovani za zaštitu svoje stranke od skandala, a njenih članova od gubitka posla.“ Mencken stoga predlaže alternativu koja je bolje prilagođena američkim uslovima: „… bilo koji [američki građanin], nakon što ispituje postupke zaposlenog i utvrdi njegovu krivicu, može ga trenutno i na licu mesta kazniti, i to na bilo koji način koji se čini prikladnim i pogodnim — i to, u slučaju da ta kazna uključuje fizičku štetu zaposlenom, da se nakon što se sprovede istraga pred velikim porotom ili lekarskim sudijom, ona strogo ograniči na pitanje da li je zaposleni zaslužio ono što je dobio.“
Razmišljajte o tome kao o modifikovanoj verziji pristupa deliktima — privatno pokrenutim radnjama za kontrolu javnih izvršilaca. Ili možda o modernom obliku zakona o osveti.
Demokratija kao rešenje — ali samo za pirate
Do sada sam ignorisao ono što mnogi moderni ljudi smatraju najvažnijim ograničenjem za one koji sprovode zakone — demokratiju. Ako je šef policije korumpiran, a gradonačelnik odbija da ga smeni, izglasajte gradonačelnika. To je, na kraju krajeva, bio mehanizam koji su pirati osamnaestog veka koristili da se nose sa korumpiranim ili nesposobnim kvartmasterom.
Za piratski brod sa posadom od oko sto ljudi, to je možda i funkcionisalo. Veličina političke zajednice bila je dovoljno mala da pojedinačni glasač ima adekvatne informacije iz prve ruke o tome koliko dobar ili loš posao kvartmaster obavlja. To je dodatno bilo učvršćeno drugim mehanizmom — reputacijom. Ako bi kvartmaster džepario više nego što mu pripada od plena i uspeo da prevari ili podmiže dovoljno piratskih glasača da zadrži svoju poziciju, sledeći put kada bi brod pristao u piratsku luku, mogao bi izgubiti polovinu posade i imati poteškoća sa regrutovanjem zamena.
Mnogo slabije funkcioniše za grad od tri miliona ljudi ili državu od trista miliona. Prosečan građanin Čikaga ili Sjedinjenih Država vidi direktno samo mali deo onoga što rade zaposleni u njegovoj vladi, uključujući i one koji sprovode zakone. Da bi odlučio da li oni obavljaju kompetentan i pošten posao, on mora da posveti značajnu količinu vremena i energije prikupljanju informacija, slušanju i proceni argumenata pristalica i kritičara.
To je trošak, a ljudi su generalno voljni da snose troškove samo ako očekuju koristi od toga. U populaciji od tri miliona, šansa da će moj glas za gradonačelnika promeniti ishod je sićušna, verovatno manja od jedne u deset hiljada. U populaciji od trista miliona koja bira predsednika, još sićušnija. To nije mnogo povraćaja za investiciju od mnogo sati vremena i truda. Bolje je da svoje vreme umesto toga potrošim na istraživanje kog modela automobila ili frižidera da kupim, jer je u tom slučaju moj glas odlučujući.
Iz toga proizilazi da će glasači u velikim političkim zajednicama biti racionalno neobučeni u pogledu informacija koje bi im bile potrebne da bi kontrolisali vladine aktere. Kao test teorije, povremeno sam pokušavao eksperiment pitajući prostoriju punu studenata da li znaju ime svog predstavnika u Kongresu. Generalno, oko polovine kaže da zna. Teško je pratiti šta neko radi ako ne znate njegovo ime.Racionalna stvar koju običan glasač treba da uradi, osim ako nije ljubitelj politike kao sporta za gledanje, jeste da odluči koji kandidat je u njegovom interesu da podrži, a ne koji će bolje raditi ako bude izabran. To može značiti podržavanje kandidata kojeg podržava većina ljudi sa kojima on komunicira. To može značiti podržavanje kandidata koji proizvodi kratke, efektne izjave koje čine da se njegovi pristalice osećaju dobro. To čak može značiti podržavanje kandidata koji najbolje izgleda.