Nisam napisao ovu knjigu u nadi da ću pronaći idealan pravni sistem. Sumnjam da on postoji. Moja svrha je da razumem neke od različitih načina na koje su različita društva rešavala probleme kojima je pravni sistem dizajniran da se bavi. Jedna od koristi toga je otkrivanje ideja koje bi vredelo ukrasti.

Tržišni delikt

U modernom deliktnom pravu, na žrtvi je da identifikuje i krivca za delikt i pokrene postupak. U islandskom sistemu, takođe je na njemu bilo da, nakon što dobije presudu suda, je izvrši. To bi mogao biti problem za žrtvu sa nedovoljnim resursima, definisanim uglavnom u smislu sposobnosti da sama ili uz pomoć saveznika koristi silu kako bi vodila slučaj i izvršila presudu. Rešenje opisano u Poglavlju 10 bilo je da se zahtevi učine tržišnim, omogućavajući žrtvi da prenese svoj zahtev na nekoga ko je sposobniji da ga sprovede. On bi mogao, ili ne bi mogao, da završi sa udelom u isplati štete — ali, u tom slučaju, žrtve zločina obično ne dobijaju ništa prema našem sistemu. Barem bi počinilac platio, dajući potencijalnim počiniocima razlog da ne krše prava čak i slabih žrtava.

Razmotrite primenu istog pristupa modernom deliktnom pravu, gde je žrtvi potrebna sredstva da bi dobila svoj slučaj, čak i ako ne da bi izvršila presudu. Nepažljiv vozač ošteti vaš auto, a možda i vas. Ne možete sebi priuštiti advokata. Možda ćete moći da navedete advokatsku kancelariju da preuzme slučaj na principu učešća u dobitku, u zamenu za udeo u bilo kakvoj napućenoj šteti. Ali smatrate da je teško proceniti koja će advokatska kancelarija uraditi najbolji posao i naplatiti najviše. Čak i ako možete sebi priuštiti advokata, i dalje ne znate koji će vam uraditi najbolji posao. Da su deliktni zahtevi potpuno tržišni, jednostavno biste mogli da ih stavite na aukciju onom ko ponudi najviše.

To nije jedina prednost tržišnih deliktnih zahteva. Razmotrite delikt koji nanosi malu štetu velikom broju ljudi. Trenutni mehanizam za rešavanje takvih situacija je grupna tužba. Energičan advokat ubedi nekoliko žrtava da ga imenuju da zastupa njih, a sudija ga ovlasti da vodi slučaj u ime svih ostalih žrtava takođe.

Iako advokat ima podsticaj da pokuša da dobije slučaj i naplati štetu, on takođe ima podsticaj da što više isplate usmeri sebi, a ne svojim navodnim klijentima. Idealno bi bilo da ga sudija drži poštenim. Ako ne, advokat se sa tuženim dogovori oko višemilionskog poravnanja koje se sastoji od milion dolara u stvarnom novcu za njega, i deset miliona za žrtve delikta u vidu ponude popusta na buduće kupovine.

Pretpostavimo da su deliktni zahtevi tržišni. Firma kao što je osiguravajuća kuća, koja rutinski posluje sa velikim brojem klijenata, nudi popust bilo kome ko je voljan da joj prenese sve deliktne zahteve koje bi mogao imati u narednoj godini za manje od sto dolara. Energičan advokat zaključuje da je deset miliona ljudi postalo blago bolesno zbog nečeg lošeg u određenom brendu konzerviranog pasulja, dajući svakome legitimni zahtev za deset dolara štete.

Advokat odlazi u osiguravajuću kuću i nudi da kupi sve njihove zahteve za odštetu od konzerviranog pasulja. Istu ponudu daje i drugim firmama koje su na sličan način kupile male zahteve svojih klijenata. Kada završi, on poseduje tri miliona zahteva, od kojih svaki iznosi deset dolara. Odlazi do kompanije koja proizvodi pasulj i nudi poravnanje od osamdeset centi na dolar, odnosno dvadeset četiri miliona dolara. Ako ga odbiju, on tuži — ne u ime žrtava, koje su prodale svoje zahteve njemu preko posrednika, već u svoje ime. Nema potrebe da advokat izmišlja da zastupa milione ljudi koji nikada nisu čuli za njega, nema potrebe da sudija nadgleda poravnanje kako bi osigurao da je ono pravedno prema žrtvama. Žrtvama je isplaćeno unapred.
Island je imao tržišne zahteve u desetom veku. Amerika ih još uvek nema. Naš pravni sistem zaostaje više od hiljadu godina za vrhunskom pravnom tehnologijom.

Sukob (Feud)

Ne očekujem da će SAD uskoro preći na pravni sistem koji je decentralizovan i koji se privatno sprovodi, iako sam u svojoj prvoj knjizi pre preko četrdeset godina skicirao kako bi nešto u tom stilu moglo izgledati.648 Ali razumevanje logike zakona o sukobu može nam pomoći da razumemo pravne konflikte u modernom svetu.

Visokotehnološki sukob

Razmotrite patentne sporove među visokotehnološkim kompanijama. Zamislite da Apple razmatra tužbu protiv Samsunga zbog kršenja patenta za koje Samsung zapravo nije kriv—što je u modernom kontekstu ekvivalent tome da Romančalski cigan ili srednjovekovni Islandin zahteva odštetu za nepravdu koja se nije dogodila. Postoje najmanje dva razloga zašto bi Apple to mogao da uradi. Jedan je šansa da će sud greškom presuditi u korist Apple-a, pošto je patentno pravo komplikovana tema. Drugi je da spor nameće značajne troškove rivalu. Javna percepcija da bi Samsung možda morao da povuče proizvode sa tržišta ili ih modifikuje koštaće Samsung prodaje, od koje će deo otići Apple-u.

Jedan argument protiv tužbe je rizik da bi Samsung mogao da uzvrati. Čak i ako nijedna kompanija zapravo nije prekršila patente druge, uzvratna tužba i dalje može biti profitabilna iz istih razloga kao i prvobitna tužba. I čak i ako uzvratna tužba nije profitabilna kao kocka na sudsku grešku ili način smanjenja prodaje Apple-a u korist Samsunga, posvećenost takvoj uzvratnoj tužbi je jedan od načina da se odvrati od prvobitne tužbe, baš kao što je posvećenost osveti protiv bilo koga ko ubije vašeg rođaka jedan od načina da sprečite ubistvo vašeg rođaka. Implicitni sistem sukoba u modernim patentnim sporovima pruža mehanizam za odvraćanje od besmislenih tužbi koje bi inače mogle biti profitabilne, baš kao što eksplicitni sistemi sukoba odvraćaju od drugih oblika inače profitabilnih nepravdi.

Šta je sa tužbama koje nisu besmislene—šta ako je Samsung zaista prekršio Apple-ove patente? Pretnja uzvratnom tužbom je i dalje trošak za Apple prilikom tužbe. Ako bi sudovi svoje presude donosili nasumično, situacija bi bila ista kao u slučaju besmislenih tužbi i sistem sukoba bi podjednako odvraćao od tužbi u oba slučaja.

Ali sudovi ne donose svoje odluke nasumično, čak ni u patentnom pravu. Ako je Samsung kriv, to značajno povećava, nadamo se, šansu da će Apple pobediti, čime se povećava korist za Apple od tužbe. Ako Apple nije prekršio Samsungove patente, to smanjuje korist za Samsung od uzvratne tužbe. Mehanizam kroz koji prava vrše moć u svetu visoke tehnologije, kao i u Islandu pre hiljadu godina, jeste sudski sistem.

Sve dok je verovatnije da će tužilac pobediti kada je u pravu nego kada je u krivu, tužba protiv nekoga zbog kršenja vaših patenata proizvodi veću korist za tužioca i veći trošak za tuženog kada je tuženi zaista prekršio patente tužioca nego kada nije. Pod uslovom da je trošak nametnut pretnjom uzvratne tužbe veći od koristi besmislenog spora, ali manji od koristi legitimnog spora, rezultat je odvraćanje od prvog, ali ne i od drugog.

Najjasniji anegdotski dokaz da je to što sam opisao način na koji sistem zapravo funkcioniše jeste praksa visokotehnoloških kompanija da akumuliraju velike zalihe patenata, od kojih je malo verovatno da će ih koristiti. To je moderni ekvivalent srednjovekovnog Islandina koji akumulira oružje i saveznike u slučaju da mu ikada zatrebaju za vođenje sukoba u svoju korist. Kao i u tom slučaju—i u verziji sa većim ulozima koju igraju velike sile pod nazivom Mutual Assured Destruction (uzajamno osigurano uništenje)—ako strategija funkcioniše, oružje nikada ne mora biti upotrebljeno.

Ipak, ostaje jedna rupa u sistemu.

Nepovredivi tužilac

Samsung i Apple proizvode mobilne telefone, što oboje čini ranjivim na pretnje osvete. Firma koja ne proizvodi ništa nije. Subjekt koji ne praktikuje tehnologiju, a koje kritičari nazivaju patentnim trollom, poseduje kolekciju patenata, ne praktikuje nijedan od njih, tuži subjekte koji ih praktikuju zbog navodnog kršenja, ali se ne suočava sa rizikom od uzvratne tužbe zbog kršenja. On je nepovrediv za osvetu, poput Islandina sa oklopom toliko dobrim da ga nijedan mač ne može poseći.
Subjekt koji ne praktikuje tehnologiju, poput Apple-a, ima mogućnost da profitira na sudskoj grešci, pobedivši u slučaju koji je trebalo da izgubi i naplativši odštetu. I mada namećanje troškova Samsungu ne pruža direktnu korist subjektu koji ne praktikuje tehnologiju, to daje Samsungu podsticaj da se sklopi sporazum umesto da pusti da slučaj ode na suđenje.

U slučaju Samsunga, postoji očigledan razlog da se ne pristane na poravnanje—isplata jednom tužiocu sa slabim slučajem ohrabriće druge.649 Taj podsticaj je slabiji u slučaju mnogo manje firme, koja teško da će biti meta višestrukih pokušaja iznude i koja je ugrožena da bude uništena jednim sudskim procesom. Stoga dobijamo ono što kritičari neaktivnih entiteta tvrde da je njihova uobičajena taktika: tužiti male firme kako bi im se platilo da odustanu od tužbe.

Iz toga proizilazi da čak i ako je sistem sukoba adekvatan kao način kontrole patentnih tužbi među proizvodnim kompanijama, on je nemoćan u kontroli lažnih patentnih tužbi koje pokreću neaktivni entiteti. Što sugeriše da nam možda treba nešto drugo. Kao jedno moguće rešenje, …

Atinski pravilnik: Skroman predlog za reviziju prava delikta

Prema američkom pravilu, svaka strana u tužbi za delikt snosi sopstvene pravne troškove. Prema engleskom pravilu, strana koja izgubi tužbu za delikt dužna je pobedničkoj strani nadoknade njenih pravnih troškova. To pruža odvraćajući efekat za tužbe koje su dovoljno bezosnovne da je tužioc praktično siguran u poraz. Ali tužilac koji ima neku značajnu šansu za pobedu, kroz grešku suda ili pravnu nesigurnost, i dalje ima efikasnu pretnju. Ako tuženi pobedi, on je na nuli, ako izgubi, plaća ne samo odštetu već i pravne troškove obe strane. To može biti dobar razlog da tuženi pristane na poravnanje za mali deo onoga što tužilac tvrdi da mu je dugno, čak i ako je razumno siguran da je u pravu. Tuženi koji su učestali igrači, kao što je firma veličine Apple-a ili Samsunga, mogu biti u stanju da se posveti obećanju da nikada neće pristati na poravnanje. Problem je ozbiljniji za tužene koji ne očekuju da će biti učestali igrači i stoga nisu u poziciji da se obavežu na to.

Fundamentalni problem, koji nije ograničen samo na tužbe oko intelektualne svojine, jeste taj što tužilac koji tuži nevinog tuženog u sistemu sa pravnim greškama nameće mu trošak pored njegovih pravnih troškova—rizik od gubitka slučaja i pronalaženja odgovornim za odštetu. Ne možemo nadoknaditi tuženom taj rizik kada on izgubi, jer ako izgubi, ne znamo da je nevin. Ali pravo delikta tretira tuženog za koga je utvrđeno krivično delo putem pretežnosti dokaza kao da je kriv sa sigurnošću, pa se čini prirodnim da se tretira tuženi za koga je utvrđeno da je nevin putem pretežnosti dokaza kao da je nevin sa sigurnošću, čime se tužilac smatra krivim za tužbu protiv nevina tuženog. Možemo koristiti odštetu koju izgubljeni tužilac duguje pobedničkom tuženom kao zamenu za odštetu za trošak koji je nametnuo tužilac koji tuži nevina tuženog i pobedi. Logika je analogna slučaju kažnjavanja neuspešnih kriminalnih pokušaja. Pucanje u nekoga i promašaj ne nanosi štetu. Kažnjavanje nekoga ko puca i promaši služi kao zamenska kazna za nametanje rizika od smrti, koja se naplaćuje, poput odštete prema pravilu delikta koje predlažem, kada se rizik ne ostvari.

Ovi argumenti sugerišu da bi izgubljeni tužilac delikta trebalo da bude odgovoran tuženom za odštetu, moguće zasnovanu na iznosu koji je tužilac zahtevao i samim tim na veličini nametnutog rizika, a moguće i na nekom meru toga koliko je tužilac loše izgubio i samim tim koliko su dokazi jaki da je on bio nevin. Činjenje da odšteta zavisi od toga koliko je loše tužilac izgubio odgovaralo bi pravilu za privatno krivično gonjenje većine kategorija krivičnih dela u Periklovskoj Atini; tužilac koji nije uspeo da natera bar 20% velikog porote da glasa za osudu, bio je i sam kažnjen novčano. Činjenje da odšteta zavisi od zahtevanog iznosa odgovaralo bi pravilima u Atini za barem neke od njihovih ekvivalenata našim slučajevima delikta; izgubljeni tužilac je dugovao tuženom jednu šestinu iznosa koji je tužilac tvrdio da mu je tuženi dužan. Nije poznato da li je ta kazna zavisila od toga što je dobio manje od 20% glasova porote za osudu, kao što je bio slučaj sa ekvivalentima u krivičnim slučajevima.

Pravilnim određivanjem odštete koju duguje izgubljeni tužilac i one koju duguje izgubljeni tuženi, pravni sistem bi trebalo da može da odvrati potencijalne tužioce od tužbe protiv tuženih za koje veruju da su nevini, dok istovremeno pruža potencijalnim učiniocima delikta željeni nivo odvraćanja.

Skicirao sam ideju atinske pravila, štete koja pripada pobedniku u tužbi za delikt kako bi se nadoknadio rizik da bude nepravedno proglašen odgovornim, u kontekstu problema patentnih trollova, ali je argument opšteg karaktera. Tužiti nevinu stranku u pravnom sistemu koji ponekad proglašava nevine stranke krivim nameće troškove koji prevazilaze troškove samog spora, troškove za koje bi tužilac trebalo da snosi odgovornost. Ovo pravilo je posebno važno u slučaju patentnih trollova samo zato što se smatra da je to situacija u kojoj namerno tužiti nevine stranke, a zatim predložiti poravnanje, ozbiljan problem. Moguće je da postoji još takvih situacija.

Još jedna ideja iz Atine

Atinsko rešenje problema utvrđivanja ko su bili najbogatiji Atinjani kako bi se odlučilo ko je dužan da obezbedi javno dobro, moglo bi biti relevantno za analogne probleme u modernom društvu. Jedna predložena verzija je porez na imovinu koji se sam procenjuje. Svaki vlasnik imovine mora navesti vrednost svoje imovine i oporezuje se na tu vrednost. Ako neko ponudi da je kupi po toj ceni, on je dužan da je prihvati.

Vlasnik imovine bi želeo da postavi vrednost svoje imovine što je niže moguće kako bi smanjio porez, ali dovoljno visoko da ne bi bio primoran da je proda protiv svoje volje. Ciljanje cene koja je malo iznad tržišne možda neće biti dovoljno, jer bi mogao potceniti tržišnu cenu. A čak i ako pravilno odredi tržišnu cenu, postoji mogućnost iznude: kupac koji prepozna visoku vrednost imovine za trenutnog vlasnika, ponudi da kupi kuću i zahteva plaćanje da povuče ponudu. Dakle, cena koju bismo očekivali da razumni vlasnik postavi bila bi negde u opsegu između onoga za šta veruje da vredi na tržištu i najniže cene po kojoj bi bio zadovoljan prodajom.

Prednost samoprocenjenog poreza na imovinu je u tome što nam daje mehanizam za određivanje vrednosti koja se oporezuje, a koji ne zavisi od postojanja poštenih i kompetentnih procenitelja. Jedan argument protiv toga koji bi nekom mogao pasti na pamet jeste da je nepravedno oporezivati subjektivnu vrednost umesto tržišne, odnosno da me tera da platim za posebnu emocionalnu vrednost koju ima kuća u kojoj su moja deca odrasla, ili drveće koje sam posadio. Drugi argument je da je nesigurnost u vlasništvo nad sopstvenim domom previsoka cena koju treba platiti za prednost automatski procenjene vrednosti.

Prema mom iskustvu, upravo je ovo drugo pitanje ono koje navodi mnoge ljude da predlog ne smatraju samo nepoželjnim, već i skandaloznim. Jedna moguća modifikacija bila bi da se imovina vrednuje u poreske svrhe na konvencionalan način, ali da se vlasniku imovine dozvoli da revidira poresku vrednost svoje imovine ako želi, tako što će deklarisati svoju spremnost da je proda po nižoj ceni.

Uobičajeni argument za eminentni dom, pravilo koje omogućava vladi da primora vlasnika imovine da je proda po ceni koju odredi državni kupac, jeste da je to neophodno kako bi se sprečilo da vlasnik zemljišta koje blokira projekat, poput novog autoputa, iskoristi situaciju da naplati nerazumno visoku cenu. Sa samoprocenjenim porezom na imovinu, imovina već ima cenu koju je odredio vlasnik, što eliminiše problem i time eliminiše argument za davanje vlasti vladama da prisiljavaju vlasnika da proda po ceni koju odredi kupac.

Moderna verzija atinskog pristupa rutinski se koristi u konjičkim trkama radi kreiranja takmičarskih trka. Prijava konja u trku za otkup (claiming race) predstavlja ponudu za prodaju konja po navedenoj ceni, recimo 20.000 dolara. Varijiranje cene pruža jednostavan način za kreiranje trka na različitim nivoima. Vlasnik brzog konja mogao bi lako da pobedi prijavom konja u lakšu trku, ali samo po cenu gubitka samog konja. Još jednostavniji i poznatiji primer istog pristupa je pravilo za ravnomerno deljenje nečega: Ti sečeš, ja biram.

Postoje li drugi konteksti u kojima bi se ovaj pristup mogao koristiti, a ne koristi se? Meni nijedan ne pada na pamet, ali možda bi neko od mojih čitalaca mogao da predloži neki.

Kineske lekcije o ugovorima

Kineska ugovorna praksa pruža dokaze o tome kako upravljati ugovorima uz minimalnu pomoć ugovornog prava. To je relevantno čak i u mestima sa mnogo detaljnijim ugovornim pravom nego u drevnoj Kini, jer u većini slučajeva ono što obe strane žele nije pobeda u sudskom sporu, već izbegavanje istog.

Ljudi koji sastavljaju ugovore verovatno im ne treba pomoć imperijalne Kine da bi pronašli rešenja za problem kako strukturirati ugovor da bi u održavanju ugovora bilo u interesu obe strane. Ali ovo pitanje je relevantno i za ljude koji kreiraju ugovorno pravo, budući da pravna pravila mogu otežati neka privatna rešenja. Caveat emptor, „neka kupac bude oprezan“, pravilo prema kojem kupac uzima robu kakva ona jeste, osim ako prodavac izričito ne garantuje njena svojstva, može biti korisno u nekim kontekstima kao način izbegavanja sporova. Takođe, ono može biti isključeno nekim oblicima modernog ugovornog prava. Opštije gledano, zapažanje da strane mogu smatrati da je u njihovom interesu da strukturiraju ugovore na načine koji ih drže van suda, pruža argument za doktrinu slobode ugovaranja, prema kojoj su ugovorne odredbe izvršive čak i ako sud koji ih sprovodi smatra da su neupravne.

Pregovaranje o priznanju i pravo mučenja

Džon Langbejn je tvrdio da je moderna praksa pregovaranja o priznanju, poput srednjovekovnog prava mučenja, nastala kao način za zaobilazak problema koje je postavljao nepraktično visok standard dokaza. Njegov zaključak je bio da bi SAD trebalo da pređu na nešto slično modernom nemačkom sistemu suđenja, zadržavajući porote za teška krivična dela, ali eliminišući adversarialni sistem. Bez obzira na to da li je to ispravan odgovor, njegov članak ukazuje na rizik da, ako dodatne zaštite za optužene učine suđenja dužim i skupljim, rezultat možda neće biti manje osudjenih nevinih, već više.

Pregovaranje o priznanju, preterano optuživanje i atenska zakona

Deo problema sa modernim sistemom pregovaranja o priznanju je taj što tužilac može da nagomila optužbe. Uzmimo za primer optuženeg koji je verovatno kriv za napad za koji mu je kazna jedna godina zatvora. Tužilac ga ne optužuje samo za to, već i za pokušaj ubistva. Suočen samo sa optužbom za napad za koju veruje da je nevin, optuženi bi mogao da odluči da ide na suđenje sa razumnom nadom u oslobađanje. Optužen i za ubistvo, suočen sa značajnom šansom za godinu dana zatvora i mnogo manjom, ali ne nultom šansom za dvadeset godina, on pristaje da prizna krivicu za blažu optužbu. Postoji li način da se promene podsticaji tužioca i optužene kako bi se discouragirao takav pristup?

U Atini, privatni tužilac koji nije uspeo da natera 20% porote da glasa za osudbu mogao je biti kažnjen novčano. U modernim pravnim sistemima tužilac nije privatni građanin već zvaničnik koji deluje u ime vlade, što taj pristup čini manje verovatnim. Ali možda postoje drugi. Na primer, moglo bi se odrediti da, ako u tri različita slučaja tokom jedne godine postoji najmanje jedna optužba za koju je manje od četiri porotnika glasalo za osudbu, tužilac će biti smenjen — pravilo „tri prekršaja“. To daje tužiocu razlog da ne podnosi optužbe koje ne može da podrži na suđenju.

Ako on ipak podnese takve optužbe, pravilo ne pruža zaštitu optuženom, stoga nema razloga da on ne popusti pred pretnjom; ako popusti, optužbe nikada neće biti iznete na sudu. Razmotrimo umesto toga, ili pored toga, pravilo koje predviđa da optuženi koji bude oslobođen bilo koje pojedinačne optužbe mora dobiti najnižu zakonsku kaznu za sve optužbe za koje bude osuđen. To smanjuje moć tužiocheve pretnje, dajući mu podsticaj da optužuje optužene samo za dela za koja tužilac misli da može da ga osudi i da iz toga pregovara.

Sumnjam da bi bilo koja od ove dve varijante mogla biti usvojena u američkoj jurisdikciji trenutno, ali postoje druga mesta i biće druga vremena.

Da sustigne englesku osamnaestog veka

S vremena na vreme neko počini zločin koji njegova vlada odobrava. Primeri u mom životu uključuju ubistvo (Freda Hamptona i Marka Klarka iz Crnih pantera od strane policije u Čikagu 1969. godine) i lažno svedočenje (direktora nacionalne obaveštajne službe Džejmsa Klapera tokom svedočenja Kongresu 2013. godine). Krivično gonjenje u našem pravnom sistemu vrši vlada, pa je malo verovatno da će zločini koje vlada odobrava biti krivično gonjeni, a nijedan od njih nije bio. Ali pucnjava u Crne pantere proizvela je građansku tužbu koja je na kraju rešena iznosom od 1,85 miliona dolara, koji su isplatili Čikago, okrug Kuk i federalna vlada.

Građanska tužba je jedan od načina za rešavanje zločina koji vlada odluči da ne krivično gonji, ali ne svi zločini daju osnov za takvu tužbu. U osamnaestove Engleskoj, rešenje je bilo mnogo jednostavnije: svaki Englez je mogao da krivično gonji bilo koji zločin.

Pretpostavimo da želimo da promenimo naš sistem kako bismo se izborili sa problemom odbijanja vlade da krivično gonji zločine koje ona odobrava. To bismo mogli učiniti promenom našeg zakona kako bismo dozvolili privatnom građaninu da pokrene krivično gonjenje protiv optuženog kojeg država nije uspela da procesuirala. To zvuči kao radikalni predlog, ali verzija toga već postoji u modernom američkom pravu. Neki statuti predviđaju opciju privatnog advokata generala, krivično gonjenje od strane privatnog građanina. Kao u engleskom pravu krajem osamnaestog veka, uspešnom tužiocu se može, po odluci sudije, dodeliti honorar advokata kako bi pokrio svoje troškove. Predlažem skromno proširenje postojećeg pravila — da obuhvati sve zločine.

Ostaje jedno pitanje — da li je rezultat dobar? Posmatrano sa jedne strane, to je mera predostrožnosti protiv vlada koje ubijaju ljude koje ne vole. Posmatrano sa druge strane, to smanjuje sposobnost pravnog sistema da ignoriše ilegalne radnje koje nisu vredne kažnjavanja.

U SAD-u je trenutno protivzakonito da studenti fakulteta mlađi od dvadeset i jedne godine kupuju, poseduju ili konzumiraju alkoholna pića, ili da im drugi pružaju alkoholna pića.653 Da li bi bilo dobro da student koji drži grižu protiv svoje bivše devojke ili njenog novog dečka može da izazove hapšenje jedne ili oboje, optužbu za (zavisno od države i okolnosti) prekršaj ili krivično delo i, ako bude osuđen, zatvor od nekoliko meseci, a verovatno i nekoliko godina?

Ovde su ponovo relevantni dokazi iz prošlih pravnih sistema. Prema engleskim zakonima o lovu, neke divlje životinje smatrane su imovinom Krune, a lov na njih bio je ograničen na kralja ili one koje je on ovlašio. Rezultat je, do početka 19. veka, bio taj da pravo na lov na takve životinje nije uvek pripadalo vlasniku zemlje na kojoj su lovljeni. Ograničenje je masovno ignorisano, pružajući prilike da se pretnja krivičnim gonjenjem koristi za iznuđivanje novca od vlasnika zemljišta krivičnih zbog lova na kraljeve jelene na sopstvenoj zemlji.

Mogući kompromis bi mogao biti da se dozvoli privatno krivično gonjenje samo protiv državnih službenika. Razmišljajte o tome kao o ažuriranoj verziji Menckenovog predloga.