Dva pravna sistema koja smo posmatrali tvrde da su zasnovana na pravilima koja je propisao Bog — jevrejski zakon na Torah, islamski zakon na Kuranu i božanskim nadahnuću vođenoj praksi proroka Muhameda. Takva tvrdnja pokreće probleme koji su manje ozbiljni u pravnim sistemima zasnovanim na odlukama vladara ili zakonodavca. Slični problemi se javljaju kod sistema kao što je ustavno pravo SAD. Ustav ne tvrdi da je božanski nadahnut, ali se u pravnoj kulturi često tretira kao da jeste. Iako je moguće promeniti ga ljudskim delovanjem, taj proces je nezgrapan.
Jedan problem nastaje kada Bog pogreši, kada su ljudi koji sprovode pravni sistem neradovoljni ili nevoljni da se pridržavaju nekih od njegovih propisa. Razmotrite uputstva u Deuteronomiji (21:18-21) za postupanje sa neposlušnim sinom:
Ako čovek ima tvrdoglavog i buntovnog sina koji neće slušati glas svog oca, niti glas svoje majke, i koji ih, kada ga ukore, neće slušati: tada će njegov otac i njegova majka uhvatiti ga, izvesti ga pred starešine njegovog grada i pred kapiju njegovog mesta; i reći će starešinama njegovog grada: Ovaj naš sin je tvrdoglav i buntovan, neće slušati naš glas; on je proždrljiv i pijanica. I svi ljudi njegovog grada će ga kamenovati kamenjem da umre: …
Kazna se čini malo ekstremnom, ne samo prema modernim osećanjima, već i prema antičkim osećanjima. Ako je, međutim, to Božja zapovest, šta čovek treba da uradi?
Slično pitanje za muslimane postavlja Kuran 5:38, koji utvrđuje kaznu za Had zločin krađe.
“Što se tiče lopova, bilo muškarca ili žene, odsecite mu ruku kao kaznu od Boga za ono što je učinio”
Sličan problem u ustavnom pravu SAD postavlja Drugi amandman, koji glasi:
Pošto je dobro organizovana Milicija neophodna za bezbednost slobodne Države, pravo naroda da poseduje i nosi Oružje ne sme biti narušeno.
Dalje, Četrnaesti amandman glasi (između ostalog) da:
Nijedna Država ne sme doneti niti sprovoditi bilo koji zakon koji će ograničiti privilegije ili imunitete građana Sjedinjenih Država; […].
To se interpretira kao nametanje ograničenja iz Bill of Rights-a (Povelje prava) kako državama, tako i federalnoj vladi. U pravu SAD, gradovi i okruzi su kreacije državne vlade, tako da se ograničenja odnose i na njih. Čini se da iz toga sledi da je bilo koji zakon na bilo kom nivou vlade SAD koji zabranjuje ili ograničava pojedinačno vlasništvo nad vatrenim oružjem — ili, verovatno, tenkovima, borbenim avionima ili nuklearnim oružjem — neustavan.
Za drugačiju vrstu primera, razmotrite zahtev u zakonu Toraha da se svi dugovi otkažu svakih sedam godina, što svaki zajam koji bi istekao nakon sedme godine pretvara u poklon. Manje ekstremni problem stvoren je doktrinom u jevrejskom, islamskom i hrišćanskom pravu koja zabranjuje pozajmice sa kamatom.
Autoriteti sva tri pravna sistema pronašli su načine da zaobiđu fiksnu tačku koju je stvorilo nominalno autoritativno pravilo. Halahaški učenjaci su to uradili prvi. Majmonid, zasnivajući svoje mišljenje na delima ranijih autoriteta, piše o neposlušnom sinu:
On nije odgovoran za kamenovanje dok ne ukrade od svog oca i ne kupi meso i vino po jeftinoj ceni. Tada mora to jesti van očeve domovine, zajedno sa grupom ljudi koji su svi praznih i niskog morala. Mora jesti meso koje je sirovo, ali ne potpuno sirovo, kuvano, ali ne potpuno kuvano, kao što je praksa lopova. Mora piti vino razređeno, kao što piju alkoholičari. Mora pojesti količinu mesa koja teži 50 dinara u jednom obroku, i popiti polovinu loga tog vina odjednom. …
… Prema usmenoj tradiciji, naučili smo da se ovaj zakon odnosi na mladića od trinaest godina, u periodu između trenutka kada mu izrastu dve pubične dlake i trenutka kada je njegov čitav muški organ okružen pubičnim dlakama. Nakon što je čitav muški organ okružen pubičnim dlakama, on se smatra nezavisnim i ne izvršava se kamenovanjem.
Ako njegov otac želi da ga osudi, a njegova majka ne želi, ili ako njegova majka želi, a njegov otac ne želi, on se ne osuđuje kao „razuzdan i nepokoran sin“, kao što se implicira u Ponovljenju zakona 21:19: „Njegov otac i majka neka ga uhvate.“
Ako je jedan od roditelja imao amputiranu ruku, bio hrom, nem, slep ili gluv, sin se ne osuđuje kao „razuzdan i nepokoran sin“. Ovi koncepti se izvode na sledeći način: „Njegov otac i majka neka ga uhvate“ – ovo isključuje roditelje sa amputiranim rukama; „I neka ga izvedu“ – ovo isključuje hrome; „Kažu“ – ovo isključuje neme; „Ovaj naš sin“ – ovo isključuje slepe; „Ne sluša naš glas“ – ovo isključuje neme.
Bilo je sporno da li je iko ikada ispunio sve uslove i bio kamenovan.
Islamski učenjaci su sledili sličnu, mada manje ekstremnu, strategiju, kao što je opisano u prethodnom poglavlju. Da bi se krađa kvalifikovala kao Hadd prekršaj, morala je da ispuni dugačku listu zahteva. Krađa koja nije ispunila bilo koji od njih i dalje je mogla biti kažnjiva prema tazir zakonu, ali nije zahtevala Hadd kaznu amputacije.
U SAD su se koristili različiti argumenti kako bi se ograničio efekat Drugog amandmana. Pozivanje na miliciju moglo bi se tumačiti kao ograničavanje prava na članove Nacionalne garde, pod uslovom da je neko voljan da ignoriše šire značenje neorganizovane milicije, koja se, u vreme pisanja Ustava, sastojala od svih odraslih muškaraca, kao i činjenicu da je pozivanje bilo navedeno kao razlog, a ne kao ograničenje. Moglo bi se tvrditi da su, pošto je svrha bila održavanje milicije, važna samo oružja pogodna za vojnu upotrebu. Na toj osnovi je održano da zakon koji zabranjuje kratke puške sa sečene cevi ne krši amandman. Sve dok je većina članova Vrhovnog suda zastupala ograničenja u vlasništvu oružja, uvek je bilo moguće pronaći osnovu za njihovo opravdavanje.
Slično pitanje se pojavilo tokom Novog dogovora sa ustavnim ograničenjem moći savezne vlade. Deseti amandman glasi:
„Ovlašćenja koja Uredba nije delegirala Sjedinjenim Državama, niti ih je ona zabranila Državama, zadržavaju se Državama pojedinačno, ili narodu.“
To čini da federalna vlada ima jedno od nabrojanih ovlašćenja, i da joj je dozvoljeno samo ono što Ustav specifikuje. To je stvorilo problem za administraciju koja je želela da radi stvari koje se nisu uklapale u nijednu od nabrojanih kategorija, kao što je nametanje ograničenja poljoprivredne proizvodnje kako bi se podigla njena cena. Rešenje je pronađeno u klauzuli o međudržavnoj trgovini iz Ustava, koja glasi: „Kongres će imati ovlašćenje… da reguliše trgovinu… među različitim Državama…“. U Wickard v. Filburn, federalna vlada je tvrdila da je poljoprivrednik koji uzgaja useve za hranu sopstvenom stoku suštinski uključen u međudržavnu trgovinu, jer da nije uzgajao te useve, morao bi da kupuje hranu za životinje, što bi uticalo na cenu hrane na međudržavnom tržištu. Vrhovni sud, kojem je nedavno pretio pokušaj proširenja broja sudija ako nastavi da blokira politiku Novog dogovora, prihvatio je taj argument. Slučajevi od tada — najnoviji je Gonzales v. Raich, koji je utvrdio da je klauzula o međudržavnoj trgovini opravdala federalnu zabranu marihuane proizvedene i konzumirane unutar jedne države — skoro potpuno su poništili Deseti amandman, budući da gotovo sve što federalna vlada želi da uradi može se opravdati pred simpatizujućem Vrhovnom sudu kao regulisanje međudržavne trgovine.
Moderni primer problema koji može nastati pokušajem zaobilaženja nezgodnog pravila božanskog porekla daje slučaj „momsers“ u modernom izraelskom pravu. Prema religijskom pravu, momser, neko čiji roditelji nisu mogli, a čak ni nisu mogli biti u braku, kao što je dete udatog žene od oca koji nije njen muž, ne može se venčati. Kako bi se sprečilo da se takva deca zakonski identifikuju kao momsers i time zabrani religijski brak, izraelsko Ministarstvo pravde je naložilo sudovima da odbiju autorizaciju testova tkiva kao dokaza spornog očinstva. To je stvorilo problem za majke koje traže alimentaciju od očeva takve dece.
Ovi primeri demonstriraju sposobnost pravnih stručnjaka u tri različita pravna sistema da zaobiđu pravila koja ne odobravaju, ali koja ne mogu da promene. U svakom slučaju, rešenje je bilo tumačenje. Nijedan skup pravnih pravila nije dovoljno potpun da odgovori na sva pitanja i eliminiše svaku dvosmislenost, što ilustruje neuspeh skupa statuta imperijalnog kineskog sistema, koji je bio mnogo opsežniji i detaljniji od pravila Tore, Korana ili Ustava, da to učini. Kada postoje dva ili više verodostojnih tumačenja implikacija nekog pravila, neko mora odlučiti koje će prihvatiti.
Kada se ta tačka uspostavi, sledeći korak je pronalaženje nekog osnova u originalnom skupu pravila kako bi se opravdalo ne samo određeno tumačenje, već i neograničena moć tumačenja. U slučaju jevrejskog prava, Tora je izričito naredila da, kada je zakon bio nejasan, mišljenje većine, interpretirano kao većina halahskih učenjaka, preciznije učenjaka Sanhedrina, treba da prevlada. Neko bi mogao prigovoriti da se to odnosilo samo kada je zakon bio nejasan, pa ne bi moglo prevagnuti nad naredbom koja je toliko izričita kao ona koja zahteva kamenovanje neposlušnog sina. Na taj prigovor je odgovorena doktrina usmene Tore. Tumačenje halahskih učenjaka moglo bi delovati nevjerovatno, ali se zasnivalo na onome što je Bog rekao Mojsiju na planini Sinaj, što se putem usmene tradicije prenelo na današnje učenjake i stoga je imalo isti autoritativni status kao i originalno pravilo.
Islamsko pravo se zasnivalo ne samo na Koranu, već i na praksi (sunna) Poslanika, kako je otkrivena u tradiciji onoga što su on i njegovi ashabi radili i govorili. O tome kojim tradicijama treba vjerovati odlučivalo je naučno proučavanje, proces koji je mogao biti pristrasan u korist tradicija koje su podržavale tumačenja koja su učenjaci želeli. Prema nekoliko tradicija, Muhamed je smatrao da muslimani nikada neće biti u saglasnosti oko greške. Odgovarajućim tumačenjem toga, učenjaci su dobili doktrinu ijma, prema kojoj je, kada se jednom postigao konsenzus u korist nekog tumačenja, stvar bila rešena.
U američkoj ustavnoj nauci, moć Vrhovnog suda da tumači Ustav, čak i da poništi odluke Kongresa ako bi smatrao da Kongres krši Ustav, potiče iz slučaja Marbury protiv Madisona, odluke Vrhovnog suda. To je postalo verodostojno zbog očigledne potrebe da neko tumači dvosmislenosti. Jednom kada se to uspostavi, to se postepeno može pretvoriti u doktrinu da je Ustav ono što Sud kaže da jeste.
Drugo rešenje za problem zaobilaženja pravila koja se ne mogu promeniti jeste nametanje drugog skupa pravila putem drugog mehanizma. Rabinsko autoritet su izumeli pravni oblik, Prosbul, koji je omogućio kreiranje duga koji se ne bi otkazao u sedmoj godini. Halahski učenjaci su branili pravo zajedničkih vlasti u dijaspori da rade stvari zabranjene Torom i/ili rabinskim pravom kao autoritet nasleđen od kraljeva Izraela, koji su sprovodili sopstveno pravo na način koji je ponekad bio neusklađen sa ograničenjima religijskog prava. Islamski vladari su stvorili sopstvene sudove odvojene od sudova šerijata i koristili ih za sprovođenje pravila koja su bila neusklađena sa šerijatom, na primer, osuđivanjem optuženih bez svedočanstva dva muslimanska svedoka. Ekvivalent u američkom pravu je korišćenje propisa izvršnih agencija za kreiranje i sprovođenje sopstvenih pravnih pravila bez zahteva za odobrenjem Kongresa.
Sva ova rešenja morala su da implementiraju sudije ili pravni stručnjaci. Drugi pristup je da ljudi koji podležu pravilima, možda uz pomoć pravnih stručnjaka, pronađu načine kako da poštuju slovo zakona dok izbegavaju njegov duh. To opisuje način na koji su ljudi unutar jevrejskog, hrišćanskog i muslimanskog sistema postupali sa zabranom kamate koja je zajednička za sva tri sistema. Jedan način bio je uspostavljanje ugovora o partnerstvu u kojem je jedan partner obezbedio kapital, jedan rad, i delili su nastalu dobit. Drugi način je bio strukturiranje ugovora o zajmu tako da povraćaj bude neizvestan, na primer, pozajmicom u jednoj valuti i dogovorom o otplati u drugoj. Iznosi su mogli biti postavljeni tako da donose očekivani povraćaj koji implicira kamatu, ali ne i garantovani povraćaj.
Problem i dalje postoji u današnjem Saudskoj Arabiji, verovatno državi najbližoj tradicionalnom islamskom pravnom sistemu. Jedno rešenje tamo je da banka kombinuje bezkamatni zajam sa drugom transakcijom u kojojু pozajmiloalac kupuje nešto, kao što je automobil, od banke, a zatim to prodaje nazad po nižoj ceni.
Ortodoksni judaizam nudi druge primere. Jevrejima je zabranjeno da nose stvari u Sabat izvan granica svog dvorišta. Dvorište je definisano zidom koji ga okružuje. Zid je i dalje zid čak i ako ima ulazna vrata. Dva telefonska stuba sa žicom razapetom između njih mogu se, uz malo truda, protumačiti kao ulazna vrata. Ako razvučete dovoljno žice od stuba do stuba oko svog naselja, celo naselje se može protumačiti kao jedno dvorište, eruv, što omogućava da se stvari nose okolo u Sabat.
Katolička crkva ne dozvoljava razvod. Međutim, moguće je da par koji želi da se razdvoji dobije anulaciju na osnovu toga što je prvobitni brak na neki način bio nesavršen. Jedan način na koji se to radilo u srednjovekovnom aristokratiji, koja je bila obilno povezana brakovima, bio je pronalaženje dokaza u genealogiji para da su dovoljno blisko srodnici da bi se aktivirala široko definisana pravila crkve o incestu.
Sve ovo su bile, i još uvek su, načini na koje su pojedinci mogli da zaobiđu nezgodna ograničenja nepromenljivog zakona.
Jedan problem je bavljenje slučajevima u kojima je Bog pogrešio. Drugi je održavanje sudske uniformnosti. Šta se dešava ako se dva halahistička učenjaka, koji su obojica sudije, ne slažu oko tumačenja Tore? Ono oko čega se oni ne slažu nije to kakav bi zakon trebalo da bude, već kakav on jeste — a istina se ne određuje većinskim glasanjem. Ako svaki prati svoju interpretaciju, rezultat je pravni sistem u kojem zavisi od toga kog sudije odaberete kakav ćete ishod dobiti.
Rešenje za taj problem je, verovatno, deo poente priče o peći Akhnaija. Uputstvo u Tori da se sa dvosmislenim pitanjima postupa prihvatanjem mišljenja većine protumačeno je tako da, iako istina nije određena većinskim glasanjem, zakon jeste. Sudija koji se insistirao na manjinskoj interpretaciji nakon što je Sanhedrin odbacio istu mogao je nastaviti da zastupa svoj stav, ali je bio obavezan da sudi prema mišljenju većine.
To rešenje je zavisilo od postojanja jasno definisanog tela autoriteta koji bi odlučivao o pravnim sporovima. Sanhedrin je doneo svoju poslednju odluku 358. godine nove ere. Nakon toga, pravna uniformnost zavisila je od toga da li se sudije u dijaspori slažu oko toga koje autoritete su voljne da prihvate. Konačni rezultat je bio slom pravne uniformnosti, pri čemu su različite zajednice prihvatale doktrine različitih učenjaka, a veliki deo zakona stvarila su lokalna komunalna vlasti. Taj problem je ublažen činjenicom da su većina pravnih sporova bila unutar zajednice, pa su stoga bila pod jednim setom pravila.
Islamsko pravo nikada nije imalo doktrinu vladavine većine; različita tumačenja su koegistivirala i, u obliku četiri ortodoksne škole sunitskog prava, još uvek koegistiraju. Ali doktrina konsenzusa je pružala osnovu za tvrdnju da su određena pitanja rešena i da se ne mogu ponovo otvoriti.Ustavno pravo SAD ne mora biti, a često i nije, dosledno u svim federalnim krugovima, ali neusklađenosti koje se smatraju problematičnim mogu se eliminisati odlukom Vrhovnog suda.
Kao što ovi primeri pokazuju, i problemi zakona inspirisanog božanskim i rešenja su slični u širokom spektru društava i pravnih sistema.
Možda je činjenica koja izaziva gorak smeh to što je Povelja prava dizajnirana sa poverenjem da zauvek zabrani dva omiljena zločina svih poznatih vlada: oduzimanje privatne imovine bez adekvatne nadoknade i invaziju na građevinsku slobodu bez opravdanog razloga… To je činjenica koja izaziva još gorči smeh: da je izvršenje ovih zabrana povereno sudovima, što znači, pravnicima, što znači, ljudima koji su specifično obrazovani da otkriju pravne izgovore za nepoštene, neodmorne i antisocijalne postupke.
“Priroda, kako vidimo, uči i najnepismenije neophodnu razboritost za njihovo očuvanje, a strah izaziva promene koje je religija izgubila moć da vrši.”