Svetac je rekao: „Neka se podigne savršen grad.
Ovde nije potrebna duga debata o suptilnostima,
o sredstvima i ciljevima,
hajde da nam je namera
da svi budu odeveni i nahranjeni; dokle god jedan ostane
gladan, naše svađanje samo ismeva njegov bol.
Tako će svi raditi za dobro
u jednoj falangi bratstva.“
Čovek je povikao: „Ja znam istinu, ja, ja,
savršen i celovit. Onaj ko poriče
moju viziju je ludak ili budala
ili traži neku nisku prednost u svojim lažima.
Svi narodi su alat koji odgovara mojoj ruci,
sekući svakoga od vas
u moj plan.“
Bili su jedan čovek.
Koncept svojine je fundamentalan za naše društvo, verovatno za bilo koje društvo koje funkcioniše. Operativno, to razume svako dete starije od tri godine. Intelektualno, to skoro niko ne razume.
Razmotrite slogan ‘prava svojine protiv ljudskih prava’. Njegova retorička snaga potiče iz implikacije da su prava svojine prava same imovine, a ljudska prava prava ljudi; ljudi su važniji od imovine (stolica, stolova i slično), pa stoga ljudska prava imaju prednost nad pravima svojine.
Ali prava svojine nisu prava imovine; ona su prava ljudi u odnosu na imovinu. Ona su posebna vrsta ljudskog prava. Slogan priziva sliku crnca koji ‘sedne’ u restoranu na jugu. Ta situacija uključuje sukobljene zahteve o pravima, ali su prava koja se zahtevaju zapravo prava svojine. Vlasnik restorana zahteva pravo da kontroliše deo imovine — svoj restoran. Crnac zahteva (ograničeno) pravo na kontrolu dela iste te imovine — pravo da sedi na barskoj stolici onoliko dugo koliko želi. Nijedna od imovina ne zahteva nikakva prava; stolica se ne usuče sa zahtevom da crnac poštuje njeno pravo da ne bude sedište.
Jedina tvrdnja o pravima imovine na koju sam naišao je tvrdnja nekih konzervacionista da određeni objekti — na primer, drvo sekvoje — imaju inherentno pravo da ne budu uništeni. Ako bi čovek kupio zemljište na kojem stoji takvo drvo, tvrdio svoje pravo da poseče drvo, i bio suprotstavljen konzervacionisti koji ne postupa po bilo kom svom pravu već u odbrani prava drveta, zaista bismo imali sukob između ljudskih prava i prava svojine. To nije bila situacija koju su zamišljali oni koji su osmislili tu frazu.
To što je jedan od najefikasnijih političkih slogana poslednjih decenija zapravo verbalna greška, koja meša prava na imovinu sa pravima imovine, dokaz je stepena narodne zbunjenosti oko cele teme. Budući da je svojina centralna ekonomska institucija bilo kog društva, a privatna svojina centralna institucija slobodnog društva, vredno je izdvojiti malo vremena i truda da bi se razumelo šta je svojina i zašto postoji.
Dve činjenice čine institucije svojine neophodnim. Prva je da različiti ljudi teže različitim ciljevima. Ciljevi se mogu razlikovati jer ljudi slede svoj uski lični interes ili jer slede različite vizije visokih i svetih svrha. Bilo da su škrtice ili sveci, logika situacije je ista; ona ostaje ista sve dok svaka osoba, posmatrajući stvarnost sa posebnog stanovišta svoje glave, ne dođe do donekle drugačijeg zaključka o tome šta treba uraditi i kako to uraditi.
Druga činjenica je da postoje neke stvari koje su dovoljno retke da ih ne mogu svi koristiti onoliko koliko bi svako želeo. Ne možemo svi imati sve što želimo. Stoga, u bilo kom društvu, mora postojati neki način odlučivanja ko šta koristi i kada. Vi i ja ne možemo istovremeno voziti isti automobil do naših različitih domova.
Želja više ljudi da koriste iste resurse u različite svrhe je suštinski problem koji čini institucije svojine neophodnim. Najjednostavniji način za rešavanje takvog konflikta je fizička sila. Ako mogu da vas tukem, ja dobijam pravo da koristim auto. Ova metoda je veoma skupa, osim ako ne volite da se tučete i nemate obilno zdravstveno osiguranje. Takođe otežava planiranje budućnosti; osim ako niste trenutni šampion u teškoj kategoriji, nikada ne znate kada ćete imati pristup automobilu. Direktna upotreba fizičke sile je toliko loše rešenje za problem ograničenih resursa da je uobičajeno koriste samo mala deca i velike nacije.
Uobičajeno rešenje je da
za svaku stvar odlučuje
osoba ili neka grupa osoba organizovana prema nekom skupu pravila. Takve stvari se
nazivaju imovinom. Ako je svaka stvar pod kontrolom pojedinca koji ima moć
da prenese tu kontrolu na bilo kog drugog pojedinca, instituciju nazivamo
privatnom imovinom.
Pod institucijama svojine, privatnom ili javnom, osoba koja želi da koristi svojinu koja nije njena sopstvena mora navesti pojedinca ili grupu koja kontroliše tu svojinu da joj to dozvoli; ona mora ubediti tog pojedinca ili grupu da će njihovi ciljevi biti ispunjeni ako joj dozvole da koristi tu svojinu za svoje ciljeve.
Sa privatnim vlasništvom, ovo se obično radi putem
trgovine: nudim da koristim svoju imovinu (uključujući, moguće, i sebe) kako bih vam pomogao
da ostvarite svoje ciljeve u zamenu za to što ćete vi koristiti svoju imovinu da mi pomognete da ostvarim
svoje. Ponekad, ali ređe, to se radi ubeđivanjem da su moji ciljevi
dobri i da bi ih stoga trebalo da sledite; na taj način funkcionišu dobrotvorne organizacije i, u
izvesnoj meri, porodice.
Na taj način, u okviru institucija privatnog vlasništva, svaka pojedinca koristi sopstvene resurse kako bi težio sopstvenim ciljevima. Saradnja se javlja ili kada nekoliko pojedinaca uoči da mogu lakše da zajednički postignu zajednički cilj nego pojedinačno, ili kada otkriju da mogu lakše da ostvare svoje različite ciljeve sarađujući putem trgovine, gde svako pomaže drugima da ostvare svoje ciljeve u zamenu za to što im oni pomažu da ostvare svoje.
Pod institucijama javne svojine, svojina je u posedu (upotreba stvari je kontrolisana) od strane političkih institucija i ta svojina se koristi za postizanje ciljeva tih političkih institucija. Pošto je funkcija politike da smanji raznolikost individualnih ciljeva na skup zajedničkih ciljeva (ciljevi većine, diktatora, stranke na vlasti, ili bilo kog pojedinca ili grupe koja ima efektivnu kontrolu nad političkim institucijama), javna svojina nameće te zajedničke ciljeve pojedincu. „Ne pitajte šta vaša zemlja može učiniti za vas; pitajte radije šta vi možete učiniti za svoju zemlju.“ Drugim rečima, ne pitajte kako možete slediti ono što smatrate dobrim, već kako možete slediti ono što vam vlada govori da je dobro.
Razmotrite poseban slučaj u kojem se mogu uporediti efekti javne i privatne imovine. Štampani mediji (novine, časopisi i slično) proizvode se u potpunosti uz pomoć privatne imovine. Kupite novinski papir i mast, iznajmite štampariju i spremni ste za rad. Ili, u jeftinijoj varijanti, koristite Xerox mašinu. Možete štampati šta god želite bez traženja dozvole od bilo koje vlade. Pod uslovom, naravno, da vam nije potrebna pošta SAD da isporuči ono što ste odštampali. Vlada može koristiti, i povremeno je koristila, svoju kontrolu nad poštom kao instrument cenzure.
Emitovanje
medija (radio i televizija) je druga stvar. Radio talasi su
određeni kao javna imovina. Radio i televizijske stanice mogu raditi samo
ako dobiju dozvolu od Federalne komisije za komunikacije da koriste
tu imovinu. Ako FCC proceni da stanica ne radi u
javnom interesu, ima zakonsko pravo da povuče licencu stanice ili barem
da odbije njeno obnavljanje. Licence za emitovanje vrede mnogo
novca; lično bogatstvo Lyndona Johnsona izgrađeno je na medijskom
imperiju čija je glavna imovina bila poseban odnos između FCC i većinskog
lidera Senata.
Štampani mediji zahtevaju samo
privatnu imovinu; mediji emitovanja koriste javnu imovinu. Kakav je rezultat?
Štampani
mediji su izuzetno raznoliki. Svaki stav, politički, religijski ili
estetski, ima svoj mali časopis, svoj bilten, svoj podzemni list. Mnoge
od tih publikacija su krajnje uvredljive za poglede i ukuse većine
Amerikanaca — na primer, The Realist,
obscen i smešan humoristički časopis koji je jednom objavio crtež koji prikazuje „Jednu
državu pod Bogom“ kao čin sodomije koji je Jahve počinio nad Učkou Semom; The Berkeley Barb, novine koje imaju
najpornografskije male oglase na svetu; i publikacija Black Panther koja je
nadstavljala svinjsku glavu na ubijeno telo Roberta Kenedija.
Emitovani
mediji ne mogu sebi priuštiti da vređaju. Svako kome je ulogovana licenca vredna nekoliko
miliona dolara veoma je pažljiv. Nijedna televizijska stanica u Sjedinjenim
Američkim Državama ne bi emitovala crteže iz bilo kojeg nasumičnog izdanja The Realist. Nijedan radio program ne bi predstavljao očitavanja iz rubrike malih oglasa
Barb. Kako biste mogli
ubediti počasne komesarce FCC-a da je to u javnom
interesu? Na kraju krajeva, kao što je FCC to naveo 1931. godine, nakon što je odbio da obnovi
licencu vlasniku stanice čiji su mnogi izrečeni govori bili, po njihovim rečima, „vulgaran, ako ne i nepristojan. Svakako nisu uzvišeni niti zabavni.“ „Iako ne smemo vršiti cenzuru, naša je dužnost da vodimo računa da emitovane licence ne služe
kao čisti lični organi, kao i da se održava standard prefinjenosti koji priliči našem dobu i generaciji.“
Barb ne mora biti u javnom interesu; on ne pripada
javnosti. Radio i televizija pripadaju javnosti. Barb
samo mora biti u interesu ljudi koji ga čitaju. National Review, časopis Vilijama Baklija, ima tiraž od
oko 100.000. Kupuje ga jedan Amerikanac na svakih dve hiljade. Ako
ostalih 1.999 potencijalnih čitalaca smatra da je to podli, rasistički, fašistički, papistički
papir, to je njihova nesreća — on se i dalje pojavljuje.
FCC je
nedavno odlučio da pesme koje deluju kao da zagovaraju upotrebu droge ne smeju biti
emitovane. Da li je to kršenje slobode govora? Naravno da nije. Možete reći bilo šta što želite, ali ne na javnim eterima.
Kada
kažem da to nije kršenje slobode govora, potpuno sam ozbiljan. Nije
moguće dozvoliti svima da koriste eter za šta god žele; nema dovoljno mesta na radio skalama. Ako država poseduje eter, ona ga mora
raspodeliti; ona mora odlučiti šta treba, a šta ne treba da se emituje.
Isto važi i za
mastilo i papir. Sloboda govora može biti besplatna, ali štampani govor nije; on zahteva oskudne resurse. Ne postoji način da svako ko misli da je njegovo mišljenje
vredno pisanja može naterati svakoga u zemlji da ga pročita. Ponestali bismo sa drvetom mnogo pre nego što bismo imali dovoljno papira da odštampamo sto miliona primeraka svačijeg manifesta; ponestali bismo sa vremenom mnogo pre nego što bismo završili
čitanje rezultujućeg smeća.
Ipak,
imamo slobodu štampe. Stvari se ne štampaju besplatno, ali se štampaju ako je neko voljan da plati troškove. Ako je pisac voljan da plati,
on štampa letke i deli ih na ćošku. Češće, čitalac plaća tako što se pretplati na časopis ili kupi knjigu.
Pod
javnom svojinom, vrednosti javnosti kao celine se nameću
jedincima koji zahtevaju korišćenje te imovine kako bi ostvarili svoje ciljeve.
Pod privatnom svojinom, svaki pojedinac može težiti svojim ciljevima, pod uslovom
da je voljan da snosi troškove. Naši emitovani mediji su dosadni; naši štampani mediji,
raznoliki.
Da li bi se ovo moglo promeniti? Lako. Pretvoriti eter u privatnu svojinu. Dozvoliti državi da na aukciji proda pravo na emitovanje na određenoj frekvenciji, frekvenciju po frekvenciju, sve dok ceo radio opseg ne postane u privatnom vlasništvu.[1] Da li bi to značilo kontrolu etera od strane bogatih? Ne više nego što privatna svojina novinskog papira znači da se novine štampaju samo za bogate. Tržište nije bojno polje gde osoba sa najviše novca pobedi u bitci i uzme ceo plen; da jeste, Detroit bi potrošio sve svoje resurse projektujući zlatne Kadilake za Hauarda Hjusa, Žan Pol Getija i njihovu braćo i komšije.
Šta nije u redu sa analogijom ratnog polja? Za početak, tržište ne dodeljuje sve svoje resurse kupcu koji ima najviše novca. Ako ja trošim 10 dolara na widgete, a vi trošite 20 dolara, rezultat nije to da vi dobijete sve widgete, već da dobijete dve trećine njih, a ja jednu trećinu. Takođe, generalno gledano, količina određenog proizvoda koju kupi jedan kupac ne oduzima se od onoga što je dostupno drugom — dobit jedne osobe ne mora biti gubitak druge. Kada sam bio jedini kupac widgeta, proizvedeno je samo 10 dolara vrednih widgeta (osam widgeta po 1,25 dolara po komadu). Kada se vi pojavite sa 20 dolara, prvi efekat je podizanje cene widgeta. To podstiče proizvođače widgeta da proizvode više widgeta i ubrzo ih bude dovoljno da ja imam svojih osam, a vi svojih šesnaest. Ovo manje važi za radio-talase, koji su, u jednom smislu, fiksni i ograničeni resurs, poput zemlje. Ali, kao i sa zemljom, viša cena efikasno povećava ponudu jer tera ljude da intenzivnije koriste postojeću količinu. U slučaju radio-talasa, ako je cena frekventnog opsega visoka, postaje isplativo koristiti unapređenu opremu kako bi se više stanica smestilo u dati opseg frekvencija, pažljivije koordinisati stanice u različitim oblastima kako bi se minimizirale zone interferencije, koristiti ranije nekorišćene delove spektra (na primer UHF televiziju) i na kraju zameniti neke emiterske stanice kablovskom televizijom ili radioom.
Druga greška u slici tržišta kao sukoba u kojem bogataš uzima sve jeste mešanje toga koliko novca čovek ima i koliko je voljan da ga potroši. Ako je milioner voljan da plati samo 10.000 dolara za automobil, on dobija potpuno istu količinu automobila kao što ja dobijem ako sam voljan da platim isti iznos; činjenica da on ima milion dolara na bankovnom računu ne snižava cenu niti poboljšava kvalitet automobila. Ovaj princip se proširuje i na radio. Howard Hughes je mogao da potroši milijardu dolara da otkupi radio frekvencije, ali da nije nameravao da zaradi na njima — dovoljno novca da opravda investiciju — ne bi to učinio. Na kraju krajeva, imao je mnogo mnogo jeftinijih načina da sebi obezbedi zabavu.
Šta ovo implicira za sudbinu radio-talasa kao privatnog vlasništva? Prvo, proporcionalna priroda tržišnog trijumfa učinila bi praktično nemogućim da bilo koji bogataš ili grupa bogataša kupi čitav emiterski spektar i koristi ga u neke podmukle propagandističke svrhe. U takvom projektu, oni bi se takmičili sa ljudima koji žele da kupe frekvencije kako bi emitovali ono što slušaoci žele da čuju i tako zaradili novac (bilo direktno, kao kod plaćene televizije, ili indirektno, kao kod oglašavanja). Ukupno oglašavanje u emiterskim medijima iznosi oko 4 milijarde dolara godišnje.[2] Poslovni ljudi, koji se takmiče za vlasništvo nad emiterskim opsezima kako bi uzeli svoj udeo u tom novcu, sigurno bi bili voljni, ako bude potrebno, da izvrše jednokratnu isplatu od mnogo milijardi dolara. Pretpostavimo da radio-opseg ima mesta za sto stanica (trenutni FM opseg ima mesta za najmanje 50, a AM opseg ima mesta za mnogo više). Da bi naša hipotetička grupa makijavelističkih milionera preuzela kontrolu nad svih sto stanica, morali bi biti voljni da plate sto puta više od konkurencije. To bi bilo nešto u okruženju od triliona dolara, ili oko hiljadu puta više od ukupne vrednosti najbogatijih pojedinaca u zemlji.
Pretpostavimo, umesto toga, da mogu prikupiti oko 10 milijardi dolara (ukupnu vrednost deset ili dvadeset najbogatijih Amerikanaca) i otprilike izjednačiti iznos koji su poslovni ljudi, koji žele stanice u komercijalne svrhe, voljni da plate. Svaka grupa dobija 50 frekvencija. Poslovni ljudi emituju ono što kupci žele da čuju i dobijaju sve kupce; hipotetički milionari emituju propagandu koju žele da kupci čuju i ne dobijaju nijednog kupca, a deset ili dvadeset najbogatijih ljudi u Americi bankrotiraju.
Čini se jasnim da bi radio-talase u komercijalne svrhe kupovali biznismeni koji bi želeli da emituju šta god njihovi klijenti žele da čuju kako bi zaradili što više novca. Vrlo slična vrsta ljudi koji danas poseduju radio stanice. Većina stanica bi se prilagodila masovnim ukusima, kao što to čine i sada. Ali, ako devet stanica deli 90 procenata slušalaca, deseta stanica može bolje proći ako emituje nešto drugačije i tako dobije svih preostalih 10 procenata umesto jedne desetine udela velike većine. Sa stotinu stanica, stoti i prvi bi mogao da zarađuje na publici od 1 procenat. Stoga bi postojale specijalizovane stanice, koje bi se obraćale posebnim ukusima. One postoje i sada. Ali takve stanice više ne bi bile ograničene veto moći koju većina sada vrši preko FCC-a. Ako bi vas uvredilo ono što čujete na stanici u vlasništvu The Berkeley Barb, postojala bi samo jedna stvar koju možete preduzeti u vezi sa tim: okrenuti se drugoj stanici.
Mediji pružaju upečatljiv primer razlike između efekata javnog i privatnog vlasništva, ali to je primer koji pokazuje samo deo nevoljnosti javnog vlasništva. Jer javnost ne samo da ima moć da spreči pojedince da rade šta žele sa sopstvenim životima, već ima i podsticaj da tu moć koristi. Ako je imovina javna, ja, koristeći deo te imovine, smanjujem količinu dostupnu za vaše korišćenje. Ako ne odobravate ono čemu ja to koristim, ja, iz vaše tačke gledišta, trošim dragocene resurse koji su potrebni za druge i važnije svrhe — one koje vi odobravate. Pod privatnim vlasništvom, ono što ja rasipam pripada meni. Vi se, u apstraktnom smislu, možda ne slažete sa mojim rasipnim korišćenjem moje imovine, ali nemate podsticaj da se trudite kako biste me zaustavili. Čak i ako ne rasipam svoju imovinu, vi je nikada nećete dotaći. Ona će jednostavno biti korišćena za neku drugu moju svrhu.
Ovo se ne odnosi samo na rasipanje već proizvedenih resursa, već i na rasipanje moje najvrednije imovine, mog vlastitog vremena i energije. U društvu privatnog vlasništva, ako naporno radim, glavni efekat je da sam bogatiji. Ako odlučim da radim samo deset sati nedeljno i da živim od odgovarajuće niske zarade, ja sam taj koji snosi trošak. Pod institucijama javnog vlasništva, ja, odbijajući da proizvodim onoliko koliko bih mogao, smanjujem ukupno bogatstvo dostupno društvu. Drugi član tog društva može opravdano tvrditi da moja lenjost sabotira ciljeve društva, da ja uzimam hranu iz usta gladne dece.
Uzmiمoci hipije za primer. Naše institucije privatnog vlasništva služe njima baš kao što služe bilo kome drugom. Vodopne lule i tie-dye majice se proizvode, ilegalni novine i primerci Steal This Book se štampaju, i sve to na otvorenom tržištu. Droga se obezbeđuje na crnom tržištu. Nijedan kapitalista ne zauzima stav da je nesebičnost i neproduktivnost zlo, pa da stoga kapital ne treba investirati u proizvodnju stvari za takve ljude; ili, ako neko to uradi, neko drugi će investirati kapital i ostvariti profit.
Neprijatelj je vlada: policija hapsi „ljude bez doma“; javne škole insistiraju na skraćivanju kose onima koji nose dugu kosu; državne i federalne vlade se bave masovnim programom za sprečavanje uvoza i prodaje droge. Poput cenzure radija i televizije, ovo je delom nametanje morala većine manjini. Ali deo progona dolazi iz priznanja da ljudi koji odluče da budu siromašni manje doprinose zajedničkim ciljevima. Hipiji ne plaćaju mnogo poreza. Povremeno se ova tačka iznosi eksplicitno: zavisnost od droge je loša jer zavisnik ne „nosi svoj deo tereta“. Ako svi budemo zavisnici, društvo će kolapsirati. Ko će plaćati poreze? Ko će odbraniti društvo od stranih neprijatelja?
Ovaj argument postaje važniji u socijalističkoj državi, kao što je Kuba, gde je mnogo veći deo ekonomije u javnom vlasništvu. Tamo su, očigledno, njihovi ekvivalenti hipija sakupljani i slani u radne kampove kako bi odradili svoj deo za revoluciju.
George Bernard Shaw, neobično bistar socijalista, lepo je izneo tu stvar u The Intelligent Woman’s Guide to Socialism and Capitalism.
Ali umorni Vilji može reći da mrzi rad i da je sasvim voljan da primi manje, i da bude siromašan, prljav i otrcan ili čak ogoljen, samo da bi se izvukao sa manje posla. Ali to, kao što smo videli, ne sme se dozvoliti: dobrovoljna siromaštvo je društveno jednako štetno kao i nevoljno siromaštvo: pristojni narodi moraju insistirati na tome da njihovi građani vode pristojan život, obavljaju pun deo nacionalnog rada i uzimaju pun deo nacionalnog prihoda. . . . Siromaštvo i društvena neodgovornost biće zabranjeni luksuzi.
Obavezna društvena služba je toliko neodlučno ispravna da je prva dužnost vlade da se pobrine da svako radi dovoljno da pokrije svoje troškove i ostavi nešto za profit zemlje i unapređenje sveta
Razmotrite, kao aktuelniji primer, pokret povratka zemlji, koji predstavlja The Mother Earth News. Ideološki, on je neprijateljski nastrojen prema onome što vidi kao trošilarsko, neprirodno društvo masovne potrošnje. Ipak, institucije privatnog vlasništva tog društva služe njemu baš kao što služe bilo kome drugom. The Mother Earth News i The Whole Earth Catalog su štampani na papiru kupljenom na privatnom tržištu i prodaju se u privatnim knjižarama, uporedo sa drugim knjigama i časopisima posvećenim podučavanju kako da zaradite milion dolara u nekretninama ili živite na visokoj nozi sa sto hiljada godišnje.
[1] Delimična verzija ove ideje, koju je prvi predložio Ronald Kojs 1959. godine, implementirana je od strane FCC-a 1994. godine i trenutno je u upotrebi.
[2] Svi brojevi su približno iz 1970. godine, kada je ovo poglavlje napisano.