A nekoliko
stranica ranije tvrdio sam da pojedinac koji naporno radi u okviru institucija
privatnog vlasništva dobija najveći deo koristi. Ovo je direktno suprotno
socijalističkim idejama o eksploataciji, o kojima diskutujem u Poglavlju 8. To je takođe u
protivrečnosti sa
uobičajenim uverenjem da, kada pojedinac postane produktivniji, najveći deo
koristi idu drugima. Ovo uverenje stoji iza velikog dela javne podrške
državno finansiranom školstvu, državnim subvencijama pojedinačnim firmama i slično.
Bio bi potreban prilično obiman ekonomski tekst da se ovo pitanje temeljno obradi (predlažem
nekoliko njih u Dodacima I i II), ali pažljivo ispitivanje
jednog primera može olakšati čitaocu da sam izvede logiku
drugih primera.

Pretpostavimo da postoji stotinu lekara, od kojih svaki naplaćuje 10 dolara po poseti. Po toj ceni, broj poseta koje pacijenti žele da obave lekarima je isti kao i broj poseta koje lekari žele da obave. Ako to nije slučaj — ako, na primer, postoje ljudi voljni da plate 10 dolara po poseti, ali su lekari već zakazani — cena bi se promenila. Lekari bi mogli da povećaju svoje cene i i dalje drže svoje termine popunjenim. Po višoj ceni, neki klijenti bi odlučili da lekarima posećuju ređe. Potražnja za medicinskim uslugama opadała bi sa porastom cene sve dok ne bi postala jednaka količini usluga koju su lekari spremni da pruže po toj ceni.

Ja
odlučujem da postanem st dečeti lekar. Ukupna ponuda medicinskih
usluga se povećava. Cena po kojoj je ponuda jednaka potražnji opada; lekari dobijaju samo 9,90 dolara po poseti.

Da li sam značajno koristio društvu u celini? Ne. Razmotrimo posete lekarima koje bi se dogodile bez mene. Za svaku od njih, pacijent je sada deset centi bogatiji, ali je lekar deset centi siromašniji; neto, ljudi nisu u boljoj situaciji. Razmotrimo dodatne posete lekarima koje ljudi obavljaju zbog niže cene. Ovi ljudi su morali smatrati da je dodatna poseta lekaru vredna manje od 10 dolara, inače bi je obavili po staroj ceni. Moraju smatrati da je vredna više od 9,90 dolara, inače je ne bi obavili po novoj ceni. Stoga pacijenti profitiraju od dodatnih poseta sa između nula i deset centi po dodatnoj poseti — razlika između onoga što plate i vrednosti koju im ta usluga predstavlja. Ali ja, novi lekar koji pruža dodatnu uslugu, zarađujem 9,90 dolara po svakoj poseti, čime dobijam najveći deo koristi od onoga što proizvodim. U suštini, proizvodim uslugu vrednu između 9,90 i 10 dolara, a prodam je za 9,90 dolara.

Ako bi ukupan broj lekara
bio mnogo veći od stotine (kao što jeste), pad cene
posete koji bi usledio dodavanjem još jednog lekara bio bi znatno manji. Što je ova promena bliža nuli, to se novi lekar bliže približava tome da dobije 100
procenata onoga što proizvodi.

Kao što
ovaj primer sugeriše, suštinska greška u ideji da korist od
produktivnosti jedne osobe ide uglavnom drugima jeste u tome što se ignoriše prihod koji
produktivna osoba dobija. U dobro funkcionišućem društvu privatnog vlasništva,
iznos za koji osoba može prodati ono što je proizvela svojim radom odgovara
u velikoj meri stvarnoj vrednosti tog proizvoda za ljude koji ga konzumiraju.

Ovaj
argument zavisi od toga da prihvatim ono što je pacijent voljan da plati kao stvarnu vrednost za njega onoga što dobija, što je princip koji ekonomisti nazivaju „suverenitetom potrošača“. Pretpostavimo da odbacujem taj princip. Verujem da većina ljudi glupo potcenjuje važnost održavanja zdravlja i da čovek koji je voljan da plati samo 10 dolara za posetu lekaru zapravo dobija nešto što vredi 20 dolara. Zaključujem da lekar dobija samo polovinu onoga što proizvodi.

Argument
radi i na obrnut način. Ako verujem da je sedenje u baru i pijenje do kolutova idiotan način provedenja večeri, zaključujem da barmenima plaćaju mnogo više nego što su oni zaista vredni. U oba slučaja, moje uverenje da neko proizvodi više ili manje nego što mu je plaćeno proizilazi iz mog odbijanja da prihvatim procenu osobe koja koristi proizvod o vrednosti onoga što dobija. Prirodno, socijalista ili puritanac uvek pretpostavlja da, ako
država odluči šta ljudi treba da žele, ona će, pošto su njegove vrednosti ispravne,
odlučiti na njegov način.

Takav argument ne može implicirati da je svako ko proizvodi nedovoljno plaćen, jer bi to značilo da ljudi potcenjuju vrednost svega. Ali svaka stvar se vrednuje u odnosu na druge stvari; novac je samo pogodan posrednik. Ako mislim da poseta lekaru vredi samo 10 dolara, mislim da vredi samo onoliko koliko i druge stvari koje bih mogao da kupim za taj iznos. Ako potcenjujem posetu lekaru, moram da precenjujem druge stvari.