S sve više slučajeva . . . politika i političari ne samo da doprinose problemu. Oni su problem.
Jedan čest prigovor privatnom vlasništvu je da je to nemoralan sistem jer se oslanja na sebičnost.
Ovo je pogrešno. Većina ljudi definiše sebičnost
kao stav usmeren isključivo na brigu o sebi i smatrajući dobrobit drugih ljudi nebitnom. Argument za privatno vlasništvo ne zavisi od toga da li ljudi imaju takav stav; on zavisi samo od toga da različiti ljudi imaju različite ciljeve i da ih teže ostvarenju. Svaka osoba je sebična samo u smislu prihvatanja i praćenja sopstvene percepcije stvarnosti, sopstvene vizije dobra.Ovaj prigovor je takođe pogrešan jer nudi lažne alternative. Pod bilo kojim institucijama, u suštini postoje samo tri načina na koje mogu navesti drugu osobu da mi pomogne da postignem svoje ciljeve: ljubav, trgovina i sila.
Pod ljubavlju mislim na to da moj cilj postane vaš cilj. Oni koji me vole žele da dobijem ono što želim (osim onih koji misle da sam veoma glup u vezi toga šta je dobro za mene). Dakle, oni me dobrovoljno, „nesebično“, pomažu. Ljubav je previše usko reč. Vi biste takođe mogli deliti moj cilj ne zato što je to moj cilj, već zato što u određenom pogledu dobro doživljavamo na isti način. Možda biste se dobrovoljno ponudili da radite na mojoj političkoj kampanji ne zato što me volite, već zato što mislite da bi bilo dobro da ja budem izabran. Naravno, možemo deliti zajedničke ciljeve iz potpuno različitih razloga. Ja možda mislim da sam upravo ono što je zemlji bilo potrebno, a vi da sam upravo ono što je zemlja zaslužila.
Druga metoda saradnje je trgovina. Ja pristajem da vam pomognem da ostvarite vaš cilj ako mi vi pomognete da ostvarim svoj. Treća metoda je sila. Uradite ono što ja želim ili ću vas upucati.
Ljubav — generalnije rečeno, deljenje zajedničkog cilja — funkcioniše dobro, ali samo za ograničen opseg problema. Teško je upoznati veoma mnogo ljudi dovoljno dobro da biste ih voleli. Ljubav može omogućiti saradnju u komplikovanim stvarima unutar veoma malih grupa ljudi, kao što su porodice. Ona takođe funkcioniše među velikim brojem ljudi za veoma jednostavne ciljeve, ciljeve toliko jednostavne da se mnogi različiti ljudi mogu potpuno složiti oko njih. Ali za komplikovan cilj koji uključuje veliki broj ljudi, poput proizvodnje ove knjige, ljubav neće funkcionisati. Ne mogu očekivati od svih ljudi čija mi je saradnja potrebna — tipografa, urednika, vlasnika knjižara, drvoseča, radnika u fabrikama papira i još hiljadu drugih — da me poznaju i vole dovoljno dobro da bi želeli da objave ovu knjigu zbog mene. Ne mogu takođe očekivati da se svi oni dovoljno blisko slažu sa mojim političkim stavovima da bi objavljivanje ove knjige smatrali ciljem samim po sebi. Ne mogu takođe očekivati da su svi oni ljudi koji žele da pročitaju knjigu i koji su stoga voljni da pomognu u njenoj proizvodnji. Vraćam se na drugu metodu: trgovinu.
Ja ulažem vreme i trud da proizvedem rukopis. U zamenu dobijam priliku da proširim svoje stavove, zadovoljavajuće jačanje svog ega i malo novca. Ljudi koji žele da čitaju knjigu dobijaju knjigu. U zamenu, oni daju novac. Izdavačka kuća i njeni zaposleni, urednici, daju vreme, trud i veštinu neophodnu da koordiniraju ostatak nas; oni dobijaju novac i reputaciju. Drvoseče, štampari i slični daju svoj trud i veštinu, a zauzvrat dobijaju novac. Hiljade ljudi, možda milioni, sarađuju u jednom zadatku, svaki težeći svojim ciljevima.
Dakle, pod privatnim vlasništvom, prva metoda, ljubav, koristi se tamo gde je izvodljiva. Tamo gde nije, umesto nje se koristi trgovina. Napad na privatno vlasništvo kao sebično suprotstavlja drugu metodu prvoj. To implicira da je alternativa sebičnoj trgovini nesebična ljubav. Ali, pod privatnim vlasništvom, ljubav već funkcioniše tamo gde može. Nikome nije zabranjeno da nešto uradi besplatno ako to želi. Mnogi ljudi — roditelji koji pomažu svojoj deci, volonteri u bolnicama, voditelji izviđačkih izviđačkih grupa — rade upravo to. Ako se, za one stvari koje ljudi nisu voljni da rade besplatno, trgovina zameni bilo čim drugim, to mora biti sila. Umesto da ljudi budu sebični i rade stvari zato što žele, biće nesebični i radiće ih na vrhu puške.
Da li je ova optužba nepravedna? Alternativa koju nude oni koji osuđuju sebičnost uvek je država. Sebično je raditi nešto za novac, pa bi slumove trebalo da očisti omladinski korpus sastavljen putem univerzalne službe. U prevodu, to znači da posao treba da obave ljudi koji će biti zatvoreni ako ga ne obave.
Drugi prigovor koji se često upućuje sistemu privatnog vlasništva jeste da resursi mogu biti pogrešno raspoređeni. Jedan čovek može gladovati dok drugi ima više hrane nego što može da pojede. To je istina, ali to važi za bilo koji sistem raspodele resursa. Ko god da donosi odluku, može doneti odluku koju ja smatram pogrešnom. Možemo, naravno, uspostaviti državni biro i naložiti mu da hrani gladne i odeva gole. To ne znači da će oni biti nahranjeni i obučeni. U nekom trenutku, neka osoba ili osobe moraju odlučiti ko šta dobija. Politički mehanizmi, biroi i birokrate prate sopstvene ciljeve jednako sigurno kao što to čine i individualni preduzetnici.
Ako skoro svi zagovaraju hranjenje gladnih, političaru može biti u interesu da to učini. Ali, u tim okolnostima, političar je suvišan: neka ljubazna duša će svakako dati obrok gladnom čoveku. Ako velika većina je protiv gladnog čoveka, neka ljubazna duša među manjinom i dalje može nahraniti čoveka — političar to neće.
Ne postoji način da se političaru dodeli moć koja se može koristiti isključivo za dobro. Ako nekome pruži hranu, mora je uzeti od nekog drugog; hrana ne pojavljuje se niotkuda. Znam samo za jednu priliku u modernoj istoriji u vremenu mira kada su veliki broj ljudi gladovao iako je hrana bila dostupna.[3] To se dogodilo pod ekonomskim sistemom u kojem je odluku o tome ko treba hranu donela vlada. Josif Staljin je odlučivao koliko hrane je potrebno stanovnicima Ukrajine. Ono što im nije bilo „potrebno“ oduzeto je od strane sovjetske vlade i otpremljeno na drugo mesto. Tokom godina 1932. i 1933, nekoliko miliona Ukrajinaca umrlo je od gladi. Tokom svake od tih godina, prema sovjetskim podacima, Sovjetski Savez je izvezao oko 1,8 miliona tona žita. Ako prihvatimo visoku brojku onih koji su gladovali — recimo, osam miliona — to žito bi svakome od njih obezbedilo oko dve hiljade kalorija dnevno.
Ipak, tu postoji nešto u socijalističkom prigovoru protiv kapitalističke „pogrešne raspodele“, nešto sa čim se estetski, ako ne i ekonomski, poistovećujem.
Većina nas u srcu veruje da postoji samo jedno dobro i da bi ga idealno svi trebali težiti. U savršenoj centralno planiranoj socijalističkoj državi, svi su deo hijerarhije koja teži istom cilju. Ako je taj cilj ono jedno pravo dobro, to društvo će biti savršeno u smislu u kojem kapitalističko društvo, gde svako teži sopstvenoj, različitoj i nesavršenoj percepciji dobra, ne može biti. Pošto većina socijalista zamišlja socijalističku vladu koju kontrolišu ljudi veoma slični njima samima, oni zamišljaju da će ona težiti istinskom dobru, onome kako ga oni, nesavršeno, opažaju. To je sigurno bolje od haotičnog sistema u kojem svi razni ljudi osim socijalista opažaju sve razne druge vrednosti i troše dragocene resurse jureći ih. Ljudi koji sanjaju o socijalističkom društvu retko razmatraju mogućnost da bi neki od tih drugih ljudi mogao uspešno nametnuti svoje ciljeve sanjaru, umesto obrnuto. Džordž Orvel je jedini izuzetak koji mi pada na pamet.
Treći prigovor iznet protiv privatnog vlasništva je taj da ljudi nisu zaista slobodni sve dok im je potrebna upotreba tuđeg vlasništva da bi štampali svoje mišljenje, pa čak i da bi jeli i pili. Ako moram ili da radim ono što mi kažeš ili da gladujem, smisao u kojem sam slobodan možda će biti koristan političkom filozofu, ali nije baš koristan meni.
To je sasvim tačno, ali isto tako važi i za bilo koji sistem javnog vlasništva — i mnogo je važnije. Mnogo je verovatnije da će postojati jedan vlasnik sve hrane ako državom upravljaju vlade nego ako su stvari u vlasništvu privatnih pojedinaca; ima mnogo manje vlada. Moć se umanjuje kada se deli. Ako jedan čovek poseduje svu hranu, on može naterati da uradim gotovo bilo šta. Ako je podeljena među stotinu ljudi, niko ne može naterati da uradim mnogo zbog nje; ako neko pokuša, mogu dobiti bolju ponudu od nekog drugog.
[3] Pre nego što je ovo poglavlje napisano, dogodio se drugi, čak i veći primer, glad tokom Maoovog „Velikog skoka napred“ u kojem se veruje da je umrlo između trideset i četrdeset miliona ljudi, ali ja u to vreme nisam bio svestan toga.