Ne pitajte šta vlada može učiniti za vas. Pitajte šta vlada radi vama.
Mnogi ljudi koji se slažu da su privatna svojina i slobodno tržište idealne institucije koje omogućavaju svakoj osobi da teži sopstvenim ciljevima koristeći sopstvene resurse, odbacuju potpuni laissez faire jer veruju da to vodi do nepravedne, ili barem nepoželjne, distribucije bogatstva i prihoda. Oni priznaju da tržište odgovara na zahteve potrošača, izražene njihovom spremnošću da plate ono što žele, mnogo osetljivijim i efikasnijim načinom nego što politički sistem odgovara na zahteve birača, izražene njihovim glasovima. Ali oni tvrde da je tržište nedemokratsko jer se broj glasova — odnosno, broj dolara dostupnih za trošenje — značajno razlikuje od osobe do osobe. Stoga, oni tvrde da vlada treba da interveniše na tržištu kako bi redistribuirala bogatstvo i prihode.
Ovaj argument ispravno posmatra slobodno tržište kao ono koje ima sopstvenu unutrašnju logiku, proizvodeći rezultate, kao što je nejednaka distribucija prihoda, nezavisno od želja njegovih pristalica. On nepravilno tretira politički proces kao da on nema odgovarajuću sopstvenu unutrašnju logiku. Argument jednostavno pretpostavlja da se političke institucije mogu postaviti tako da proizvedu bilo koji željeni ishod.
Pretpostavimo da me je neko pre sto godina pokušao ubediti da se demokratske institucije mogu koristiti za prenos novca od većine populacije siromašnima. Mogao sam dati sledeći odgovor: „Siromašni, kojima želite da pomognete, su višestruko brojniji od ostatka populacije, od koje nameravate da uzmete novac da biste im pomogli. Ako oni koji nisu siromašni nisu dovoljno velikodušni da dobrovoljno daju novac siromašnima kroz privatnu dobrotvornost, šta vas navodi da mislite da će biti toliko ludi da će glasati za to da nateraju sebe da ga daju?“
To bi bio ubedljiv argument pre sto godina. Danas nije. Zašto? Zato što ljudi danas veruju da je naše sadašnje društvo živi dokaz suprotnog od ovog argumenta, da naša vlada prenosi, i već godinama prenosi, značajne količine novca od onih koji nisu siromašni ka siromašnima.
To je iluzija. Postoje neki vladini programi koji daju novac siromašnima — pomoć porodicama sa decom koja su pod zavisnošću, na primer. Ali takvi programi su ubedljivo nadmašeni onima koji imaju suprotan efekat — programima koji štete siromašnima u korist onih koji nisu siromašni. Skoro sigurno, siromašni bi imali bolju situaciju kada bi i beneficije koje sada primaju i porezi, direktni i indirektni, koje sada plaćaju, bili ukinuti. Razmotrimo neke primere.
Socijalno osiguranje je po svim merilima najveći program socijalne pomoći u Americi; njegove godišnje isplate su oko četiri puta veće od svih ostalih programa socijalne pomoći zajedno uzetih. Finansira se regresivnim porezom — oko 10 procenata na sav prihod do 7.800 dolara, ništa nakon toga. [4] Oni koji imaju prihode manje od 7.800 dolara, i shodno tome plaćaju manji iznos godišnje, kasnije primaju niže isplate, ali je smanjenje beneficija manje od proporcionalnog. Da je raspored poreza i isplata jedini relevantan faktor, socijalno osiguranje bi blago redistribuiralo od ljudi sa višim prihodima ka ljudima sa nižim prihodima.
Ali dva dodatna faktora gotovo sigurno preokreću taj efekat. Većina isplata socijalnog osiguranja uzima oblik anuiteta, fiksni iznos godišnje koji počinje u određenim godinama (obično u 65.) i nastavlja se do smrti. Ukupan iznos koji pojedinac dobije zavisi od toga koliko dugo živi nakon šesnaeste godine. Čovek koji živi do 71. godine dobija 20 procenata više, uz druge faktore koji su isti, nego čovek koji živi do sedamdesete godine. Dalje, iznos koji pojedinac plaća za socijalno osiguranje ne zavisi samo od toga koliko plaća porez svake godine, već i od toga koliko godina plaća. Čovek koji počne da radi u 24. godini platiće porez na socijalno osiguranje 41 godinu; onaj koji počne da radi u 18. godini platiće 47 godina. Prvi će, uz druge faktore koji su isti, platiti oko 15 procenata manje od drugog za iste beneficije. Propuštene uplate dolaze na početku njegove karijere; pošto rane uplate imaju više vremena da akumuliraju kamatu od kasnijih, efektivna ušteda je još veća. Pretpostavljajući kamatnu stopu od 5 procenata, akumulirana vrednost uplata prvog čoveka, do 65. godine, bila bi oko dve trećine vrednosti akumuliranih uplata drugog čoveka.
Ljudi sa većim prihodima imaju duži očekivani životni vek. Deca srednje i više klase počinju da rade kasnije, često znatno kasnije, nego deca niže klase. Obe ove činjenice teže tome da socijalno osiguranje učine mnogo boljim poslom za one koji nisu siromašni nego za siromašne. Koliko ja znam, niko nikada nije uradio pažljivu aktuarsku analizu svih takvih efekata. Stoga se mogu dati samo približne procene.
Uporedite nekoga ko ide na fakultet dve godine nakon diplomiranja i živi do 72. godine sa nekim ko počne da radi u 18. godini i umre u 70. godini. Dodajući uštedu od jedne trećine na uplate na dobit od 30 procenata u primanjima (ovde efekat kamate deluje u suprotnom smeru, pošto dodatne uplate za duži život dolaze na kraju), procenjujem da prvi pojedinac, od ovih efekata, dobija oko duplo više za svoj novac od drugog. Ne znam za nikakve efekte suprotnog smera koji su dovoljno veliki da ovo ponište.
Socijalno osiguranje nipošto nije jedini veliki državni program koji uzima od siromašnih da bi dao onima koji nisu siromašni. Drugi primer je poljoprivredni program. Pošto se on uglavnom sastoji od državnih mera za održavanje cena useva, on se delom plaća porezima, a delom višim cenama hrane. Pre mnogo godina, kada sam radio proračune na delu aktivnosti Ministarstva poljoprivrede, procenio sam, koristeći podatke Ministarstva poljoprivrede, da su više cene hrane činile oko dve trećine ukupnog troška dela poljoprivrednog programa koji sam proučavao. Više cene hrane imaju efekat regresivnog poreza, pošto siromašniji ljudi troše veći deo svojih prihoda na hranu.
Höše cene koriste poljoprivrednicima srazmerno tome koliko prodaju; veliki poljoprivrednik dobija proporcionalno veću korist od malog. Pored toga, veliki poljoprivrednik može bolje da priušti pravne troškove kako bi izvukao maksimalnu korist iz drugih delova programa. Poznato je da svake godine znatan broj farmi ili poljoprivrednih korporacija dobije više od 100.000 dolara po komadu, a nekoliko njih dobije više od 1 milion dolara u beneficijama iz programa koji je navodno osnovan da pomogne siromašnim poljoprivrednicima.
Dakle, poljoprivredni program se sastoji od malo progresivne koristi (ona koja koristi onima sa višim prihodima nešto više nego proporcionalno tim prihodima) finansirane regresivnim porezom (onaj koji opterećuje one sa višim prihodima nešto manje nego proporcionalno tim prihodima). Pretpostavlja se da on ima neto efekat prenosa novca od onih koji su siromašniji od onih koji su manje siromašni — neobičan način pomaganja siromašnima. Ovde ponovo, ne znam za nikakve precizne proračune koji su izmerili ukupni efekat.
Moglo bi se nabrojati sličnih programa na mnogim stranama. Državni univerziteti, na primer, subvencioniraju obrazovanje viših slojeva društva novcem od kojeg većina dolazi od relativno siromašnih poreskih obveznika. Obnavljanje gradova koristi moć vlade da spreči širenje slumova, proces koji se ponekad naziva sprečavanjem gradske propasti. Za srednju klasu na granici niskobudžetnih područja, ovo je dragocena zaštita. Ali „gradska propast“ je upravo proces kojim više stambenog sadržaja postaje dostupno ljudima niskih prihoda. Zagovornici obnavljanja gradova tvrde da poboljšavaju stanovanje siromašnih. U oblasti Hajd Park u Čikagu, gde sam proveo veći deo svog života, srušili su stare stambene zgrade sa niskom rentom i zamenili ih gradskim kućama od 30.000 i 40.000 dolara. Veliko poboljšanje za one siromašne koji imaju 30.000 dolara. I to je pravilo, a ne izuzetak, kao što je pre mnogo godina pokazao Martin Anderson u The Federal Bulldozer.
Ovo nije poricanje činjenice da siromašni ljudi imaju neku korist od nekih vladinih programa. Svi imaju neku korist od nekih vladinih programa. Politički sistem je sam po sebi neka vrsta tržišta. Svako ko ima nešto da ponudi — glasove, novac, rad — može dobiti posebnu uslugu, ali ta usluga dolazi na račun nekog drugog. Na drugom mestu tvrdim da, u neto smislu, skoro svi gube. Bilo da je to slučaj za svakoga ili ne, sigurno je slučaj za siromašne, koji unose manje u licitaciju od bilo koga drugog.
Ne može se jednostavno reći: „Neka vlada pomogne siromašnima.“ „Reformišite porez na dohodak tako da bogati zaista plaćaju.“ Stvari su takve kakve jesu iz određenih razloga. Bilo bi podjednako smisleno da branilac slobodnog tržišta tvrdi da će, kada uspostavi svoje slobodno tržište, ono proizvesti jednake plate za sve.
[4] Sve brojke su otprilike iz 1970. godine.