Jedan od najefikasnijih argumenata protiv neregulisanog laissez-faire principa jeste taj da on neizbežno vodi ka monopolu. Kako je George Orwell naveo: „Problem sa takmičenjima je u tome što neko pobedi u njima.“ Stoga se tvrdi da vlada mora intervenisati kako bi sprečila formiranje monopola ili, kada su već formirani, da bi ih kontrolisala. Ovo je uobičajeno opravdanje za antimonopolne zakone i regulatorna tela kao što su Međukomercijalna komisija i Savet za civilnu vazduhoplovstvo.
Najbolja istorijska opovrgavanja ove teze nalaze se u dve knjige socijalističkog istoričara Gabriela Kolka: The Triumph of Conservatism i Railroads and Regulation. On tvrdi da su poslovni ljudi krajem prošlog veka verovali da je budućnost u velikani, u konglomeratima i kartelima, ali su pogrešili. Organizacije koje su formirali kako bi kontrolisali tržišta i smanjili troškove bile su gotovo uvek neuspešne, ostvarujući manje dobiti od svojih manjih konkurenata, nesposobne da fiksiraju cene i kontrolišuće uvek sve manji udeo na tržištu.
Regulatorne komisije su navodno formirane da bi obuzdale monopolističke poslovne ljude. Zapravo, tvrdi Kolko, one su formirane na zahtev neuspešnih monopolista kako bi sprečile konkurenciju koja je omotačila njihove napore.
Oni koji su zainteresovani za istraživanje ovog istorijskog pitanja treba da pročitaju Kolkove knjige, koje se bave progresivnim periodom, kao i članke McGee-a i Stigler-a pomenute u Dodatku II. McGee razmatra istoriju kompanije Standard Oil, a Stigler ispituje pitanje da li je koncentracija istorijski imala tendenciju da raste. Njegov zaključak je da je stepen koncentracije u ekonomiji bio relativno stabilan. Uvek se čini da raste, jer su visoko koncentrisane industrije mnogo vidljivije od onih konkurentnijih. Svi smo svesni da je, negde između 1920. i danas, General Motors stekao dominantnu poziciju u automobilskoj industriji. Malo ko od nas shvata da je u istom periodu U.S. Steel izgubio svoju dominaciju u industriji čelika. Iz istog razloga, skloni smo tome da preuveličavamo količinu koncentracije koja postoji u bilo kom datom trenutku. Oblasti ekonomije za koje smatramo da su važne obično su one u kojima možemo identifikovati jednu veliku firmu. Retko razmatramo industrije kao što su ugostiteljstvo, kućni servisi ili proizvodnja tekstila i odeće, od kojih je svaka visoko konkurentna i koja zapošljava više ljudi nego što to čine proizvodnja gvožđa, čelika i automobila zajedno..
Kakve god činjenice o monopolu bile, uverenje da konkurencija neizbežno teži ka stvaranju monopola je rasprostranjeno. Ostatak ovog poglavlja posvećen je razumevanju argumenata koji podržavaju ovo uverenje i zašto su oni pogrešni.
Postoje tri različite vrste monopola: prirodni monopol, veštački monopol i državni monopol. Samo je prvi od bilo kakvog značaja u laissez-faire društvu.
U većini ekonomskih aktivnosti, efikasnost firme raste sa veličinom do određene optimalne veličine, a zatim opada. Jedna čeličara je daleko efikasnija od male peći u dvorištu, ali povećanje postojeće čeličare još više ne donosi nikakvu dodatnu prednost — zato su čeličare takve kakve jesu — a dve čeličare nisu efikasnije od jedne. Povećanje veličine takođe donosi povećane troškove administrativne birokratije. Ljudi na vrhu postaju sve udaljeniji od onoga što se zapravo dešava na dnu i stoga su skloniji da prave skupe greške. Dakle, efikasnost teži opadanju sa povećanjem veličine, kada firme prođu tačku u kojoj mogu u potpunosti iskoristiti masovnu proizvodnju. Iz tog razloga se neke veoma velike firme, kao što je General Motors, razbijaju na poluautonomne jedinice kako bi što bliže moguće pristupile efikasnijim administrativnim aranžmanima manjih firmi.
Prirodni monopol postoji kada je optimalna veličina firme u nekoj oblasti proizvodnje toliko velika da na tržištu ima mesta samo jednoj takvoj firmi. Manji konkurent je manje efikasan od monopolističke firme i stoga nije u stanju da joj parira. Osim u slučajevima kada je tržište veoma malo (na primer, mala prodavnica u gradu), ovo je neuobičajena situacija. U čeličnoj industriji, koja se generalno smatra visoko koncentrisanom, postoji između dvesto i trista čeličana i između sto i dvesto firmi. Četiri najveće firme (koje nipošto nisu najprofitabilnije) proizvode samo polovinu ukupne proizvodnje, a sledeće četiri proizvode samo 16 procenata ukupne proizvodnje.
Čak i prirodni monopol je ograničen u svojoj sposobnosti da podiže cene. Ako ih podigne dovoljno visoko, manje, manje efikasne firme će uvideti da mogu profitabilno da se takmiče. Ovde Orvelova implicitna analogija ekonomske konkurencije sa takmičenjem propada. Prirodni monopol pobeđuje u smislu da proizvodi robu jeftinije, čime ostvaruje veću dobit na svakoj prodatom artiklu. On može zarađivati prodajući robu po ceni po kojoj druge firme gube novac, i tako zadržati celo tržište. Ali on zadržava tržište samo dokle god mu je cena dovoljno niska da druge firme ne mogu ostvariti profit. To je ono što se naziva potencijalna konkurencija.
Poznat primer je Alcoa Aluminum. Jedna od optužbi iznetih protiv Alcoe tokom antimonopolnih saslušanja koja su rezultirala njenim razbijanjem bila je da je držala konkurente van posla sa aluminijumom tako što je držala svoje cene niskim i koristeći svaki mogući tehnološki napredak da ih još više snizi.
Moć prirodnog monopola je takođe ograničena indirektnom konkurencijom. Čak i ako bi proizvodnja čelika bila prirodni monopol i čak i ako bi monopolistička firma bila neuporedivo efikasnija od potencijalnih konkurenata, njene cene bi bile ograničene postojanjem zamena za čelik. Kako bi podizala cene sve više i više, ljudi bi koristili više aluminijuma, plastike i drveta za izgradnju. Slično tome, železnica, čak i ako je monopol, suočava se sa konkurencijom od strane kanalnih barža, kamiona i aviona.
Iz svih ovih razloga, prirodni monopoli, iako ponekad postoje pod institucijama laissez-faire politike, ne ometaju ozbiljno funkcionisanje tržišta. Metode koje vlada koristi za kontrolu takvih monopola nanose daleko veću štetu od samih monopola, kao što ću pokazati u sledećem poglavlju.
Veštački monopol je velika firma formirana u svrhu kontrole tržišta, podizanja cena i samim tim ostvarivanja monopolske dobiti u oblasti u kojoj ne postoje uslovi za prirodni monopol. Kada isti efekat proizvede sporazum između nekoliko firmi, grupa firmi se naziva kartel. Pošto kartel ima većinu problema monopola uz sopstvene probleme, prvo ću razmatrati monopole.
Pretpostavimo da je monopol formiran, kao što je bio slučaj sa U.S. Steel, od strane finansijera koji uspeju da otkup majority postojećih firmi. Pretpostavimo dalje da nema pitanja prirodnog monopola; firma mnogo manja od novog monstruma može proizvoditi podjednako efikasno, možda čak i efikasnije. Često se tvrdi da će velika firma ipak moći da postigne i održi potpunu kontrolu nad industrijom. Ovaj argument, kao i mnogi drugi, zavisi od lažne analogije tržišne konkurencije sa bitkom u kojoj najjači mora da pobedi.
Da bismo videli zašto je ovo pogrešno, pretpostavimo da monopol počinje sa 99 procenata tržišta, a da preostalih 1 procenat drži jedan jedini konkurent. Da učinim stvari dramatičnijim, dozvolite mi da preuzmem ulogu konkurenta. Tvrdi se da monopol, budući veći i moćniji, može lako da me izbaci.
Da bi to učinio, monopol mora da spusti svoju cenu na nivo na kojem ja gubim novac. Ali pošto monopol nije efikasniji od mene, on gubi isto toliko novca po jednoj prodatoj jedinici. Njegovi resursi mogu biti 99 puta veći od mojih, ali on takođe gubi novac 이곳 devedeset devet puta brže od mene.
Radi je još gore od toga. Monopolista mora biti voljan da prodaje svima koji žele da kupe, jer će u suprotnom nezadovoljni kupci kupovati od mene po staroj ceni. Pošto će po novoj niskoj ceni kupci želeti da kupe više nego ranije, monopolist mora proširiti proizvodnju, gubeći još više novca. Ako se roba koju proizvodimo može lako skladištiti, očekivanje budućih porasta cena nakon što se naša bitka završi, dodatno će povećati trenutnu potražnju.
U međuvremenu, ja imam atraktivnije opcije. Mogu, ako želim, nastaviti da proizvodim punim kapacitetom i prodajem sa gubitkom, gubeći jedan dolar za svakih sto ili više koji izgubi monopolista. Ili mogu uštedeti novac otpuštanjem nekih svojih radnika, zatvaranjem dela svog postrojenja i smanjenjem proizvodnje sve dok monopolista ne pregori od trošenja svog novca.
Šta je sa situacijom u kojoj se monopolista bavi regionalnim snižavanjem cena, trpeći gubitak u oblasti u kojoj ja poslujem i nadoknađujući ga u drugim delovima zemlje? Ako sam ozbiljno zabrinut zbog te perspektive, mogu preduzeti opreznu meru otvaranja prodajnih mesta na svim njegovim glavnim tržištima. Čak i ako to ne učinim, visoke cene koje on naplaćuje u drugim oblastima kako bi nadoknadio svoje gubitke protiv mene, učiniće te oblasti veoma atraktivnim za druge nove firme. Jednom kada se one uspostave, on više nema tržište na kojem bi mogao da nadoknadi svoje gubitke.
Tako da je veštački monopol koji pokušava da iskoristi svoju veličinu kako bi održao svoj monopol u tužnoj poziciji, kao što je iskusio U.S. Steel, koji je formiran sa 60 procenata ukupne proizvodnje čelika, ali koji sada ima oko 25 procenata. Često je tvrdilo se da je Rockefeller koristio takvu taktiku da bi izgradio Standard Oil, ali za tu optužbu se čini da postoji malo ili nimalo dokaza. Funkcioneri Standard Oil-a su povremeno pokušavali da koriste pretnju snižavanjem cena i pokretanjem ratova cena u pokušaju da ubede konkurenciju da smanje svoju proizvodnju i povećaju svoje cene. Ali konkurencija je bolje razumela logiku situacije od kasnijih istoričara, kao što pokazuje odgovor menadžera Cornplanter Refining Company na takvu pretnju, koji je citirao McGee: „Pa, rekoh, ‘Gospodine Moffett, veoma mi je drago što ste to tako rekli, jer ako je do vas, jedini način na koji možete dobiti [posao] jeste da prodrmate tržište [smanjite cene], a ako vi prodrmate tržište, ja ću vas udariti na 200 milja okolo i nateraću vas da prodate taj materijal’, i rekoh, ‘Ne želim veći piknik od toga; prodajte ga ako želite’, i poželeo mu lep dan i otišao.“
Pretnja se nikada nije ostvarila. Zapravo, iz McGeeovih dokaza se čini da su snižavanja cena češće započinjali mali nezavisni প্ৰedstojači u pokušaju da uđu na Standardovo tržište i da su mnogi od njih bili uspešni. Kapital kompanije Cornplanter je, u dvadeset godina, porastao sa 10.000 dolara na 450.000 dolara. Kako McGee kaže, komentarišući dokaze predstavljene protiv Standarda u antimonopolnom procesu iz 1911. godine: „Zanimljivo je da su većina bivših zaposlenih u Standardu, koji su svedočili o Standardovim smrtonosnim predatornim taktikama, ušli u biznis sa naftom kada su napustili Standard. Oni su takođe napredovali.“
Druga strategija, koju je Rockefeller verovatno primenjivao, jeste otkupica konkurenata. Ovo je obično jeftinije nego trošiti čitavu imovinu pokušavajući da ih izbaciš — barem u kratkom roku. Problem je u tome što ljudi ubrzo shvate da mogu izgraditi novu rafineriju, zapretiti smanjenjem cena i prodati se Rockefelleru uz ogroman profit. David P. Reighard je očigledno stekao značajno bogatstvo prodajući tri uzastopne rafinerije Rockefelleru. Postojao je limit koliko rafinerija je Rockefeller mogao da koristi. Nakon što je izgradio svoj monopol uvodeći efikasnu poslovnu organizaciju u industriju nafte, Rockefeller nije mogao da izdrži konkurenciju sposobnih imitatora u svojim kasnijim godinama i nije uspeo da održi svoj monopol.
Do sada sam razmatrao situaciju u kojoj postoji jedna monopolistička firma. Kada monopol dele nekoliko firmi koje čine kartel, poteškoće mogu biti čak i veće.
A
kartel je najjači u industriji u kojoj postoji gotovo prirodni monopol.
Pretpostavimo, na primer, da je optimalna veličina firme takva da postoji
mesto samo za četiri firme dovoljno velike da budu efikasne. One se dogovaraju da podignu
cene radi svoje uzajamne koristi. Po višoj ceni, firme, koje sada
ostvaruju veliku dobit na svakoj prodatoj stavci, želele bi svaka da proizvode i prodaju
više. Ali, po višoj ceni, ukupna potražnja za njihovim proizvodom je niža
nego ranije. One moraju na neki način da podele ukupnu količinu posla.
Firma koja proda više od
svoje kvote može značajno povećati svoju dobit. Svaka firma je u iskušenju da „varate“
dogovor, da ode kod kupaca i ponudi im da im proda više po nešto nižoj ceni, a da pritom ne
obavesti ostale članove kartela o tome. Kako takvo varanje postaje rasprostranjeno, dogovor
kartela se efektivno raspada; čini se da se to dogodilo mnogim kratkotrajnim kartelima formiranim
na početku ovog veka. „Varanje“ je, naravno, kako ga ostali
članovi kartela nazivaju; iz perspektive ostatka nas, to je veoma
poželjan oblik ponašanja.
Ako kartel uspe da
spreči varanje među svojim članovima, on, poput monopola, i dalje ima problem
sa sprečavanjem privlačenja novih firmi u industriju visokim cenama i posledičnom visokom dobiti.
Čak i tamo gde postoji gotovo prirodni monopol, tako da svaki novi konkurent mora biti veoma velik,
ovo je teško.
Očigledna strategija
članova kartela je da svakom potencijalnom konkurentu kažu da će, čim on uloži svoj
kapital u izgradnju nove firme, oni raspustiti kartel i
vratiti se konkurenciji. Nova firma će se tada naći kao petta firma u
oblasti koja ima mesta samo za četiri. Ili će jedna od firmi bankrotirati ili će sve
imati loše rezultate. U svakom slučaju, ulazak u industriju ne deluje kao veoma
privlačan rizik.
Ta strategija će funkcionisati
sve dok kartel ne podigne cene mnogo iznad njihovog tržišnog nivoa. Kada to uradi, dostupna je
profitabilna protivstrategija. Potencijalni
konkurent, pre nego što uloži svoj kapital u izgradnju nove firme, odlazi kod
glavnih kupaca kartela. On ukazuje na to da će, ako on ne pokrene novu firmu,
kartel nastaviti da im naplaćuje visoke cene, ali da on ne može rizikovati
ulaganje novca dok ne ima garantovano tržište. On stoga nudi da pokrene
novu firmu pod uslovom da kupac pristane da kupuje od njega tokom nekog
unapred dogovorenog vremenskog perioda po ceni koja je dovoljno visoka da mu obezbedi
dobru dobit, ali znatno ispod cene kartela. Očigledno je u interesu
kupaca da pristanu. Kada obezbedi četvrtinu ukupnog posla, on gradi svoje fabrike. Ili će kartel ograničiti proizvodnju još više, održati
svoje cene visoke i prihvatiti gubitak četvrtine tržišta, u čemu slučaju se novi učesnik može
na kraju proširiti, ili će se takmičiti za kupce koje novi učesnik još nije vezao. Pošto postoji samo dovoljno posla
da se podrže tri firme, jedna od četiri bankrotira.
Iako
veštački monopol ili kartel mogu donekle uticati na cene, i
iako mogu neko vreme uspeti u ostvarivanju dodatne dobiti po cenu
privlačenja novih konkurenata, svaki pokušaj da se cene odvedu veoma daleko iznad njihovog
prirodnog tržišnog nivoa mora dovesti do sopstvenog uništenja monopola.
Nažalost, isto se ne može reći za treću vrstu monopola, državni monopol. Državni monopol se javlja kada država na jedan ili drugi način sprečava konkurenciju. To je daleko najvažnija vrsta monopola, kako istorijski tako i trenutno. Ironično, jedan od njegovih najčešćih uzroka — ili barem izgovora — bio je pokušaj da se spreče ili kontrolišu monopoli prve dve vrste.
Pošta je državni monopol koji direktno vodi vlada. Konkurencija u isporuci pošte prve klase je zakonom zabranjena. Suprotno uobičajenom mišljenju, bilo je mnogo privatnih pošta i u američkoj i u engleskoj istoriji; takve pošte su bile odgovorne za mnoge, možda i većinu, inovacija u poslu prevoza pošte. U jednom trenutku u devetnaestom veku, ilegalne privatne pošte, koje su delovale na crnom tržištu uz široku podršku javnosti, nosile su oko trećine sve američke pošte. United Parcel Service trenutno nudi bolju uslugu od poštanskog paketa i po nižoj ceni, a posao privatne isporuke pošte treće klase ubrzano raste.
Pošta je često branila svoj monopol obrazloženjem da joj je novac koji ostvaruje na pošti prve klase potreban da subvencioniše ostale klase; ona tvrdi da bi privatni konkurenti „uzeli najprofitabilniji deo posla“ i ostavili Poštu da gubi novac ili podiže tarife za manje profitabilne klase. Pa ipak, privatne firme pružaju bolju uslugu (na primer, garantujući isporuku do određenog vremena) nego Pošta, naplaćuju znatno manje i zarađuju novac upravo u onoj oblasti za koju Pošta tvrdi da joj je potreban profit od prve klase kako bi je subvencionisala.
Istoriju privatnih pošta i njihov trenutni status William Wooldridge detaljno razmatra u delu Uncle Sam the Monopoly Man. Moja glavna briga je vezana za manje očiglednu vrstu državnog monopola, ali ne mogu da napustim temu Pošte a da ne iznesem dve istorijske napomene.
Jedna od najvećih privatnih pošta bila je American Letter Mail Company koju je osnovao Lysander Spooner, libertarijanski anarhist iz devetnaestog veka i autor anarhističkog pamfleta pod naslovom „No Treason: The Constitution of No Authority“. U njemu, Spooner napada teoriju ugovora o vladi poput advokata koji vodi slučaj. On pita upravo kada je potpisao društveni ugovor (konkretno, Ustav), da li je ga, zapravo, iko potpisao, i ako jeste, da li su potpisnici imali njegovo punomoćje, a ako nisu, na osnovu čega on može biti obavezan na njega. Nakon što se pozabavi svim standardnim argumentima, zaključuje „da je očigledno da je jedina vidljiva, opipljiva vlada koju imamo sastavljena od ovih navodnih agenata ili predstavnika tajne bande pljačkaša i ubica koji su, da bi prikrili ili ublažili svoje pljačke i ubistva, prisvojili sebi naziv ’narod Sjedinjenih Država’“. ALMC je zakonski uklonjen iz postojanja, ali je Pošta, prema Spoonerovim tvrdnjama, imitirala njegove niske tarife. Moja druga istorijska napomena može biti apokrifna; nikada nisam imao dovoljno hrabrosti i preduzetništva da proverim i potvrdim tu priču. Ako nije istinita, trebalo bi da bude. Čini se da su u ranom devetnaestom veku, kada su železnice počinjale da postaju važne, neki preduzimljivi gospodin smislio novokomponovanu ideju da ih koristi, umesto konja, za prevoz pošte. Privatne pošte su u to vreme već bile ilegalne, ali se zakon nije rigorozno sprovodio. Taj gospodin je veoma dobro napredovao sve do dana kada je podneo ponudu američkoj vladi za prevoz državne pošte — po ceni od samo jedne petine onoga što je američka Pošta naplaćivala. Pošta je ovo smatrala preterivanjem i insistirala na svojim pravima. Gospodin je izbačen iz posla, a Pošta je ukrala njegovu ideju.
Kada se kamion za poštu zaglavi u blatu, treća klasa je ono što oni bace pod točkove.