Običan političar ne može da pokloni ni uličnu lampu a da ne pocrveni, ali biznismen koji se bavi politikom… će… naplatiti ulaznicu za obilazak obale jezera i učiniti krivičnim delom da bilo ko kupi sredstvo za poliranje peći van njegove prodavnice, i sve to pripisati javnim poboljšanjima…
U Sjedinjenim Državama u ovom veku, predominantni oblik monopolizacije nije bio prirodni monopol, veštački monopol ili direktni državni monopol, već državni monopol u privatnim rukama. Privatne firme, nesposobne da uspostave monopole ili kartele jer nisu imale način da isključe konkurenciju, okrenule su se vladi. Ovo je poreklo regulacije transporta — Međukontinentalna trgovinska komisija (ICC) i Savet za civilnu vazduhoplovstvo (CAB). Sličan proces je odgovoran za profesionalno licenciranje, koje daje monopolsku moć mnogim zanatskim sindikatima, među kojima je najmoćniji i verovatno najštetniji od svih, Američko medicinsko udruženje.
Teškoće sa kojima se suočavaju privatni karteli lepo su navedene u Rokfelereovom opisu, koji je citirao Megi, o neuspelom pokušaju (1872. godine) da se kontroliše proizvodnja sirove nafte i podigne njena cena:
… visoka cena sirove nafte je rezultirala, kao što je to uvek radila pre i uvek će raditi sve dok nafta izlazi iz zemlje, povećanjem proizvodnje, i dobili su previše nafte. Nismo mogli da pronađemo tržište za nju.
… naravno, svako ko nije bio u ovom udruženju pokušavao je da proizvede sve što je mogao; a što se tiče onih koji su bili u udruženju, mnogi od njih ljudi su časti i visokog statusa, iskušenje je bilo veoma veliko da dobiju malo više nafte nego što su obećali svojim saradnicima ili nego što bi nam trebalo da dođe. Činilo se veoma teškim sprečiti naftu da dolazi po toj ceni…
Rokfelereova predviđanja su bila previše pesimistična. Danas, iako nafta i dalje izlazi iz zemlje, savezne i državne vlade su uspele tamo gde su proizvođači nafte iz 1872. godine propali. Kroz federalne kvote uvoza nafte i državna ograničenja proizvodnje, oni održavaju visoku cenu nafte i nisku proizvodnju. Napredak.
Široko je rasprostranjeno uverenje da su železnice krajem devetnaestog veka imale gotovo neograničenu monopolsku moć. Zapravo, kao što Kolko pokazuje, transport na duge staze bio je veoma konkurentan, tarife za teret su opadale, a broj železnica se povećavao sve do kraja veka. Jedna linija je mogla imati monopol na kratkim udaljenostima duž svoje rute, ali je pošiljalac koji posluje između dva velika grada imao izbor između mnogih alternativnih ruta — dvadeset ih je postojalo između Sent Luisa i Atlante, na primer. Rebati (popusti) kod železnica, koji se često citiraju kao dokaz monopola, zapravo su bili suprotno; to su bili popusti koje su veliki pošiljaoci mogli dobiti od jedne železnice preteći da će slati preko konkurenata.
Izvršni direktori železnica su se često sastajali kako bi pokušali da fiksiraju tarife, ali je većina ovih zavera propadala, često već u roku od nekoliko meseci, iz razloga koje Rokfelere navodi. Ili su strane u dogovoru tajno snižavale tarife (često pogrešnom klasifikacijom robe ili nudeći tajne popuste) kako bi ukrali kupce jedni od drugih, ili je neka spoljna železnica iskoristila visoke tarife i ušla na tržište. J. P. Morgan je upratio svoje ogromne resurse novca i reputacije u kartelizaciju industrije, ali je doživeo gotovo potpuni neuspeh. Na početku 1889. godine, na primer, osnovao je Međukontinentalno železničko udruženje kako bi kontrolisao tarife među zapadnim železnicama. Do marta je trajao rat tarifa, a do juna je situacija bila ponovo na onome gde je bila pre nego što je on intervenisao.
Do tog vremena u situaciju je ušao novi faktor. Godine 1887, savezna vlada je osnovala Međudržavnu komisiju za trgovinu (ICC) uz (suprotno od većine istorijskih knjiga) podršku velikog dela železničke industrije. Prvobitna ovlašćenja ICC su bila ograničena; Morgan je pokušao da je iskoristi kako bi pomogao u sprovođenju sporazuma iz 1889. godine, ali bez uspeha. Tokom narednih 31 godine, njena ovlašćenja su se postepeno povećavala, prvo u pravcu dozvoljavanja zabrane povratnih udara (što je, prema Kolkovim procenama, železnicama koštalo 10 procenata njihovog bruto prihoda), a konačno davanjem moći da utvrđuje tarife.
Ljudi koji su imali najveći interes za ono što je ICC radio bili su ljudi iz železničke industrije. Rezultat je bio taj da su oni dominirali komisijom i ona je brzo postala instrument za postizanje monopolskih cena koje nisu mogli da dobiju na slobodnom tržištu. Ovaj obrazac je bio jasan već 1889. godine, kada je Aldace Voker, jedan od prvobitnih imenovanih članova ICC, podneo ostavku kako bi postao šef Morganove Međudržavne železničke asocijacije. Na kraju je postao predsednik odbora kompanije Atchison, Topeka, and Santa Fe. ICC je služio železnicama kao agent kartelizacije sve do danas; pored toga, proširio je svoj autoritet na druge oblike transporta i sprečavao ih, gde god je to bilo moguće, da potkopavaju železnice.
Upravo je 1884. godine železničari u velikim brojevima shvatili prednosti federalne kontrole za njih; bilo je potrebno 34 godine da se natera vlada da za njih utvrđuje tarife. Avio-industrija je rođena u periodu koji je bio povoljniji za regulaciju. Godine 1938. osnovan je Savet za civilnu vazdušnu plovidbu (CAB), prvobitno nazvan Uprava za civilnu vazdušnu plovidbu. Dobio je ovlašćenja da reguliše avionske tarife, da dodeljuje rute avio-kompanijama i da kontroliše ulazak novih firmi u biznis vazdušne plovidbe. Od tog dana pa sve do deregulacije industrije krajem 1970-ih, nijedna nova glavna linija — nijedan veliki, redovni, međudržavni putnički prevoznik — nije pokrenuta.
CAB je imao jedno ograničenje: mogao je da reguliše samo međudržavne avio-kompanije. Postojala je jedna glavna unutardržavna ruta u zemlji, između San Franciska i Los Anđelesa. Pacific Southwest Airlines, koja je radila na toj ruti, nije imala međudržavne operacije i stoga nije bila podložna određivanju tarifa od strane CAB-a. Pre deregulacije, tarifa između San Franciska i Los Anđelesa kod PSA bila je oko polovine bilo koje uporedive međudržavne rute bilo gde u zemlji. To nam daje grub merilo uticaja CAB-a na cene; on ih je održavao na oko dvostrukom nivou tržišne konkurencije.
Da li to znači da je polovina novca potrošenog na avionske tarife otišla kao monopolska dobit avio-kompanijama? Ne. Efekti regulacije su daleko uzaludniji od jednostavnog transfera. Ako je tarifa između dva grada sto dolara, a trošak avio-kompanije za let jednog putnika pedeset dolara, svaki dodatni putnik vredi avio-kompaniji pedeset dolara profita. Svaka avio-kompanija je voljna da snosi dodatne troškove, do pedeset dolara po putniku, kako bi privukla putnike od svojih konkurenata. Bez CAB-a, avio-kompanije bi se takmičile cenom sve dok tarifa ne bi pala na pedeset dolara, čime bi se poništio dodatni profit. Sa CAB-om koji utvrđuje tarife, oni postižu isti efekat takmičeći se na manje korisne načine. Mogu trošiti novac na oglašavanje ili raskošne obroke i još raskošnije stjuardese. Mogu leteti polupraznim avionima kako bi putnicima ponudili više letova dnevno. Faktor opterećenja, odnosno procenat popunjenih sedišta, u američkoj avio-industriji iznosio je oko 50 procenata. Bilo bi zanimljivo analizirati promene u faktoru opterećenja nakon deregulacije kako bi se procenilo koliko je tih praznih sedišta bilo rezultat neizbežne neizvesnosti u potražnji, a koliko rezultat toga što su se avio-kompanije takmičile trošeći monopolski profit koji im je regulacija dodelila.
U ovom komplikovanom svetu retko je da se politički argument može dokazati dokazima koji su lako dostupni svima, ali do deregulacije, avio-industrija je pružala upravo takav slučaj. Ako niste verovali da je efekat državne regulacije prevoza taj da podigne cene, mogli ste pozvati bilo kog pouzdanog turističkog agenta i pitati kako se karta kompanije PSA između San Franciska i Los Anđelesa poredi sa cenom koju naplaćuju velike avio-kompanije i kako se ta cena poredi sa cenom na drugim velikim međugradskim rutama slične dužine. Ako ne verujete da su ICC i CAB na strani industrija koje regulišu, smislite zašto postavljaju i minimalne i maksimalne tarife.
ICC i CAB su primer jedne vrste monopola koji dodeljuje država. Drugi, uporedivog značaja, jeste profesionalno licenciranje. Politička logika je ista. Zakon se usvaja, političke institucije se uspostavljaju, navodno da bi se zaštitili potrošači nekog proizvoda ili usluge. Proizvođači, koji imaju mnogo iskreniju korist od potrošača u radu tih institucija, preuzimaju ih. Oni ih koriste da podignu cene i spreče konkurenciju.
Najozloglašeniji primer je verovatno licenciranje kvalifikovanih radnika u građevinskim zanimanjima, kao što su vodoinstalateri i električari. Licenciranje je pod efektivnom kontrolom odgovarajućih zanatskih sindikata, koji ga koriste da smanje broj radnika i podignu njihove plate, ponekad do zapanjujućih nivoa. Kako bi održali takve plate, sindikati moraju da ograniče broj licenciranih radnika i koriste lokalne zakone da isključe nelicencirane radnike. To je ponekad dovodilo do sukoba između crnaca, koji su želeli da uđu u građevinske zanate, i sindikata, koji su želeli da ih isključe, kao i sve ostale osim prijatelja i rođaka sadašnjih članova sindikata. Zanatski sindikati takođe koriste građevinske propise, koristeći ih da zabrane usvajanje tehnoloških napredaka koji bi mogli ugroziti njihova radna mesta. Inovacije u niskobudžetnim metodama izgradnje su tako praktično zabranjene u velikim gradovima, gde su najpotrebnije.
Od svih zanatskih sindikata koji eksploatišu licenciranje, najvažniji je Američko medicinsko udruženje (AMA), koje se obično uopšte ne smatra sindikatom. Lekare licenciraju države; državni odbori za licenciranje su pod efektivnom kontrolom AMA. To nije iznenađujuće; da ste vi državni zakonodavac, koga biste mogli naći kvalifikovanijeg da licencira lekare od drugih lekara? Ali u interesu je lekara da ograniče broj lekara iz potpuno istog razloga iz kog je u interesu vodoinstalatera da ograniče broj vodoinstalatera; zakon ponude i potražnje podiže plate.
Lekari opravdavaju ograničavanje broja lekara, drugima, a nesumnjivo i sebi, obrazloženjem održavanja kvaliteta. Čak i ako bi to zaista bilo ono što rade, taj argument uključuje fundamentalnu grešku. Odbijanje licenciranja manje kvalifikovanih 50 procenata lekara može povećati prosečan kvalitet lekara, ali smanjuje prosečan kvalitet medicinske nege. To ne znači da svi dobijaju bolju medicinsku negu, već da polovina ljudi uopšte ne dobija negu ili da svi dobijaju polovinu onoga što bi inače dobili.
Neke od ograničenja koja je AMA zastupala, kao što je zahtev da kandidati za medicinsko licenciranje budu državljani i da polažu ispit za licenciranje na engleskom jeziku, imaju veoma sumnjiv odnos prema kvalitetu. Oni više liče na pokušaj da se spreči imigracija da konkuriše američkim lekarima. Tokom pet godina nakon 1933. godine, kada je Hitler došao na vlast u Nemačkoj, isti broj lekara obučenih u inostranstvu primljen je na rad u ovoj zemlji kao i tokom prethodnih pet godina, uprkos velikom broju stručnjaka koji su ovde bežali iz Nemačke i Austrije tokom tog perioda. Ovo je upečatljiv dokaz moći organizovane medicine da ograniči ulazak u svoju profesiju.
Kako AMA kontroliše broj lekara? Odbijanje izdavanja licenci lekarima nakon što su oni obučenih bi stvorilo veliku neprijateljstvo među onima koji su odbijeni; to bi bilo politički skupo. Umesto toga, ona se oslanja uglavnom na medicinske fakultete. Da bi dobio licencu, kandidat mora biti diplomac odobrenog medicinskog fakulteta; države dobijaju svoju listu odobrenih fakulteta od Saveta za medicinsko obrazovanje i bolnice (Council on Medical Education and Hospitals) AMA-e. Za medicinski fakultet, uklanjanje sa liste znači propast. Tokom 1930-ih, kada su lekari, kao i svi ostali, patili od posledica Velike depresije, Savet za medicinsko obrazovanje i bolnice je pisao medicinskim fakultetima žaleći se da primaju više studenata nego što mogu pravilno da obuče. U naredne dve godine, svaki fakultet je smanjio broj onih koje je primao. Od tada AMA postaje manje očigledna u svojim metodama, ali logika situacije se nije promenila.
Mnogi ljudi, suočeni sa dokazima o regulacionim komisijama i profesionalnom licenciranju, tvrde da je rešenje zadržavanje komisija i licenciranja, ali da ih treba naterati da rade u javnom interesu. To je isto što i tvrdnja da je dosledan obrazac skoro svake regulatorne agencije i tela za licenciranje tokom proteklog veka samo slučajan i da bi se lako mogao promeniti. To je besmislica. Politika ne funkcioniše na altruizmu ili pobožnim namerama. Politika funkcioniše na moći.
Političar koji može da reguliše neku industriju dobija mnogo više pomažući industriji, čiji članovi znaju i brinu o posledicama regulacije, nego što bi dobio pomažući masi potrošača, koji ne znaju da im se nanosi šteta i koji ne bi znali ni da su zaštićeni. Lukav političar može — kao što su mnogi činili — i pomoći industriji i pripisati sebi zasluge za zaštitu potrošača. Potrošači, čiji odnos prema industriji predstavlja veoma mali deo njihovih života, nikada neće znati koje bi cene plaćali da regulacije nema.
Isti principi se primenjuju i na licenciranje. Jednom kada postoji, ono skoro neizbežno mora biti preuzeto od strane profesije. Ko drugi ima ili koncentrisan interes za to kako se to radi ili specijalno znanje potrebno da se to uradi? A interes profesije je direktno suprotan interesu svih nas ostalih — u korist smanjivanja njihovog broja umesto njihovog širenja.
Tema ovog poglavlja je državni monopol, a ne zaštita potrošača; ne mogu pristupiti pitanju šta bi se desilo kada bi svi oblici profesionalnog licenciranja, uključujući licenciranje lekara, bili ukinuti, kao što smatram da bi trebalo da budu. To pitanje je detaljnije razmatrano u Kapitalizmu i slobodi (Capitalism and Freedom), Miltona Friedmana, čije je istraživanje pre više od pedeset godina prvo utvrdilo vezu između medicinskog licenciranja i visokih prihoda lekara.
Pored regulacije i licenciranja, država takođe donekle smanjuje konkurenciju putem ograničenja trgovine. Za firmu određene veličine, što je tržište veće, to je više firmi. Američko tržište automobila podržava samo četiri proizvođača, ali svetsko tržište podržava mnogo više. Uvođenjem carina na strane automobile, država otežava borbu stranim firmama i tako smanjuje konkurenciju na američkom tržištu. Isto važi i za mnoge druge industrije.
Postoji još jedan način na koji je država podsticala monopol; iznenađujuće je da je to verovatno bilo nenamerno, kao nusproizvod zakona osmišljenih da pomognu bogatim poreskim obveznicima da plaćaju niže poreze. Ako korporacija isplaćuje svoje dobitke u vidu dividendi, akcionari moraju prijaviti dividende kao prihod i platiti porez na dohodak na njih. Ako korporacija investira dobit interno, povećavajući vrednost svojih akcija, akcionari mogu izbeći bilo kakvo plaćanje poreza na taj porast i, u najgorem slučaju, na kraju će platiti po stopama kapitalne dobiti, koje su niže. Dakle, dokle god se kapitalna dobit oporezuje nižom stopom od dividendi, korporaciji se isplati da investira interno, povećavajući sopstvenu veličinu, čak i kada je rezultat ekonomski donekle manje efikasan nego da novac da svojim akcionarima da ga oni investiraju.
Zaključak ovog i prethodnog poglavlja, uzet u obzir, je jasan. Monopolska moć postoji samo kada firma može da kontroliše cene koje naplaćuju postojeći konkurenti i spreči ulazak novih. Najefikasniji način da se to postigne je korišćenjem državne moći. Postoje značajni elementi monopola u našoj ekonomiji, ali većina je proizvedena od strane države i ne bi mogla postojati pod institucijama potpune privatne svojine.