‘Eksploatacija’ je reč koja se često koristi, ali se retko definiše. U svom najdoslovnijem značenju — eksploatišem vas ako na neki način profitiram od vašeg postojanja — to je razlog zbog kojeg ljudsko društvo postoji. Svi mi profitiramo od postojanja jedni drugih. Svi mi eksploatišemo jedni druge. Zato i sarađujemo jedni sa drugima. Ali, kako se ova reč obično koristi, ona nosi implikaciju da jedna osoba profitira nanošenjem štete drugoj ili, barem, da jedna osoba neopravdano profitira na račun druge. Ova upotreba može poticati iz Marksove teorije eksploatacije rada. Bez obzira na to da li je to njen poreklo, opovrgavanjem ove teorije mogu odgovoriti na jednu od najčešćih optužbi o eksploataciji upućenih kapitalizmu i kapitalistima.

Marks je tvrdio sledeće: Robu proizvode radnici koristeći alate (mašine, fabrike i tako dalje). Same alate su napravili raniji radnici. Svu proizvodnju obavljaju radnici, bilo sadašnji ili prošli radnici. Ali kapitalista prisvaja deo prinosa od proizvodnje. Njegovo opravdanje je da je on obezbedio alate; ovo je nevažeće jer su alate zapravo proizveli prethodni radnici. Kapitalista koji, ne dajući ništa proizvodnji, uzima deo proizvoda, očigledno krade od — eksploatiše — pravih proizvođača, radnika.

Problem sa ovim argumentom je taj što on ne priznaje da je plaćanje za alate danas i čekanje godinama da se novac vrati samo po sebi produktivna aktivnost, i da je kamata koju kapital dobije odgovarajuća isplata.

Razmotrimo specifičnu situaciju. Fabrika izgrađena tokom 1849. godine proizvodi od 1850. do 1900. godine. Sa troškom od 1 milion dolara, ona svom vlasniku generiše prihod od 100.000 dolara godišnje. Ovo je, prema Marksu, ili bogatstvo koje su proizveli radnici koji su izgradili fabriku, koje bi trebalo da ide njima, ili bogatstvo ukradeno od radnika koji rade u fabrici, koji u tom slučaju dobijaju manje nego što zaista proizvode.

Pretpostavimo da su radnici koji su izgradili fabriku dobili 1 milion dolara, što je ukupni trošak izgradnje. (Radi jednostavnosti ignorišaću druge troškove izgradnje. Prema Marksu, takvi troškovi se na kraju mogu pratiti do troškova rada drugih radnika u ranijem periodu.) Novac koji je obezbedio kapitalista vratiće mu se u prvih deset godina. Nakon toga, sa marksističke tačke gledišta, prihod je čista eksploatacija.

Ovaj argument zavisi od toga da se 1 milion dolara plaćen 1849. godine, kada je posao obavljen, smatra jednakim 1 milionu dolara primljenom tokom naredne decenije. Sami radnici se ne bi složili sa ovim; ne bi obavili posao da su očekivali da moraju da čekaju deset godina na svoju platu. Da su bili voljni i sposobni da rade pod tim uslovima, kapitalista bi zaista bio suvišan; radnici bi mogli sami da izgrade fabriku, rade besplatno, prime svoju platu tokom narednih deset godina i nastave da je primaju još četrdeset godina. Funkcija kapitaliste je da im isplati plate unapred. Da on nije dostupan da im plati, fabrika ne bi bila izgrađena i roba ne bi bila proizvedena. On sam snosi trošak, jer bi i on radije imao novac da koristi kako želi 1850. godine, umesto da mu je novac vezan i da se oslobađa polako tokom određenog perioda. Potpuno je razumno da on dobije nešto za svoj doprinos.

Još jedan način da se istakne ova poenta je da se novac posmatra kao skup alternativa. Ako imam deset dolara sada, mogu ih ili potrošiti vodeći svoju devojku u restoran, ili ih iskoristiti za kartu za autobus negde, ili… Imati dodatne alternative je uvek poželjno, jer tada imam širi izbor iz kojeg mogu izabrati najprivlačniju opciju. Novac se lako čuva, tako da ga ne moram potrošiti čim ga dobijem; deset dolara danas mogu ili biti uštedeni do sutra i potrošeni na jednu od mogućih alternativa za deset dolara sutra, ili mogu biti potrošeni danas ako vidim alternativu koja je privlačnija od bilo koje koju očekujem da ću videti kasnije. Dakle, deset dolara danas vredi više nego deset dolara sutra. Zato kamatne stope postoje, i zato, ako vam pozajmim deset dolara danas, moram vam vratiti malo više od deset dolara sutra.

Prednost današnjeg novca u odnosu na sutrašnji je mala, kao što je mala i kamata koju deset dolara akumulira za jedan dan. Kada je vreme koje je uključeno značajan deo čovekovog života, razlika u vrednosti je takođe značajna. Nije mi ravnodusno da li mogu da kupim kuću za svoju porodicu danas ili za deset godina. Nisu ni tih deset godina nebitni za čoveka koji mi sada pozajmljuje novac i očekuje da dobije nešto zauzvrat. Marksista greši smatrajući da je kamata koju prima kapitalista ili koju dugovnik plaća poveriocu ukradeni novac. To je zapravo plaćanje za primljenu vrednost.

Ista greška je jedan od razloga zbog kojih mnogi ljudi smatraju nasleđivanje nepravednim. Oni pretpostavljaju da, ako otac zaradi novac i ostavi ga svom sinu, koji živi od kamate, sin zapravo živi na račun ljudi oko sebe. Kako je jedna osoba sa kojom sam se o ovome raspravljao to postavila, berza — akcije, obveznice, bankovni računi i slično — su samo simboli ili fasade. Čovek ih mora protreziti kako bi video stvarne stvari koje se dešavaju stvarnim objektima. Ta realnost je da neko ne proizvodi ništa, a konzumira nešto, i da neko drugi to mora platiti.

Njegov otac je taj koji to plaća. Da sin bukvalno živi od hrane koju je proizveo i uskladištio njegov otac, to bi bilo očigledno i malo ko bi se protivilo. Ali situacija je zapravo ista kada otac odluči da investira bogatstvo umesto da ga potroši ili pretvori u zalihe hrane. Kupovinom fabrike umesto jahte, on povećava produktivnost društva. Radnici su sposobni da proizvode više koristeći tu fabriku, nego što bi mogli bez nje. Upravo ta dodatna proizvodnja hrani njegovog sina.

Za istinskog egalitarista, koji smatra da je jednakost sama po sebi vrhunski cilj, ovo nije odbrana. Nasleđivanje je nejednako, dakle nepravedno. To je stav sa kojim ja nemam nikakvo saosećanje. Ne vidim bolji razlog od pohlepe za tvrdnjom da zaslužujem deo tuđeg bogatstva, u čijem sam proizvodu nemao učešća, kada ta osoba umre. Ne vidim plemenitiji razlog od ljubomore za protivljenje tuđoj sreći što mu je ostavljeno nezasluženo nasledstvo.