Zagonetka godine: U čemu je sličnost između javne škole i američke pošte? Odgovor: Neefikasne su, svake godine koštaju više nego prethodne, i one su neprestana tema žalbi o kojoj se nikada ništa ne preduzima. Ukratko, to je tipični državni monopol.

Pošta je zakonski monopol; niko drugi ne može nositi poštu prve klase radi profita. Javna škola je monopol na osnovu novca koji prima od državnih i lokalnih vlasti. Da bi konkurencijski mogla da se izbori protiv nje, jedna ne subvencionisana privatna škola ne mora biti samo bolja, već toliko bolja da su njeni klijenti voljni da se odreknu svog udela u tom novcu.

Postoji jednostavno rešenje: subvencionisati školovanje umesto škola. Dati svakom učeniku vaučer za školarinu koji se može iskoristiti u bilo kojoj kvalifikovanoj školi, bilo da je javna, privatna ili crkvena.

Vrednost vaučera bila bi iznos koji država troši po glavi stanovnika na školovanje. Javni školski sistemi morali bi da se sami održavaju novcem koji njihovi učenici donose u obliku vaučera. Privatne i crkvene škole bi mogle, ako žele, da dopune vaučere dodatnom školarinom, humanitarnim donacijama ili crkvenim sredstvima.

Školski sistem bi tada bio otvoren za pravu konkurenciju. Obrazovni preduzetnik koji bi pronašao način da obezbedi bolje obrazovanje po nižim troškovima zarađivao bi novac i širio svoje poslovanje; njegovi konkurenti, kako javni tako i privatni, morali bi se poboljšati ili se ugasiti.

Takav preduzetnik bi imao najbolji mogući podsticaj da pronađe dobre nastavnike i plati im ono što zaslužuju. Isprobano bi bilo mnogo različitih metoda nastave. One koje bi propale bi nestale; one koje bi uspele bi bile kopirane.

Država bi morala da utvrdi šta je to kvalifikovana škola kako bi garantovala da se vaučeri troše na školovanje. Neki zagovornici privatnog obrazovanja strahuju da bi se ova moć koristila za kontrolu škola koje su sada nezavisne. Iz tog razloga, oni se ili protive svim subvencijama privatnim školama ili više preferiraju poreske povraćaje.

Problem sa poreskim povratima je što su oni beskorisni za siromašne koji, pošto dobijaju najgore obrazovanje od svih u javnim školama, bi bili najveći korisnici konkurentnog sistema. Ako se koriste povrati, oni bi trebalo da budu kombinovani sa sistemom direktnih vaučera za roditelje čije su poreske uplate manje od iznosa povrata.

Čak i sa povratima, država (ili federalna vlada) odlučuje šta se kvalifikuje kao obrazovni trošak. Čak i ako nema nikakve subvencije, i dalje postoje zakoni o obaveznom školovanju; država odlučuje šta jeste, a šta nije škola. Država koja želi da kontroliše svoje privatne škole to može učiniti i sada.

Najbolje rešenje za ovaj problem bilo bi da svaka država koja uvodi sistem vaučera, kao deo početnog zakonodavstva, uključi odredbu da bilo koja ustanova može biti kvalifikovana kao škola na osnovu uspeha njenih diplomaca na objektivnim ispitima. U Njujorku, na primer, zakon bi mogao da glasi da bi svaka škola bila priznata ako bi prosečan uspeh njene maturantske klase na Regentsovom ispitu bio veći od uspeha maturantskih klasa donjeg trećine javnih škola u državi. Nova škola bi mogla da radi privremeno, akumulirajući vaučere dok njena prva klasa ne diplomira. Škola koja se bavi decom sa smetnjama u razvoju ili drugom nepovoljnom situacijom mogla bi podneti zahtev državi za posebno priznanje ako ne bi mogla da ispuni uobičajeni kriterijum. Takav zakon bi bio dovoljan da spreči roditelje da otvaraju lažne škole kako bi prebacili novac iz vaučera u sopstvene džepove. Istovremeno, to bi državi učinilo gotovo nemogućim da kontroliše bilo koji metod ili sadržaj privatnog školovanja.

Država bi mogla da primora škole da podučavaju određene ideje postavljanjem pitanja o njima na ispitu, ali ne bi mogla da ih spreči da podučavaju druge i ne bi imala kontrolu nad tim kako se oni podučavaju. Nastavnik koji se ne slaže sa ortodoksnim stavom mogao bi uvek reći svojoj razredi: ‘Ovo je ono što ispitivači žele da napišete na testu. S druge strane, ono što ja smatram istinitim je…’

A
sistem vaučera sa takvim obezbeđenjima ne bi samo sprečio državu da kontroliše učenike koji su sada u privatnim školama, već bi takođe u velikoj meri smanjio moć države nad učenicima koji su sada u javnim školama.

Prema Gallupovom istraživanju od pre nekoliko godina, 30 procenata roditelja bi poslalo svoju decu u privatne škole kada bi one bile besplatne, a 29 procenata bi ih poslalo u crkvenoveljene škole. Crkvenoveljene škole i mnoge privatne škole već naplaćuju manje od iznosa koji država troši na javne škole, tako da bi uz vaučere mogle biti besplatne. Privatne škole koje trenutno koštaju više od toga mogle bi naplaćivati znatno niže školarine nego što to čine sada, a preduzetnici bi mogli i želeli da iskoriste priliku za osnivanje novih škola koje bi se potpuno finansirale vaučerima. Tako bi broj učenika u školama koje vodi država bio prepolovljen.

Za one ljude koji smatraju da je moć vlade da osigura da svi uče iste stvari na isti način poželjna, ovo je nedostatak sistema vaučera. Za nas koji preferiramo slobodan i raznolik obrazovni sistem, to je prednost.

Neki kritičari tvrde da bi upotreba vaučera od strane učenika crkvenoveljene škole predstavljala kršenje odvajanja crkve i države. Kada sam prvi put pisao ovo poglavlje oko 1970. godine, nije bilo jasno kakav će stav sudovi zauzeti u vezi sa tim da li je ustavno koristiti vaučere za religijske škole; kada sam ga revidirao 1988. godine, još uvek nije bilo jasno, ali su šanse da će Vrhovni sud presuditi da su one ustavne donekle porasle, barem prema mišljenju mog prijatelja, profesora prava koji je specijalizovao za pitanja odnosa crkve i države. Kada je slučaj konačno stigao do suda 2002. godine, ispostavilo se da je bio u pravu.

Bez obzira na to kakvu odluku sudovi donesu, da li je sistem vaučera zapravo nelegitimno subvencionisanje religije? Ne. Država subvencioniše roditelje u kupovini školovanja za njihovu decu; oni mogu kupiti to školovanje gde god žele. To što oni koriste subvenciju da bi kupili školovanje u crkvenovljenoj školi nije više državna subvencija religije nego što je to slučaj kada korisnik socijalne pomoći kupuje hranu na crkvenom bazaru. Naravno, crkvenoveljena škola se nada da će ostvariti svoj cilj poučavanja religije u isto vreme kada državi pruži ono za šta plaća: obrazovanje u svetovnim predmetima. Slično tome, crkva se nada da će koristiti svoje dobitke od bazara za finansiranje religijskih projekata.

Jedan argument koji se ponekad iznosi protiv sistema vaučera jeste da bi on subvencionisao bogate i osihtio javni školski sistem prebacivanjem novca roditeljima iz viših slojeva društva koji trenutno šalju svoju decu u privatne pripremne škole.

Nažalost za ovaj argument, samo oko polovine od 1 procenta [6] svih učenika u SAD ide u privatne, neverske škole (oko 250.000). Velika većina učenika u nejavnim školama (oko 5,5 miliona) nalazi se u školama povezanim sa crkvom, a njihovi roditelji su često siromašniji, a ne bogatiji, od proseka zajednice.

U državima gde katolici čine veliki procenat stanovništva, sistem vaučera bi znatno povećao obrazovne troškove države, jer bi država morala da obezbedi vaučere za mnogo dece koja su sada u crkvenovljenim školama. Ali bez nekog oblika državne pomoći, crkvenoveljene škole bi vrlo verovatno morale da se zatvore, [7] u kom slučaju će država ionako morati da plaća za njihove učenike. Štaviše, to su upravo one države u kojima je trenutno teško dobiti novac za javne škole, pošto su roditelji čija deca nisu u javnim školama poznati po tome što su neprijateljski nastrojeni prema novim porezima za školovanje.

Srodni prigovor sistemu vaučera jeste taj da bi on povećao obrazovne nejednakosti. Trenutno se kaže da sva deca, bogata i siromašna, idu u iste javne škole. Pod sistemom vaučera, siromašni roditelji bi slali svoju decu u javne škole ili u privatne škole koje bi opstale samo na vaučerima, dok bi imućniji roditelji mogli dopuniti vaučere dodatnim uplatama školarina i tako poslati svoju decu u bolje škole.

Ali
pod našim sadašnjim sistemom, škola u koju dete ide određena je mestom gde živi,
a to gde živi je u velikoj meri određeno prihodima njegovih roditelja. Pod
planom vaučera, roditelj iz geta koji je duboko zabrinut za obrazovanje svog deteta mogao bi da
skuplja po hiljadu dolara godišnje ili dobije mali stipendiju, doda to na vrednost
svog vaučera, i tako pošalje dete u dobru privatnu školu. Pod sadašnjim
sistemom, on ima izbor između plaćanja 5.000 dolara godišnje za dobru privatnu
školu ili kupovine kuće od 200.000 dolara u predgrađu sa dobrim školskim
sistemom.

Tako
sistem vaučera, iako ne eliminiše klasne razlike u
obrazovanju, zamagljuje ih. Danas mala elita ide u privatne pripremnosti,
srednji sloj ide u umereno dobre suburbane škole, a siromaštvo iz centra grada dobija škole koje su često malo više od institucija za čuvanje dece.

Pod
sistemom vaučera, motivisani roditelj iz srednje klase mogao bi da priušti
razliku između troška javnog školskog obrazovanja i dobre pripremnog škole. Roditelji sa niskim prihodima koji osećaju da su izostavljeni u
obrazovanju koje se pruža njihovoj deci imali bi opciju da osnove
sopstvene škole, možda po uzoru na Harlem Street Academies, ili da ubede nekoga da osnuje privatne škole za njih i finansiraju ih vaučerima.

Plan
vaučera, kao i drugi mehanizmi slobodnog tržišta, obezbeđuje vrhunski oblik
decentralizacije i to čini na način koji štiti prava čak i malih
manjina. Ako 60 procenata stanovništva jednog školskog okruga želi jednu vrstu
škole, drugih 40 procenata može uzeti svoje vaučere i osnovati svoju
školu. Ako je lokalna manjina previše mala da bi održala sopstvenu školu, može spojiti svoje resurse sa sličnim grupama na drugim mestima.

Kada
sam prvobitno pisao ovo poglavlje, predvideo sam da će plan vaučera biti
usvojen u nekoj državi negde u narednih nekoliko godina. Pogrešio sam. Bilo je
nekoliko pokušaja da se uvedu takvi planovi, ali su im se žestoko i
uspešno protivili obrazovna birokratija i sindikati nastavnika.

To
nije razlog za odustajanje. Trebalo je mnogo vremena da se zemlja dovede u
današnju situaciju i trebalo će mnogo vremena da se iz nje izađe. Iako su pokušaji
da se izbaci vlada iz posla školovanja do sada bili neuspešni,
i ideologija državne kontrole i podrška javnosti javnom
školskom sistemu postepeno slabiju. Nisam voljan da dajem dalja
predviđanja, ali još uvek mogu da se nadam.

Godinama
nam govori da je sve što javnom školskom sistemu treba više novca.
Godinama smo posmatrali kako raste trošak po učeniku, uz malo vidljivog
uticaja na kvalitet. Vreme je da se proba nešto novo.

[Pošto je ovo poglavlje napisano za prvo izdanje, a revidirano za drugo, napravljen je značajan napredak. Nijedna država još nije usvojila punopravan program vaučera koji svim učenicima daje opciju vaučera za punu cenu javnog školovanja. Ali značajan broj njih je usvojio programe koji značajnom broju učenika daju opciju vaučera za suštinski deo te cene.]

[1] Ova figura i one koje slede potiču iz Statističkog zbirka Sjedinjenih Država: 1967.

[2] New York Times, (1967) 22. septembar, strana 32; 4. septembar, strana 44; (1969) 16. jun, strana 1.