Since
Apollo 11, opposition to the space program has come almost entirely from
critics on the left who argue that it consumes resources badly needed on Earth.
Few of them made that objection to Sputnik. Perhaps they object not to the space race but to America
winning it, just as many of them oppose not our intervention in Vietnam but our
choice of sides.

Većina konzervativaca se sada čini da je prihvatila, čak i prigrlila, svemirski program, a sa njim i ideju da se istraživanje svemira može postići samo putem vlade. Ta ideja je pogrešna. Da nismo bili u tolikoj žurbi, ne samo da bismo mogli da spustimo čoveka na Mesec, već bismo to mogli da učinimo sa profitom.

Kako?
Možda kao televizijski spektakl. Sam sletanje na Mesec imalo je publiku od 400 miliona ljudi. Da je plaćena televizija bila legalna, toj ogromnoj publici bi se moglo naplatiti nekoliko milijardi dolara za seriju emisija koje prethode, uključuju i prate sletanju. Ako bi prosečan gledalac ukupno odgledao dvadeset sati Apolovih programa, to bi bilo oko dvadeset pet centi po satu za najveći šou na Zemlji.

Nakon sletanja, svi, od Columbia Gas do Stouffers Foods, pokušali su da preuzmu zasluge. Mogli su da budu naplaćeni za tu privilegiju. Godišnja potrošnja Amerike na oglašavanje iznosi oko 20 milijardi dolara. Koja kompanija ne bi dala 10 procenata svog reklamnog budžeta da bi bila deo najveće novinske priče od Raspeća?

Mesečevi kamenčići, nakon što budu proučeni, mogli su biti prodati na aukciji. Isto bi važilo i za markice otpresovane na Mesecu. Astronauti su mogli da potražuju skroman teritorijalni zahtev za sve u krugu od stotinu milja od mesta sletanja i da to prodate. Koliko biste platili za pravni vlasnički list nad jednim akrom Meseca? A šta kažete na bilborde na Mesecu — uz malu naknadu za transport i instalaciju?

Da li je ovo zla, komercijalizovana vizija koju bi mogao odobriti samo prljavi kapitalista potpuno ponižen pohlepom? Alternativa je bila korišćenje poreske moći države da se uzme prosečno 500 dolara od svake porodice u zemlji, voljno ili nevoljno — pod pretnjom metaforičkog pištolja. Da li je to bolje nego prodaja komercijalnih vrednosti programa voljnim kupcima? Pohlepni kapitalisti dobijaju novac trgovinom. Dobri liberali ga kradu.

nezasitni kapitalista je mogao da proda sletanje na Mesec 1969. godine za nešto preko
5 milijardi dolara. Vlada je potrošila 24 milijarde dolara da bi stigla do Meseca. Bilo kojoj
vladi košta najmanje duplo više da uradi bilo šta u poređenju sa bilo kim drugim.
Koštalo bi nešto manje od 12 milijardi dolara da se program Apollo proizvede
privatno.

Ali
Apolon je bio program ubrzanog tempoa. Da nismo žurili, koštalo bi mnogo manje. Dok bismo čekali, ekonomski rast bi povećao cenu po kojoj bi se sletanje na Mesec moglo prodati, a tehnološki napredak bi smanjio troškove dolaska tamo. Stigli bismo, sa profitom, negde sedamdesetih.

Američka zastava, na Mesecu ili bilo gde drugde, nema vrednost osim kao simbol, simbol ljudi koji ostvaruju svoje ciljeve putem dobrovoljnog udruživanja, sarađujući kroz razmenu u slobodnom društvu. Kapitalizam. Ona nikako ne biva počastvovana trošenjem milijardi dolara poreskog novca da bi se komad oslikanog metala stavio na Mesec.

POSTSCRIPT: Friedmanov zakon

Skeptični čitaoci bi možda želeli dokaz za moju tvrdnju da bilo kojoj vladi bilo šta košta duplo više nego što bi trebalo. Domaći primer je Pošta; privatne poštanske kompanije ostvaruju profit dostavljajući poštu treće klase za polovinu onoga što Pošta naplaćuje da bi je isporučila sa gubitkom. Strani primer je Rusija sa ekonomijom pod upravom države, koja investira duplo više svog BDP-a nego što smo mi radili u uporedivom periodu našeg razvoja kako bismo postigli istu stopu rasta. Japan investira privatno istom stopom kao Rusija i dobija duplo veću stopu rasta od Rusije.

[Kada je ovo pisano, ideja privatnog svemirskog programa bila je nešto što su samo pisci naučne fantastike i veoma radikalni libertarijanci shvatali ozbiljno. Trenutno, to je zvanična politika aktuelne administracije, sa najmanje dve privatne firme koje grade nosače i prodaju svoje usluge.]