Savezni ministarstvo treba da donese zakone zasnovane na hitnim ovlašćenjima koja država preuzima u situacijama kuge. . . .
Šta istaknuti konzervativni zagovornici kažu o zatvaranju ljudi kako bi se sprešilo širenje njihovih ideja? Da li biste verovali Vilijamu F. Bakliju?
To je Bakli. Pitanje povodom kojeg on zauzima ovakav stav je zavisnost od narkotika. On to, naravno, ne iznosi na taj način. On kaže, pre, da je „narkotik zarazna bolest“, čije se širenje mora sprečiti „karantinom svih zavisnika, isto kao što bi se nosioci varičela stavili u karantin tokom kuge“, drugim rečima, zatvaranjem zavisnika kako bi se sprečilo da drugima izazovu zavisnost.
On naziva zavisnost od narkotika
zaraznom bolešću jer većina zavisnika stiče tu naviku od drugih zavisnika.
Ova analogija negira slobodnu volju. Hvatanje bolesti ne zahteva saradnju
žrtve; on se druži sa nekim ko ima bolest i razboli se, bilo da to želi ili ne.
„Tifoidna Meri“ se stavlja u karantin kako bi se sprečilo da inficira nevoljne žrtve.
Zavisnost od narkotika nije, u tom smislu, infektivna. Žrtva mora izabrati da uzme drogu.
Gospodin Bakli, družeći se sa desetak zavisnika, ne bi bio u opasnosti od zavisnosti.Neko ko postane zavisan
druženjem sa drugim zavisnicima nije bio prisilno inficiran. On je video
obrazac ponašanja i odlučio da ga usvoji. On to može učiniti, kao što gospodin Bakli kaže,
jer je „psihološki slab ili pogrešno informisan“. Takve mogućnosti postoje za svaku odluku—venčanje, pridruživanje Katoličkoj crkvi ili pretplata na
National Review. Izbor je na njemu. Njegova odluka, kao i svaki čin slobodne volje, može biti pogrešna. Ona nije
nevoljna. To je konverzija ili ubeđivanje, a ne infekcija. Zavisnost od narkotika je zarazna bolest samo u istom smislu kao konzervativizam i katoličanstvo.
Kao i zavisnost od narkotika, oba su obrasci uverenja i delovanja koje mnogi
ljudi smatraju štetnim i za zavisnika i za njegovo društvo. Kao i zavisnost od narkotika, oba se šire od strane već inficiranih. Gospodin Bakli je nosilac
jednog, a možda i oba; po njegovoj zasluzi, on je mnoge inficirao. Da li on protivi
zatvaranju konzervativaca i katolika samo zato što se slaže sa njihovim stavovima? Da li bi podržao zatvaranje Galbrajta, Bandija i nekoliko Rokefelera kao
nosioce liberalizma, bolesti koja je nanela daleko veću štetu od zavisnosti od droga?Odgovor je ne. Stav koji gospodin
Bakli zauzima prema zavisnosti od narkotika neusklađen je sa njegovim verovanjem u slobodno
društvo. Čak i po pitanju unutrašnjeg komunizma, gde ga leva strana najčešće optužuje za autoritarne stavove, on opravdava zakone o unutrašnjoj bezbednosti na osnovu toga što komunisti pokušavaju da nametnu svoj sistem silom ostatku nas. Zavisnici od narkotika to ne rade. On želi da ih zatvori zato što deluju i ubeđuju druge da deluju na način koji je štetan uglavnom njima samima.Gospodin Bakli možda neće priznati da
zavisnost šteti uglavnom samom zavisniku; on citira gradonačelnika Vagnera koji procenjuje „troškove za zajednicu u kriminalu, lečenju i
dodatnoj policijskoj zaštiti“ na milijardu dolara godišnje. Ako je to istina, to iznosi oko 20.000 dolara po zavisniku; grad bi mogao uštedeti novac zapošljavanjem policajca koji bi pratilo svakog zavisnika u svakom trenutku.Bilo da je istina ili ne, to je
nebitno. Ovo nije trošak zavisnosti, već zakona koji zabranjuju
narkotike. Zavisnici
praktično ne čine nikakve zločine dok su zaista pod dejstvom narkotika; oni nemaju ni volju ni, obično, sposobnost. Oni kradu kako bi platili sledeću dozu. Ako bi bili legalni, narkotici bi koštali mali deo njihove trenutne cene i malo zavisnika bi moralo da se bavi kriminalom velikih razmera kako bi platili troškove, baš kao što to čini malo alkoholičara.Baklijev odgovor: „Nije izvodljivo rešiti društveni problem tako što će droge postati opšte dostupne na lekarski recept. Tipični zavisnik uvek želi više droge nego što je odgovoran lekar, zabrinut za fizičko zdravlje zavisnika, voljan da mu pruži.“ Ovo podrazumeva da je posao lekara da nametne svoje suđenje zavisniku. Svakako bi lekar trebalo da upozori zavisnika na posledice prevelikih doza. Ako, znajući to, zavisnik želi da zameni svoje zdravlje ili svoj život za nekoliko godina, meseci ili minuta ekstaze izazvane drogom, to je njegova stvar. Deo slobode je pravo svakoga od nas da ode u pakao na svoj način.
Zvuči brutalno reći da zavisniku treba dozvoliti da se ubije drogom. Razmotrite alternativu ka kojoj je gospodin Bakli nateran. Iz dobroćudnog uvažavanja zdravlja zavisnika, mi ograničavamo njegovu konzumaciju droge. Zbog njegove želje za još droge, zavisnik postaje opasnost po nas, njegove dobroćudne zaštitnike. Zato ga stavljamo u zatvor i, koliko mogu da zaključim iz Baklijevih izjava, bacamo ključ. Na kraju krajeva, kao što gospodin Bakli kaže, „praktično je nemoguće ‘izlečiti’ zavisnika od narkotika koji ne želi da bude izlečen.“
Gospodin Bakli bi trebalo da ponovo ispituje svoje premise kada se uhvati u neobaveznom razgovoru o težini lečenja ljudi od nečega od čega ne žele da budu izlečeni. Dozvolio je da ga pogrešna analogija dovede do nepodnošljive pozicije.
Oni koji su sapli naličili na fiziološku zavisnost i žele da budu izlečeni zaslužuju našu saosećajnost i našu milost. One zavisnike koji ne žele da budu izlečeni treba ostaviti na miru.
[Ovo poglavlje je prvobitno objavljeno kao članak u listu The New Guard u aprilu 1969. godine. Bakli je odgovorio u letnjem broju istog magazina 1969. godine. Ja sam ukratko opovrgao u oktobarskom broju 1969. godine.]
U svojoj kolumni u martu 1985. godine, Bakli je objavio da je promenio mišljenje i da sada zastupa legalizaciju heroina i kokaina, što je korak koji su „promatrači sa oštroumnošću“ „preporučivali… godinama“. Bakli je jasno stavio do znanja da i dalje ne vidi ništa principijelno pogrešno u državnoj regulaciji privatnog moralnog ponašanja. On podržava legalizaciju jer smatra da vlada nikada ne može pobediti u ratu protiv droge, dok prohibicija u velikoj meri povećava nasilni kriminal.]