Devedeset pet procenata bilo čega je smeće.
U Ilinoisu ne možete kupiti sertifikovano sirovo mleko. Sirovo mleko je mleko koje nije pasuljirano; sertifikovano sirovo mleko je sirovo mleko proizvedeno pod tako pedantno higijenskim uslovima da je broj bakterija niži od broja bakterija u pasuljiranom mleku. Zagrevanje mleka radi pasuljiranja denaturiše proteine i uništava neke vitamine i enzime; neki nutricionisti tvrde da pasuljiranje drastično smanjuje nutritivnu vrednost mleka i da je sirovo mleko, pod uslovom da je higijenski ispravno, mnogo superiornije od pasuljiranog mleka. Takođe je, u Ilinoisu, ilegalno.
Postoji niz hemikalija za koje neki nutricionisti veruju da su neophodne za ishranu, na isti način na koji su priznati vitamini neophodni. Holin i inositol, na primer, se smatraju uključenim u metabolizam holesterola i time pružaju zaštitu od zakrpavanja arterija i srčanih udara.
Prema etiketi na mojoj bočici holina, „potreba za holinom u ljudskoj ishrani nije uspostavljena“. Prema etiketi na mojoj bočici inositola, „potreba za inositolom u ljudskoj ishrani nije uspostavljena“. Sumnjam da proizvođač to smatra dobrom reklamom, naročito jer etikete ne sadrže izbalansiranu izjavu o dokazima da holin i inositol mogu biti korisni za ljudsku ishranu. Jedinstveno obeležavanje je federalni zahtev. Očigledno je ilegalno da mi proizvođači kažu zašto misle da je njihov proizvod vredan kupovine.
I federalna regulacija obeležavanja i državni zakoni protiv sirovog mleka predstavljaju državnu intervenciju u tekućoj kontroverzi između dve grupe stručnjaka, nutricionista i lekara. Nutricionisti tvrde da su mnogi očigledno medicinski problemi barem delimično uzrokovani neadekvatnom ishranom; lekari tvrde da, uz nekoliko dobro razumenih izuzetaka, pravilna ishrana bez bilo kakve posebne zdrave hrane ili dodataka vitaminima obezbeđuje adekvatnu ishranu. Argumentacija je duga i složena; onima koji žele da ispitaju stranu nutricionista, preporučujem Food Facts and Fallacies autora Karltona Frederiksa i Herberta Bejlija. Moje sopstveno mišljenje, zasnovano na veoma ograničenom ispitivanju literature, jeste da nutricionisti imaju u pravu. Prihvaćene liste minimalnih dnevnih potreba su previše konzervativne i u pogledu broja navedenih hranljivih materija i u pogledu sugerisanih količina. Neke od dodatnih hranljivih materija bi se moglo ispostaviti da su dugoročno bezvredne, ali je uzimanje istih vredno tog rizika.
Zašto mnogi lekari i njihov zvanični predstavnik, AMA, zauzimaju suprotan stav? Delimično, možda, iz ekonomskog interesa; nutricionisti, na kraju krajeva, sa njima takmiče u poslu brige o zdravlju ljudi. Ali više, sumnjam, zato što su lekari, budući da su obučeni na jedan način za činjenje ljudi zdravim, sumnjičavi prema bilo kakvim drugim načinima i smatraju nutricioniste nekompetentnim praktičarima medicine, šarlatanima.
Neki od njih jesu. Svaka prodavnica zdrave hrane sa policom za knjige izdaće šarenu kolekciju brošura o tome kako živeti do sto godina na jogurtu i bulguru. Posao sa zdravom hranom nije izuzet od Sturgeonovog zakona. Niti posao lekara, niti posao regulacije. Nijedan birokrat nije željan da uvredi moćnu i poštovanu interesnu grupu. Regulacija je prirodno pristrasna u korist onih koji su unutra protiv onih koji su van, ortodoksije protiv radikalaca — u ovom slučaju, lekara i AMA protiv nutricionista. Ortodoksna strana je u stanju da svojoj poziciji da snagu zakona, da zabrani proizvođačima iznošenje argumenata koje vlada i AMA ne prihvataju ili da zabrani pojedinačnim potrošačima kupovinu proizvoda koji prema njihovom sudu nije dobar za njih.
Ovo nije pristrasnost u korist lekara protiv proizvođača ili u korist stručnjaka protiv neobaveštenih, već jednostavno u korist starog protiv novog. Uprava za hranu i lekove (FDA) ne sprečava prehrambenu industriju da na svoje hlebove i brašna stavlja oznaku „obogaćeno“, čak i ako je, kao što mnogi tvrde, izbačeno više nego što je vraćeno. Prehrambena industrija je uspostavljen, respektabilan interes. Samo su ljudi sa novim i nepopularnim idejama ti koji će verovatno biti označeni kao šarlatani ili čudni ljudi i tretirani na taj način.
Isti problem se javlja u državnoj regulaciji farmaceutskih proizvoda. Ovde se FDA ne ograničava samo na cenzurisanje nalepnica; ona ima moć da da ili uskrati dozvolu za stavljanje lekova na tržište. Skoro svi odobravaju ovu moć. Opasnost da neodgovoran proizvođač prerano pusti novi proizvod, samo da bi otkrio tragične nuspojave, očigledna je. Šta je prirodnije nego da država spreči takve smrtonosne kockanje tako što će držati nove lekove van tržišta dok se ne dokaže da su bezopasni? Zašto ne igrati na sigurno?
Ali nema načina da se igra na sigurno. Ako se koristan novi lek zadrži van tržišta, ljudi koji bi mogli biti spaseni da je lek dostupan, umreće. Oprez ubija. Koga on ubija, možda nije očigledno; često je novi lek samo poboljšanje starog, poboljšanje koje bi moglo podići stopu izlečenja sa 80 procenata na 85 procenata. Koje muškarce, žene i decu čini onih 5 procenata koje je ubio oprez, niko nikada neće znati; njihove smrti su statistika, a ne naslovi u novinama. Statistički leš je isto toliko stvaran kao i beba pogođena talidomidom na naslovnoj strani; samo je manje vidljiv.
Vidljivost je važan element u politici, a FDA je politička institucija. Kada bira između jedne tragedije na naslovnoj strani i deset u medicinskim statistikama, ona neizbežno preferira ovo drugo. Stoga ima snažnu pristrasnost u korist preterane regulacije, u gušenju medicinskog napretka u ime opreza.
Farmaceutske kompanije imaju neku od istih pristrasnosti. Leševi na naslovnoj strani su loša reklama. Odštetni procesi mogu biti skupi. Ali farmaceutske kompanije su takođe u poslu prodaje lekova ljudima koji veoma žele da žive; novi i poboljšani proizvod je novi izvor prihoda. Farmaceutske kompanije su, u određenoj meri, u poziciji da balansiraju rizik od tragedije nasuprot vrednosti bolje šanse za život ljudima koji žele da ga žive.
Moj sopstveni zaključak, da farmaceutske kompanije treba da budu slobodne da prodaju, a njihovi kupci da kupuju bilo šta, uz odgovornost za štetu uzrokovanu pogrešnim predstavljanjem, mnogim ljudima će delovati monstrualno. Svakako to znači prihvatanje gotovo izvesnosti da će nekoliko ljudi godišnje umreti od neočekivanih nuspojava novih lekova.
Verujem da je cena naše sadašnje politike, iako manje vidljiva, čak i veća. Koliko je visoka, ne mogu da kažem. Znam da barem jedan lekar povezan sa razvojem kortizona veruje da on sada ne bi bio dostupan da je FDA u to vreme sprovodila jednako stroge bezbednosne standarde kao što to čini sada. Isto je rečeno — na koliko dokaza ne znam — i za penicillin. Bez sumnje će biti ljudi koji će kockati svojim životima koristeći nove i nesigurne lekove i izgubiti. Protiv toga moramo postaviti živote miliona koji bi danas bili mrtvi da smo igrali na sigurno pre 50 godina.
[Argument ovog poglavlja dobio je upečatljivu podršku 1981. godine kada je FDA objavila saopštenje u kojem priznaje masovno ubistvo. To, naravno, nije bio način na koji je bilo formulisano; to je bilo jednostavno objavljivanje da je FDA odobrila upotrebu timolola, beta blokatora, radi sprečavanja ponavljanja srčanih udara. U vreme kada je timolol odobren za tu upotrebu, beta blokatori su se široko koristili van SAD više od deset godina.
FDA je procenila da bi upotreba timolola spasila od sedam hiljada do deset hiljada života godišnje u SAD. Ako je tako, njeno neodobravanje upotrebe beta blokatora pre 1981. godine odgovorno je za nešto blizu stotine hiljada nepotrebnih smrti.]