Jedna od efikasnih taktika polako širenog socijalizma, naročito u Americi, bila je aneksija reči sa povoljnim konotacijama. Najbolji primer je reč „liberal“. U devetnaestom veku, liberal je podržavao ekonomsku politiku laissez-faire, slobodnu trgovinu, široko zasnovanu demokratiju i građanske slobode. Reč je imala snažne pozitivne konotacije; čak i danas, dok se „konzervativac“ ponekad koristi povoljno, „iliralni“ je uvek pejorativan. Socijalisti su se protivili liberalnim ekonomskim politikama. Uspešniji socijalisti, umesto da kažu da je liberalizam loš, a socijalizam dobar, nazivali su sebe liberalima (ili progresivcima, još jednom „dobrom“ reči), a svoje protivnike konzervativcima.

Niko osim nekolicine bramina u Delhiju i dva ili tri trockističa u Njujorku više ne veruje da se zemaljski raj može postići nacionalizacijom General Motorsa i predavanjem lokalne prodavnice gradonačelnikovom kabinetu. Socijalizam, kao koherentna ideologija, je mrtav i nije verovatno da će ga oživeti studentski buntovnici u Parizu ili sovjetski tenkovi u Pragu. Ipak, mnogi ljudi, uključujući pokojne reformiste u Pragu, nazivaju sebe socijalistima. „Socijalizam“ je postao reč sa pozitivnim konotacijama, a bez sadržaja.

Ubrzo nakon sovjetske invazije na Čehoslovačku, proveo sam veče sa dva češka studenta ekonomije. Oni su cilj čeških reformi videli kao stvaranje društva koje kombinuje najbolje elemente socijalizma i kapitalizma. Jedan od elemenata kapitalizma koji su posebno voleli bio je taj što loši radnici nisu dobijali istu platu kao dobri radnici. Šta god da je socijalizam za njih značio, nije uključivao „svakome prema njegovim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama“. Želeli su da očuvaju državnu zdravstvenu zaštitu i neke druge mere socijalne pomoći, ali to nije bilo ono što su pod socijalizmom podrazumevali. Za njih je socijalizam značio pravedno društvo, društvo u kojem su ljudi razumno prosperitetni i razumno slobodni; to je otprilike značilo ono što mi pod liberalnim društvom podrazumevamo.

Mislim da je to ono što socijalizam znači većini sveta. Ako je tako, socijalizmu ne treba se protiviti — već ga treba poboljšati. Svaka promena koja učini socijalističko društvo boljim čini ga, po definiciji, socijalističkijim. Ako su ljudi ubeđeni da državno vlasništvo i kontrola ne funkcionišu, kao što su ubeđeni Istočnoevropljani kroz gorko iskustvo, tada će promene koje će njihovo društvo učiniti socijalističkijim biti promene poput prenosa vlasništva i kontrole sa države na radničke kooperative i, u kasnijoj fazi, sa radničkih kooperativa na same radnike.

Potpuno uništenje socijalističkih institucija u ime socijalizma je praktično samo ako polako širenje kapitalizma teži da se nametne svom logičkom zaključku. U suprotnom, socijalisti bi se mogli okrenuti nekoj mešovitoj ekonomiji, između kapitalizma i socijalizma, kao što je trenutna američka ekonomija, i ostati tamo. Kao libertarianac, liberal u starom smislu, smatrao bih ovo nesrećnim.

Dokaz da kapitalizam šunja se vidi u Jugoslaviji. Jugoslavenske radničke kooperative, koje u suštini poseduju fabrike kao što ih ovde poseduju korporacije, moraju dobiti kapital za investicije ili iz sopstvene dobiti ili od vlade. Neke kooperative koje bi mogle dobiti velike povrate od kapitalnih investicija nemaju dovoljno dobiti da ih finansiraju, a druge imaju veliku dobit koju bi želele da investiraju za razumn prinos, ali im nije potreban dodatni kapital za sopstveno poslovanje. Očigledno rešenje, kao što mnogi jugoslovenski ekonomisti shvataju, jeste da se kooperativama dozvoli da međusobno pozajmljuju novac i naplaćuju kamatu.

Radnik ne može da proda svoj udeo u kooperativi (koji mu daje pravo na deo dobiti) i gubi ga odlaskom u penziju. Dakle, radnici koji kontrolišu kooperativu nemaju podsticaj da vrše investicije čiji će se povrat isplatiti tek nakon što odu u penziju. Rešenje je da se udeo učini prenosivim, poput akcije. Njegova tržišna vrednost bi tada zavisila od očekivane buduće zarade kooperative. Dugoročna investicija bi smanjila dividende radnika, ali povećala vrednost njegovog udela. Ova reforma, kada i ako se sprovede, predstavljaće dalji korak u efikasnoj konverziji Jugoslavije u kapitalističko društvo.

—

Opisujući cilj čehoslovačkih reformi, moji češki prijatelji su rekli da bi u sistemu koji reformatori žele većina proizvoda bila kontrolisana putem sistema cena, ali da bi cene osnovnih potrepština, kao što su mleko i hleb, bile fiksne koje određuje vlada. Argumentovao sam da, ako je sistem cena bolji za druge stvari, još je važnije koristiti ga za osnovne potrepštine. Njihov engleski nije bio baš dobar, pa je možda došlo do nesporazuma u ovom trenutku. Ono što mislim da je jedan od njih rekao bilo je: „Da. To je ono što i naši profesori govore.“

Vaša imovina je ono čijim korišćenjem upravljate. Ako većinom stvari upravljaju pojedinci, bilo pojedinačno ili u dobrovoljnim udruženjima, društvo je kapitalističko. Ako je takva kontrola fer i ravnomerno raspoređena među velikim brojem ljudi, društvo se približava konkurentskom slobodnom preduzetništvu — bolje nego naše. Ako njegovi članovi to nazivaju socijalističkim, zašto bih se protivio?

Socijalizam je mrtav. Neka živi socijalizam.

[Ovo poglavlje je napisano pre pada Sovjetskog Saveza i raspada Jugoslavije. Do trenutka kada sam završio treće izdanje knjige, Kina je pružila upečatljive dokaze o moći polako širećeg kapitalizma. Za detalje pogledajte Kako je Kina postala kapitalistička autora Ronalda Coasea i Ning Wang.]