Kao prethodno poglavlje sugeriše, moglo bi postojati društvo koje bi neki socijalisti nazvali socijalističkim, ali koje bih ja smatrao i kapitalističkim i slobodnim. Takvo društvo bi bilo proizvedeno kombinovanjem socijalističkog principa kontrole radnika sa radikalnom decentralizacijom i tržišnom strukturom koju takva decentralizacija zahteva. Ne bi bilo centralnog autoriteta sposobnog da nametne svoju volju pojedinačnim ekonomskim jedinicama. Koordinacija bi se vršila putem razmene, trgovine, tržišta. Umesto firmi, normalni oblik organizacije bile bi radničke kooperative pod kontrolom njihovih radnika.
Sve dok su pojedinci slobodni da poseduju imovinu, proizvode, kupuju i prodaju kako žele, činjenica da većina ljudi bira da se organizuje u radničke kooperative nije veće ograničenje slobode društva nego što je to činjenica da se ljudi u ovoj zemlji trenutno organizuju u firme. To bi, nesumnjivo, bilo nepogodno za one koji bi želeli da stvari budu drugačije uređene — ambicioznim kapitalistima, na primer, koji ne bi mogli da nađu radnu snagu jer su svi radnici radije izabrali da rade za sebe. Upravo na isti način, naše sadašnje društvo je nepogodno za socijalistu koji želi da osnuje fabriku kao radničku kooperativu, ali ne može da nađe nikoga ko će mu tu fabriku obezbediti. Pravo na trgovinu se odnosi samo na situaciju u kojoj je razmena dobrovoljna — sa obe strane.
Nemam ništa protiv takvog socijalističkog društva, osim mišljenja da njegovi članovi ne deluju u onome što sam smatrao u njihov najboljem interesu. Socijalisti koji zagovaraju takve institucije se protive našem sadašnjem društvu i verovatno bi se još više protivili potpuno kapitalističkom društvu kakvo bih želeo da vidim kako se razvija. Oni tvrde da je vlasništvo kapitalista nad sredstvima proizvodnje, umesto vlasništvo radnika, po svojoj prirodi nepravedno.
Mislim da greše. Čak i ako su u pravu, nema potrebe da se bore protiv mene ili bilo koga drugog; postoji lakši način da postignu svoj cilj. Ako je društvo u kojem su firme u vlasništvu njihovih radnika mnogo privlačnije od onog u kojem su u vlasništvu akcionara, neka radnici kupe te firme. Ako radnike nije moguće ubediti da potroše svoj novac, malo je verovatno da će biti voljni da potroše svoju krv.
Koliko bi radnike koštalo da kupe svoje firme? Ukupna vrednost svih akcija listiranih na Njujorškoj berzi akcija 1965. godine iznosila je 537 milijardi dolara. Ukupne zarade i plate svih privatnih zaposlenih te godine iznosile su 288,5 milijardi dolara. Državni i federalni porezi na dohodak iznosili su ukupno 75,2 milijarde dolara. Da su radnici odlučili da žive po potrošačkom standardu hipija, štedeći polovinu svojih prihoda nakon oporezivanja, mogli bi da steknu većinsku udel u svakoj firmi za dve i po godine i da iskupe kapitaliste, celokupno, za pet godina. To je značajan trošak, ali sigurno jeftiniji od organizovanja revolucije. Takođe i manje rizičan kockarski potez. A, za razliku od revolucije, to ne mora da se uradi odjednom. Zaposleni jedne firme mogu je kupiti u ovoj deceniji, a zatim koristiti svoj profit da pomognu kolegama radnicima da kupe svoju kasnije.
Kada kupujete akcije, ne plaćate samo kapitalnu imovinu firme — zgrade, mašine, zalihe i slično — već i njeno iskustvo, reputaciju i organizaciju. Ako radnici zaista mogu bolje da vode firme, ovo je nepotrebno; sve što im je potrebno su fizička sredstva. Ta sredstva — neto obrtni kapital svih korporacija u Sjedinjenim Državama 1965. godine — iznosila su ukupno 171,7 milijardi dolara. Radnici bi mogli da kupe toliko i da krenu u sopstveni posao sa ušteđom koja pokriva 14 meseci.
Ne očekujem da će se bilo šta od ovoga dogoditi. Da su radnici dovoljno željeli da budu kapitalisti da bi platili takvu cenu, mnogi bi to već učinili. Postoji nekoliko firmi u kojima veliki deo akcija poseduju radnici — Sears je najistaknutiji — ali nije mnogo.
Nema ni dobrog razloga zašto bi radnici želeli da budu kapitalisti. Kapitalizam je veoma produktivan sistem, ali veoma mali deo tog proizvoda ide kapitalistima. U istoj toj 1965. godini, ukupna naknada svih zaposlenih (u javnom i privatnom sektoru) iznosila je 391,9 milijardi dolara, što je skoro deset puta više od 44,5 milijardi dolara, koliko je iznosila ukupna dobit svih korporacija nakon oporezivanja. („Nakon oporezivanja“ znači nakon korporativnog poreza; akcionari i dalje moraju da plate porez na dohodak ili kapital na tu dobit pre nego što mogu da je potroše, baš kao što radnici moraju da plate porez na dohodak na svoje plate.)