Amerika: zemlja slobodnih.
Slobodno znači da ne plaćaš, zar ne?Hofman i drugi poput njega tvrde da su institucije svojine, bilo javne ili privatne, zastarele i da bi trebalo da budu ukinute. Oni tvrde da sve automatizovanija ekonomija može učiniti da sve dobre budu obilne, tako da institucija svojine više ne bude neophodna i da nas ona sada sprečava da proizvedemo sve što bismo mogli — da ljudi mogu gladovati u društvu sa neograničenom hranom.
Postoji nekoliko stvari koje nisu u redu sa ovim argumentom.
Mnoge zemlje imaju pristup modernoj tehnologiji i resursima potrebnim za izgradnju automatizovanih fabrika poput onih koje zamišljaju vernici u cibernetičku cornucopiju. Ove zemlje imaju veoma različite društvene, ekonomske i političke sisteme. Ipak, mi smo najbogatiji među njima, a nijedna od ostalih ne pokazuje vrstu rasta (recimo, 30 procenata godišnje u prihodu po glavi stanovnika) neophodnu da bi se proizvela revolucionarna promena (recimo, desetina radnika koja proizvodi 15 puta više od trenutnog BDP-a) do godine 2000.
Čak i ako se produktivnost enormno poveća, argument pretpostavlja da je ukupna potražnja ograničena; u suprotnom, povećanja produktivnosti će biti praćena povećanjem potražnje, kao i u prošlosti, i sukob između različitih ljudi koji žele iste resurse će i dalje postojati.
Vernici u takvu zasićenost potražnje tvrde da iznad određenog prihoda (obično oko dvostruko više od njihovog sopstvenog) potrošnja prestaje da bude korisna i postaje čista demonstracija, tako da kada proizvodnja dostigne taj nivo, više neće biti oskudnih dobara. Ovaj argument meša iznos potrošnje sa fizičkom količinom potrošene robe. Postoji ograničenje u količini hrane koju mogu pojesti ili broju automobila koje mogu praktično koristiti. Ne postoji očigledno ograničenje resursima koji se mogu korisno uposliti u proizvodnji boljeg automobila ili bolje hrane. Za 20.000 dolara automobil se može napraviti bolji nego za 10.000 dolara; za 40.000 dolara, bolji nego za 20.000. Ako medijalni prihod poraste na 100.000 dolara godišnje, nećemo imati poteškoća da ga potrošimo.
Argument takođe meša tehničko ekonomsko značenje „oskudnih resursa“ sa konvencionalnim značenjem reči „oskudan“. Čak i ako niko nije gladan, hrana je i dalje oskudna, jer se mora uložiti određeni trošak da bih ja imao više ili bolju hranu. Ili neko mora da odustane od hrane ili neko mora da plati trošak proizvodnje više. Suprotno oskudnom dobru nije obilno dobro, već besplatno dobro, nešto što je dostupno u dovoljini za svakoga bez ikakvog troška. Vazduh je bio besplatno dobro sve dok potražnja, za disanje i za odvođenje industrijskih otpadnih materija, nije premašila ponudu.
Relevantniji slučaj bi mogli biti šibice ili higijenska pijaća voda, što je potrebno proizvesti, ali je njihov trošak toliko nizak da se teško opravdava trud da se od pojedinačnog korisnika naplaćuju. Zato se oni daju besplatno, u povezanosti sa prodajom skupljih dobara. Niko ne mora da plati da bi koristio česmu za vodu.
Ako je Hofman u pravu i automatizacija proizvede medijalni prihod od 1 milion dolara godišnje, niko se neće truditi da naplaćuje hranu. Mašine za hranu će se obezbediti kao besplatna pogodnost radi pogodnosti potencijalnih kupaca u prodavnicama gde se prodaje bilo šta što vredi prodavati (umetnost? zabava? svemirski brodovi?), ili će biti postavljene na ćoškovima uličica kao spomenici preminulim supružnicima, baš kao što su fontane danas. Ako bi medicina postala automatizovana i jeftina, profitomanički kapitalisti bi izgradili besplatne bolnice i zarađivali novac iznajmljujući unutrašnje zidove kao prostor za reklame.
Problem obilja nije nov za kapitalizam. On se nosio sa tim problemom pružajući više i boljih načina za korišćenje sve većih i većih prihoda — toliko uspešno da Abije Hofman jedva i shvata koliko smo već bogati prema standardima prethodnih vekova. Kapitalizam će nastaviti da se bavi problemom obilja na isti način.
To je samo fer: kapitalizam je stvorio problem.
[Volim da tvrdim da je moj opis besplatnih bolnica koje iznajmljuju svoje zidove kao reklame predvideo poslovni model interneta, gde sajtovi pružaju besplatne informacije i plaćaju za njih prihodom od oglasa.]