Problem zagađivanja postoji zato što određene stvari, kao što su vazduh ili okean, nisu vlasništvo. Svako ko želi da ih koristi kao deponije sme to da uradi. Ako bi zagađivanje bilo izvršeno nad nečim što pripada nekom drugom, vlasnik bi to dopustio samo ako bi zagađivač bio voljan da mu plati više nego što je šteta naneta. Da sami zagađivači poseduju imovinu koju zagađuju, isplatilo bi im se da prestanu ako je šteta veća od troškova izbegavanja zagađivanja; malo nas želi da bacamo smeće na sopstvene prednjine dvorišta.

Da su sve zagađene stvari privatno vlasništvo, zagađivanje ipak ne bi potpuno prestalo. Ne bi ni trebalo; jedini način da se potpuno prestane sa proizvodnjom zagađenja je da svi mi poginemo, a čak bi i to stvorilo barem kratkoročni problem zagađenja. Pravilni cilj u kontroli zagađivanja je da se osigura da ono nastupi ako, i samo ako, šteta koju nanosi bude manja od troškova izbegavanja zagađivanja.

Idealno rešenje je pretvoriti neovlasćena resursa u vlasništvo. Moglo bi se, na primer, usvojiti princip da ljudi koji žive uz reku imaju pravo vlasništva nad samom rekom i da je svako ko smanjuje vrednost reke za njih zagađivanjem bez njihove saglasnosti odgovoran za tužbu. Slična pravila već postoje u oblastima sa oskudnim vodama kako bi se definisala prava vlasnika zemljišta da koriste reke koje protiču kroz njihovo zemljište za navodnjavanje.

Neke stvari, kao što je vazduh, izuzetno je teško tretirati na ovaj način. Razmotrite posledicu apsolutnih prava vlasništva svakog vlasnika zemljišta nad vazduhom iznad njegove zemlje. Ako zapalim cigaretu, mala količina dima će se na kraju proširiti veoma daleko. Da li to znači da ne mogu da pušim bez prethodnog dobijanja dozvole od svih na kontinentu?

Najjednostavnije rešenje za takav paradoks je da se strankama povređenim od zagađenja vazduha omogući da traže odštetu, verovatno putem grupnih tužbi mnogih žrtava protiv mnogih zagađivača. Ne bih mogao da ugasim vašu visokotemperaturnu peć samo dokazujući da osetljiv instrument povremeno može otkriti sumpor-dioksid u mom vazduhu. Ali ako bi koncentracija bila dovoljno visoka da bude uvrštiva, mogao bih vas tužiti za nanetu štetu.

Trenutno zagađivanje kontrolišu vlade. Vlade — federalne, državne ili lokalne — odlučuju ko ima dovoljno uticaja da se njegovo zagađivanje smatra neophodnim. To kontrolu svodi na mnoštvo odvojenih slučajeva i čini gotovo nemogućim da žrtve zagađivanja saznaju šta se zapravo dešava ili da izvrše efikasan politički pritisak.

Ako vlada treba da upravlja kontrolom zagađivanja, to bi trebalo da se radi na mnogo jednostavniji način. Neka vlada odredi cenu po kubnoj stopi za svaki zagađivač. Takva cena bi mogla varirati u zavisnosti od toga gde se zagađivanje stvara; zagađenje vazduha u Menhetnu verovatno nanosi veću štetu nego u pustinji Mojave. Svaki zagađivač, od United States Steel Corporation pa do pojedinačnog vozača, morao bi da plati. Ako je trošak izbegavanja zagađivanja zaista visok, firma će nastaviti da zagađuje — i plaćaće za to. U suprotnom, prestajeće. Ako birači smatraju da i dalje ima previše zagađenja, mogu glasati za povećanje cene; to je relativno jednostavno pitanje.

Naravno, vlada tvrdi da su njene trenutne odluke zasnovane na tome koliko je zagađivanje izbegljivo. Ali svaki zagađivač želi da nastavi sa zagađivanjem sve dok ga to ništa ne košta. Svaki zagađivač će tvrditi da je njegovo zagađivanje neizbežno. To ko će proći bez kazne ne zavisi od stvarnih troškova već od politike. Međutim, ako zagađivači moraju da plate za svoje zagađivanje, bez obzira na to koliko je izbežno ili neizbežno, brzo ćemo saznati koji mogu, a koji ne mogu da prestanu sa zagađivanjem.

[U Poglavlju 64 razmatram neke probleme sa primenom ovde predloženog pristupa vladinoj kontroli eksternalija.]